|
All Rights Reserved
Publisher and owner: Assoc. Prof. Dr and Dr. Honoris Causa Sabahudin Hadžialić Whitefish Bay, WI, United States of America MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
Kako naručiti bilo koji od naših magazina?...:
http://www.magcloud.com/browse/magazine/438879 odaberete magazin koji zelite i klik na plavo dugme "buy in print"- i naručite štampani primjerak (plaća se karticom online ili preko PayPall-a i direktno stiže iz SAD na vašu adresu u bilo koju zemlju svijeta) |
How to purchase our magazines?...:
http://www.magcloud.com/browse/magazine/438879 choose any of our magazines you like and click on blue button "buy in print" and purchase print copy (it is possible to pay with credit card and/or through PayPall and comes directly from USA on your address anywhere in the World) |
|
Gl. i odg. urednik DIOGEN pro kultura magazina, književnik Sabahudin Hadžialić u društvu sa književnikom Radomirom Mićunovićem, Beograd, 2012.g.
|
GOST PISAC...GUEST WRITER
Svi napisi predstavljaju autorizovana djela saradnika i odnose se na područje umjetničkog rada i aktivnostima kojima su usmjereni.
All writings represent authorized works of the associates and it is related to the area of art work and activities to which is has been directed for.
Piše/Writes: književnik
Radomir Mićunović, Beograd, Srbija
2011-2019
|
|
Autor crteža: D. Matic
|
| radomir_micunovic_biografija.pdf |
03.6.2019
MATIRANI ČITAOCI
|
| ||||
08.05.2019
DVA U JEDAN
|
| ||||
20.2.2019
О БЕСМРТНИМ СМРТНИЦИМА РАДОМИРА МИЋУНОВИЋА
| _БЕСМРТНИМ_СМРТНИЦИМА_РАДОМИРА_МИЋУНОВИЋА__20.2.2019.doc |
| О_БЕСМРТНИМ_СМРТНИЦИМА_РАДОМИРА_МИЋУНОВИЋА__20.2.2019.pdf |
15.12.2018
НЕБОСЛОВИ НАШЕ ЗЕМЉАКИЊЕ
|
| ||||
1.08.2018
PEDAGOŠKA LIRIKA VERICE S. O.
|
| ||||
7.06.2018
O knjizi poezije "Čudnovata u pustoduohvnom vremenu" Vladanke Cvetković
|
| ||||
22.5.2017.
O proznoj zbirci Ljiljane Stošić Marković „Tajne i traganja“
TRAGANjA ZA TAJNAMA
(Partenon, Beograd 2016)
|
| ||||
25.3.2017.
Поливалентна уметница Зора Камбер ...
Шта нам говоре последње изложбе Љиљане Гавриловић?
|
| ||||
06.3.2016.
O enigmatskim publikacijama
Mozgalice iz Sanđaka
Alal pera, Halilovići!
| halilovici_2016.doc |
| halilovici_2016.pdf |
19.2.2016.
O Danici Bogićević i njenoj poeziji
|
| ||||
08.11.2015.
O Vladanki Cvetković i njenoj poeziji
Vladanka Cvetković, Beograd, Srbija
|
| ||||
08.11.2015.
O Verici Predi i njenoj poeziji
Verica Preda, Vršac, Srbija
|
| ||||
28.12.2014.
O Marijani Pilipović i njenoj poeziji
|
| ||||
28.12.2014.
O Ivanki Vanji Radmanović i njenoj poeziji
|
| ||||
ODLAZE DRAGI LJUDI
TRI PUTNIKA NA STAZI NEBESKOJ...
Moja sudbonosna pesma „Odlaze dragi ljudi“ ne prestaje da se ponavlja i obnavlja. Pored brojnih rođaka i prijatelja, na drugi svet se preseliše i pesnička sabraća. Prošle godine, stazom nebeskom zaputio se moj ispisnik Slobodan Rakitić, višegodišnji predsedni Udruženja književnika i sjajan autor, a pre njega se tamo usmeriše - prvo Zlatko Krasni, zatim Dragomir Brajković.
Za sobom su ostavili duboke i svetle tragove, ljudske i stvaralačke.
Njima posvećujem osvrte različitih datuma ali istog saglasja i podrške pamćenju čitalaca.
Po njima trojici zovu se novoustanovljene nagrade koje već dobijaju laureate. Nagrada za prevođenje sa imenom Zlatka Krasnog, koja se dodeljuje u okviru Smederevskih pesničkih jeseni, pripala je sjajnom frankofilu i stihotvorcu Kolji Mićoviću, a nagradu za mlade pesnike sa imenom Dragomira Brajkovića primila je Valentina S. Topalović.
LIRSKI KRASNOPIS U HEKSAMETRIMA
|
|
|
|
|
|
| ||||
OZAREN SOPOĆANSKIM SVETINJAMA
|
|
|
|
|
|
|
| ||||
OLOVKA MIMO DRUGE
|
|
|
|
| ||||
DOLAZE NOVA LICA
Valentina S. Topalović
|
| ||||
3.9.2012.
STIHOTVORKA SA BEŽANIJSKE KOSE
TATJANA BOGDANOVIĆ rođena je 1974. godine u Zemunu. Na Visokoj školi strukovnih studja Beogradska politehnika diplomirala 2009.godine. stičući zanje industrijskog dizajnera.
Živi i radi u Beogradu kao slikar i dizajner nameštaja i enterijera.
Tačnije, na Bežanijskoj kosi.
Dobitnik Oktobarske nagrade za najbolji diplomski rad PKGB-a 2010 godine. Više puta učestvovala na kolektivnim slikarskim izložbama u zemlji, među kojima je žirirana izložba održana u muzeju u Sremskoj Mitrovici.
Poeziju piše povremeno, kada joj stihovi dođu u s(t)an.
Sa fotosa možete zaključiti da je lirska duša, a ne samo majstorica za slike i dizajn.
Ovo je njeno prvo pojavljivanje u formi poetese.
TATJANA BOGDANOVIĆ rođena je 1974. godine u Zemunu. Na Visokoj školi strukovnih studja Beogradska politehnika diplomirala 2009.godine. stičući zanje industrijskog dizajnera.
Živi i radi u Beogradu kao slikar i dizajner nameštaja i enterijera.
Tačnije, na Bežanijskoj kosi.
Dobitnik Oktobarske nagrade za najbolji diplomski rad PKGB-a 2010 godine. Više puta učestvovala na kolektivnim slikarskim izložbama u zemlji, među kojima je žirirana izložba održana u muzeju u Sremskoj Mitrovici.
Poeziju piše povremeno, kada joj stihovi dođu u s(t)an.
Sa fotosa možete zaključiti da je lirska duša, a ne samo majstorica za slike i dizajn.
Ovo je njeno prvo pojavljivanje u formi poetese.
POETSKI DEBI TATJANE BOGDANOVIĆ
ĆUTLJIVE REČI
Mnogo ćutljivih reči
za tebe imam.
To su one reči, što u grlu stoje.
Ne mogu nikud,
kada tebe ugledaju,
zapetljaju se i stanu,
pobrkaju red,
te ćutljive reči mi donose jed.
Skrivene od svega u meni se kriju,
ja jedino želim da se oko tvojih reči sviju.
NAJ
ti si nešto najlepše što vidim,
najprijatnije što čujem,
najukusnije što okusim,
najnežnije što dodirnem,
i po jedinstvenom mirisu prepoznam.
POZDRAV PESNIKU
Ti, koji sebe nesebično daješ čovečanstvu,
da li si nekada i sam dobio pesmu?
Ti, koji rečima skidaš paučinu mračnih podruma,
Ti, koji dotičeš dno najvećih dubina,
Ti, koji predeš zore, rečima svojim,
Da li si nekada dobio pesmu?
U pesmama tvojim danuju
sunce, ljubav i smeh.
A nekada, tuga i čemer konače.
Ti znaš, kako da stvoriš dugu,
tamo gde ona nije.
Ti znaš, kako da izmeniš javu.
Pesniku je najdraža pesma
neverovatni život!
On stihom dotakne svaki cvet i trn,
dolinu i vrh planine,
obasipa i daruje svet potonulih i uzletelih.
Zato se pitam,
da li si ikada dobio pesmu
na uzdarje?
RASKID
Za rastanak
nisu potrebne
krupne reči
kojima želiš
srce da sprečiš.
Za rastanak je
dovoljno samo:
ti ostani ovde,
ja odoh tamo.
PREPOZNAVANJE NEŽNOSTI
U svakom svom pokretu
prepoznajem nežnost
koju želim da osetiš.
Ljudi misle da je samoća najteža
za mene postoji nešto teže,
to je ŽELJA.
Kada me budeš negovao
svojim mislima
postaću najleša ŽENA.
Mnogo ćutljivih reči
za tebe imam.
To su one reči, što u grlu stoje.
Ne mogu nikud,
kada tebe ugledaju,
zapetljaju se i stanu,
pobrkaju red,
te ćutljive reči mi donose jed.
Skrivene od svega u meni se kriju,
ja jedino želim da se oko tvojih reči sviju.
NAJ
ti si nešto najlepše što vidim,
najprijatnije što čujem,
najukusnije što okusim,
najnežnije što dodirnem,
i po jedinstvenom mirisu prepoznam.
POZDRAV PESNIKU
Ti, koji sebe nesebično daješ čovečanstvu,
da li si nekada i sam dobio pesmu?
Ti, koji rečima skidaš paučinu mračnih podruma,
Ti, koji dotičeš dno najvećih dubina,
Ti, koji predeš zore, rečima svojim,
Da li si nekada dobio pesmu?
U pesmama tvojim danuju
sunce, ljubav i smeh.
A nekada, tuga i čemer konače.
Ti znaš, kako da stvoriš dugu,
tamo gde ona nije.
Ti znaš, kako da izmeniš javu.
Pesniku je najdraža pesma
neverovatni život!
On stihom dotakne svaki cvet i trn,
dolinu i vrh planine,
obasipa i daruje svet potonulih i uzletelih.
Zato se pitam,
da li si ikada dobio pesmu
na uzdarje?
RASKID
Za rastanak
nisu potrebne
krupne reči
kojima želiš
srce da sprečiš.
Za rastanak je
dovoljno samo:
ti ostani ovde,
ja odoh tamo.
PREPOZNAVANJE NEŽNOSTI
U svakom svom pokretu
prepoznajem nežnost
koju želim da osetiš.
Ljudi misle da je samoća najteža
za mene postoji nešto teže,
to je ŽELJA.
Kada me budeš negovao
svojim mislima
postaću najleša ŽENA.
11.2.2012...O Milošu Jankoviću, književniku iz Beograda
P(R)OGOVOR
STALOŽNIK I TIRAŽNIK
Evo buduće knjige koju knjigoljubac , da bi se staložio, usaglasio svoja raspoloženja i podmirio svoju radoznalost, treba da nabavi i čuva na polici. To mi je bila prva asocijacija na rukopis pesama Miloša Jankovića "Taložnik". Pogovarajući, predviđam zavidnu prihvatljivost i odličan bilans njegove najnovije zbirke.
U traganju za smislom disanja i pisanja, što su kod istinskih pesnika neodvojive radnje, a znajući da se na svetu piše jedna knjiga, jednako drevna i aktuelna, u kojoj su pesnici braća i saborci, Janković je spreman za disput. Rado i često se posluži mitom i motom, gnomom i glosom. Navodom nas navede na pravi put, da ne odemo u malodušnost i ne ogreznemo u velikodušnost.
Koristeći tuđa i vlastita iskustva i spoznaje, upesmio je domišljeno i doživljeno, čuto i čuveno, slućeno i zapostavljeno, pročitano i nedotumačeno (ili pretumačeno), dočekivano i neočekivano. Pritom, naš autor ne razdvaja (zapravo, i ne razlikuje, neće da dvoji) život i literaturu, zbilju i san. Tako dolazi do čudne kombinacije, da ne kažemo smeše, konkretizma i romantizma, pri čemu se ne zapostavalja ni stari, dobri realizam.
Zanimljiva je koncepcija i struktura predmetne zbirke. Polazeći od parabole da je stvarnosna poetika, zapravo, potika stvarnosti, podelio je rukopis na segmente. Uzvišena namera i lirski postupak bi da nas sačuvaju od bezdana i besmisla, čega ima sve više u posrnulom čovečanstvu. Zato se uvodni ciklus PRIVREMENA VEČNOST otvara distihom velikog gospodina srpskog pesništva Milana Rakića : Ni u jedan ponor se ne može dugo gledati, / a da se ne oseti vrtoglavica i užas. Zaista, ništa pod svodom nebeskim nije slučajno. Što izusti aforističar i haidin Dragan J. Ristić, iz Niša: Posledice su nam uvek jasnije od uzroka . Otišao je na počinak Momo Kapor, a ostalo je sijaset foliranata iz naziva njegove knjige. Retki su posvećenici pisane reči, kakav je ovaj, koji skromnim naslovljavanjem "Ponešto o pesmi" istu oslovljava najdostojnijim znamenjem: Njoj se klanjam, / u nju sklanjam. U dosluhu sa nezaobilaznim Brankom Miljkovićem, čijoj (o)poruci, da isto je pevati i umirati, slidi miloševski (a može i mileševski) eho : ... Ako stih toliko vredi, da ni smrt ga ne ozledi. Klima apsurda ovdašnjeg, opisana je verno u "Proglasu": Ponavljam da je već danas potresno, koliko je naše / sutra neizvesno, jer smo dopustili / da drugi odluče / kako je izgledalo nama naše juče. "Pravo na pobunu" je trajno, jer Pobuna je jedini dokaz / da si / zaista živ. A da li ćemo preživeti, i sa kakvim konzekvencama, sugeriše "Tamni ( kosovski ) vilajet", gde epsko-filozofski zvuči: Ako je moranje / uslov za trajanje / Nije li pristajanje / razlog za kajanje. Onaj koga snađe muka da propišti, u "Krunskom dokazu" , od Boga traži dozvolu da se sništi. A što se ljubavi tiče, javlja se "Hronični umor" da nam zagoneta (odgoneta), je li to pesnikova (i naša) veza sa ženom ili Evropom, koja nije slučajno ženskog roda. Citiramo: Ovo je mogla da bude ljubavna pesma. Ali - nije. Možda i jeste, ali jednostrano ljubavna, sa ovakvim ishodom (ne)diplomatsko-seksualnog preganjanja: Umorili smo se od napora / koji ulažemo / da odgodimo / ono što nam se dogodilo. Janković je pravi majstor otvorenih kazivanja u zatvorenoj formi! Njemu ne smetaju zakonitosti strogih oblika, ni strofičnost. Naprotiv, idu mu, često, na ruku. Ostvaruje ritam, melodioznost, saglasja. Kada je potrebno, skrati stih, prelomi, prenese. Srodio se s takvim obrascima, poigrava se. Unese svakidašnjicu da bi, naprečac, iz prividne običnosti, lansirao precizan i dalekometni verbalni hitac. Većina njegovih objava zasniva se, inače, na komunikaciji sa značajnim imenima domaće i svetske književnosti, posebno Rusima i naročito Ruskinjama. Vaskrsava ih, ako treba, i suočava sa novonastalim okolnostima. Traži savet, razmenjuje mišljenja, proverava lične stavove.
Neretko je tema: svrha i uloga pisanja. Veoma je verziran u periode i aktere literarnih struja i produkcija, što ga podstiče na raspravu, osude i pohvale, zavisno od snage argumenata, nasuprot sve prisutnijim i, na žalost, dobrano važećim argumentima snage.
Na takve nevolje i nepravde, nekada je odgovor - boema, a ne samo poema! Stoga je, pretpostavljam, drugo poglavlje Jankovićeve aktuelne zbirke metaforično naslovljeno - VODKOMICI. Sam spisatelj se umilostivio da nam objasni šta izvednica znači i čemu služi, prilažući sastav,
doziranje i način upotrebe. Elem, vodkomicin je lek za dušobol, uzimati ga prema sopstvenom nahođenju, bez konsultacija sa lekarom ili farmaceutom, u količini koju je moguće podneti na nogama. U slučaju pojave neželjenih efekata - duplirati dozu i čekati.
Hotimice je, sasma opravdano i razložno, za moto uzeo našeg Andreja Jelića Mariokova: Bdijem strašno, ko angel svrgnuti,/ zora reži pod astalom krotka./ Niko ne zna sestrinski da ćuti, / ko
najveća ruska reka vodka. Janković na tim stranicama i sa strancima saobraća, polazeći od
njihovih stihova, saglašavajući se i razvijajući njihove poruke i vizije, a katkad se blago suprotstavljajući, tek toliko da ne ispadne rob lektire. Pogledajte njegove "goste": Vladimir Vladimirovič Majakovski, Marina Ivanovna Cvetajeva, Boris Leonidovič Pasternak, AnaAndrejevna Gorenko ( poznatija kao Ana Ahmetova), Sergej Aleksandrovič Jesenjin, Julija Vladimirovna Drunjina, Osip Emiljevič Mandeljštam, Marija Sergejevna Petrovih, Danil Ivanovič Juvačov - Harms i Veronika Mihajlovna Tušnova . Poznat kao dosledan, vispren i suštastveni naslovničar, svakoj pesmi je ugradio imena pomenutrih, pa smo dobili na taj način: VOLOĐINKA, CVETAJEVKA, PASTERNAKUŠA, AHMATOVKA, JESENJINKA, DRUNJINKA, MANDELJŠTAMKA, PETROVIHINKA, HARMSOVAČA i TUŠNOVKA Za manje upućene, dao je dopunska objašnjenja o sastavi i karakteru tog visokog, najvišeg književnog društva. A da bi kohezija bila jača, uzimao je poneki, uglavnom poznat i ključni njihov, pa bi razvijao pesmotvor na sebi svostven, prepoznatljivo-originalni način, gde je "pozajmica", kao pesnička forma, dala visoke rezultate.
Primerice: Na Volođin uvodni stih iz prve strofe Teško je u debelo uvo zabiti nežnu reč, i još dva stiha u preostale dve strofe, slede Miloševe dogranje, sa završnom porukom Zvižduk metka je jedini zvuk / koji tišina nikad ne postaje. Jasna je asocijacija na pogibiju Majakovskog u dvoboju.
Na Milošev vez: Pišeš, a nemaš ni razlog, ni kome, / svojim si pesmama jedini rod, nastavlja se niska od Marine: Oduzmite biser - preostaće suze. Boris beleži: Nije život što i polje preći. A Beograđanin za bivstvo kaže da je ... trud što nečem služi, / tren koji bi sebe da produži. Dok Ahmatova peva: Ne slučajno / za tužnu važim, naš savremenik obrazlaže: Niko nije bez nekog smeha, / makar to bila i lepota smeha.
Među Serjožinim stihovima Iz zvezda i zora ja sam učio školu i Druga se mladost drugoj pesmi divi, situirao je domaći autor svrhu života i mogućne promene shvatanja, uz nepresušno divljenje Jesenjinu.
Julija (ne ona, Šekspirova, iz Verone, već sovjetska herojina i poetesa) najavila je suicid iskazom Ljubav smo svoju sahranili, da bi srpski spisatelj na to dopisao: tako što smo joj zabranili / da bude ono što je htela biti - / izvor sa koga ćemo večno piti.
Na Osipov implicit: Sve što će biti, / tek je obećanje MJ replicira: Prolazno kao zemaljska slava.
Danil je, kao predstavnik poezije apsurda, u stilu svojih ubeđenja i usuda, grmeo: Svi su ljudi jadni. Ja sam rupa, alias Hormsa je Miša "podržao" rimom: Ništa ne donosi utehu, ni pomoć. / Oko vrata omča, pod nogama klupa.
Na Veronikin usklik: Ja ništa ne rizikujem/ osim života svoga, teološki obrazovani sabrat pojašnjava: ovakav - kakav je / dar je od Boga.U poslednjoj rukoveti predmetne zbirke koja se KATRENOLOGIJOM zove, ravno je četrdeset minijatura, što me, ne znam zašto i kako, na isto toliko (biblijskih) mučenika podseća. Kao moto je poslužio katren iz pesme Milovana Danojlića: O noći,
melemu od ludila, / Blaga, vansebna, snena i tiha, / Zašto si me u nevreme probudila? /
Zar samo zbog ova četiri stiha? Na tom planu su i Jankovićevi blic tekstovi. Efektno, u četiri poteza, rekli bi šahisti. Treći njegov katren glasi: Koliko vredi vera u čudo?/ Isto koliko i nada u Boga. / To ti se ne čini malo suludo? / Kao i život lišen toga. Može da se odnosi na svakog pojedinca, bez obzira na prostorne i vremenske granice. Zajednička nedoumica i bolni nespokoj svih kojima
je do vrlina i savesti stalo. Osmi četvorostih nudi rešenje, kojeg se mnogi ne drže, sem retko
upornih, srčanih i jasnovidih, kao što je lirski subjekt: Nada mi je duža / od strpljenja puža, / a vera sve tvrđa / što je stvarnost grđa. Na 25. mestu je katren koji odslikava položaj i trenutno stanje naše zemlje paćenice i siromašice, sa istorijskim i sudbonosnim pitanjem: kuda i kada se okrenuti i poći? Taman kao u narodnoj priči o tamnom vilajetu, šta god uradimo - kajaćemo se. Figurativno prikazano: Ka Zapadu. / Da nam udele lažnu nadu. / Sa Istoka. / Gde je nada prava, ali razroka.
U trenu dok rešavamo najtežu, ovdašnju, gotovo nerešivu dilemu, padaju nam na um dva (zavađena) oka u glavi. Vrljavost pogleda na domaću i svetsku situacija je nesporna, a sve drugo je sporno. Imamo li jednu, dve ili više Srbija? Ko i zarad čega vuče na ovu ili onu stranu? Janković se, u poslednjoj trećini svoje knjige, ponajviše bavi(o) sobom, baveći se, ujedno, svojim vremenom i svojim etnosom. Kao da je želeo da potvrdi misao Eli Flora " Umetnik je objektivniji ukoliko je
subjektivniji." Paradoksalno zvuči, ali tako je!
STALOŽNIK I TIRAŽNIK
Evo buduće knjige koju knjigoljubac , da bi se staložio, usaglasio svoja raspoloženja i podmirio svoju radoznalost, treba da nabavi i čuva na polici. To mi je bila prva asocijacija na rukopis pesama Miloša Jankovića "Taložnik". Pogovarajući, predviđam zavidnu prihvatljivost i odličan bilans njegove najnovije zbirke.
U traganju za smislom disanja i pisanja, što su kod istinskih pesnika neodvojive radnje, a znajući da se na svetu piše jedna knjiga, jednako drevna i aktuelna, u kojoj su pesnici braća i saborci, Janković je spreman za disput. Rado i često se posluži mitom i motom, gnomom i glosom. Navodom nas navede na pravi put, da ne odemo u malodušnost i ne ogreznemo u velikodušnost.
Koristeći tuđa i vlastita iskustva i spoznaje, upesmio je domišljeno i doživljeno, čuto i čuveno, slućeno i zapostavljeno, pročitano i nedotumačeno (ili pretumačeno), dočekivano i neočekivano. Pritom, naš autor ne razdvaja (zapravo, i ne razlikuje, neće da dvoji) život i literaturu, zbilju i san. Tako dolazi do čudne kombinacije, da ne kažemo smeše, konkretizma i romantizma, pri čemu se ne zapostavalja ni stari, dobri realizam.
Zanimljiva je koncepcija i struktura predmetne zbirke. Polazeći od parabole da je stvarnosna poetika, zapravo, potika stvarnosti, podelio je rukopis na segmente. Uzvišena namera i lirski postupak bi da nas sačuvaju od bezdana i besmisla, čega ima sve više u posrnulom čovečanstvu. Zato se uvodni ciklus PRIVREMENA VEČNOST otvara distihom velikog gospodina srpskog pesništva Milana Rakića : Ni u jedan ponor se ne može dugo gledati, / a da se ne oseti vrtoglavica i užas. Zaista, ništa pod svodom nebeskim nije slučajno. Što izusti aforističar i haidin Dragan J. Ristić, iz Niša: Posledice su nam uvek jasnije od uzroka . Otišao je na počinak Momo Kapor, a ostalo je sijaset foliranata iz naziva njegove knjige. Retki su posvećenici pisane reči, kakav je ovaj, koji skromnim naslovljavanjem "Ponešto o pesmi" istu oslovljava najdostojnijim znamenjem: Njoj se klanjam, / u nju sklanjam. U dosluhu sa nezaobilaznim Brankom Miljkovićem, čijoj (o)poruci, da isto je pevati i umirati, slidi miloševski (a može i mileševski) eho : ... Ako stih toliko vredi, da ni smrt ga ne ozledi. Klima apsurda ovdašnjeg, opisana je verno u "Proglasu": Ponavljam da je već danas potresno, koliko je naše / sutra neizvesno, jer smo dopustili / da drugi odluče / kako je izgledalo nama naše juče. "Pravo na pobunu" je trajno, jer Pobuna je jedini dokaz / da si / zaista živ. A da li ćemo preživeti, i sa kakvim konzekvencama, sugeriše "Tamni ( kosovski ) vilajet", gde epsko-filozofski zvuči: Ako je moranje / uslov za trajanje / Nije li pristajanje / razlog za kajanje. Onaj koga snađe muka da propišti, u "Krunskom dokazu" , od Boga traži dozvolu da se sništi. A što se ljubavi tiče, javlja se "Hronični umor" da nam zagoneta (odgoneta), je li to pesnikova (i naša) veza sa ženom ili Evropom, koja nije slučajno ženskog roda. Citiramo: Ovo je mogla da bude ljubavna pesma. Ali - nije. Možda i jeste, ali jednostrano ljubavna, sa ovakvim ishodom (ne)diplomatsko-seksualnog preganjanja: Umorili smo se od napora / koji ulažemo / da odgodimo / ono što nam se dogodilo. Janković je pravi majstor otvorenih kazivanja u zatvorenoj formi! Njemu ne smetaju zakonitosti strogih oblika, ni strofičnost. Naprotiv, idu mu, često, na ruku. Ostvaruje ritam, melodioznost, saglasja. Kada je potrebno, skrati stih, prelomi, prenese. Srodio se s takvim obrascima, poigrava se. Unese svakidašnjicu da bi, naprečac, iz prividne običnosti, lansirao precizan i dalekometni verbalni hitac. Većina njegovih objava zasniva se, inače, na komunikaciji sa značajnim imenima domaće i svetske književnosti, posebno Rusima i naročito Ruskinjama. Vaskrsava ih, ako treba, i suočava sa novonastalim okolnostima. Traži savet, razmenjuje mišljenja, proverava lične stavove.
Neretko je tema: svrha i uloga pisanja. Veoma je verziran u periode i aktere literarnih struja i produkcija, što ga podstiče na raspravu, osude i pohvale, zavisno od snage argumenata, nasuprot sve prisutnijim i, na žalost, dobrano važećim argumentima snage.
Na takve nevolje i nepravde, nekada je odgovor - boema, a ne samo poema! Stoga je, pretpostavljam, drugo poglavlje Jankovićeve aktuelne zbirke metaforično naslovljeno - VODKOMICI. Sam spisatelj se umilostivio da nam objasni šta izvednica znači i čemu služi, prilažući sastav,
doziranje i način upotrebe. Elem, vodkomicin je lek za dušobol, uzimati ga prema sopstvenom nahođenju, bez konsultacija sa lekarom ili farmaceutom, u količini koju je moguće podneti na nogama. U slučaju pojave neželjenih efekata - duplirati dozu i čekati.
Hotimice je, sasma opravdano i razložno, za moto uzeo našeg Andreja Jelića Mariokova: Bdijem strašno, ko angel svrgnuti,/ zora reži pod astalom krotka./ Niko ne zna sestrinski da ćuti, / ko
najveća ruska reka vodka. Janković na tim stranicama i sa strancima saobraća, polazeći od
njihovih stihova, saglašavajući se i razvijajući njihove poruke i vizije, a katkad se blago suprotstavljajući, tek toliko da ne ispadne rob lektire. Pogledajte njegove "goste": Vladimir Vladimirovič Majakovski, Marina Ivanovna Cvetajeva, Boris Leonidovič Pasternak, AnaAndrejevna Gorenko ( poznatija kao Ana Ahmetova), Sergej Aleksandrovič Jesenjin, Julija Vladimirovna Drunjina, Osip Emiljevič Mandeljštam, Marija Sergejevna Petrovih, Danil Ivanovič Juvačov - Harms i Veronika Mihajlovna Tušnova . Poznat kao dosledan, vispren i suštastveni naslovničar, svakoj pesmi je ugradio imena pomenutrih, pa smo dobili na taj način: VOLOĐINKA, CVETAJEVKA, PASTERNAKUŠA, AHMATOVKA, JESENJINKA, DRUNJINKA, MANDELJŠTAMKA, PETROVIHINKA, HARMSOVAČA i TUŠNOVKA Za manje upućene, dao je dopunska objašnjenja o sastavi i karakteru tog visokog, najvišeg književnog društva. A da bi kohezija bila jača, uzimao je poneki, uglavnom poznat i ključni njihov, pa bi razvijao pesmotvor na sebi svostven, prepoznatljivo-originalni način, gde je "pozajmica", kao pesnička forma, dala visoke rezultate.
Primerice: Na Volođin uvodni stih iz prve strofe Teško je u debelo uvo zabiti nežnu reč, i još dva stiha u preostale dve strofe, slede Miloševe dogranje, sa završnom porukom Zvižduk metka je jedini zvuk / koji tišina nikad ne postaje. Jasna je asocijacija na pogibiju Majakovskog u dvoboju.
Na Milošev vez: Pišeš, a nemaš ni razlog, ni kome, / svojim si pesmama jedini rod, nastavlja se niska od Marine: Oduzmite biser - preostaće suze. Boris beleži: Nije život što i polje preći. A Beograđanin za bivstvo kaže da je ... trud što nečem služi, / tren koji bi sebe da produži. Dok Ahmatova peva: Ne slučajno / za tužnu važim, naš savremenik obrazlaže: Niko nije bez nekog smeha, / makar to bila i lepota smeha.
Među Serjožinim stihovima Iz zvezda i zora ja sam učio školu i Druga se mladost drugoj pesmi divi, situirao je domaći autor svrhu života i mogućne promene shvatanja, uz nepresušno divljenje Jesenjinu.
Julija (ne ona, Šekspirova, iz Verone, već sovjetska herojina i poetesa) najavila je suicid iskazom Ljubav smo svoju sahranili, da bi srpski spisatelj na to dopisao: tako što smo joj zabranili / da bude ono što je htela biti - / izvor sa koga ćemo večno piti.
Na Osipov implicit: Sve što će biti, / tek je obećanje MJ replicira: Prolazno kao zemaljska slava.
Danil je, kao predstavnik poezije apsurda, u stilu svojih ubeđenja i usuda, grmeo: Svi su ljudi jadni. Ja sam rupa, alias Hormsa je Miša "podržao" rimom: Ništa ne donosi utehu, ni pomoć. / Oko vrata omča, pod nogama klupa.
Na Veronikin usklik: Ja ništa ne rizikujem/ osim života svoga, teološki obrazovani sabrat pojašnjava: ovakav - kakav je / dar je od Boga.U poslednjoj rukoveti predmetne zbirke koja se KATRENOLOGIJOM zove, ravno je četrdeset minijatura, što me, ne znam zašto i kako, na isto toliko (biblijskih) mučenika podseća. Kao moto je poslužio katren iz pesme Milovana Danojlića: O noći,
melemu od ludila, / Blaga, vansebna, snena i tiha, / Zašto si me u nevreme probudila? /
Zar samo zbog ova četiri stiha? Na tom planu su i Jankovićevi blic tekstovi. Efektno, u četiri poteza, rekli bi šahisti. Treći njegov katren glasi: Koliko vredi vera u čudo?/ Isto koliko i nada u Boga. / To ti se ne čini malo suludo? / Kao i život lišen toga. Može da se odnosi na svakog pojedinca, bez obzira na prostorne i vremenske granice. Zajednička nedoumica i bolni nespokoj svih kojima
je do vrlina i savesti stalo. Osmi četvorostih nudi rešenje, kojeg se mnogi ne drže, sem retko
upornih, srčanih i jasnovidih, kao što je lirski subjekt: Nada mi je duža / od strpljenja puža, / a vera sve tvrđa / što je stvarnost grđa. Na 25. mestu je katren koji odslikava položaj i trenutno stanje naše zemlje paćenice i siromašice, sa istorijskim i sudbonosnim pitanjem: kuda i kada se okrenuti i poći? Taman kao u narodnoj priči o tamnom vilajetu, šta god uradimo - kajaćemo se. Figurativno prikazano: Ka Zapadu. / Da nam udele lažnu nadu. / Sa Istoka. / Gde je nada prava, ali razroka.
U trenu dok rešavamo najtežu, ovdašnju, gotovo nerešivu dilemu, padaju nam na um dva (zavađena) oka u glavi. Vrljavost pogleda na domaću i svetsku situacija je nesporna, a sve drugo je sporno. Imamo li jednu, dve ili više Srbija? Ko i zarad čega vuče na ovu ili onu stranu? Janković se, u poslednjoj trećini svoje knjige, ponajviše bavi(o) sobom, baveći se, ujedno, svojim vremenom i svojim etnosom. Kao da je želeo da potvrdi misao Eli Flora " Umetnik je objektivniji ukoliko je
subjektivniji." Paradoksalno zvuči, ali tako je!
| radomir_micunovic-_11.2.2012.pdf |
|
KALEIDOSKOP FASCINANTNIH SLIKA
Miloš Janković: „Sanovnik“, pesme O Milošu Jankoviću, kao pesniku, zna se manje nego što bi se, po broju i kvalitetu objavljenih knjiga, moglo pretpostaviti. Tridesetak njegovih zbirki pesama, od sredine devete decenije prošlog veka do današnjih dana, nije prošlo nezapaženo, ali njegova ostvarenja, ipak, znatno nadmašuju trenutni Jankovićev status i ugled u domaćim književnim strukturama i javnosti. Siguran sam da bi ga na strani više cenili. Možda je i on, svojom skromnošću, sam doprineo takvom, skromnijem renomeu, što bi se i po belešci o autoru (koju je dotični svojeručno, pesnički sročio) na kraju knjige, moglo razumeti: Uz Božju pomoć, satvorih i pečatah: ISTOSLOVNIK, knjiga pesama (1985), KOŽA ZA DVOJE, knjiga pesama (1986), POSLEDNjI ČOVEK, novela (1988), VAN DOMAŠAJA, knjiga pesama (1990), VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ, proza (1990), VEŠTINA TRAJANjA, knjiga pesama (1992), ISTORIJA BOLESTI, roman (1992. i 1994), AUTOPORTRET SLUTNjE, knjiga pesama (1993), SKLON PADU, knjiga pesama) (1995), ČVOR, knjiga pesama (1995), OPNA, izabrane i nove pesme (1996), BROJANICA, knjiga pesama u dva izdanja ( 1997. i 1998), SKICE, kratke priče (1998), ROŽDANIK, knjige pesama (1998), TORŽESTVENIK, knjiga pesljama (2000), IZABRANE PESME, poezija (2005). JAVNI CILjEVI TAJNIH DRUŠTAVA (nagstarska teza (2006), VIZANTIJSKI TETRAGON, ogledi iz Crkvenog prava i ikonologije (2008), GODOVNIK, knjiga pesama (2009), SLOVARNIK (knjiga pesama (2009), SVETAČNIK (stihire ( jun – septembar, Žitija svetih, 2009), (NE)ZVANI GOSTI, knjiga pesama (2010), SUICIDNIK, knjiga pesama (2010), STAREČNIK, stihire (jul – septembar, Žitija svetih, 2010), OTAČNIK, stihire (oktobar – decembar, Žitija svetih, 2010), SABIRNIK, knjiga pesama (2010), SRBLjAK, stihire (januar – decembar, Žitija svetih Srba, 2010), MANASTIRNIK, knjiga pesama (2010), MOLEBNIK, knjiga pesama (2010) i SANOVNIK, knjiga pesama (2010) Živim, kako mogu, smem, umem i znam, u Beogradu. Tu sam se rodio, 1963. godine, poručuje Janković. Iz naslova objavljenih dela nije teško ustanoviti da su mu svetovne i religiozne teme pribli-no bliske, stoga smo izabrali pretposlednju njegovu zbirku „Sanovnik“, u kojoj se motivski krug širi ne samo na komunikaciju sa Gospodom i okruženjem, uz samospoznaju, već je to svojevrsni disput sa slavnim pesnicima i naučnicima, našeg i svetskog porekla i prosedea. Jedan od najinteresantnijih i najprovokativnijih, koliko za Miloša toliko i za ostale pisce, kritičare i čitaoce, i Edgar Alan Po, čiji „Gavran“, reklo bi se, i danas gače i zlosluti mnogima. Naš poeta je, ato, u dve pesme situirao ukletog pesnika sa Ostrva i njegovu ptičurinu. A da bi sebi dao apsolutnu pesničku slobodu, savremeni beogradski poligraf je prizvao snove kao najšire okvire za podsvest i asocijativnost. U jednoj pesmi, majstor pera i poeme sa pripevom Nikad više, bajagi, jede đevrek, dok njegova draga drži grozomornu grabljivicu u krilu, a u drugoj gavran, noseći nečije tek iskljuvano oko, susreće Jankovića u halucinantnoj sceni, gde ovome pada odmah na pamet da je to organ vida slavnog tragičara. Ređaju se čudne i neretko morbidne scene sa ostalim velikanima, što se po nazivu pesama može dočarati: Mendeljštam u belom, Bodler na nišanu, Berđajev pije vino, Pasternak u šahtu (ja bih ga radije, neka mi bude dopušteno, doveo u šah!)… Verzijine verzije verzija bavi se dvobojem Majakovskog, Spremanje zimnice se odnosi na Anu Ahmatovu u Marinu Cvetajevu, u pesmi Simbolisti vežbaju nadrealizam prikazani su slikar Tuluz Lotrek i književna bratija Isidor Dukas, Laforg, Stefan Malarme, Rembo i Verlen. I dok crnog humora u pomenutim numerama ne fali, dotle se Pesma sa ukusom konjaka, na duhovit i vedriji način, skoncentrisala na zapijanje Simon de Bovoar i Žan Pol Sartra sa mlađanim predstavnikom skadarlijske boemije. Spominje se i neizbežni Slobodan Stojadinović, zvani Ču De, te još nekoliko naših anakreontskih spisatelja. Ne zove se slučajno uvodni ciklus, iz kojeg su pomenute pesme, KOŠMARNIK, jer sve je tu takoreći oda haosu, tačnije dubljem i skrivenijem smislu postojanja i stvaranja. Za moto je uzet citat Stefana Malarmea Jer kako savladati, kako odoleti kad se svet opet vrati na prcvobitno mesto i sve stvari budu ponovo imenovane. Ni ostala dva ciklusa ne dopuštaju recepijentu da se iz tih spiritualno- oksimoronskih krugova izvuče. DREMOVNIK i BUNIOVNIK su bezmalo jednako onostrani, kao prvi. Stihovi Pola Verlena Ja sam za carstvo na kraju Propadanja (Obratite pažnju da je Propadanje napisano velikim slovom!) su, na primer, moto središnjeg rukoveta. Ni poslednja grupa pesama nije bez navoda evropskih genijalaca: Ja, to je drugi, zapisao je Artur Rembo. Čitav galamatijas, raskošni kaleidoskop nemogućeg, začudnosti koje nadležu čudesima, pokazuju bujnu fantaziju, u kojoj se radoznalost i kreativna drskost smenjuju i dopunjuju, ne ostavljajući nas ni ravnodušnim ni otpornim na ushit. Ujedno nas uveravaju da je pred nama izraziti i originalni kreativac zavidnih dometa i pretenzija. Ništa pesničko nije mu strano. Sem intelektualne i religiozne poezije, tu su rodoljubiva i anakreontska. Međutim, da sve ne bi dobilo, eventualno, patetični prizvuk, fascinanzne lirske slike se očas izokrenu, pa se stvori groteska koja daje iskošen uvid u viziju U tom duhu i maniru je izvedena i „Definicija“: Lirika je slika prećutanog krika …/ i oblik onoga što nema oblika. Njegove „Stilske vežbe“ su, zapravo, mali obrasci kako se postaje ličnost i umetnik: Kada bi neki pesnik uspeo / uvek da kaže sve što je hteo, / to bi značilo i da je smeo / čovek da bude krozz život ceo. Prividna lakoća je, u stvari, samo druga strana izvežbanog stila, savladane tehnike i formiranog bića. Čak i kada se posluži deminutivom „Pesmica“ i kada se osloni na jednu jedinu rimu, sačini uspešan i pamtljiv distih u najotmenijoj, pomalo već zaboravljenoj formi: Tiho se hvata meka nesvestica / sonet se piše pod fenjerom svica. Ljudski je nadati se, no pisac se, u jednom času, pita: Možda je moglo sve to drugačije / sa manje strasti i nade u čudo. Pošto U snu logika ne vredi, Jankoviću se ukazala prilika ne samo da sretne one koji su živeli daleko pre no se on rodio, već da hrupi i na samog sebe. To je prilika da se presliša i preispita i svoj ego vaspostavi na viši etički i duhovni nivo. „Čekajući sebe“ otvara se strofom: Nasuprot svemu i uprkos svima / mene još uvek dovoljno ima / za ono što čekam pola veka: / da Bog, u meni, spase čoveka. Da nije u pitanju teizam dogmate već iskušenika egistencijalnog ranga, svedoči „Mera vere“: Ponekad je hleb ona prava mera / zašto nešto jeste, ili nije, vera. Stoga, u ovog pesnika treba verovati, a objasnili smo decidno, na primerima, zašto. 
|
O „Apsurdniku“ Miloša Jankovića
SPISATELj POD A) ili PESMARNIK POD „A“ Svaka energija, pa i pesnička, kruži vremenom i prostorom, prenoseći se iz jezika u jezik, od naroda do naroda, iz knjige u knjigu, od pojedinca do pojedinca, kao na mapama što postoje izohipse. Nisam znao, ali sam očekivao, da će moje promišljanje o stihovanju, recimo, naći uporište i u novom rukopisu znatno mladjeg, posve izuzetnog kolege, Miloša Jankovića. Samocitiraću se, uprkos poslovične skromnosti svoje: „Pesništvo je u znaku četiri slova A: autor između apsurda i apsoluta, sklanja se od prolaznosti, u antologiju. Na to se nadovezao Janković, vlastitim četvorostrukim A: aktivan, agilan, aktuelan i alegoričan. Doduše, moglo bi se, po duši, dodati još nekoliko alternativnih pojmova vezanih za prvi glas Vukove azbuke: alergičan je na tzv nove vrednosti od kojih bi malo koja izdržala strože mere i kriterijume. Žargonski rečeno, antiprotivan je surogatima i lažnim odlikama. Ostaje privržen drevnim, apostolskim vrlinama i postupcima. Neće po svaku cenu da bude moderan jer moda je, često, hir sezone, da ne kažemo baš trenutka, a on bi da traje koliko se može, znajući da je umetnost, zapravo, otpor prolaznosti i ništavilu. Nema sumnje da je, pod „a“, istinski spisatelj, jednako okrenut svetom i svetovnom. O Apsolutu je sročio više knjiga, a sada je, eto, na red došao i Apsurd. Priredio je, i objavio, u međuvremenu, i pet antologija, među kojima i „Mali pravoslavni pojmovnik“. Dovoljno je nabrojati pesme o verskim i sakralnim temama, pa razumeti njegov lični stav i sastav, po mnogim osnovama: Istoslovnik, Roždanik, Toržestvenik, Vizantijski tetragon, Svetačnik, Starečnik, Otačnik, Sabirnik, Srbljak, Manastirnik, Molebnik, Ljuboslovnik, Jerejnik i Nebesnik. Posle toliko knjiga o svetlosnim efektima kosmičkih sila, morala je doći, kao odgovor na sunovrate ljudskih ubeđenja i činjenja, do najnovije Miloševe objave. Da nije sročio Apsurdnik, reagujući na potonje planove i zbivanja onih koji kroje sudbinu zemljama i etnicima, udarajući naročito na našu domaju, mogao bi neko i da posumnjao u brojna njegova prethodna izdanja, smatrajući ih unekoliko izdajnim (mala permutacija jednog slova, a zamerka velika. Srećom, Janković nije hteo niti je mogao da prećuti poreklo ni razmeru velikih nesreća. Promišljao sam, i apsurdisao poprilično, baš u mesecu svog rođenja, o povodu i nastanku „Apsurdnika“. I zaključio da jedno bez drugog ne ide. Kao što ne idu dani bez noći. Da nije zla, kako bismo znali šta je dobro. Među njima je borba neprestana, što bi rekao Njegoš. Predmetna knjiga je, zapravo, stihovani putopis. Nedavna pesnikova turneja po zemljama Srednje Evrope inspirisala ga je da zapiše i opiše doživljeno, viđeno i čuto. Verovatno se i sam začudio koliko je apsurdizam, kao pravac, pustio korena na tlu Starog kontinenta, pa i šire. Nisu retki pisci ovog podneblja koji su shvatili licemerje stare dame među kontinentima, a posebno jednog njenog ostrva. O tome je pevao i pesnik-slikar Đura Jakšić, u čijoj se kući i danas okuplja književna bratija. Impresije i ekspresije, na sve te vanjske sesije i presije, složio je „Janko“ u tri ciklusa, čiji nazivi dovoljno govore : SRICANjE EVROPE, USPUTNE BELEŠKE, i DELOVI SLAGALICE, a podupro ih je navodima Lava Šestakova, Nikolaja Berđajeva i neizostavnog Fjodora Dostojevskog, koji su, svaki na svoj način i u granicama svojih vizija, uočavali sav besmisao besramnosti varljivog sveta. Putujući kroz Mađarsku, Slovačku, Češću, Poljsku, Austriju, Italiju i, dakako, Srbiju, iz koje se zaputio i kojoj se vratio, drugar ortodoksnih boema, samo što nije uskliknuo ono „Nikad više“ Edgara Alana Poa. Nama se neodoljivo nameću prozna štiva starih autoriteta Ljube Nenadovića, Isidore Sekulić i Rastka Petrovića, radi poređenja, kao i Draškov boravak u Mlecima iz Gorskog vijenca, kao ilustracija da je uvek bilo smešnih i tragičnih detalja, ali se, valjda, toga najviše sada namnožilo. Poseta Aušvicu, toj monstruoznoj fabrici smrti, otkriva i opominje na stravične zločine, kojima se još vuku repovi po planeti. Niko i ništa nije pošteđen globalne strave ni belosvetske zavere. Ko nije osetio posledice – osetiće. Ukoliko se blagovremeno ne zaustave katastrofični procesi. I kad smo već kod poslednjeg termina, nameće nam se Kafka sa čuvenim romanom. Na tome se ne zaustavljamo. Kamijev „Stranac“ je, vele, oličenje apsurda . Nesuvislost, besmislica, protivurečnost, nelogičnost i glupost (za sve to, i slično, sinonim je latinska reč apsurd ) veoma su rašireni, pa nije ni čudo što se spisak onih koji su o tom fenomenu pisali ne završava na Kamiju i Kafki, već Samjuel Beket, Oto Fridrih Bolnov, Andre Breton, Danil Hams, Vitolg Gombovič, Karl Jaspers, Sjeren Kjerkegord, Gabrijel Marsel, Slavomir Mrožek, Žan Pol Sartr... Od naših „Engleza“ o apsurdu je sijaset straniuca napisao Borislav Pekić, sa poentom da je apsurd nerazrešiv, jer čim se razreši on više nije apsurd. Najbezazlenija zastranjivanja vezana su za tumbanje prava i obaveza. Ako deca vaspitavaju roditelje, a đaci preslišavaju nastavnike, pedagogiji i školstvu je odzvonilo. Da ne spominjemo ostale oblasti, gde se naopakim shvatanjem i potezima ruše važeći sistemi vrednosti i piramida se naglavačke okreće. Zamerio se čovek prirodi, pa ce uzvratni udarci biti stravični. Neke pesme u naslovima otkrivaju sadržaj, kao: Slovenska fuga ( a može da se čita i: tuga), Nikotinska kriza, Nenapisani roman (možda će Dostojevski jednom napisati roman o ubistvima srpske dece, a ne samo ruske starice, piščeva opaska), Hronični nedostatak, Ekološki katreni, Recept za dug život, Apsolutno pesimistička pesma, Pravo stanje stvari, Mrtav čovek peva ... Ali tu je, da ne bude sve odveć mračno i depresivno, još i Trajanje nade. Još je Branko Miljković izjavio: Kad govorimo o sadržaju u pesmi, to je kao kad govorimo o zvezdama u vodi. Dakle, prepričavati pesme bilo bi pogrešno (bezmalo apsurdno), mada većina pesama ima narativnu žicu. Ne poštuje njihov tvorac modele postmodernizma i drugih izama, njegov mentor je Tvorac. Rime i katreni su znak prepoznavanja Jankovićevih tekstova. U njima ispoljava radoznalost i doznalost i, uz nepresušnu dozu ironije koja prelazi neretko u gorki sarkazam. Zatrovani su voda i vazduh, zemlja i duša... Određuje se – direktno ili posredno - šta da jedemo, šta da pijemo, šta da mislimo, šta da kažemo i napišemo. Sve su ređi izuzeci, koji rado po svojoj svesti i savesti, prosvetljeni iskrom samobitnosti, pod plaštom vaseljenskim. Davno reče Ajnštajn da je svet opasno mesto ali ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji sve to gledaju a ne preduzimaju ništa. Čini se da samo Sveta ludost pesnika to hoće i može, makar da pokuša. Ako je Miguel de Unamuno uzviknuo: “Boli me Španija!” onda je Miloš Janković, ovom zbirkom, proširio taj krik na ceo kontinent: „Boli me Evropa!“ Nema sumnje da ga, ipak, najviše boli Srbija, kao i nas, njegove savremenike i sunarodnike. |
07.1.2012.
U - PISANIM PUTEVIMA
Željka Radić Krekić o sebi kaže:
Rođena sam 1967. godine u Vukovaru.
Trenutno živim u Beogradu.
Volim da čitam, posebno pisma.
Volim da pišem, posebno pisma.
Na to dodajemo: istinska pesnička duša.
Za sada je još uvek u onlajn izdanju, a uskoro će, nadajmo se, stihove objaviti u štampanoj formi.
Ne krije da su joj epistole najbliže, kao literarni iskaz.
Komunicira sa mnogima, od Amerike do Australije, po načelu: svuda na svetu suza i osmeh isto znače. Na društvenoj mreži veoma je prisutna, ne zaboravljajući, pritom, da su ljudska srca odavno umrežena, pre i bez interneta.
Tu je fotos, uz naš blic komentar, ali nju pesme, ipak, najvernije prikazuju.
Uverite se!
Radomir MIĆUNOVIĆ
Željka Radić Krekić o sebi kaže:
Rođena sam 1967. godine u Vukovaru.
Trenutno živim u Beogradu.
Volim da čitam, posebno pisma.
Volim da pišem, posebno pisma.
Na to dodajemo: istinska pesnička duša.
Za sada je još uvek u onlajn izdanju, a uskoro će, nadajmo se, stihove objaviti u štampanoj formi.
Ne krije da su joj epistole najbliže, kao literarni iskaz.
Komunicira sa mnogima, od Amerike do Australije, po načelu: svuda na svetu suza i osmeh isto znače. Na društvenoj mreži veoma je prisutna, ne zaboravljajući, pritom, da su ljudska srca odavno umrežena, pre i bez interneta.
Tu je fotos, uz naš blic komentar, ali nju pesme, ipak, najvernije prikazuju.
Uverite se!
Radomir MIĆUNOVIĆ
|
KUĆA
odvedi me u kuću u kojoj ujutro nema nikoga i u kojoj noću stanuje dan otvori mi srce i probudi me stopi se oko mene ( čekaćemo kišu kao i obično) LETO NA MESEČEVOM MORU leto je samo ures na mom belom telu čije kretnje nazireš u plimi ako me osloviš probudiću se i ceo ovaj dan na mesečevom moru izrezaću na kriške i pojesti posle ćemo oboje hodati otvorenih očiju i nečujnih zena MALA BOLNIČARKA male bolničarke lete po sobi i ubiru smrti ( čitav se ovaj svet zatvorio u prazne kutije) govore neki glasovi koji to nikada neće znati a baš mi se dopadaju igre skakućem po praznim kockama na kojima ne pišu brojevi moje ulice su tako daleko i činilo mi se da će neko pobeći u šume zajedno sa pčelama koje je čovek nosio na šeširu da mala bolničarka je ležala na mravima i pitala da li se jedu jagode ona ima svoj mali svet to bi trebalo biti dovoljno to bi se trebalo nekako zvati sreće tuge lutanja to bi se trebalo zvati ljubav i čitav taj svet i svi oni koraci koje je tako teško učiniti i magle koje skrivaju neki ljudi neki ljudi neki ljudi to se stalno ponavlja to nikada ne prestaje spavaj sanjaj nestani odlutaj zaboravi ostani poljubi dodirni okreni se ne gledaj pomiriši pojedi otvori oči pusti ruke da ti narastu obuhvati slomi sastavi zakopaj rodi sebe iznikni još jednom malo umri zavoli tamo negde nekoga ne budi budi jesi uvek zauvek (ponedeljak, maj 31, 2010 u 11:01 po podne) ODSUTNOST nemir polako gubi glavu zbog mene ovaj tako usamljeni dan nikako da prođe (ponedeljak, maj 17, 2010 u 10:10 pre podne) BEG pitala se gde je greh u svemu tome i zar zbog toga nije ponela njegovu narandžastu košulju odlazeći volela ga je ali nije znala ništa o tome samo je odsekla kosu vezala vlas za vlas i tako se spustila do legla leptira gde je i zaspala da li ga je sanjala kada se probudila ugledala je na svojim rukama male bele leptire obojiću ih u narandžasto ima li u tome greha ( nedelja, maj 2, 2010 u 10:13 po podne) |
MOJ PUT
ništa za mene maše mi blatnjavi hodač u plavookim rukama preturam stanice tražim zašto plešeš po ogledalu znaš da ribe ubijaju puškom ništa za mene dolazi nedelja Odsutnost nemir polako gubi glavu zbog mene ovaj tako usamljeni dan nikako da prođe NAŠ PUT JEDAN kreni već ispisanom stazom potvrdi svoje korake u masi drugih napravi obličje budućnosti od isušenog blata na tvojim leđima mrtav u vodi a oči ka nebu ustani kreni već neispisanom stazom (utorak, jun 1, 2010 u 1:25 pre podne) NAŠ PUT DVA držiš njen glas u svojoj ruci žuriš tako ćeš manje zaboraviti daleko rujete po kori oboje ne možeš dočekati da se vratiš u oči njena kosa razbija prozor da budemo više zajedno (utorak, jun 1, 2010 u 1:28 pre podne) NAŠ PUT TRI dobro se snalaziš u izgužvanoj gomili ambiciozna odlučna perspektivna i tako dalje i tome slično sastavi sve četiri strane sebe i brže misli tako se više pamti dan traje dan noć sutra U SAN Kuća svetla topla ( žuta svetlost u kući) mir koji izbija iz osmeha i pruženih i primljenih ruku i nežnost to je to znam ( dok žena u belom u čudu odlazi na drugu stranu) i još: kako hraniš me besanu umornu ozarenu tvojim darom korom hleba slasnom usne otvaram grizem usne zatvaram ljubim ti vrhove prstiju napuštam hranu a žudim ( tako nastaju problemi) a onda govorićeš mi tiho a ja ću disati sporo i na usnama čuti tvoj glas ponovo iz početka u san (četvrtak, mart 25, 2010 u 1:12 pre podne) |
29.12.2011.
Kasijana Milošević: BLISKE DALjINE
Pesme - Arte, Beograd 2011.
NAGRAĐENA ODLUČNOST
„Pesma je kao poljubac koji se daje svetu“
Kasijana Milošević rešila je, odlučno i odlično, da upesmi svoj život, koji očigledno nije uvek bio pesmi nalik. Taj njen potez krunisan je zbirkom „Bliske daljine“, u kojoj će mnogi sebe pronaći, što i jeste svrha literature. Nagrađeni su, tako, zamisao i trud Srpkinje iz Beča, da svoju stvarnost i svoje male fantazije sumira, po principu posthumne zbirke našeg jedinog nobelovca Ive Andrića „Šta sanjam i šta mi se događa“. Na Andrićevu zapitanost Ko će znati vremenu kraj, vjetru put... pesnikinja odgovara da nema odgovora. Bar iz njene pesme „Odgonetanje“, tako bi se moglo razumeti: Šta mi je najteže? / Odgovor! / ODGOVOR- NE ZNAM! Međutim, svima će, kada zbirku pomno iščitaju, biti jasno, da je pesnikinja na mnoga pitanja ipak odgovorila. Za niz pitalica je ključ pronađen.
Inače, glavni naslov proistekao je iz „Kule od karata“, tačnije iz stiha Tako blizu, a tako daleko!Višestruka je to poruka, može se odnositi na vremenske i prostorne distance, čemu je prethodila samosvest otreženja: Rušenjem kule i mojim buđenjem, / nesta i čarolije. Nije slučano što je„Vreme buđenja“ među najvrednijim pesmama u zbirci. Uostalom, ona koja se, na ljuljašci, u čardaku između zemlje i neba, pre buđenja prepuštala vizijama, veli da ništa slučajno nije: Ne verujem slučajevima. / Zovem ih kratko-ISKUŠENjA!
Nameće nam se izreka pesnici su probuđeni deo naroda. Svaka stranica ponuđene knjige, zato, veoma je životna i životodarna. Sasvim je izvesno je da Kasijana pripada vitalizmu, kao shvatanju, pravcu i opredelenju, ne samo umetničkom, već i egzistencijalnom.
A sve je, zapravo, krenulo od Lavirinta, tako se zvala prva zbirka naše autorke. U drugoj zbirci, kojoj pogovaramo, a gotovo se nema šta prigovoriti, nazire se izlaz iz tog zamršenog prostora kroz stihove: Zove te život . Ne oklevaj... Otvorio se lavirint, a šta čekaš ti .
O začaranom krugu će poetesa izreći filozofemu: robuje u samom sebi. Tako će se oglasiti ne samo kao romantična priroda već i kao promišljena ličnost. Sa vrtoglavicam se, dakle, raščistilo, hvata se odgovarajući smer koji vodi do zaključka, da primerom dokažemo da jači smo od svega, / svakog iskušenja, / i jači smo od nas. U svemu tome je neposrednost i otvorenost odigrala presudnu ulogu. Ova dama bez kamelija spada među sve ređe, i utoliko dragocenije, autore, koji iskrenost samatraju vrlinom. Podjednako osluškuje glasove srca i razuma, a đerdan njenih pesama je utoliko vredniji što sadrži bisere narodne mudrosti, čime se i te kako dobija u trajnosti i poučnosti. Kroz emitovanje svojih čulno-cerebralnih signala, svesno/nesvesno predočava publici, i sebi, reflekse društva i sudbinu etnosa.
U tom cirkulisanju ima zakonitosti, često nepojamnih, uključujući i homo sapijensa kao tajnu: Nikad niko nije shvatio / zašto je na kraju početak, a na početku kraj. /O sebi i da ne govorim. Zapisujući to, ubeđen sam, koleginica je, pre svega, imala na umu da Cilj umetnosti je čovek. I zajednica ljudska, uopšte. Sa svojim materijalnim i pogotovo duhovnim potrebama. U svakom damaru zbirke (u biću jezika se, naime, ogledaju i pesničko i nacionalno biće), sem realnosti prisutno je plodovlje imaginacije.
TRAGOVE VREMENA žena čudnog imena VATROMETINOM DUŠE sabira i prinosi IZNAD OBMANA. Eto, u nazivu ta tri ciklusa jasno se predočava kakav je bio, i jeste, njen naum i učinak. Kome te sintagme deluju kao enigme, neka potražu odgovore u naslovima pesama. Tu su, između ostalog: Miris detinjstva, Pokidano vreme, Novi početak, Trajanje u čekanju, Na Sizifovoj stazi, Julske rose, Biserje mora, Let lepotama, Plač kiše , Otisak vremena, Preobražaj, Tokovima obmane Svitanje u smiraju, Proleće u nevreme, Sunovrat grmljavina, Traganja, U mreži, Gomilanje tegoba, U vinu istina, Gordijev čvor, Senke snova, Spas dobročinstva, Žal čekanja, Maske, Prkošenje mraku, Sazrevanje, Cilj ...
Malo kome će, potom, nešto ostati nejasno. Da bi umetnički doživljaj bio potpun, neophodno je, ipak, zaroniti u verbalno - emotivno – duhovni vrtlog lirskog subjekta, od uvodne „Odluke“ do završne „Nagrade“, prođi kroz sve redove i međuredove, pa se uveriti lično, kako je, i zašto, takva i tolika odlučnost nagrađena . Ovo je dokaz, kako privatno i lokalno može primiti oznake i značenje univerzalnog, kada se zdušno i vešto pretoči u slova.
Razgaliće svakoga prizori iz ranog doba kojima se obogaćuje kaleidoskop prisećanja i osmišljavaju postojanje i delotvornost, uopšte. Pojmićemo otkud sklonost bivše devojčice da se povremeno igra rečima kao klinke piljcima, što je gotovo uvek efektno. Primerice: Krajem kratim sumnju u lutanju i nadam se nadi ... Trnjem trnim glogove ubode i maštom mašem ... Sediš u senci svoje senke ... Na sve to se nadovezuju „Raspršene iluzije“: Kad je bagrem mirisao iluzijom ... da će večno trajati mladost. Svest o prolaznosti najrečitije se ogleda u pesmi „Prolaznost“: Slušam slap kako zviždi / melodiju hora jezgra iz dubine/ i broji svaku kap. Što će reći: mikrokosmos je deo Kosmosa.
Napokon, kao rezultat sazrevanja, spaja se radost lebdenja s tihim krikom prizemljena: Treperim kao zvezda kojoj se ne pada, a mora.
Naracija i deskripcija prepliću se u strofama, kao cveće i trake u pletenicama zavičajnih udavača. Prilikom odabiranja motiva i sredstava pisanja, spisateljka brine da se dobro s lošim ne pomeša, jer Niti u prljavom ima nečeg čistog, niti u čistom nečeg prljavog.
Korišćenjem stilskih figura – metafora, groteska, metonimija, paradoks , alegorija, hiperbola (Gledaš očima punim mora) i druge, uključujući i oksimoron ( Kad ćutanje govori), čak je prisutna i slovenska antiteza u „Setnoj“ , daje se upečatljivost i plastičnost iskaza, ali su kovanice, ipak, glavni ornametni Kasijanine druge pesmarice, jer deluju sveže, čak i kad su malčice zastrašujući , kao što su čudilo i vatromatina.
U vezi s time, posebno je vredan poštovanja i priznanja, doprinos K. M. na formalnom planu, ako se zna da se ona nije bavila proučavanjem književnosti , nego je isključivo darovitošću, radoznalošću, upornošću i savešću, postigla to što je postigla. Kao da je sledila reči Isidore Sekulić: Talenat će naći načina da izrazi ono što hoće !
Sve nam govori da je odluka junakinje svojih pesama bila smela i odlučujuća, presudna i usudna. Podmireni su, tako, na intimnom terenu, pored žudnje i ambicija , računi prošlosti i položen zalog za budućnost.
Ne dolazi poštar uzalud, poruka je simbolična. Donosi preporuku, valjda, od Ane i Radomira za izdavače. Preporuku koju Kasijana zaslužuje stoprocentno. Iz više razloga, ljudskih i kreativnih, jer ...
Nije se odrekla matičnih vrednosti, ni pejzaža čiji kolorit prepoznajemo u nekim opisima, ni dragih osoba koje su je podizale i upućivale na pravi put, ni ranih simpatija, suza radosnica i žalosnica . Sve ih je, ovde, složila u slogove, ukoričila i potpisala nesanicom i snohvaticom. Od srpom presečene pupčane vrpce do misli skraćene srpom. Zar sve to ne asocira na postojbinu, balkansko podneblje, zlatno doba odrastanja . Međutim, na tome se ne završavaju interesovanja, iskustvo i spoznaja pesničkog JA. Tuđina je dopunila njen kurikulum vite, doprinela daljem sazrevanju i obogatila novim empirijskim slojem , više gorkim no slatkim.
Bilo kako bilo, u centru svih viđenja i uzleta, pa i melanholičnih digresija i prikrivenih očaja, je - Njeno Veličanstvo Ljubav. Na tom polju je gospođa Milošević , uprkos svih nedoumica i oscilacija, nesumnjiva izmiriteljka suprotnosti, povremeno i samih krajnosti. Bolom su često prožeta najplemenitija osećanja . Ne cvetaju uvek ruže, ima i ožiljaka. Smenjuju se tuga i ozarenost. Čekali smo otopljenje, da raskravi srca okovana ledom, čitamo u „Slikama iz sećanja“. Krajnje subjektivno i direktno, autobiografski eksplicitno, zvuče versi: U meni kovitlaju požudni vetrovi jeseni u povoju, godine su sazrele, strasti su porok, a mladost u tebi sve prašta.
Ovaj rukopis nije ništa drugo do njen poljubac svetu!
Možda je najčudnija i najdramatičnija „Dilema“ u kojoj se prvi deo bavi rastankom (Kome ću ja nadu / da pošaljem, kad / ti odeš sa verom?), a drugi blagoslovenim susretom srodnih bića (Pojavi se odnekud / i predstavi ... // Reče, zove se sreća! Osta tu kod mene ./ I više nemam mesta / ni za kog.)
Sumirajući brojne autorkine impresije i ekspresije, otisnute na listovima predočene stihovanke, dolazimo do „Istine“ koja je neoboriva, baš zato što je lišena svih epiteta i okolišenja, a svodi se na samo tri reči: Jednostavno, volim te.
Takve ljubavi su najprirodnije.
I takve knjige su najprihvatljivije.
Originalne, u čistoj nameri i dubokoj ispovednosti.
Svaki čovek je na gubitku, smatrao je Meša Selimović, ali onaj ko pročita „Bliske daljine“ - usuđujem se reći - na dobitku je.
Radomir MIĆUNOVIĆ
Pesme - Arte, Beograd 2011.
NAGRAĐENA ODLUČNOST
„Pesma je kao poljubac koji se daje svetu“
Kasijana Milošević rešila je, odlučno i odlično, da upesmi svoj život, koji očigledno nije uvek bio pesmi nalik. Taj njen potez krunisan je zbirkom „Bliske daljine“, u kojoj će mnogi sebe pronaći, što i jeste svrha literature. Nagrađeni su, tako, zamisao i trud Srpkinje iz Beča, da svoju stvarnost i svoje male fantazije sumira, po principu posthumne zbirke našeg jedinog nobelovca Ive Andrića „Šta sanjam i šta mi se događa“. Na Andrićevu zapitanost Ko će znati vremenu kraj, vjetru put... pesnikinja odgovara da nema odgovora. Bar iz njene pesme „Odgonetanje“, tako bi se moglo razumeti: Šta mi je najteže? / Odgovor! / ODGOVOR- NE ZNAM! Međutim, svima će, kada zbirku pomno iščitaju, biti jasno, da je pesnikinja na mnoga pitanja ipak odgovorila. Za niz pitalica je ključ pronađen.
Inače, glavni naslov proistekao je iz „Kule od karata“, tačnije iz stiha Tako blizu, a tako daleko!Višestruka je to poruka, može se odnositi na vremenske i prostorne distance, čemu je prethodila samosvest otreženja: Rušenjem kule i mojim buđenjem, / nesta i čarolije. Nije slučano što je„Vreme buđenja“ među najvrednijim pesmama u zbirci. Uostalom, ona koja se, na ljuljašci, u čardaku između zemlje i neba, pre buđenja prepuštala vizijama, veli da ništa slučajno nije: Ne verujem slučajevima. / Zovem ih kratko-ISKUŠENjA!
Nameće nam se izreka pesnici su probuđeni deo naroda. Svaka stranica ponuđene knjige, zato, veoma je životna i životodarna. Sasvim je izvesno je da Kasijana pripada vitalizmu, kao shvatanju, pravcu i opredelenju, ne samo umetničkom, već i egzistencijalnom.
A sve je, zapravo, krenulo od Lavirinta, tako se zvala prva zbirka naše autorke. U drugoj zbirci, kojoj pogovaramo, a gotovo se nema šta prigovoriti, nazire se izlaz iz tog zamršenog prostora kroz stihove: Zove te život . Ne oklevaj... Otvorio se lavirint, a šta čekaš ti .
O začaranom krugu će poetesa izreći filozofemu: robuje u samom sebi. Tako će se oglasiti ne samo kao romantična priroda već i kao promišljena ličnost. Sa vrtoglavicam se, dakle, raščistilo, hvata se odgovarajući smer koji vodi do zaključka, da primerom dokažemo da jači smo od svega, / svakog iskušenja, / i jači smo od nas. U svemu tome je neposrednost i otvorenost odigrala presudnu ulogu. Ova dama bez kamelija spada među sve ređe, i utoliko dragocenije, autore, koji iskrenost samatraju vrlinom. Podjednako osluškuje glasove srca i razuma, a đerdan njenih pesama je utoliko vredniji što sadrži bisere narodne mudrosti, čime se i te kako dobija u trajnosti i poučnosti. Kroz emitovanje svojih čulno-cerebralnih signala, svesno/nesvesno predočava publici, i sebi, reflekse društva i sudbinu etnosa.
U tom cirkulisanju ima zakonitosti, često nepojamnih, uključujući i homo sapijensa kao tajnu: Nikad niko nije shvatio / zašto je na kraju početak, a na početku kraj. /O sebi i da ne govorim. Zapisujući to, ubeđen sam, koleginica je, pre svega, imala na umu da Cilj umetnosti je čovek. I zajednica ljudska, uopšte. Sa svojim materijalnim i pogotovo duhovnim potrebama. U svakom damaru zbirke (u biću jezika se, naime, ogledaju i pesničko i nacionalno biće), sem realnosti prisutno je plodovlje imaginacije.
TRAGOVE VREMENA žena čudnog imena VATROMETINOM DUŠE sabira i prinosi IZNAD OBMANA. Eto, u nazivu ta tri ciklusa jasno se predočava kakav je bio, i jeste, njen naum i učinak. Kome te sintagme deluju kao enigme, neka potražu odgovore u naslovima pesama. Tu su, između ostalog: Miris detinjstva, Pokidano vreme, Novi početak, Trajanje u čekanju, Na Sizifovoj stazi, Julske rose, Biserje mora, Let lepotama, Plač kiše , Otisak vremena, Preobražaj, Tokovima obmane Svitanje u smiraju, Proleće u nevreme, Sunovrat grmljavina, Traganja, U mreži, Gomilanje tegoba, U vinu istina, Gordijev čvor, Senke snova, Spas dobročinstva, Žal čekanja, Maske, Prkošenje mraku, Sazrevanje, Cilj ...
Malo kome će, potom, nešto ostati nejasno. Da bi umetnički doživljaj bio potpun, neophodno je, ipak, zaroniti u verbalno - emotivno – duhovni vrtlog lirskog subjekta, od uvodne „Odluke“ do završne „Nagrade“, prođi kroz sve redove i međuredove, pa se uveriti lično, kako je, i zašto, takva i tolika odlučnost nagrađena . Ovo je dokaz, kako privatno i lokalno može primiti oznake i značenje univerzalnog, kada se zdušno i vešto pretoči u slova.
Razgaliće svakoga prizori iz ranog doba kojima se obogaćuje kaleidoskop prisećanja i osmišljavaju postojanje i delotvornost, uopšte. Pojmićemo otkud sklonost bivše devojčice da se povremeno igra rečima kao klinke piljcima, što je gotovo uvek efektno. Primerice: Krajem kratim sumnju u lutanju i nadam se nadi ... Trnjem trnim glogove ubode i maštom mašem ... Sediš u senci svoje senke ... Na sve to se nadovezuju „Raspršene iluzije“: Kad je bagrem mirisao iluzijom ... da će večno trajati mladost. Svest o prolaznosti najrečitije se ogleda u pesmi „Prolaznost“: Slušam slap kako zviždi / melodiju hora jezgra iz dubine/ i broji svaku kap. Što će reći: mikrokosmos je deo Kosmosa.
Napokon, kao rezultat sazrevanja, spaja se radost lebdenja s tihim krikom prizemljena: Treperim kao zvezda kojoj se ne pada, a mora.
Naracija i deskripcija prepliću se u strofama, kao cveće i trake u pletenicama zavičajnih udavača. Prilikom odabiranja motiva i sredstava pisanja, spisateljka brine da se dobro s lošim ne pomeša, jer Niti u prljavom ima nečeg čistog, niti u čistom nečeg prljavog.
Korišćenjem stilskih figura – metafora, groteska, metonimija, paradoks , alegorija, hiperbola (Gledaš očima punim mora) i druge, uključujući i oksimoron ( Kad ćutanje govori), čak je prisutna i slovenska antiteza u „Setnoj“ , daje se upečatljivost i plastičnost iskaza, ali su kovanice, ipak, glavni ornametni Kasijanine druge pesmarice, jer deluju sveže, čak i kad su malčice zastrašujući , kao što su čudilo i vatromatina.
U vezi s time, posebno je vredan poštovanja i priznanja, doprinos K. M. na formalnom planu, ako se zna da se ona nije bavila proučavanjem književnosti , nego je isključivo darovitošću, radoznalošću, upornošću i savešću, postigla to što je postigla. Kao da je sledila reči Isidore Sekulić: Talenat će naći načina da izrazi ono što hoće !
Sve nam govori da je odluka junakinje svojih pesama bila smela i odlučujuća, presudna i usudna. Podmireni su, tako, na intimnom terenu, pored žudnje i ambicija , računi prošlosti i položen zalog za budućnost.
Ne dolazi poštar uzalud, poruka je simbolična. Donosi preporuku, valjda, od Ane i Radomira za izdavače. Preporuku koju Kasijana zaslužuje stoprocentno. Iz više razloga, ljudskih i kreativnih, jer ...
Nije se odrekla matičnih vrednosti, ni pejzaža čiji kolorit prepoznajemo u nekim opisima, ni dragih osoba koje su je podizale i upućivale na pravi put, ni ranih simpatija, suza radosnica i žalosnica . Sve ih je, ovde, složila u slogove, ukoričila i potpisala nesanicom i snohvaticom. Od srpom presečene pupčane vrpce do misli skraćene srpom. Zar sve to ne asocira na postojbinu, balkansko podneblje, zlatno doba odrastanja . Međutim, na tome se ne završavaju interesovanja, iskustvo i spoznaja pesničkog JA. Tuđina je dopunila njen kurikulum vite, doprinela daljem sazrevanju i obogatila novim empirijskim slojem , više gorkim no slatkim.
Bilo kako bilo, u centru svih viđenja i uzleta, pa i melanholičnih digresija i prikrivenih očaja, je - Njeno Veličanstvo Ljubav. Na tom polju je gospođa Milošević , uprkos svih nedoumica i oscilacija, nesumnjiva izmiriteljka suprotnosti, povremeno i samih krajnosti. Bolom su često prožeta najplemenitija osećanja . Ne cvetaju uvek ruže, ima i ožiljaka. Smenjuju se tuga i ozarenost. Čekali smo otopljenje, da raskravi srca okovana ledom, čitamo u „Slikama iz sećanja“. Krajnje subjektivno i direktno, autobiografski eksplicitno, zvuče versi: U meni kovitlaju požudni vetrovi jeseni u povoju, godine su sazrele, strasti su porok, a mladost u tebi sve prašta.
Ovaj rukopis nije ništa drugo do njen poljubac svetu!
Možda je najčudnija i najdramatičnija „Dilema“ u kojoj se prvi deo bavi rastankom (Kome ću ja nadu / da pošaljem, kad / ti odeš sa verom?), a drugi blagoslovenim susretom srodnih bića (Pojavi se odnekud / i predstavi ... // Reče, zove se sreća! Osta tu kod mene ./ I više nemam mesta / ni za kog.)
Sumirajući brojne autorkine impresije i ekspresije, otisnute na listovima predočene stihovanke, dolazimo do „Istine“ koja je neoboriva, baš zato što je lišena svih epiteta i okolišenja, a svodi se na samo tri reči: Jednostavno, volim te.
Takve ljubavi su najprirodnije.
I takve knjige su najprihvatljivije.
Originalne, u čistoj nameri i dubokoj ispovednosti.
Svaki čovek je na gubitku, smatrao je Meša Selimović, ali onaj ko pročita „Bliske daljine“ - usuđujem se reći - na dobitku je.
Radomir MIĆUNOVIĆ
02.12.2011.
Todora Škoro
Todora Škoro (1964) je pseudonim beogradske novinarke i pesnikinje, koja
sigurno i uporno gradi svoj umetnički svet. Njen iskaz je prepoznatljiv, ubedljiv i uzbudljiv, što se iz priloženog vidi. Rodom iz smederevskog kraja, što će reći Pomoravlja, a prestonicom Srbije prihvaćena. Objavila je do sada zbirku priča „Varke duše“ (2009.), knjigu poezije „Neizmer“ (2009.), a 2010. u dvojezičnom srpsko-italijanskom izdanju zbirke pesama „Pod nebom Srbije“ / „Sotto il cielo di Serbia“ je koautor. Iste godine objavljuje i knjigu stihova „Suđaja mi dala“.Godine 2011. objavljuje zbirku kratkih priča „Umiranje srama“. Priče i pesme prevođene su joj sem na italijanski, još na nemački i hindu , a objavljivane su u brojnim domaćim i međunarodnim zbornicima i časopisima. U punom stvaralačkoj zrelosti, mladalačkim duhom i dalje se pronalazi i dokazuje. Već je dobila nekoliko nagrada za poeziju i prozu, ali glavna će tek stići. Živi i radi u Beogradu. *** Otvaranje Darivah ti šapatom, tiho, ušnu školjku tajnom, kao biserom, dok sniš Zato ti u svitanje oči sjaje sedefom Zato čuješ muziku Stranci nije moj put za tvoje korake neznanče idi i nosi ukradene mi osmehe varljive i noći bez istine pune požude moja zora tvoj lik ne poznaje Svetlost ulovljenim zrakom tuđe duše vidim sreću strepim da joj priđem da ne prhne nazad onome iz čijih zenica je kradem a ja u mraku ostanem Iluzija ni jutro nije htelo da me umije istinom tminu trpam u ćoškove duše ali mi nevidelo iz očiju izvire Zloslutnice Opet vrane neke crne natkriljuju prorokuju zoblju i kljucaju nezarasle rane moj sine Tvoje stričeve i ujake ljudine bivše k'o ugarke utrnule na utrini posejane da niknu bol sine moj i sestre tvoje neveste samotne nedara svelih od čekanja i nedodira što grle krstove kao muževe čedo moje A ti pitaš me u snu iz daljine o našoj kući i livadi o reci i zemlji crnici je li plodna i blagorodna mili sine Jeste, al' jadom i čemerom preorana gavrana i vrana puna što nije im dosta rana nego nove krstove slute i utrine moj sine Siroti pas kišno i sivo podne bez suza bez jecaja samo mali pas cvili tiho kraj krsta u blato zabijenog jako da je bolelo |
Dušica Marković
Dušica Pešić MARKOVIĆ rođena je jula 1945. U Tomočkoj Kajini, a radni vek provela u Beogradu.
Samo skromnost joj nije dopustila da se brže i potpunije afirmiše. Bila je zaposlena u Radničkom univerzitetu „Đuro Sala“ na poslovima kulture. Mnogi pesnici je poznaju i cene, više no što samu sebe uvažava. Ovom objavom ispravljamo tu nepravdu. Stihovi su joj lapidarni, zvucni i slikoviti. *** ZAVESA ne talasaj ne zavodi predstava je gotova spuštam se METEŽ izlazim iz sebe navlačim masku nehaja stazama utabanim tražim se u lavirintu ŠŠŠ... ne budi me nebuđena da odsanjam pre sna OBEĆANjE umrljana kupinom i vinom korak do poljupca ne probudih se vreme berbe zašlo za onlak mesečina pomamno obećava JAGMA pojedosmo naše voće sad majmunima banane otimamo SLUČAJ ne luduj nespokoj zaključaj otresi čežnju dok ulice ne zaplaču lako ćemo da rešimo slučaj leđa u leđa otplovićemo sa očekivanjem da ćemo se ponovo sresti SEDEF porodila školjka dva dugmeta za dva oka Ne da netragom netaknuta nestade ni traga u duh da se vrati |
NASMEJANE PESME
Marina Pavlović rođena je 1978. Godine u Beogradu.
Po zanimanju je farmaceutski tehničar, a bavi se dizajnom i poezijom.
Objavila je zbirku pesama „Naslikaj mi sliku na kojoj se smejem“ iz koje donosimo nekoliko pesama.
Nastupa na književnim festivalima, a stihove objavljuje u zbornicima i na sajtovima.
Marina Pavlović obožava stihove Miroslava Antića
TRAŽENJE
Zaboravila sam ruke u tvom kaputu
i noge u tvojim čizmama
a sve drugo - ne znam kome sam dala
svakom sam pomalo ostavljala
i sada me tražiš.
Zaboravila sam srce na putu
i osmeh u tvojim očima
a snagu - ne znam kome sam dala
svima sam je pomalo ostavljala
i sada je tražim.
*
U PEĆINI
Ne mogu pronaći sebe u toj pećini
uvek pronađem tragove tuđih cipela
da li je to dokaz da nismo jedini?
Ne, ne mogu pronaći tebe u toj pećini
uvek pronađem kamen i vodu
i tišinu koja je spojila nas...
Da li je to dokaz da nismo jedini
kojima uzalud odzvanja glas?
*
ŽIVIM NA BRDU
Otrovno bilje miluje mi tabane
i sve te boje ponekad mame me
živim na brdu i ne znam zašto se stari.
Hranim pticu i ona peva sve moje snove
živim visoko i mislim da volim
i sve što ne znam kako se zove.
Smejem se vetru – vetar me greje
mislim o tebi – živim na brdu
i ne znam zašto se smeje.
*
BILI SMO TU
Prolaze ribe
prave me talasi
zapliću trave
bili smo tu.
Svako se snalazi
neko pliva
neko rukama maše
a neko sa obale posmatra to.
Plovili smo dublje i dublje
u plitkom smo tonuli
ili samo nismo uspeli da se snađemo
pa smo ronili i lovili pesak i školjke
i čuvali dah ako se nađemo.
Prolaze ptice
prave me vetrovi
zapliću trave
bili smo tu.
*
NACRTAJ MI SLIKU
NA KOJOJ SE SMEJEM
Nacrtaj mi sliku na kojoj se smejem
na kojoj padam sa stolice
razbijam ruke i noge i imam plave oči…
Ja znam za vetar
i širim ruke kada se smejem
U sledećem času
ruke su mi sklopljene
vetar me je odneo
vetar me je voleo
obećao proleća
U sledećem času
padam sa stolice
ne nije me bolelo
vetar me je poneo
i rekao ko je
Zato širim ruke
i zato mi nacrtaj sliku
na kojoj se smejem
za još jedan pad sa stolice
za one koji misle šta sam to mislila
dok si me crtao
za one koji misle kako si me voleo
za obećana proleća…
Marina Pavlović rođena je 1978. Godine u Beogradu.
Po zanimanju je farmaceutski tehničar, a bavi se dizajnom i poezijom.
Objavila je zbirku pesama „Naslikaj mi sliku na kojoj se smejem“ iz koje donosimo nekoliko pesama.
Nastupa na književnim festivalima, a stihove objavljuje u zbornicima i na sajtovima.
Marina Pavlović obožava stihove Miroslava Antića
TRAŽENJE
Zaboravila sam ruke u tvom kaputu
i noge u tvojim čizmama
a sve drugo - ne znam kome sam dala
svakom sam pomalo ostavljala
i sada me tražiš.
Zaboravila sam srce na putu
i osmeh u tvojim očima
a snagu - ne znam kome sam dala
svima sam je pomalo ostavljala
i sada je tražim.
*
U PEĆINI
Ne mogu pronaći sebe u toj pećini
uvek pronađem tragove tuđih cipela
da li je to dokaz da nismo jedini?
Ne, ne mogu pronaći tebe u toj pećini
uvek pronađem kamen i vodu
i tišinu koja je spojila nas...
Da li je to dokaz da nismo jedini
kojima uzalud odzvanja glas?
*
ŽIVIM NA BRDU
Otrovno bilje miluje mi tabane
i sve te boje ponekad mame me
živim na brdu i ne znam zašto se stari.
Hranim pticu i ona peva sve moje snove
živim visoko i mislim da volim
i sve što ne znam kako se zove.
Smejem se vetru – vetar me greje
mislim o tebi – živim na brdu
i ne znam zašto se smeje.
*
BILI SMO TU
Prolaze ribe
prave me talasi
zapliću trave
bili smo tu.
Svako se snalazi
neko pliva
neko rukama maše
a neko sa obale posmatra to.
Plovili smo dublje i dublje
u plitkom smo tonuli
ili samo nismo uspeli da se snađemo
pa smo ronili i lovili pesak i školjke
i čuvali dah ako se nađemo.
Prolaze ptice
prave me vetrovi
zapliću trave
bili smo tu.
*
NACRTAJ MI SLIKU
NA KOJOJ SE SMEJEM
Nacrtaj mi sliku na kojoj se smejem
na kojoj padam sa stolice
razbijam ruke i noge i imam plave oči…
Ja znam za vetar
i širim ruke kada se smejem
U sledećem času
ruke su mi sklopljene
vetar me je odneo
vetar me je voleo
obećao proleća
U sledećem času
padam sa stolice
ne nije me bolelo
vetar me je poneo
i rekao ko je
Zato širim ruke
i zato mi nacrtaj sliku
na kojoj se smejem
za još jedan pad sa stolice
za one koji misle šta sam to mislila
dok si me crtao
za one koji misle kako si me voleo
za obećana proleća…
POETSKE LATICE JEDNE CVETKOVIĆKE
Ili U SUSRET VLADANKINOM KNJIŽEVNOM PRVENCU
U jednom beogradskom izdanju ljubljanskog lista, o donedavno zajedničkoj nam državi, rođena Subotičanka koja živi u srpskoj prestonici, Vladanka Cvetković , objavila je pregršt stihova, uz komentar sada već počivšeg Gojka Antića.
Doslovce prenosimo taj debi, s Antićevim propratnim tekstom.
Začudno je da narečena poetesa (odrasla kraj Palića kao Stojkovićeva, a skrasila je pored Save i Dunava kao Cvetkovićka) nije do sada već objavila zbirku pesama.
Evo “Diogen” joj pruža ruku u znak ohrabrenja da pripremi i uskoro iznedri svoju prvu pesničku knjigu .
Radomir MIĆUNOVIĆ, 26.7.2011.
Doslovce prenosimo taj debi, s Antićevim propratnim tekstom.
Začudno je da narečena poetesa (odrasla kraj Palića kao Stojkovićeva, a skrasila je pored Save i Dunava kao Cvetkovićka) nije do sada već objavila zbirku pesama.
Evo “Diogen” joj pruža ruku u znak ohrabrenja da pripremi i uskoro iznedri svoju prvu pesničku knjigu .
Radomir MIĆUNOVIĆ, 26.7.2011.
TAJNA
Slagala sam te.
Suvišnost u praznini
Nesporazum u prijateljstvu.
Ja ću zaboraviti da sam
posedovala moć govora,
moć osećanja.
Ne zameram ti.
Ravnodušnost u snovima.
Radoznalost u stvarnosti!
***
ORTACI
Vreme mi ispisuje
čekove
na listićima godina -
plata za iskustvo.
***
NEMI
Nemi
u teatru zabluda,
seli smo i stisli se.
Igra smelih iznenađenja
svirepa igra!
Prevaziđeni su apsurdi pustoši,
mi se povlačimo dublje,
a ne slutimo smisao te dubine.
***
SUTON
Izvija dan
svoju mrku
dojku,
nad
trbuhom horizonta!
***
MEDITACIJE
Na iskrivljenom tronu muzike
sedelo je jedno jutro...
Pokušala sam sakupiti
sve njegove boje
i zatvoriti u spektar,
ali jutro nije gradirano,
ni muzika ukradena.
Samo su moje ruke
dobile obličje uzaludnosti...
Slagala sam te.
Suvišnost u praznini
Nesporazum u prijateljstvu.
Ja ću zaboraviti da sam
posedovala moć govora,
moć osećanja.
Ne zameram ti.
Ravnodušnost u snovima.
Radoznalost u stvarnosti!
***
ORTACI
Vreme mi ispisuje
čekove
na listićima godina -
plata za iskustvo.
***
NEMI
Nemi
u teatru zabluda,
seli smo i stisli se.
Igra smelih iznenađenja
svirepa igra!
Prevaziđeni su apsurdi pustoši,
mi se povlačimo dublje,
a ne slutimo smisao te dubine.
***
SUTON
Izvija dan
svoju mrku
dojku,
nad
trbuhom horizonta!
***
MEDITACIJE
Na iskrivljenom tronu muzike
sedelo je jedno jutro...
Pokušala sam sakupiti
sve njegove boje
i zatvoriti u spektar,
ali jutro nije gradirano,
ni muzika ukradena.
Samo su moje ruke
dobile obličje uzaludnosti...
Put do pesme za pesnika znači put od sebe do sveta oko sebe; od snova i nemira - put do istine,,životne i pesničke. U pesmi i kroz pesmu pesnik se neprestano bori za objektivnu stvarnost svog vremena i savremenika u tom vremenu, za istinu i afirmaciju ljudskog. Naime, u pesmama Vladanke Cvetković ljubav i prijateljstvom su osnovna stvaralačka preokupacija. Prema tome, Vladanka Cvetković u svojim pesmama pokušava da afirmiše humanizam bez kojeg ne može da se zamisli naše socijalističko društvo. Pesme Vladanke Cvetković nisu od onih u kojima se misaonost slojevito razlaže.One su,da tako kažemo,misaono prohodne,nisu, dake, ni filozofske, ni meditativne.
Te pesme su više plod jednog trenutka, plod ekspresivnog zapažanja. Možda je to i dobro, jer dobroj poeziji nisu potrebne fusnote i objašnjenja Međutim, za pesme Vladanke Cvetković bilo bi nepravedno kada bi rekli da im nije potrebno objašnjenje, jer nema ni dobre pesme bez mišljenja. Ako one odjeknu u srcima onih kojima su namenjene, onda jeste pesnik uspeo i pesmom i pevanjem.Za poeziju Vladanke Cvetković to se s pravom može reći. Uostalom, pročitajte sami i uverite se u ono što njene pesme nose u sebi.
Te pesme su više plod jednog trenutka, plod ekspresivnog zapažanja. Možda je to i dobro, jer dobroj poeziji nisu potrebne fusnote i objašnjenja Međutim, za pesme Vladanke Cvetković bilo bi nepravedno kada bi rekli da im nije potrebno objašnjenje, jer nema ni dobre pesme bez mišljenja. Ako one odjeknu u srcima onih kojima su namenjene, onda jeste pesnik uspeo i pesmom i pevanjem.Za poeziju Vladanke Cvetković to se s pravom može reći. Uostalom, pročitajte sami i uverite se u ono što njene pesme nose u sebi.
Radomir Bajo Jojić: “Pregršt priča”
MENTALITET ZAVIČAJA
(Radomir Bajo Jojić: “Pregršt priča”, Svet knjige, Beograd 2011)
Do naslova za pogovor zbirci priča Radomira Baja Jojića, dođoh posrednim putem. Setio sam se „Filozofije palanke“ Radomira Konstatinovića gde se napominje da je važnije dobro se držati
ustaljenog običaja nego biti ličnost. Karakteristika zatvorenog društva da bez naivnog realizma
nema uopštavanja. Polazeći od važnosti običajnih prava, konstatovao sam da bi se o Jojićevom pripovedanje moglo reći da ističe „Mentalitet zavičaja“. Iz njega se, naime, jednako sagledavaju narav tamošnjih reljefa i geografija domicilnih naravi. Bilo kako bilo, violentnost je dominanta, ali je lucidnost prateća odlika, u komšijskoj liniji Durmitorci – Pivljani – Drobnjaci.
Iz Jojićevog novog rukopisa uveravamo se, na prikazanim likovima i obrađenim događajima, kakvih uzornih i besprizornih slučajeva ima, svuda, pa i u Pivi ponositoj. Daleko od toga da je čovek idealna društvena životinja, kako je već neko definisao homo sapijensa. Autor sledi narodnu izreku Ni drveta bez grane, ni čoveka bez mane, pa prikazuje stvarnost bez ulepšavanja.
Piva i Pivljani su iznjihali značajne književnike, koji su je taj predeo i njegove stanovnike približili svetu. Dr Obren Blagojević je objavio čuvenu monografiju, a toponime i živalj tamošnje na pravi način lansirali su još Milorad Radov Blečić, Kosta Radović i drugi. U red zaljubljenika i svog rodnog kraja stao je i moj imenjak, Radomir Bajo Jojić, još 2003. godine, kada su mu se pojavile „Priče s pivske planine“. Sticajem okolnosti, ta proza mi je došla u ruke. Sa zadovoljstvom sam pročitao njegova kazivanja i shvatio da nam je u tančine dočarao mentalitet zavičaja. Na tome se nije zadržao. Ređaju se ostala dela sa njegovim parafom: Durmitorska praskozorja, Igre i zabave u Pivi (2005), Bundos i druge priče (2006), U dubinama vremena, Priče o Miju (2009) i Pivska snoviđenja (2010). Bilo da se pesnički ili prirovedački iskazuje, Jojić ne izneverava ni sebe ni matičnu sredinu.
Član Udruženja književnika Crne Gore i Udruženja književnika Srbije, što je veoma simptomatično i specifično, svoje objave o severnocrnogorskom vilajetu pisao je u jugoslovenskoj, odnosno srbijanskoj prestonici. To mu nije smetalo, da se svega domisli i ubedljivim tonom i vizijama dojavi čitaocima. Šta više, vremensko-prostorna distanca mu je, moglo bi se reći, omogućila da se oslobodi preterane zavisnosti, kao što dobro slikarsko platno treba posmatrati na rastojanja, ne unoseći se previše u pejzaž i portret.
Namerno sam uzeo taj primer, pošto je „Pregršt sjećanja“ najpre plod evokacije i naracije, zasnovan na opisima predela i gorštaka. Zapravo je to preplet meštana i okruženja. Neraskidiva je veza između čoveka, s jedne, i flore odnosno faune, s druge strane. Zavisnost uslovljava pojedine namere i postupke. Od vremenskih prilika i useva, pitanje je, nekad, hoće li se uopšte preživeti, a najčešće to doprinosi da li se uspeva ili ne uspeva pristojno egzistirati.
Nije slučajnost ni puka igra reči da je naš pisac iz Pišča. Kao da je odatle i morao da se prihvati pera. Radeći u kulturi i obrazovanju Beograda, gde i sada obitava, stvaralačkim nemirom, još uvek, valjda aktivije no ikad, osmišljava godine mirovine.
Kad smo već istakli evokaciju i naraciju, kao put i sredstvo, njegove duhovne nadgradnje, dodajmo da njegovom pažnje i štovanja vrednom književnom bilansu doprinosi zaporavo balans emocije i emanacije. Osećanja i misao se prate i podržavaju, ne sudarajući se, zarad privremenih i preteranih zabluda i zanosa, a svemu tome je osnovna potka – etika. Ljuckovina je bila i ostala, kod spisatelja i većine njegovih ličnosti, dominantna crta. Ako toga nema, džaba ti pare! Ime je u većine literarnih subjekata skuplje od imanja!
A, galerija materijalno češće oskudnih no situiranih osoba, raznolikošću je veoma bogata.
Od nejačnih do junačnih, od umnih do bezumnih, ova knjiga nas uči kako treba i kako ne treba bivati i delati. Spoznavamo da su, nekad, konj i govedo vredniji od kupaca-jadova (Jabučilo, Krava), šef sale vispreniji od akademika (Mozak), tuđi sluga sebi odlična gospodar (Radosav). Među pozitivcima pomenimo požrtvovanog saborca i časnog dužnika. U vezi s time, ponavljaju se imena dobrih, u Pivi se nsiu ponavljala imena onih koji nijesu dobri. Tako je unuk nazvan po dedi (Radivoje), ali po nekakvom Sadrailu niko imena ne dobi.
Čini se da je, već samim tim što se spominje u dve priče, dragocena pojava zaljubljeni i vredni Vilotija čija simpatija drugom ruku dade (Susreti), ali ga zatim sreća sa boljom sastavi (Ručak),
O surovosti klime i planine, najbolje svedoči Simeun, jedan od Šćepanovih sinova, koji je nosio vučje ožiljke do kraja života, ali je golim rukama zadavio krvoločnu zver.
Neke priče su anegdotskog karaktera. Ništa čudno, jer pesmom, zagonetanjem i nadmudrivanjem, potirala se danonoćna muka. U jednoj priči, na primer, tužan događaj se jezičkom dvosmislicom na šalu okreće – sin je majku sahranio sa popom (Opelo)
Za kršnog gorštaka Mitra se kaže – pokretna stijena (Robinson). Tokom zime, pod nanosima, sanjao je belu vilu kao oličenje ambijenta.I kad smo već kod tog atmosferskog taloga, evo još jedne poetske slike u proznom tekstu: Snijeg podsjeća na bijele ljetnje kačkete, kao da su ih brda stavila na glavu .
Podjednako studen smeta čobanima i stadima.
Drugi svetski rat je nanio mnogo zla Pivi i Pivljanima. Izguinuli su i pobijeni kao da su se nekome bili zamjerili i zadužili – veli autor – Ujednači rat Pivu, sve sama sirotinja.
Nevolje udaraju isto na sve živo.
U zbegu, pred okupatorima se skida čaktar sa ovna, a ovce ni da beknu, i one znaju šta je ilegala.
Oduvek sam smatrao da je za umetnika presudno koliko je blizak materiji koju obradjuje, te svetu koji opservira i prikazuje. Odnosno, koliko je dorastao postavljenom zadatku i cilju. Srećom, po svim aspektima je ovaj naumitelj dovoljno realan i romantičan, pa je njegova stvarnosna proza prožeta maštovitim insertima, tamo gde nije bio svedok zbivanja i gde mu je o radnjama tek davno ili fragmentarno govorio neko, ili je čak iz treće ruke doznavao prećutkivano. Jedino je taklo i mogao da zaklopi ovu svojevrsnu hroniku svog sela i regiona.
Zapisi i tragovi bratstva i plemena, naročito o Plužinama, Pišču, Mratinju i Škrku, kao i ostalim mestima, planinama i dolinama, bili su izazov za radoznalog beležnika. Pritom je svakako mogao uočiti kako su navike, običaji i predrasude, imali znatnog uticaja na kretanja i ponašanja etnosa.
Plemenski i patrijahalni moral, sudarali su se, oštro i bolno, prvo sa građanskim, a onda sa komunističkim shvatanjima. Vernicima su se smejali ateisti.
Kao reka, teku (in)direktne povesti, ispovesti i pripovesti. O posedovanju, prijateljstvu, ljubavi, (samo)poštovanju, saradnji i sporovima, u ratnom i poratnom vremenu. Ne zaboravimo da je dosta toga isprčano u prehodnik knjigama, pa se tako, svaka od njih kao potok, uliva u veći tok, gradeći nešto kao novelističko-romaneskni sliv.
Informbiro i kolektivizacija u Crnoj Gori, takođe su našli odjeka u saopštavanju vrednog naratora.
Mestimično se Jojić okomi na pojedinalne i kolektivne nedostatke. Citiramo: Današem shvatanju ljudi i njihovoj širini pogleda ne smeta nečije neznanje i nepoznavanje istorije Pive, jer Bogu hvala njihovo gledanje i shvatanje ne utiče na stvarne činjenice koje postoje u arhivama i starim knjigama. Sopstvene zablude nikad se nijesu pretočile u istinsku stvarost istorije nekog kraja ili naroda.
Pratimo na stranicama Jojićevog pisanija, između ostalog, kako se narod u pasivnim krajevima dovijao da prezivi. Dok si neki smisao za trgovinu znali da pretoče u legitimnu zaradu, drugi su pribegavali švercu, recimo duvana, rizikujući slobodu.
Na opasku o distanci, nadovezaćemo se podatkom da onaj ko je rođen 1942. godine, o Drugom svetskom ratu i poratnom periodu, može pisati samo na osnovu tuđih uspomena i štampanih stvari. Tako smo u prilici da čitamo gotovo potresna svedočanstva i prisećanja o bratoubilaštvu, stradanju nedužnih, politizaciji svega i svačega. I ovde se spominje Bundos, gde su za kaznu išli na seču šume reakcionari i drugi sumnjivi elementi, povređujući se i stradajući od oborenih stabala. Bilo je, u tim prelomnim godinama, kao posledica ideoloških razlika, progona, pretresa i preturačina, oduzimala se hrana imućnima. Stradali su dobri domaćini, proglašavani za kulake. Dobro se vlasnik dućana, Mijo, izvukao, jedva su mu priznali vrednost imovine.
Tako je to, uvek je bilo odžakovića i nikogovića. Čojstva i ništa-robe.
Lažova i lopova je, takođe, vazda bilo, intriga i prijava. Kod dodela Spomenica, poneko se zapostaviljao jer navodno je izdao, a naknadno se greška ispravljala.
Ipak ... ne pamti se prosjak u Pivi i pored sve muke i nemanja.
Posle je usledila kolonizacija u Vojvodini. Idealizovao se odlazak tamo gde se ne mora ni orati, a rodi. Humorno zvuče utisci i vajkanja doseljenika u panonsku niziju: Ne možeš da kažeš odavde donde. A što je najgore, Kad se probudiš ne možeš da se orjentišeš na koju stranu da kreneš. Ne snalazeći se u severnom podneblju, mnogi su se vratili na jug. Ni vazduh ni voda im nisu prijali. Dostina ih se razbolela, neki preminuli.
Jezik je posebna vrednost Jojićeve proze. Korišćenje dijalekta, arhaizama, lokalizama, idoma, pa i kovanica, daje autentičnost njegovom iskazu. Ovaj pisac se uporno služi narodnim govorom, izbegavajući svesno da mu bude odviše književan. Što bi rekao ugledni lingvista iz tih krajeva Šćepanović, uzeo je veliki odmor iz pravopisa. Ne robuje gramatici, po svaku cenu. Prati govor sunarodnika i seljana
Po tom pitanju podseća na Mira Vukanovića. Na taj način se Matija Bećković izdvojio iz mnogoglasja gradske lirike. Uskočki rečnik Milije Stanića ukazuje na svojevrsnu riznicu tamošnjih termina i naziva.
Za kraj, kad smo kod naziva – biserje zemljopisnih i botaničkih pojmova sa tih prostora fascinira zvučnošću i slikovitošću - Škrka, Vilina pećina, Sušica, Ždrijelo, Vrutak, Okolište, Gruda, Skakala, Lakat ...
Spojenost ljudi i prirode je sudbinska i sudbonosna. Rekoh, ljudi, mada se podrazumevaju tu i žene. Ali, što je interesantno i začudno, retki su ženski likovi, među koricama ove knjige ( Mioljka, Božana, Velika, Mara, Vukosava... ), premda znam da ih pisac, privatno, i te kako voli. Možda će u narednom izdanju biti zastupljenije.
Pripovedački dar, uz duhovitost, verovatno je nasledio Radomir od predaka, koji su znali o svemu lepo da zbore, najčešće na skupovima i kraj ognjišta. Upravo takve su ove priče, koje nimalo slučajno, insistiraju baš na genetici.
(Radomir Bajo Jojić: “Pregršt priča”, Svet knjige, Beograd 2011)
Do naslova za pogovor zbirci priča Radomira Baja Jojića, dođoh posrednim putem. Setio sam se „Filozofije palanke“ Radomira Konstatinovića gde se napominje da je važnije dobro se držati
ustaljenog običaja nego biti ličnost. Karakteristika zatvorenog društva da bez naivnog realizma
nema uopštavanja. Polazeći od važnosti običajnih prava, konstatovao sam da bi se o Jojićevom pripovedanje moglo reći da ističe „Mentalitet zavičaja“. Iz njega se, naime, jednako sagledavaju narav tamošnjih reljefa i geografija domicilnih naravi. Bilo kako bilo, violentnost je dominanta, ali je lucidnost prateća odlika, u komšijskoj liniji Durmitorci – Pivljani – Drobnjaci.
Iz Jojićevog novog rukopisa uveravamo se, na prikazanim likovima i obrađenim događajima, kakvih uzornih i besprizornih slučajeva ima, svuda, pa i u Pivi ponositoj. Daleko od toga da je čovek idealna društvena životinja, kako je već neko definisao homo sapijensa. Autor sledi narodnu izreku Ni drveta bez grane, ni čoveka bez mane, pa prikazuje stvarnost bez ulepšavanja.
Piva i Pivljani su iznjihali značajne književnike, koji su je taj predeo i njegove stanovnike približili svetu. Dr Obren Blagojević je objavio čuvenu monografiju, a toponime i živalj tamošnje na pravi način lansirali su još Milorad Radov Blečić, Kosta Radović i drugi. U red zaljubljenika i svog rodnog kraja stao je i moj imenjak, Radomir Bajo Jojić, još 2003. godine, kada su mu se pojavile „Priče s pivske planine“. Sticajem okolnosti, ta proza mi je došla u ruke. Sa zadovoljstvom sam pročitao njegova kazivanja i shvatio da nam je u tančine dočarao mentalitet zavičaja. Na tome se nije zadržao. Ređaju se ostala dela sa njegovim parafom: Durmitorska praskozorja, Igre i zabave u Pivi (2005), Bundos i druge priče (2006), U dubinama vremena, Priče o Miju (2009) i Pivska snoviđenja (2010). Bilo da se pesnički ili prirovedački iskazuje, Jojić ne izneverava ni sebe ni matičnu sredinu.
Član Udruženja književnika Crne Gore i Udruženja književnika Srbije, što je veoma simptomatično i specifično, svoje objave o severnocrnogorskom vilajetu pisao je u jugoslovenskoj, odnosno srbijanskoj prestonici. To mu nije smetalo, da se svega domisli i ubedljivim tonom i vizijama dojavi čitaocima. Šta više, vremensko-prostorna distanca mu je, moglo bi se reći, omogućila da se oslobodi preterane zavisnosti, kao što dobro slikarsko platno treba posmatrati na rastojanja, ne unoseći se previše u pejzaž i portret.
Namerno sam uzeo taj primer, pošto je „Pregršt sjećanja“ najpre plod evokacije i naracije, zasnovan na opisima predela i gorštaka. Zapravo je to preplet meštana i okruženja. Neraskidiva je veza između čoveka, s jedne, i flore odnosno faune, s druge strane. Zavisnost uslovljava pojedine namere i postupke. Od vremenskih prilika i useva, pitanje je, nekad, hoće li se uopšte preživeti, a najčešće to doprinosi da li se uspeva ili ne uspeva pristojno egzistirati.
Nije slučajnost ni puka igra reči da je naš pisac iz Pišča. Kao da je odatle i morao da se prihvati pera. Radeći u kulturi i obrazovanju Beograda, gde i sada obitava, stvaralačkim nemirom, još uvek, valjda aktivije no ikad, osmišljava godine mirovine.
Kad smo već istakli evokaciju i naraciju, kao put i sredstvo, njegove duhovne nadgradnje, dodajmo da njegovom pažnje i štovanja vrednom književnom bilansu doprinosi zaporavo balans emocije i emanacije. Osećanja i misao se prate i podržavaju, ne sudarajući se, zarad privremenih i preteranih zabluda i zanosa, a svemu tome je osnovna potka – etika. Ljuckovina je bila i ostala, kod spisatelja i većine njegovih ličnosti, dominantna crta. Ako toga nema, džaba ti pare! Ime je u većine literarnih subjekata skuplje od imanja!
A, galerija materijalno češće oskudnih no situiranih osoba, raznolikošću je veoma bogata.
Od nejačnih do junačnih, od umnih do bezumnih, ova knjiga nas uči kako treba i kako ne treba bivati i delati. Spoznavamo da su, nekad, konj i govedo vredniji od kupaca-jadova (Jabučilo, Krava), šef sale vispreniji od akademika (Mozak), tuđi sluga sebi odlična gospodar (Radosav). Među pozitivcima pomenimo požrtvovanog saborca i časnog dužnika. U vezi s time, ponavljaju se imena dobrih, u Pivi se nsiu ponavljala imena onih koji nijesu dobri. Tako je unuk nazvan po dedi (Radivoje), ali po nekakvom Sadrailu niko imena ne dobi.
Čini se da je, već samim tim što se spominje u dve priče, dragocena pojava zaljubljeni i vredni Vilotija čija simpatija drugom ruku dade (Susreti), ali ga zatim sreća sa boljom sastavi (Ručak),
O surovosti klime i planine, najbolje svedoči Simeun, jedan od Šćepanovih sinova, koji je nosio vučje ožiljke do kraja života, ali je golim rukama zadavio krvoločnu zver.
Neke priče su anegdotskog karaktera. Ništa čudno, jer pesmom, zagonetanjem i nadmudrivanjem, potirala se danonoćna muka. U jednoj priči, na primer, tužan događaj se jezičkom dvosmislicom na šalu okreće – sin je majku sahranio sa popom (Opelo)
Za kršnog gorštaka Mitra se kaže – pokretna stijena (Robinson). Tokom zime, pod nanosima, sanjao je belu vilu kao oličenje ambijenta.I kad smo već kod tog atmosferskog taloga, evo još jedne poetske slike u proznom tekstu: Snijeg podsjeća na bijele ljetnje kačkete, kao da su ih brda stavila na glavu .
Podjednako studen smeta čobanima i stadima.
Drugi svetski rat je nanio mnogo zla Pivi i Pivljanima. Izguinuli su i pobijeni kao da su se nekome bili zamjerili i zadužili – veli autor – Ujednači rat Pivu, sve sama sirotinja.
Nevolje udaraju isto na sve živo.
U zbegu, pred okupatorima se skida čaktar sa ovna, a ovce ni da beknu, i one znaju šta je ilegala.
Oduvek sam smatrao da je za umetnika presudno koliko je blizak materiji koju obradjuje, te svetu koji opservira i prikazuje. Odnosno, koliko je dorastao postavljenom zadatku i cilju. Srećom, po svim aspektima je ovaj naumitelj dovoljno realan i romantičan, pa je njegova stvarnosna proza prožeta maštovitim insertima, tamo gde nije bio svedok zbivanja i gde mu je o radnjama tek davno ili fragmentarno govorio neko, ili je čak iz treće ruke doznavao prećutkivano. Jedino je taklo i mogao da zaklopi ovu svojevrsnu hroniku svog sela i regiona.
Zapisi i tragovi bratstva i plemena, naročito o Plužinama, Pišču, Mratinju i Škrku, kao i ostalim mestima, planinama i dolinama, bili su izazov za radoznalog beležnika. Pritom je svakako mogao uočiti kako su navike, običaji i predrasude, imali znatnog uticaja na kretanja i ponašanja etnosa.
Plemenski i patrijahalni moral, sudarali su se, oštro i bolno, prvo sa građanskim, a onda sa komunističkim shvatanjima. Vernicima su se smejali ateisti.
Kao reka, teku (in)direktne povesti, ispovesti i pripovesti. O posedovanju, prijateljstvu, ljubavi, (samo)poštovanju, saradnji i sporovima, u ratnom i poratnom vremenu. Ne zaboravimo da je dosta toga isprčano u prehodnik knjigama, pa se tako, svaka od njih kao potok, uliva u veći tok, gradeći nešto kao novelističko-romaneskni sliv.
Informbiro i kolektivizacija u Crnoj Gori, takođe su našli odjeka u saopštavanju vrednog naratora.
Mestimično se Jojić okomi na pojedinalne i kolektivne nedostatke. Citiramo: Današem shvatanju ljudi i njihovoj širini pogleda ne smeta nečije neznanje i nepoznavanje istorije Pive, jer Bogu hvala njihovo gledanje i shvatanje ne utiče na stvarne činjenice koje postoje u arhivama i starim knjigama. Sopstvene zablude nikad se nijesu pretočile u istinsku stvarost istorije nekog kraja ili naroda.
Pratimo na stranicama Jojićevog pisanija, između ostalog, kako se narod u pasivnim krajevima dovijao da prezivi. Dok si neki smisao za trgovinu znali da pretoče u legitimnu zaradu, drugi su pribegavali švercu, recimo duvana, rizikujući slobodu.
Na opasku o distanci, nadovezaćemo se podatkom da onaj ko je rođen 1942. godine, o Drugom svetskom ratu i poratnom periodu, može pisati samo na osnovu tuđih uspomena i štampanih stvari. Tako smo u prilici da čitamo gotovo potresna svedočanstva i prisećanja o bratoubilaštvu, stradanju nedužnih, politizaciji svega i svačega. I ovde se spominje Bundos, gde su za kaznu išli na seču šume reakcionari i drugi sumnjivi elementi, povređujući se i stradajući od oborenih stabala. Bilo je, u tim prelomnim godinama, kao posledica ideoloških razlika, progona, pretresa i preturačina, oduzimala se hrana imućnima. Stradali su dobri domaćini, proglašavani za kulake. Dobro se vlasnik dućana, Mijo, izvukao, jedva su mu priznali vrednost imovine.
Tako je to, uvek je bilo odžakovića i nikogovića. Čojstva i ništa-robe.
Lažova i lopova je, takođe, vazda bilo, intriga i prijava. Kod dodela Spomenica, poneko se zapostaviljao jer navodno je izdao, a naknadno se greška ispravljala.
Ipak ... ne pamti se prosjak u Pivi i pored sve muke i nemanja.
Posle je usledila kolonizacija u Vojvodini. Idealizovao se odlazak tamo gde se ne mora ni orati, a rodi. Humorno zvuče utisci i vajkanja doseljenika u panonsku niziju: Ne možeš da kažeš odavde donde. A što je najgore, Kad se probudiš ne možeš da se orjentišeš na koju stranu da kreneš. Ne snalazeći se u severnom podneblju, mnogi su se vratili na jug. Ni vazduh ni voda im nisu prijali. Dostina ih se razbolela, neki preminuli.
Jezik je posebna vrednost Jojićeve proze. Korišćenje dijalekta, arhaizama, lokalizama, idoma, pa i kovanica, daje autentičnost njegovom iskazu. Ovaj pisac se uporno služi narodnim govorom, izbegavajući svesno da mu bude odviše književan. Što bi rekao ugledni lingvista iz tih krajeva Šćepanović, uzeo je veliki odmor iz pravopisa. Ne robuje gramatici, po svaku cenu. Prati govor sunarodnika i seljana
Po tom pitanju podseća na Mira Vukanovića. Na taj način se Matija Bećković izdvojio iz mnogoglasja gradske lirike. Uskočki rečnik Milije Stanića ukazuje na svojevrsnu riznicu tamošnjih termina i naziva.
Za kraj, kad smo kod naziva – biserje zemljopisnih i botaničkih pojmova sa tih prostora fascinira zvučnošću i slikovitošću - Škrka, Vilina pećina, Sušica, Ždrijelo, Vrutak, Okolište, Gruda, Skakala, Lakat ...
Spojenost ljudi i prirode je sudbinska i sudbonosna. Rekoh, ljudi, mada se podrazumevaju tu i žene. Ali, što je interesantno i začudno, retki su ženski likovi, među koricama ove knjige ( Mioljka, Božana, Velika, Mara, Vukosava... ), premda znam da ih pisac, privatno, i te kako voli. Možda će u narednom izdanju biti zastupljenije.
Pripovedački dar, uz duhovitost, verovatno je nasledio Radomir od predaka, koji su znali o svemu lepo da zbore, najčešće na skupovima i kraj ognjišta. Upravo takve su ove priče, koje nimalo slučajno, insistiraju baš na genetici.
Sanja Kačar " To nisam ja"
LIRSKI AUTOPORTRET
Preporuka za zbirku pesama Sanje Kačar “To nisam ja”, Beograd 2011.
Kakva podudarnost zbivanja i stvaranja.
Dok pišem preporuku za drugi pesnički rukopis Sanje Kačar, uslovi su kao poručeni da se dočaraju raspoloženje i narav autorke. Grmi i seva nad Beogradom, sručila se kiša na srpsku prestonicu, udaraju kapi po krovovima i prozorskim oknima, skoro da narušavaju privatnost pospalih građana.
Stihovi kojima se bavim, govore mi da je takva i ona koja ih je sročila, bivša Beogradjanka, današnja Melburžanka. Sipaju munje i gromovi. I kiša, kao da bi da spere sve što je talog i ljuštura na čovekovom obzorju. Gotovo da nema izraza lagodnosti i uspavanosti. Traje obračun sa okruženjem punim hladnoće i nerazumevanja, sa tokom zbivanja koja pesnicima, inače, često nisu naklonjena.
U vezi s time, riskantno je, ujedno i delikatno, pisati intimističku poeziju, ali mnogi čitaoci će uživati u saznanju pojedinosti iz biografije onog koji piše. Za razliku od književnika koji su svoju privatnost čuvali za sebe i najuži krug - neki su čak ostali zaštićeni pseudonimom, lično nepoznati javnosti i posle svoje smrti – Sanja Kačar je izazivačica sudbine, kako na književnom tako i na egzistencijalnom planu. Premda je svoju zbirku nazvala „To nisam ja“, ovo je, ipak, njen lirski autoportret.
Ona je nepopravljivi hazarder koji gubi ili dobija, s time što je neki poraz pobednički a pobeda poražavajuća. No, sastavni deo istine su paradoksi, što se može i po tome zaključiti.
Ako je kocka okrugla, kako bi rekli neki aforističari, šta je na talonu?
Pesnikinja sa naslednikom, u tuđini, bori se za opstanak, a jedino sredstavo za preživljavanja joj je reč. Usmena i pisana, odnosno pismena. Spasonosna i otrežnjavajuća, katkad i otežavajuća. Prevodi i pesmuje. Rečju se grčevito pravda i blago optužuje. Noseći svoje breme (ona je, naime, i nosač i breme) kroz australijski prostor i vreme.
Promena klimatske i društvene sredine, dakako, podrazumeva prilagođavanje, a psiha se ne može brzo ni lako, a nekad nikako – modifikovati, ni adaptirati.
Rekosmo da peva sebe, zalažući iskrenost kao adut, u svoju igru na sve ili ništa. Ona ne čuva tajne i ukrase po kutrijama i ladicama, za sebe, daleko od očiju i ušiju drugih, već ih izlaže javno, sa neutoljivom čežnjom da joj se uzvrati poverenjem i razumevanjem. Iz toga razloga, kao uzdarje, stižu joj podrške.
Prednost i vrednost ovog pesništa je što se privatnost uopštava i što subjektivnost poprima objektivna merila, čime publici daje šansu da se poistoveti sa autorkom u mnogo čemu. Temperamenat, mentalitet i afinitet ukalkulisani su u partnerstvo koje se uspostavlja između te dve strane.
U slučaju Sanje Kacar, i sličnim slučajevima, postavlja se pitanje: zašto pišemo i kome pišemo. Nisu u pitanju samo znanci i samozvanci. Zamišljeni sagovornik – nepoznato lice – čitalac - najbolje je rešenje za poveravanje. Kao poručeni dođu daleki neznanci. Jer, po mentalnoj i duhovnoj srodnosti, ljubitelji literature postaju nekad bliskiji od najbližih, kao što je dobar sused preči od otudjene braće.
Među koricama je, dakle, mahom životopisna građa pretočena u stihove koje ćemo prihvatiti ili odbaciti, zavisno od svojih,moralnih i estetskih kriterijuma. i pristupa A, što je najvažnije za pisca, ravnodušnih neće biti.
Pisaljka je nekada čarobni štapić – dočara bajku usred košmara: kada pero krene da piše i valcer života se zavrti. Setimo se Pepeljuge, njenog bala, izgubljene cipelice, idile sa princom... Nešto od te moći dobre vile, ima i ona prema kojoj se život povremeno maćehinski ophodi.
Po Bibliji, čovek je iznanik iz raja, pa je iluzorno tražiti raj na zemlji. Ali nije svejedno osećajnom i osetljivom stvoru da li obitava u zavičaju ili nevidbogu. Kroz njega se prelamaju, gotovo potresno, nagle i snažne. Žensko biće je, u takvom vrtlogu dešavanja i delanja, još ugroženije, ali nauka je potvrdila – otpornije. Zato, navijajući za ovu knjigu, navijamo za smelu i, u suštini, plemenitu i obrazovanu spisateljku, koja portretiše sebe i destinacije, ne ulešavajući i ne lakirajući sliku vremena, sadašnjeg i ambijenta tamošnjeg. Njeno geslo je, zapravo, sve ili nešto!
U prvom redu, novi rukopis je dobrodošao, kao svedočanstvo autorkinog stranstvovanja. Konstrasti su je naterali da se dovija i povija, s time da nije pristala da se pred naletima savija, uzmiče i pada.
Nostalgija je dominantna kada se porede otadžbina i zagraniče zemlje.
Vazdušna luka „ Nikola Tesla“, zbog te veze, ima posebni značaj: Nije od onih koji šljašte / ali se ne odvaja od moje mašte – počinje „Beogradski aerodrom“.
Na toj prelomnoj liniji u životima svih emigranata, ključno i mučno je pitanje
- otići ili ostati?
Na toj pesmi pokazuje se koliko su moćni neki fragmenti i pasusi: Ne znam zasto se penjem u visine / Kada je saznanje veoma prizemno / Tamo gde idem niko me ne čeka / i niko o meni ne brine // I koferi se nerado vuku / zadaju mi muku / cimaju se kao nestašni dečaci / ne žele ka crnoj traci // Prolazim kroz tunel koji veže / dve strane sveta / Ne znam više da li koračam ka smislu / ili sam besmislu meta // Predajem pasoš nepoznat lik / Od svega ostalo ime i krik.
To je samo uvod u beskrajni niz pitanja. Pomenimo samo upitne naslove: „Iz čega nastaje život“, „Gde su vrata“ i „Kada otici“, a zadržaćemo se kod pesme „Kakva sam ja“. Samoslikanjem se odgovara: Sastavljena od milion početaka / takva sam ja / Na mom životnom užetu / čvor do čvora kao znaci otpora.
Umesto pravopisnih oznaka, dakla, vidljivi su - znaci neslaganja sa konvencionalnostima i licemerjem društva.
Prividna naivnost naše književnice iz rasejanja dolazi od njene uporne namere da pojedince očoveči a mnoštvo uljudi, i njene nepresušne potrebe za nežnošći i pažnjom radi saglasja i blagostanja, do kokojih će ipak teško doći jer silnicima nije do mira i pravde, niti je bogatima do ekonomske ravnopravnosti.
Ove pesme su višesmerne i višeslojne, uprkos prvobitnom utisku da su jednostavne, čak površne i odveć direktne. Baš ta neposrednost im pomaže da se zakače za recepijenta. U njima i sa njima, tako, pesnikinja saobraća sa svetom, ne zaboravljajući, pritom, na zahvalnost onima koji su je podrzali na strmom usponu. Prijateljima kojih ima svuda, ali nikad previše, oduzila se posvetama i rečitim uspomenama. Ali, to nije sve. I dalje se postavlja pitanje: zašto pišemo i kome pišemo, pored onog o čemu pišemo. U njenom i sličnim slučajevima, nisu u pitanju samo znanci i samozvanci. Zamišljeni sagovornik - nepoznato lice - čitalac - najbolje je rešenje za poveravanje. Kao poručeni dođu daleki neznanci. Jer, po mentalnoj i duhovnoj srodnosti, ljubitelji literature postaju nekad bliskiji od samih ukućana, kao što je dobar sused preči od otudjene braće.
Pero može da bude čarobni štapić - dočara bajku usred košmara. Nešto od te moći dobre vile, ima i ona prema kojoj se život unekoliko maćehinski poneo.
Paklen je ritam savremene civilizacije, no pesnikinja ne želi da zaostane. Štaviše, u pesmi „ Balkoni„ forsira: Živi brže još brže, dok iz „Darinog stana“ odjekuje slogan: Ka životu / u prostotu / i lepotu
Otkud joj toliko energije i poleta?
Tako valjda mora da bude, da bi se otvorila perspektiva i sprovele namere!
Rekosmo da je ova knjiga svojevrsni poetski životopis.
Tri „S“ privlače i razvlače damu - stast, svest i savest. Dok je strast česta, da ne kažemo redovna crta mnogih, svest i savest postaju sve ređe kategorije u manirima i kodeksu ostalih. Navodima ćemo potkrepiti navedeno.
Čulnosti se ne kloni Sanja, ali nekako odoleva instinktima. U pesmi „Gde su vrata“ stoji: Ustati pasti / bežati od strasti
Strepi od ispraznosti, a „Pogled u prazno govori razno“. Prisećamo se, automatski, i pesme „Grčke oči“ iz prve Kačarkine knjige, gde je pogled pun lepote i dobrote, za čime ova oduvek traga. U vezi s time, setismo se njenih postavki:
O savesti se govori u „Savesti“: Ne mozes je videti / ne mozes joj prici / okreni joj ledja / uvek će te stići
O savesti se govori u pesmi „Savest“: Ne mozes je videti / ne mozes joj prici / okreni joj ledja / uvek će te stići
O svesti: Svesna je spisateljka Sanja (eto još dva S) svake svoje strofe, koje često nastaju u magnovenju i zanosu.
Različite dužine i forme pesama doprinose širokom dijapazonu zbirke. Biće da sam
Inače, svesna je spisateljka svake svoje strofe, koje često nastaju u magnovenju i zanosu.
Različite dužine i forme pesama doprinose širokom dijapazonu zbirke. Biće da sam isključiv, kada glasam za kraće sastave, kao što Sanja glasa za vatrenost. Uistinu, najprisutniji motiv kod nje je ljubav, koja se kao crvena nit provlači stranicama rukopisa.
Ako smo ustrvdili da je pesma uporište i utočište pesnikinje, onda je najplemenitije osećanje osnova iz koje kreću obe. Na svom slučaju i primeru, iskušava Sanja Kačar sve vidove ljubavi, dopuštene i zabranjene, slatke i gorke. Kao što je ne drži mesto u kretanjima i lociranju, tako je večiti nemir goni u pustolovine. „Ne ide to bez ljubavi“ zove se jedna od pesama, u kojoj su reči pojele srce.
Iako se ljubavlju, kao fenomenom, bavi otkad se bavi i poezijom, pa i ranije, nije pronašla definiciju. Pita se i dalje: Da li je iluzija o ljubavi toliko jaka / da li je to san o snu
Za nju se žrtvovala i ponovo bi se žrtvovala, ne priznajući standarde i obzire:
Nisam ja za prosečnost! – kliče kao sokolica, ona koju bi u kavez stavili.
Čudni su kontrasti njenog unutarnjeg sveta koji, pošto se nadovežu na konstraste spoljnih faktora, proizvode naelektrisanu i ekplozivnu situaciju, gde sve pršti od emocija i podsvesnih signala. Onda se slika vrtoglavo menja. Spirituelnost prevlada i putenost ustupi mesto romantici, idealima. To je taj spektar voljenja, raznobojan kao duga. Važno je da se nikad i nipošto ne izgubi vera u ljude, u vrednosti bitisanja, u perspektivu stvaranja i obnavljanja.
Za kraj, jedno priznanje.
Na ovaj tekst presudan uticaj izvrsila je promocija knjige „Dva protoka krvotoka“ 23. septembra 2009. godine, u zgradi Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, kada su o Sanji Kačar, govorili dr Pero Solar i Radislav Jović, pored same autorke, a program je vodio Radovan Isailović. O sebi je pesnikinja tada rekla otprilike: Moja poezija je zato da izravna nepravdu, i napravi harmoniju. Ja glasam za ljubav. Citava moja dusa ide od paperja do groma, i nazad.
Ta evokacija me, na određeni način dopunila, što se tiče početnih digresija o gromovitosti, kao krajnosti, da naspram toga stoje tananost i spontanost dotične.
Razumeo sam tada, kao i do tada: neko je pesnik ili nije pesnik. To je jasno kao dan, čak i kada je večernje predstavljanje. Shvatio sam da je pred nama ličnost za književnost opredeljena i bogomdana, zato sam priželjkivao njenu drugu objavu. Plašio sam se da ne zastane i odustane, da je brige i obaveze radi preživljavanja ne skrenu sa literarne staze. Srećom, evo nove zbirke, kao nastavka i potvrde njenih nesumnjivih potencijala. Predosetio sam da ću je podržati u nastojanju da istraje u pesmovanju. U stvari, želeo sam da tako bude. Ako se nešto uporno želi, ostvari se naum.
Druga zbirka pesnikinju predstavlja u još boljem izdanju.
Ali to nije, i ne može biti, kraj. U „Fascinaciji papirom“ S. K. veli: Misli mi pesmi ostaju dužne, što nam obećava da će njena sledeća, treća, neminovna pesmarica, lansirati autorku u višu orbitu.
Preporuka za zbirku pesama Sanje Kačar “To nisam ja”, Beograd 2011.
Kakva podudarnost zbivanja i stvaranja.
Dok pišem preporuku za drugi pesnički rukopis Sanje Kačar, uslovi su kao poručeni da se dočaraju raspoloženje i narav autorke. Grmi i seva nad Beogradom, sručila se kiša na srpsku prestonicu, udaraju kapi po krovovima i prozorskim oknima, skoro da narušavaju privatnost pospalih građana.
Stihovi kojima se bavim, govore mi da je takva i ona koja ih je sročila, bivša Beogradjanka, današnja Melburžanka. Sipaju munje i gromovi. I kiša, kao da bi da spere sve što je talog i ljuštura na čovekovom obzorju. Gotovo da nema izraza lagodnosti i uspavanosti. Traje obračun sa okruženjem punim hladnoće i nerazumevanja, sa tokom zbivanja koja pesnicima, inače, često nisu naklonjena.
U vezi s time, riskantno je, ujedno i delikatno, pisati intimističku poeziju, ali mnogi čitaoci će uživati u saznanju pojedinosti iz biografije onog koji piše. Za razliku od književnika koji su svoju privatnost čuvali za sebe i najuži krug - neki su čak ostali zaštićeni pseudonimom, lično nepoznati javnosti i posle svoje smrti – Sanja Kačar je izazivačica sudbine, kako na književnom tako i na egzistencijalnom planu. Premda je svoju zbirku nazvala „To nisam ja“, ovo je, ipak, njen lirski autoportret.
Ona je nepopravljivi hazarder koji gubi ili dobija, s time što je neki poraz pobednički a pobeda poražavajuća. No, sastavni deo istine su paradoksi, što se može i po tome zaključiti.
Ako je kocka okrugla, kako bi rekli neki aforističari, šta je na talonu?
Pesnikinja sa naslednikom, u tuđini, bori se za opstanak, a jedino sredstavo za preživljavanja joj je reč. Usmena i pisana, odnosno pismena. Spasonosna i otrežnjavajuća, katkad i otežavajuća. Prevodi i pesmuje. Rečju se grčevito pravda i blago optužuje. Noseći svoje breme (ona je, naime, i nosač i breme) kroz australijski prostor i vreme.
Promena klimatske i društvene sredine, dakako, podrazumeva prilagođavanje, a psiha se ne može brzo ni lako, a nekad nikako – modifikovati, ni adaptirati.
Rekosmo da peva sebe, zalažući iskrenost kao adut, u svoju igru na sve ili ništa. Ona ne čuva tajne i ukrase po kutrijama i ladicama, za sebe, daleko od očiju i ušiju drugih, već ih izlaže javno, sa neutoljivom čežnjom da joj se uzvrati poverenjem i razumevanjem. Iz toga razloga, kao uzdarje, stižu joj podrške.
Prednost i vrednost ovog pesništa je što se privatnost uopštava i što subjektivnost poprima objektivna merila, čime publici daje šansu da se poistoveti sa autorkom u mnogo čemu. Temperamenat, mentalitet i afinitet ukalkulisani su u partnerstvo koje se uspostavlja između te dve strane.
U slučaju Sanje Kacar, i sličnim slučajevima, postavlja se pitanje: zašto pišemo i kome pišemo. Nisu u pitanju samo znanci i samozvanci. Zamišljeni sagovornik – nepoznato lice – čitalac - najbolje je rešenje za poveravanje. Kao poručeni dođu daleki neznanci. Jer, po mentalnoj i duhovnoj srodnosti, ljubitelji literature postaju nekad bliskiji od najbližih, kao što je dobar sused preči od otudjene braće.
Među koricama je, dakle, mahom životopisna građa pretočena u stihove koje ćemo prihvatiti ili odbaciti, zavisno od svojih,moralnih i estetskih kriterijuma. i pristupa A, što je najvažnije za pisca, ravnodušnih neće biti.
Pisaljka je nekada čarobni štapić – dočara bajku usred košmara: kada pero krene da piše i valcer života se zavrti. Setimo se Pepeljuge, njenog bala, izgubljene cipelice, idile sa princom... Nešto od te moći dobre vile, ima i ona prema kojoj se život povremeno maćehinski ophodi.
Po Bibliji, čovek je iznanik iz raja, pa je iluzorno tražiti raj na zemlji. Ali nije svejedno osećajnom i osetljivom stvoru da li obitava u zavičaju ili nevidbogu. Kroz njega se prelamaju, gotovo potresno, nagle i snažne. Žensko biće je, u takvom vrtlogu dešavanja i delanja, još ugroženije, ali nauka je potvrdila – otpornije. Zato, navijajući za ovu knjigu, navijamo za smelu i, u suštini, plemenitu i obrazovanu spisateljku, koja portretiše sebe i destinacije, ne ulešavajući i ne lakirajući sliku vremena, sadašnjeg i ambijenta tamošnjeg. Njeno geslo je, zapravo, sve ili nešto!
U prvom redu, novi rukopis je dobrodošao, kao svedočanstvo autorkinog stranstvovanja. Konstrasti su je naterali da se dovija i povija, s time da nije pristala da se pred naletima savija, uzmiče i pada.
Nostalgija je dominantna kada se porede otadžbina i zagraniče zemlje.
Vazdušna luka „ Nikola Tesla“, zbog te veze, ima posebni značaj: Nije od onih koji šljašte / ali se ne odvaja od moje mašte – počinje „Beogradski aerodrom“.
Na toj prelomnoj liniji u životima svih emigranata, ključno i mučno je pitanje
- otići ili ostati?
Na toj pesmi pokazuje se koliko su moćni neki fragmenti i pasusi: Ne znam zasto se penjem u visine / Kada je saznanje veoma prizemno / Tamo gde idem niko me ne čeka / i niko o meni ne brine // I koferi se nerado vuku / zadaju mi muku / cimaju se kao nestašni dečaci / ne žele ka crnoj traci // Prolazim kroz tunel koji veže / dve strane sveta / Ne znam više da li koračam ka smislu / ili sam besmislu meta // Predajem pasoš nepoznat lik / Od svega ostalo ime i krik.
To je samo uvod u beskrajni niz pitanja. Pomenimo samo upitne naslove: „Iz čega nastaje život“, „Gde su vrata“ i „Kada otici“, a zadržaćemo se kod pesme „Kakva sam ja“. Samoslikanjem se odgovara: Sastavljena od milion početaka / takva sam ja / Na mom životnom užetu / čvor do čvora kao znaci otpora.
Umesto pravopisnih oznaka, dakla, vidljivi su - znaci neslaganja sa konvencionalnostima i licemerjem društva.
Prividna naivnost naše književnice iz rasejanja dolazi od njene uporne namere da pojedince očoveči a mnoštvo uljudi, i njene nepresušne potrebe za nežnošći i pažnjom radi saglasja i blagostanja, do kokojih će ipak teško doći jer silnicima nije do mira i pravde, niti je bogatima do ekonomske ravnopravnosti.
Ove pesme su višesmerne i višeslojne, uprkos prvobitnom utisku da su jednostavne, čak površne i odveć direktne. Baš ta neposrednost im pomaže da se zakače za recepijenta. U njima i sa njima, tako, pesnikinja saobraća sa svetom, ne zaboravljajući, pritom, na zahvalnost onima koji su je podrzali na strmom usponu. Prijateljima kojih ima svuda, ali nikad previše, oduzila se posvetama i rečitim uspomenama. Ali, to nije sve. I dalje se postavlja pitanje: zašto pišemo i kome pišemo, pored onog o čemu pišemo. U njenom i sličnim slučajevima, nisu u pitanju samo znanci i samozvanci. Zamišljeni sagovornik - nepoznato lice - čitalac - najbolje je rešenje za poveravanje. Kao poručeni dođu daleki neznanci. Jer, po mentalnoj i duhovnoj srodnosti, ljubitelji literature postaju nekad bliskiji od samih ukućana, kao što je dobar sused preči od otudjene braće.
Pero može da bude čarobni štapić - dočara bajku usred košmara. Nešto od te moći dobre vile, ima i ona prema kojoj se život unekoliko maćehinski poneo.
Paklen je ritam savremene civilizacije, no pesnikinja ne želi da zaostane. Štaviše, u pesmi „ Balkoni„ forsira: Živi brže još brže, dok iz „Darinog stana“ odjekuje slogan: Ka životu / u prostotu / i lepotu
Otkud joj toliko energije i poleta?
Tako valjda mora da bude, da bi se otvorila perspektiva i sprovele namere!
Rekosmo da je ova knjiga svojevrsni poetski životopis.
Tri „S“ privlače i razvlače damu - stast, svest i savest. Dok je strast česta, da ne kažemo redovna crta mnogih, svest i savest postaju sve ređe kategorije u manirima i kodeksu ostalih. Navodima ćemo potkrepiti navedeno.
Čulnosti se ne kloni Sanja, ali nekako odoleva instinktima. U pesmi „Gde su vrata“ stoji: Ustati pasti / bežati od strasti
Strepi od ispraznosti, a „Pogled u prazno govori razno“. Prisećamo se, automatski, i pesme „Grčke oči“ iz prve Kačarkine knjige, gde je pogled pun lepote i dobrote, za čime ova oduvek traga. U vezi s time, setismo se njenih postavki:
O savesti se govori u „Savesti“: Ne mozes je videti / ne mozes joj prici / okreni joj ledja / uvek će te stići
O savesti se govori u pesmi „Savest“: Ne mozes je videti / ne mozes joj prici / okreni joj ledja / uvek će te stići
O svesti: Svesna je spisateljka Sanja (eto još dva S) svake svoje strofe, koje često nastaju u magnovenju i zanosu.
Različite dužine i forme pesama doprinose širokom dijapazonu zbirke. Biće da sam
Inače, svesna je spisateljka svake svoje strofe, koje često nastaju u magnovenju i zanosu.
Različite dužine i forme pesama doprinose širokom dijapazonu zbirke. Biće da sam isključiv, kada glasam za kraće sastave, kao što Sanja glasa za vatrenost. Uistinu, najprisutniji motiv kod nje je ljubav, koja se kao crvena nit provlači stranicama rukopisa.
Ako smo ustrvdili da je pesma uporište i utočište pesnikinje, onda je najplemenitije osećanje osnova iz koje kreću obe. Na svom slučaju i primeru, iskušava Sanja Kačar sve vidove ljubavi, dopuštene i zabranjene, slatke i gorke. Kao što je ne drži mesto u kretanjima i lociranju, tako je večiti nemir goni u pustolovine. „Ne ide to bez ljubavi“ zove se jedna od pesama, u kojoj su reči pojele srce.
Iako se ljubavlju, kao fenomenom, bavi otkad se bavi i poezijom, pa i ranije, nije pronašla definiciju. Pita se i dalje: Da li je iluzija o ljubavi toliko jaka / da li je to san o snu
Za nju se žrtvovala i ponovo bi se žrtvovala, ne priznajući standarde i obzire:
Nisam ja za prosečnost! – kliče kao sokolica, ona koju bi u kavez stavili.
Čudni su kontrasti njenog unutarnjeg sveta koji, pošto se nadovežu na konstraste spoljnih faktora, proizvode naelektrisanu i ekplozivnu situaciju, gde sve pršti od emocija i podsvesnih signala. Onda se slika vrtoglavo menja. Spirituelnost prevlada i putenost ustupi mesto romantici, idealima. To je taj spektar voljenja, raznobojan kao duga. Važno je da se nikad i nipošto ne izgubi vera u ljude, u vrednosti bitisanja, u perspektivu stvaranja i obnavljanja.
Za kraj, jedno priznanje.
Na ovaj tekst presudan uticaj izvrsila je promocija knjige „Dva protoka krvotoka“ 23. septembra 2009. godine, u zgradi Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, kada su o Sanji Kačar, govorili dr Pero Solar i Radislav Jović, pored same autorke, a program je vodio Radovan Isailović. O sebi je pesnikinja tada rekla otprilike: Moja poezija je zato da izravna nepravdu, i napravi harmoniju. Ja glasam za ljubav. Citava moja dusa ide od paperja do groma, i nazad.
Ta evokacija me, na određeni način dopunila, što se tiče početnih digresija o gromovitosti, kao krajnosti, da naspram toga stoje tananost i spontanost dotične.
Razumeo sam tada, kao i do tada: neko je pesnik ili nije pesnik. To je jasno kao dan, čak i kada je večernje predstavljanje. Shvatio sam da je pred nama ličnost za književnost opredeljena i bogomdana, zato sam priželjkivao njenu drugu objavu. Plašio sam se da ne zastane i odustane, da je brige i obaveze radi preživljavanja ne skrenu sa literarne staze. Srećom, evo nove zbirke, kao nastavka i potvrde njenih nesumnjivih potencijala. Predosetio sam da ću je podržati u nastojanju da istraje u pesmovanju. U stvari, želeo sam da tako bude. Ako se nešto uporno želi, ostvari se naum.
Druga zbirka pesnikinju predstavlja u još boljem izdanju.
Ali to nije, i ne može biti, kraj. U „Fascinaciji papirom“ S. K. veli: Misli mi pesmi ostaju dužne, što nam obećava da će njena sledeća, treća, neminovna pesmarica, lansirati autorku u višu orbitu.
Ana Savić "OVDE JE TAMO"
POHVALA SLOVU LjUBAVI
O zbirci pesama Snežane Ane SAVIĆ „OVDE JE TAMO“ ( ARTE, Beograd 2010.)
Ovo je jedna od najljubavnijih knjiga koje sam pročitao, pošto se, ukidanjem suvišnih razlika i rastojanja, pojavnih i pojmovnih, Snežana Ana Savić izjasnila za bliskost i saglasnost. Sloganom „Ovde je tamo“ svom pesničkom prvencu obezbedila je sveobuhvatnost. Kao pod veliki svod, stalo je, među korice njenog bibliosa, gotovo sve što je pesnikinja mogla da iznedri, u svojoj preosetljivosti, samobitnosti i postojanosti.
Glavnim naslovom ukidaju se ne samo geografske već i duhovne granice, a samim tim i sva ostala ograničenja. Druže se kontinenti. Dok se drugima zavičaj preseljava u tuđinu, a zagranični prostori kreću ka matici, osoba ima Maju i domaju, ne može da ostane bez inspiracije i podsticaja. U njoj se ukrštaju impulsi najplemenitijeg sadržaja, s time što je njen zavičaj tamo gde joj je familija, uključujući pored ćerke i duhovna četa – pesme. Tako uzmiče nostalgiji i zavisnostima od klimatskih i drugih razlika
Iz nje je, zapravo, nikla pesmarica sazdana od snova i nesanica, sećanja i zanosa, ideala i opsene, sete i radosti.
Možda se baš zbog tog i takvog neimirskog čina, dotična setila zbirke „Gradilište“ glasovitog srpskog pisca Branislava Petrovića, i posvetila mu jednu od pesama.
A šta je sa stubovima koji drže imaginarnu zadužbinu?
Tri molitvene pesme – jutarnja, podnevna i večernja su jemstvo njene postojanosti. Četvrti stub je nevidljiv, to je pesma koja se neprestano ispisuje i podrazumeva danonoćnu molitva za opstanak sveta, posebno svog roda i svega što je ljudsko. Koliko je jaka vera u ono što se obožava, želi i stvara, toliko je čvrsta potpora dela.
Dok smo kod četiri stuba, u vezi sa tom brojkom i osnovnim postavkama, spominjemo četiri elementa od kojih se sačinjen svet, a kojim se materijal produhovio: voda, zemlja, vazduh, vatra. Pesnikinja rado i uspešno persifikuje okruženje, poistovećuje se sa tvarima i stvarima. Tako će reći, na jednom mestu: Voda sam što mnogo zna i mnogo pati. Nije zaboravljena ni vatra koja je, normalno, oličena u svom ishodištu, Suncu.
Pisati takve stihove u neljubavnom vremenu, punom otuđenosti i omraze je, bezmalo, ludost. U tom slučaju-neslučaju, izričem pohvalu toj divotnoj ludosti. Podržavam večnu temu, koju mizantropi proglašavaju za anatemu.
Ne izbegavaju se ni socijalni motivi, pa nam se predočava devojčica pretrpana prtljagom ko zna kuda krenula u tuđini, s jedne, i starci davno doseljeni na drugi kontinent. Emocije, meditacije i mistifikacije prožimaju spisateljkin habitus, prenoseći se na medijume sličnog senzibiliteta..
Pripadajući onima kod kojih se duhovnost i stihovnost poklapaju kao kazaljke časovnika, naša spisateljka povezuje ovdašnjost i tamošnjost, prošlost i došlost, kopna i mora. Nekada je pesma zapisani pejzaž, nekada igra svetlosti i senki, vazdušna struja, prelet boja i mirisa, a nekada personifikacija flore i faune, prozorsko ok(n)o, drama u duši i na životnoj sceni.
Fenomen ljubavi ne podrazumeva samo lične doživljaje i opredeljenja. Mešaju se gramatički i stvarnosni znaci - upitnici i uskličnici, pitalice i skrivalice, otkrića i misterije. U sjajnom sastavu „Ne odaj“ zalaže se lirski subjekt za skrovitost : Ne odaj, ne blistaj / ne daj da saznaju za mene / Naše ogolele šume ponovo olistaj. Na tom fonu je izjava Slavim ga noćas, kao tajnu koju sam saznala samim tim što učestvujem u životu.
Retko se dešava da neko prvom svojom knjigom ispuni krupne zahteve koje poezija, kao kraljica književnih vrsta, postavlja. Srećom, to je Snežani Ani Savić pošlo za rukom. Našla je dovoljno nadahnuća i prave reči da svoju sudbinu i svoj etnos oslika istinski i trajno. To je knjiga koja će živeti, jer će mnogi koji vole i hoće da budu voljeni, pronaći sebe u njoj.
Dovoljno je navesti samo nazive pojedinih pesama, pa se uveriti koliko tragalačkog i stvaralačkog žara je uloženo. Verujem da ne verujem, zapisala je pesnikinja, na putu dok se uverila, da sumnje treba prevazići. U tome joj, pre svega, pomogla neutoljiva Čežnja, kako se, takođe, zove jedna pesma. Baš one - čežnja i sumnja – bile su joj glavne saveznice u poduhvatu. Zapravo, inicijalne iskre postupaka i razultata, jer grozničaju i grozduju pesmama koje zrače svetlošću i toplinom, razgoneći tamnilo i pesimizam. Na taj način, otvaraju se zarni horizonti, umesto slepih zidova.
Dok jesam disaću slovima – poruka je one koja naprečac osvaja značajno mesto u pesništvu srpskog jezika.
Ljubav je sveprisutna i bezgranična. Njome su inspirisane i prožete sve Anine stranice. Učiteljica sažimanja sve bi da pomiri i spoji. Da je stvarno učiteljica, a jeste po prirodi svojoj, predavala bi samo sabiranje i množenje, bez oduzimanja i delenja. Nisu joj loše lekcije, a pesme su joj odlične. Origiginalnošću i stvaralačkom slobodom, pretvorila je sedmicu u osmicu. Nedelji je dodala Dan D , da sakupi sve te dane, da ih lakše osvetli i proživi, sumira. Petu stranu sveta, i peto godišnje doba, verovatno će da domisli, a sve to čini u ime najplemenitijeg osećanja.
Stih Volim te sve više i bolje zvuči kao geslo namenjeno svima. Potreba za čarolijama, pojačana strepnjom od zla, razvila je kod nje instinkt i smisao za nadstvarnim. U jednom vrtu na kraju grada, sada, u Torontu, zbrala je, izgleda, bašte svog beogradskog detinjstva, ne zaboravlja kamenu kuću u otadžbini, ni zelenu kapiju roditeljskog doma koju je, kao u bajkama (Snežana je, inače, najpoznatija ličnost iz maštarskih priča najranijeg doba), unapredila u trijumfalnu, jer kroz nju su je posećivale prve simpatije i kroz nju je otišla na dalek put u nove prostore i neizvesnost.
Pitanja se množe, a odgovori izostaju. Pokušavajući da nađe rešenja za neke misterije i dileme, zemaljske i vanzemaljske, autorka se setila pretka svih slovenskih bogova, prvog boga Sunca. „Svaroga pitam“ počinje ovako: Čija je veća tuga: / Ptice što se seli /Ili one na busoli izbrisanog juga, /Dok ogrće zime jeduću što su drugi već pojeli
Dalje, pesnikinja ukazuje na bilje i življe, zemnost i nebost, kako se grle i dopunjuju. Znajući da je nevidljivi svet veći od vidljivog, ne propušta priliku da umreži suprotnosti. usklađuje ih, zarad opšte i lične harmonije, bliskosti i dragosti. U njenoj zbirci su i osama i zajedništvo, ptice i zverčice, vetar i mahovina, reka i jezero, talasi i brodolom, izbavljenje u zadnjem trenu…
Na radost stvaranja upućuje vers Zlatna ti jabuka u srcu, a kao vodilja takvom opredeljenju
Kao što svako lice ima naličje, tako srećne ljubavi imaju nesrećnu bliznakinju: Naša ljubav ode kao Atlantida čitamo u pesmi.
Nazivi ciklusa su mahom dvorečni, sem poslednje koji ima tri, valjda radi svetog trojstva i pozdrava. Margine imaju nešto od beline, a sastavi nešto od čistote, autorkinog imena. Ciklus SNOVI, NESANICE, nizaanjem dana svedoči o neprestanoj trci sa vremenom, dok se prolaznost spominje i u drugim segmentima, a u ciklusu koji mahom o bilju zbori, pesma „U jednom vrtu na kraju grada“ uverava nas da je ljubav odista zajednički imenitelj svega život i životnog: Lumpujući uz nektar iz cvetnih čašica./ Šapuće cveće u dušu travi / Stihove čežnje o / Strasnoj želji uvek i sada / Ljubavi bez greha / U jednoj bašti iz božijeg sada.
Postoje razni vidovi ljudskog saobraćanja, što je podstaklo našu zemljakinju da se, između ostalih komunikativnih mogućnosti opredeli i za epistolarnu literaturu. Na tom planu je realizovala visoke domete. Posebno mi se dopala Ispovest koja, poizdalje, podseća na Bećkovićeve i Zupčeve poeme, ali je apsolutno svoja. Nekoliko numera je posvećeno magnetizmu usamljenih bića.
Pošto je izašla iz svoje senke, ni tuđe senke joj nisu potrebne.
Ne zaboravljajući najraniju mladost, kao najlepše doba, u ciglo dva distiha pesme „24 sata“, dočarala je, ne samo celodnevni presek već životni saldo. Ta četiri polustidljiva i stišana reda, zreloj ženi su kao ubrzani film nečeg (ne)prohujalog : Plete mi Zora đačke pletenice. / Onda podne širi ruke dečije. / Dan žežene saspe rečenice / A noć mi dariva usne nečije.
Kad joj se učini da je nešto odviše stvarno, Ana začas to preimenuje u nestvarno. Tako se ukida pregrade između realnog i virtualnog. Snovima jedino pripadaš i Samo sam te izmislila spadaju u tu grupu, a Ne odaj me zlatni je pečat diskrecije! Po principu već viđenog i nikad viđenog, ispisane su strofe „Sreli smo se već“. Toliko to radi spontano i spretno (eto, oba „s“ je složila ujedno), da ne zvuči odveć preterano kada se poziva na slavne imenjakinje iz književne tradicije.
Na kontrastima su joj nastale mnoge pesme, tako da se može smatrati da je to njen specifikum.. Sanjam ili živim, kada bolje opserviramo nije Anina zabuna jer ona sanja život i živi snove.
Jedna od najljubavnijih pesama ove ljubavne pletisanke je „Svetlosno ogledalo“ gde se, po ko zna koji put, ponavlja i ogleda modernost njene bajkovitosti: Zašto kada pogledam u ogledalo / Tamo spazim tebe / Umesto svoga lika? / Zasjaš kao sunce malo / Rascevetalo u hiljadu slika
Koliko je srođena sa prirodom i koliko se spiritualnom priklanja, ne uklanjajući se pritom ni čulnom, svedoči „Platanka“, Sva je od damara i suptilnosti, sa drvetom sjedinjena kao sa čovekom. U spektru tog blaženoog osećanja, prepoznajemo i mogućnu kovanicu platonka.
A da joj je pisanje postalo opredeljenje, zaključuje se iz ciklusa namenjenog rečima. Ova sloviteljka, već slovi za odličnog pisca, dokazujući prvim potezima pera da zavređuje poštovanje i priznanje i da će od nje još dosta vrednih objava stići.
O zbirci pesama Snežane Ane SAVIĆ „OVDE JE TAMO“ ( ARTE, Beograd 2010.)
Ovo je jedna od najljubavnijih knjiga koje sam pročitao, pošto se, ukidanjem suvišnih razlika i rastojanja, pojavnih i pojmovnih, Snežana Ana Savić izjasnila za bliskost i saglasnost. Sloganom „Ovde je tamo“ svom pesničkom prvencu obezbedila je sveobuhvatnost. Kao pod veliki svod, stalo je, među korice njenog bibliosa, gotovo sve što je pesnikinja mogla da iznedri, u svojoj preosetljivosti, samobitnosti i postojanosti.
Glavnim naslovom ukidaju se ne samo geografske već i duhovne granice, a samim tim i sva ostala ograničenja. Druže se kontinenti. Dok se drugima zavičaj preseljava u tuđinu, a zagranični prostori kreću ka matici, osoba ima Maju i domaju, ne može da ostane bez inspiracije i podsticaja. U njoj se ukrštaju impulsi najplemenitijeg sadržaja, s time što je njen zavičaj tamo gde joj je familija, uključujući pored ćerke i duhovna četa – pesme. Tako uzmiče nostalgiji i zavisnostima od klimatskih i drugih razlika
Iz nje je, zapravo, nikla pesmarica sazdana od snova i nesanica, sećanja i zanosa, ideala i opsene, sete i radosti.
Možda se baš zbog tog i takvog neimirskog čina, dotična setila zbirke „Gradilište“ glasovitog srpskog pisca Branislava Petrovića, i posvetila mu jednu od pesama.
A šta je sa stubovima koji drže imaginarnu zadužbinu?
Tri molitvene pesme – jutarnja, podnevna i večernja su jemstvo njene postojanosti. Četvrti stub je nevidljiv, to je pesma koja se neprestano ispisuje i podrazumeva danonoćnu molitva za opstanak sveta, posebno svog roda i svega što je ljudsko. Koliko je jaka vera u ono što se obožava, želi i stvara, toliko je čvrsta potpora dela.
Dok smo kod četiri stuba, u vezi sa tom brojkom i osnovnim postavkama, spominjemo četiri elementa od kojih se sačinjen svet, a kojim se materijal produhovio: voda, zemlja, vazduh, vatra. Pesnikinja rado i uspešno persifikuje okruženje, poistovećuje se sa tvarima i stvarima. Tako će reći, na jednom mestu: Voda sam što mnogo zna i mnogo pati. Nije zaboravljena ni vatra koja je, normalno, oličena u svom ishodištu, Suncu.
Pisati takve stihove u neljubavnom vremenu, punom otuđenosti i omraze je, bezmalo, ludost. U tom slučaju-neslučaju, izričem pohvalu toj divotnoj ludosti. Podržavam večnu temu, koju mizantropi proglašavaju za anatemu.
Ne izbegavaju se ni socijalni motivi, pa nam se predočava devojčica pretrpana prtljagom ko zna kuda krenula u tuđini, s jedne, i starci davno doseljeni na drugi kontinent. Emocije, meditacije i mistifikacije prožimaju spisateljkin habitus, prenoseći se na medijume sličnog senzibiliteta..
Pripadajući onima kod kojih se duhovnost i stihovnost poklapaju kao kazaljke časovnika, naša spisateljka povezuje ovdašnjost i tamošnjost, prošlost i došlost, kopna i mora. Nekada je pesma zapisani pejzaž, nekada igra svetlosti i senki, vazdušna struja, prelet boja i mirisa, a nekada personifikacija flore i faune, prozorsko ok(n)o, drama u duši i na životnoj sceni.
Fenomen ljubavi ne podrazumeva samo lične doživljaje i opredeljenja. Mešaju se gramatički i stvarnosni znaci - upitnici i uskličnici, pitalice i skrivalice, otkrića i misterije. U sjajnom sastavu „Ne odaj“ zalaže se lirski subjekt za skrovitost : Ne odaj, ne blistaj / ne daj da saznaju za mene / Naše ogolele šume ponovo olistaj. Na tom fonu je izjava Slavim ga noćas, kao tajnu koju sam saznala samim tim što učestvujem u životu.
Retko se dešava da neko prvom svojom knjigom ispuni krupne zahteve koje poezija, kao kraljica književnih vrsta, postavlja. Srećom, to je Snežani Ani Savić pošlo za rukom. Našla je dovoljno nadahnuća i prave reči da svoju sudbinu i svoj etnos oslika istinski i trajno. To je knjiga koja će živeti, jer će mnogi koji vole i hoće da budu voljeni, pronaći sebe u njoj.
Dovoljno je navesti samo nazive pojedinih pesama, pa se uveriti koliko tragalačkog i stvaralačkog žara je uloženo. Verujem da ne verujem, zapisala je pesnikinja, na putu dok se uverila, da sumnje treba prevazići. U tome joj, pre svega, pomogla neutoljiva Čežnja, kako se, takođe, zove jedna pesma. Baš one - čežnja i sumnja – bile su joj glavne saveznice u poduhvatu. Zapravo, inicijalne iskre postupaka i razultata, jer grozničaju i grozduju pesmama koje zrače svetlošću i toplinom, razgoneći tamnilo i pesimizam. Na taj način, otvaraju se zarni horizonti, umesto slepih zidova.
Dok jesam disaću slovima – poruka je one koja naprečac osvaja značajno mesto u pesništvu srpskog jezika.
Ljubav je sveprisutna i bezgranična. Njome su inspirisane i prožete sve Anine stranice. Učiteljica sažimanja sve bi da pomiri i spoji. Da je stvarno učiteljica, a jeste po prirodi svojoj, predavala bi samo sabiranje i množenje, bez oduzimanja i delenja. Nisu joj loše lekcije, a pesme su joj odlične. Origiginalnošću i stvaralačkom slobodom, pretvorila je sedmicu u osmicu. Nedelji je dodala Dan D , da sakupi sve te dane, da ih lakše osvetli i proživi, sumira. Petu stranu sveta, i peto godišnje doba, verovatno će da domisli, a sve to čini u ime najplemenitijeg osećanja.
Stih Volim te sve više i bolje zvuči kao geslo namenjeno svima. Potreba za čarolijama, pojačana strepnjom od zla, razvila je kod nje instinkt i smisao za nadstvarnim. U jednom vrtu na kraju grada, sada, u Torontu, zbrala je, izgleda, bašte svog beogradskog detinjstva, ne zaboravlja kamenu kuću u otadžbini, ni zelenu kapiju roditeljskog doma koju je, kao u bajkama (Snežana je, inače, najpoznatija ličnost iz maštarskih priča najranijeg doba), unapredila u trijumfalnu, jer kroz nju su je posećivale prve simpatije i kroz nju je otišla na dalek put u nove prostore i neizvesnost.
Pitanja se množe, a odgovori izostaju. Pokušavajući da nađe rešenja za neke misterije i dileme, zemaljske i vanzemaljske, autorka se setila pretka svih slovenskih bogova, prvog boga Sunca. „Svaroga pitam“ počinje ovako: Čija je veća tuga: / Ptice što se seli /Ili one na busoli izbrisanog juga, /Dok ogrće zime jeduću što su drugi već pojeli
Dalje, pesnikinja ukazuje na bilje i življe, zemnost i nebost, kako se grle i dopunjuju. Znajući da je nevidljivi svet veći od vidljivog, ne propušta priliku da umreži suprotnosti. usklađuje ih, zarad opšte i lične harmonije, bliskosti i dragosti. U njenoj zbirci su i osama i zajedništvo, ptice i zverčice, vetar i mahovina, reka i jezero, talasi i brodolom, izbavljenje u zadnjem trenu…
Na radost stvaranja upućuje vers Zlatna ti jabuka u srcu, a kao vodilja takvom opredeljenju
Kao što svako lice ima naličje, tako srećne ljubavi imaju nesrećnu bliznakinju: Naša ljubav ode kao Atlantida čitamo u pesmi.
Nazivi ciklusa su mahom dvorečni, sem poslednje koji ima tri, valjda radi svetog trojstva i pozdrava. Margine imaju nešto od beline, a sastavi nešto od čistote, autorkinog imena. Ciklus SNOVI, NESANICE, nizaanjem dana svedoči o neprestanoj trci sa vremenom, dok se prolaznost spominje i u drugim segmentima, a u ciklusu koji mahom o bilju zbori, pesma „U jednom vrtu na kraju grada“ uverava nas da je ljubav odista zajednički imenitelj svega život i životnog: Lumpujući uz nektar iz cvetnih čašica./ Šapuće cveće u dušu travi / Stihove čežnje o / Strasnoj želji uvek i sada / Ljubavi bez greha / U jednoj bašti iz božijeg sada.
Postoje razni vidovi ljudskog saobraćanja, što je podstaklo našu zemljakinju da se, između ostalih komunikativnih mogućnosti opredeli i za epistolarnu literaturu. Na tom planu je realizovala visoke domete. Posebno mi se dopala Ispovest koja, poizdalje, podseća na Bećkovićeve i Zupčeve poeme, ali je apsolutno svoja. Nekoliko numera je posvećeno magnetizmu usamljenih bića.
Pošto je izašla iz svoje senke, ni tuđe senke joj nisu potrebne.
Ne zaboravljajući najraniju mladost, kao najlepše doba, u ciglo dva distiha pesme „24 sata“, dočarala je, ne samo celodnevni presek već životni saldo. Ta četiri polustidljiva i stišana reda, zreloj ženi su kao ubrzani film nečeg (ne)prohujalog : Plete mi Zora đačke pletenice. / Onda podne širi ruke dečije. / Dan žežene saspe rečenice / A noć mi dariva usne nečije.
Kad joj se učini da je nešto odviše stvarno, Ana začas to preimenuje u nestvarno. Tako se ukida pregrade između realnog i virtualnog. Snovima jedino pripadaš i Samo sam te izmislila spadaju u tu grupu, a Ne odaj me zlatni je pečat diskrecije! Po principu već viđenog i nikad viđenog, ispisane su strofe „Sreli smo se već“. Toliko to radi spontano i spretno (eto, oba „s“ je složila ujedno), da ne zvuči odveć preterano kada se poziva na slavne imenjakinje iz književne tradicije.
Na kontrastima su joj nastale mnoge pesme, tako da se može smatrati da je to njen specifikum.. Sanjam ili živim, kada bolje opserviramo nije Anina zabuna jer ona sanja život i živi snove.
Jedna od najljubavnijih pesama ove ljubavne pletisanke je „Svetlosno ogledalo“ gde se, po ko zna koji put, ponavlja i ogleda modernost njene bajkovitosti: Zašto kada pogledam u ogledalo / Tamo spazim tebe / Umesto svoga lika? / Zasjaš kao sunce malo / Rascevetalo u hiljadu slika
Koliko je srođena sa prirodom i koliko se spiritualnom priklanja, ne uklanjajući se pritom ni čulnom, svedoči „Platanka“, Sva je od damara i suptilnosti, sa drvetom sjedinjena kao sa čovekom. U spektru tog blaženoog osećanja, prepoznajemo i mogućnu kovanicu platonka.
A da joj je pisanje postalo opredeljenje, zaključuje se iz ciklusa namenjenog rečima. Ova sloviteljka, već slovi za odličnog pisca, dokazujući prvim potezima pera da zavređuje poštovanje i priznanje i da će od nje još dosta vrednih objava stići.
30.6.2011.
LEKAR I LITERATA U SAGLASJU
Druga pesnička zbirka anasteziologa Dragana Pavlovića, koji za sebe u šali kaže da je "kralj snova"
Nije nimalo slučajno što je u drugoj pesničkoj zbirci Dragana Pavlovića, anasteziologa koji za sebe kaže u šali da je "kralj snova", jedna od najzapaženijih Oda vinu, ako se zna da je autor iz Sremskih Karlovaca rodom, a taj kraj inspirisao je velikog našeg romantičara Branka Radičevića da o berbi i vinu napiše nezaboravne stihove.
Pavlovic koristi narodne izreke i latinske sentence da bi potkrepio pripadnost anakreontiki i svom zavičaju, dajući pesmi dodatna izražajna i značenjska svojstva.
U njegovom slučaju nastavlja se preplet egzaktnog i virtualnog. Medicini se pesništvo privolelo, pa se, tako, duša razigrava. Jer Kada si sanjar / nebo je iznad tebe / Uvek plavo, kaže doktor- literata.
Pojam „Laka pesma“, na primer, kod Pavlovića ne znači površnost ni uzgrednost, već podrazumeva sadržaj koji je rasterećen suvišnosti i stoga deluje prihvatljivije i razumljivije onima koji će čitati i tražiti sebe u pesnikovom iskazu.
„Život leptira“ je metafora prolaznosti. Ali baš zato što nam je vek čovekov ograničen, treba koristiti prednosti bitisanja i uživati. Hedonizam i vitalizam su rešenja da se mladost i energija sačuvaju koliko je to moguće.
U „Izboru“ je, na primer, sažeto osnovno stvaralačko geslo:Prepoznaj i pronađi ... Doduše, život ume i da obmane, nudeći previše, ali je u svakom slučaju dovoljno izazovan, naročito osobama radoznalog duha i tragalačkog nerva. Zbog tih kontrasta, na mestu je oksimoronSpokoj-Nespokoj u “Poslednjem tangu“.
Kao što je bela boja pretpostavka za kompletan spektar, a čista hartija nudi neizmerne mogućnosti kazivanja, tako se, u pesmi na tu temu, svaki ljubitelji umetnosti gorko-slatnog egzistiranja upozorava (bolje reći, nagovara) : Poštuj belo / Jer je ono / U stvari celo. Od rođenja preko venčanja do skončanja: U životnom tunelu / Tražimo boju belu.
U nastojanju da svoja osećanja i misli što potpunije i bolje artikuliše, autor je morao da izgradi adekvatni vokabular. Na momente, prevazilazi očekivanja u otkrivanju jezičkih sredstava. Povremeno ga zanese sklonost prema rimama, pa ih naniže i više nego što bi trebalo, čineći da ornametni pretegnu u pesmi, ali se uglavnom bavi ravnotežom smisla i zvučnosti. Najčešće ga emocije dovedu na granicu iskustveno-racionalnog, i guraju ga preko crte, što je samo dokaz neutihlog mladalačkog žara.
Nečeg od radičevićevskog životoljublja i zanosa ima i Pavlovićevim lirskim tekstovima, što im daje svežinu i, ujedno, s naše strane iziskuje poverenje i podršku.
Druga pesnička zbirka anasteziologa Dragana Pavlovića, koji za sebe u šali kaže da je "kralj snova"
Nije nimalo slučajno što je u drugoj pesničkoj zbirci Dragana Pavlovića, anasteziologa koji za sebe kaže u šali da je "kralj snova", jedna od najzapaženijih Oda vinu, ako se zna da je autor iz Sremskih Karlovaca rodom, a taj kraj inspirisao je velikog našeg romantičara Branka Radičevića da o berbi i vinu napiše nezaboravne stihove.
Pavlovic koristi narodne izreke i latinske sentence da bi potkrepio pripadnost anakreontiki i svom zavičaju, dajući pesmi dodatna izražajna i značenjska svojstva.
U njegovom slučaju nastavlja se preplet egzaktnog i virtualnog. Medicini se pesništvo privolelo, pa se, tako, duša razigrava. Jer Kada si sanjar / nebo je iznad tebe / Uvek plavo, kaže doktor- literata.
Pojam „Laka pesma“, na primer, kod Pavlovića ne znači površnost ni uzgrednost, već podrazumeva sadržaj koji je rasterećen suvišnosti i stoga deluje prihvatljivije i razumljivije onima koji će čitati i tražiti sebe u pesnikovom iskazu.
„Život leptira“ je metafora prolaznosti. Ali baš zato što nam je vek čovekov ograničen, treba koristiti prednosti bitisanja i uživati. Hedonizam i vitalizam su rešenja da se mladost i energija sačuvaju koliko je to moguće.
U „Izboru“ je, na primer, sažeto osnovno stvaralačko geslo:Prepoznaj i pronađi ... Doduše, život ume i da obmane, nudeći previše, ali je u svakom slučaju dovoljno izazovan, naročito osobama radoznalog duha i tragalačkog nerva. Zbog tih kontrasta, na mestu je oksimoronSpokoj-Nespokoj u “Poslednjem tangu“.
Kao što je bela boja pretpostavka za kompletan spektar, a čista hartija nudi neizmerne mogućnosti kazivanja, tako se, u pesmi na tu temu, svaki ljubitelji umetnosti gorko-slatnog egzistiranja upozorava (bolje reći, nagovara) : Poštuj belo / Jer je ono / U stvari celo. Od rođenja preko venčanja do skončanja: U životnom tunelu / Tražimo boju belu.
U nastojanju da svoja osećanja i misli što potpunije i bolje artikuliše, autor je morao da izgradi adekvatni vokabular. Na momente, prevazilazi očekivanja u otkrivanju jezičkih sredstava. Povremeno ga zanese sklonost prema rimama, pa ih naniže i više nego što bi trebalo, čineći da ornametni pretegnu u pesmi, ali se uglavnom bavi ravnotežom smisla i zvučnosti. Najčešće ga emocije dovedu na granicu iskustveno-racionalnog, i guraju ga preko crte, što je samo dokaz neutihlog mladalačkog žara.
Nečeg od radičevićevskog životoljublja i zanosa ima i Pavlovićevim lirskim tekstovima, što im daje svežinu i, ujedno, s naše strane iziskuje poverenje i podršku.
|
Dragan PAVLOVIĆ
ODA VINOGRADIMA Vinogradima srce U grozdovima kuca Zaklonjeno dlanovima Zelenih listova, uz blagoslov Sunca! Vinogradima se lepota zrenja Krije u vinotoku, Kroz žile u pesak zarivene Radi spasenja! Vinogradima Ljubav treba Sa žuljeva paora I milovanje nabreklih bora Da svima bude "Vina i hleba!" Vinogradima Treba toplina, osmeh plavoga neba Da rode nam Pričesna vina. Kada se raspuknu Zreli grozdovi Zrna će u opojne kapi preći i moćno vino će Kao reka poteći. Ti ćeš ga priti i ja ću ga piti, Zaljubljeni - nećemo ljubav kriti! Pevaćemo svi u glas: «In vino veritas! " decembra, 2010 ----- POSLEDNJI TANGO Život odlazi iz mene, Polako stidljivo kradom... Onom istom zaboravljenom džadom Kojom sam se u mladosti peo. Pod nogama pepeo Iznad glave izborani oblaci Unutra pocepani ostaci Košulja koje sam nosio za punoletstvo i dečja rođenja. Podižem umornu ruku Da dohvatim tvoju U životu ovom Spokoju - nespokoju. Da odigramo poslednju igru I budemo blizu Dok se ređaju u nizu Slike iz života. I odlazak može biti divota Uz ljubavni preokret Naglo Dragi prevarante živote, moj najdraži tango! |
MUZIKA GOVORA
Reči Kao planinski potok Teku Ispod mojih nogu. Spreči Moj zaljubljeni krvotok Tu reku Što teče pravo Bogu. Kleči Istina se i Nebo moli Otvara Spomenar ljubavnih jada. Dreči Crvena boja strasti Zatvara Adresar crnih parada. O, reči, O, crvena, Ljubavi naša Kleta. Leči Te strastveno Pesma svih zaljubljenih Sveta. ---------- B E L O Poštuj belo Jer je ono U stvari celo. Rađamo se Na čaršavu belom, Venčavamo U ljubavi vreloj U venčanici beloj I odelu belom. U životnom tunelu Tražimo boju belu. A onda pobeliš Jedne noći I tvoje telo Odnesu u čaršavu belom. Zato poštuj belo, Ono je pepeo U koji će preći Tvoje telo.  |
OD REKVIJEMA DO REKVIJEMA
Saša Veljković Ćeklić.: «Sarajevo u zemlji čuda», priče, Draganić, Beograd
Glavni junak prvenca Saše V. Ć. je, zapravo, grad na Miljacki. Uže gledajući, jedna četvorospratnica, a najuže - sprat po sprat, stan po stan.
Da se objašnjenje ne bi razumelo odveć figurativno, «U raljama sna», stan broj 13 progovara, prekorevajući vlasnika i njegovu familiju što su ga ostavili i žaleći se da mu je samoća teško pala. Napušten nekoliko mjeseci nakon početka rata, čekao je na svoje stanare kao tužna nevjesta na svoga dragana. Iako je bio obeščašćen i opljačkan od lokalnih bandita, još uvijek je stajao ponosan i željan ljudskih glasova.
Najviše je za ostanak bio Dušan. Kada je bio klinički mrtav na operacionom stolu: On je lebdio iznad Bosne... Nešto ga je vuklo dole da se spusti i napije te bistre vode sa vrela Bosne, da čuje staru sevdalinku i otkrine zapečeni okrajak sirnice. Bosna ga je vukla sebi.
Kada su Matijevići stigli, obratio im se stan sa baksuznim brojem: TIŠINA, SLUŠAJTE ME SAD PAŽLjIVO! Zvuk je dolazio iz zidvova, podova, iz svakoga ćoška, plafona, utičnica...ČEKAO SAM DUGO DA MI SE VRATITE. PREŽIVEO SAM GRANATE, VATRU, PLjAČKAŠE I VANDALIZAM, JER SAM SE NADAO DA ĆETE MI SE VRATITI... MOLIO BIH VAS NA KRAJU DA ME UČINITE SRETNIM, DA PRONAĐETE NEKOGA KOME SAM ZAISTA POTREBAN I KO ĆE ME CIJENTI I VOLjETI KAO ŠTO STE I VI NEKADA.
Dušan je ostao poslednji da zaključa... obratio se praznim zidovim: - Hvala! Hvala za sve! Ne boj se, dovešćemo ti dobre stanare! Osjetio je na trenutak kako je pored njega prostrujao neki topli propuh, kao da je Stan broj 13 odahnuo s olakšanjem.
Pater familias mesinganu pločicu sa svojim imenom skinuo je pažljivo i stavio u džep. Za uspomenu.
Kakva intima i koliko ljubavi - stvarnost proizvedena u fantastiku!
U pitanju je, zaporavo, jedinstvo mesta, vremena i ljudi.
Čitajući «Sarajevo iz zemlje čuda» shvatićemo da je i autorka, valjda zato što ju je ta i takva zemlja iznedrila, sama po sebi čudo. Pohvala nije pedagoška, ali je, zato, zaslužena i opravdana. Estetska forma i čvrsta konstrukcija rukopisa svedoče o bujnoj imaginaciji i sigurnoj ruci.
Utoliko je vrednije apostrofirati njenu, naglu i dragocenu, pojavu, ako se zna da je o sarajevskom nesrećnom rašomonu objavljeno nekoliko izuzetnih knjiga, jednoj je čak pripala i Mešina nagrada. Sem velikog literarnog(likovnog i novinarskog) šarmera Moma Kapora koji «Sarajevskom tragedijom» ispraća prokazano doba, na tu temu pisali su Boris Anđelić dva romana («Dolac Malta» i « Kozja Ćuprija»), Vladimir Kecmanović («Top je bio vreo») i, široj javnosti manje poznati, krajnje autentični Manojlo Čarlija («Sarajevska prokleta čaršija»).
U najzapadnijim srpskim novinama «Kušobranu» , koje izlaze u Vankuveru, Spasa Bošnjak je, u improvizovanom razgovoru ističući svojstva srpske Kanađanke, u korišćenju literarnih postupaka pri portretisanju junaka i okruženja, uporedio istu sa znamenitim umetnicima ovog podneblja, Ivom Andrićem, Brankom Ćopićem, Mihailom Lalićem, Danilom Kišom, Emirom Kusturicom, Miloradom Pavićem i Momom Kaporom.
Nimalo slučajno, Sašinu knjigu otvara «Rekvijem za prošlost», a zatvara «Rekvijem za budućnost». U makazama, između ta dva rekvijema - početka i završetka - događa se život, sa svim raznolikostima i suprotnostima. Oživljavaju vizije i uspomene, bića i stvari, slutnje i predosećanja, ljubavi i mržnje, da bi se, često, sve to, sticajem okolnosti, ili greškom samih protagonista, najposle prirodnim zakonima i zubom vremena, sve poništilo i preinačilo.
Svako ima pravo na jedno kajanje u životu, to geslo se na mnoge odnositi. Počev od uvodne priče «Rekvijem za budućnost», gde cela familija – baka, deda, majka i otac preispituje prošlost, da li su, i kada, pogrešili, pošto se u Amsterdamu, gde se Ana sa suprugom, slikarom, preselila iz tamnog vilajeta, rodilo bolesno dete. Mora da se nekome potkralo nešto za što su morali da plate!? Ispostavlja se da su svi grešili i da nema nedužnih, što bi se i za devedesete moglo, uopšteno, reći! Abortus, kocka, mito, brakolomstvo... Na redu je drugi Anin porođaj koji se čeka sa strepnjom i stresom. No, srećom, Hana se rodila direktno isporučena iz dimenzije u kojoj nije bilo ljudskih grehova.
U ostalim pričama, takođe, mnoge ličnosti imaju razloga da se zbog ponečeg kaju.
Epilog završne priče «Mujo i Gabrijel» je, ujedno, poenta svih sudbina višespratne kuće. Starom muslimanu javlja se arhanđel Gavrilo u vidu dečaka, kazujući mu istine jedva dokučive ljudskom umu. Zemljanin je, jedne noći, u snu, izdahnuo i uzneo se. Religijski motivi, inače, nisu ratki u Sašinim pričama. Njime se krepe umorni, bodre pokolebani, održavaju pali, teše ogorčeni. Hoće naratorka da nas uveri kako svaki čovek treba da se nagradu po zasluzi, glasajući tako za višu pravdu. Kao što su smrtnici ravnopravni, tako su i sveci jednako dobri prema njima.
Ne samo teološke postavke, već i legende, domaće i strane, zatim segmenti iz raznih oblasti, zahvaljujući visokom obrazovanju i zavidnoj načitanosti autorke, umešno su ovde umešani i umešeni.
Grad koji dugo nije spavao od straha, ubrzano je sanjao da nadoknadi propušteno, čitamo na stranicama ove svojevrsne hronike napaćenog domicila. U snima, svom rodnom mestu zdušno pomaže autorka. Za sebe kaže da je... ljubitelj fantazije koji ne beži od stvarnosti. Hraničan buntovnik i sanjalica... Mnogo volim da spavam jer sanjam fantasticne snove. Često sam svjesna da sanjam, pa upravljam događjajima u snu, mjenjam radnju, dijalog, aktere...pročitala sam da se to zove "lucidni snovi"... odoh u carstvo vanzemaljsko.
Sa njom, u sfere nerealnog i podsvesnog idu, često, njeni junaci i junakinje. Jer, snovi umeju da budu lekoviti, da otrezne i ozdrave zabludele i obolele. Time se objašnjava Kako Enko isplakao predrasude. U priči sa tim naslovom (Stan broj 3, opisan je slučaj trojice nerazdvojnih drugara koji su razdvojili. Onom što se zadržao u Sarajevu, piše Dražen iz Belgije. Najboljem školskom drugaru Enku je dosta toga zamerio:
Pravo sam se uvrijedio kad sam čuo od Debelog da si reko za nas koji smo otišli iz Sarajeva da smo pederi i izdajnici. Nisam mogo spavat cijelu noć. Vazda sam mislio da smo prava raja i da se razumijemo kao rođena braća. Kaže, reko si sve bi nas uza zid pa metak u čelo. Kaže Debeli htio te je šakom spucat kad si izvalio da ti je drago što više nema Srba u Sarajevu. Čujem da si se uvalio u stan nekog inženjera ida više ne živiš na Grbavici sa svojima.
Prepiska će se nastaviti. Enko je shvatio da treba da prenoći svaka muka, da bi se iskristalisala istina. Tako je budan dočekao izlazak sunca.
Jutro je svanulo u Sarajevu, gradu koji je svakome mogao da oprosti.
Priče nisu unisone, svaka ima svoju atmosferu i tok, specifičan i vezan za motiv, ambijent i fabulu. Neke su erotizovana spiritualnost, kao: Noć u kojoj je Mjesec izgubio nevinost. Ratna udovica u lunarnom kresanju. Plima emocija, po kojoj će mnogi da sanjaju Sanju. Penegirik putenosti. Fluidno – čulni i spoj kosmičkih razmera.
Jedna ljubav je dominantna. Književnica najplemenitijim osećanjem ispunjava svoje postojanje i stvaranje. Zato nekoliko njenih likova daju primer kako treba voleti i praštati. Otud krilatica: Život bez ljubavi je kao ptica bez krila.
Neke priče su paradoksalne, neke reporterske, neke ironične, neke retorske, a neke raspevane, kao gore pomenuta. Očigledno je dama pisala poeziju u ranoj mladosti. To je dodatni kvalitet pričalice i njene pričanke.
Ima tu i osornih i surovih, nemoralnih i bezumnih situacija i likova. «Samoća udvoje» otkriva nam čoveka koji je 48 puta podigao penziju za paralizovanu majku, koja je, zapravo, godinama mrtva. Sačuvao je njen prst koji umoči u mastilo i njime 'parafira' papire. Poštar ništa ne sumnja. Lova stiže svakog meseca. Zdenko Aralica beše ono što jeste kada mu se odbije početno slova prezimena - varalica. Ta igra rečim, nadevanje imena i, uopšte, simbolika termina je još jedna specijalnost proznog subjekta.
Ne zapostavlja dotična nijednu branšu. Umetnici su joj posebno zanimljivi.
«Tajna slika iznad komode od mahagonije» (Stan 16, Ruža) prikazuje nam bivšu primadonu sarajevske opere koja je bila u vezi sa važnom ličnošću. Nadobijala se skupocenih poklona (prodavala ih je za vreme rata, da bi preživela). Inače, gospođa Ruža je, sem sijaset ljubavnika, imala i brojne domaće ljubimce: četiri mačke – Florami, Karmen, Gilda i Lucija, i jednog mačora - Figaro. Jasna aluzija na operski repertoar!
Tetošena teta, sopran u penziji, evocira uspomene, živeći sama, daleko od jedinog sina koji ne može da oprosti ljubavnicima svoje majke, pogotovo onom najvećem, a ni majci.
Nenad, stan 17, iz priče «Olovka piše srcem» - napušten od supruge koja je povela decu sa sobom, smatrajući da ima posla sa gubitnikom i običnim škrabalomi - završava roman sa vutlejemskom temom, i s prozora se otisnuo u drugi svet. Jednostavno, zamislio da je dobio krila i poleteo. Nije ni slutio da je ostavio bestseler, sa posvetom: volio sam te, volim te i voleću te uvijek.
O svemu vodi računa Kalgarica iz Šehera, kojoj su najpovoljne preporuke dali David Albahari i Katarina Kostić. Kao da za sobom ima celokupna dela!
Da bi koherencija i dijapazon, kontekstualnost i domašaj bili potpuniji, ubačeni su biseri poznatih svetskih mislilaca i skribera. Neke sentence je i sama Saša izmozgala. Ume kad hoće, a hoće povazdan. Završna rečenica se ne zaboravlja, u njoj se krije mogućnost za novi početak: Onaj ko traži povratak u svjetlost mora se odreći tame.
Posebna u mnogo čemu, staviće na početku knjige, umesto na kraju, sadržaj odnosno redosled čitanja.
Gde dominira fikcija, Saša V.Ć. koristi kurziv, da bi odvojila vidljivo od nestvarnog. Kada joj ponestane verbalne municije, dobro dođu citat ili moto.
Izreka koja se može odnositi na mnoge aktere «Sarajeva», glasi: Najveća je pobjeda pobjediti samog sebe.
Autorka na tome istrajava. Koristeći pobednički mentalit i kreativni potencijal, izgradila je ovo i ovakvo delo.
Osoba kojoj muž prigovara da će joj talenat zauvek ostati između mašine za veš i mašine za sudove, pokrenuta unutarnjim silama i željom za artikulacijom potisnutih sadržaja, pretvorila se, odjednom, u mašinu za tekst.
U 2009. godini je objavila dve knjige. Posle «Sarajeva u zemlji čuda», kod istog izdavača štampan je i «Vašar u Malom Parizu», a uskoro će se pojaviti njeni novi rukopisi.
Da se objašnjenje ne bi razumelo odveć figurativno, «U raljama sna», stan broj 13 progovara, prekorevajući vlasnika i njegovu familiju što su ga ostavili i žaleći se da mu je samoća teško pala. Napušten nekoliko mjeseci nakon početka rata, čekao je na svoje stanare kao tužna nevjesta na svoga dragana. Iako je bio obeščašćen i opljačkan od lokalnih bandita, još uvijek je stajao ponosan i željan ljudskih glasova.
Najviše je za ostanak bio Dušan. Kada je bio klinički mrtav na operacionom stolu: On je lebdio iznad Bosne... Nešto ga je vuklo dole da se spusti i napije te bistre vode sa vrela Bosne, da čuje staru sevdalinku i otkrine zapečeni okrajak sirnice. Bosna ga je vukla sebi.
Kada su Matijevići stigli, obratio im se stan sa baksuznim brojem: TIŠINA, SLUŠAJTE ME SAD PAŽLjIVO! Zvuk je dolazio iz zidvova, podova, iz svakoga ćoška, plafona, utičnica...ČEKAO SAM DUGO DA MI SE VRATITE. PREŽIVEO SAM GRANATE, VATRU, PLjAČKAŠE I VANDALIZAM, JER SAM SE NADAO DA ĆETE MI SE VRATITI... MOLIO BIH VAS NA KRAJU DA ME UČINITE SRETNIM, DA PRONAĐETE NEKOGA KOME SAM ZAISTA POTREBAN I KO ĆE ME CIJENTI I VOLjETI KAO ŠTO STE I VI NEKADA.
Dušan je ostao poslednji da zaključa... obratio se praznim zidovim: - Hvala! Hvala za sve! Ne boj se, dovešćemo ti dobre stanare! Osjetio je na trenutak kako je pored njega prostrujao neki topli propuh, kao da je Stan broj 13 odahnuo s olakšanjem.
Pater familias mesinganu pločicu sa svojim imenom skinuo je pažljivo i stavio u džep. Za uspomenu.
Kakva intima i koliko ljubavi - stvarnost proizvedena u fantastiku!
U pitanju je, zaporavo, jedinstvo mesta, vremena i ljudi.
Čitajući «Sarajevo iz zemlje čuda» shvatićemo da je i autorka, valjda zato što ju je ta i takva zemlja iznedrila, sama po sebi čudo. Pohvala nije pedagoška, ali je, zato, zaslužena i opravdana. Estetska forma i čvrsta konstrukcija rukopisa svedoče o bujnoj imaginaciji i sigurnoj ruci.
Utoliko je vrednije apostrofirati njenu, naglu i dragocenu, pojavu, ako se zna da je o sarajevskom nesrećnom rašomonu objavljeno nekoliko izuzetnih knjiga, jednoj je čak pripala i Mešina nagrada. Sem velikog literarnog(likovnog i novinarskog) šarmera Moma Kapora koji «Sarajevskom tragedijom» ispraća prokazano doba, na tu temu pisali su Boris Anđelić dva romana («Dolac Malta» i « Kozja Ćuprija»), Vladimir Kecmanović («Top je bio vreo») i, široj javnosti manje poznati, krajnje autentični Manojlo Čarlija («Sarajevska prokleta čaršija»).
U najzapadnijim srpskim novinama «Kušobranu» , koje izlaze u Vankuveru, Spasa Bošnjak je, u improvizovanom razgovoru ističući svojstva srpske Kanađanke, u korišćenju literarnih postupaka pri portretisanju junaka i okruženja, uporedio istu sa znamenitim umetnicima ovog podneblja, Ivom Andrićem, Brankom Ćopićem, Mihailom Lalićem, Danilom Kišom, Emirom Kusturicom, Miloradom Pavićem i Momom Kaporom.
Nimalo slučajno, Sašinu knjigu otvara «Rekvijem za prošlost», a zatvara «Rekvijem za budućnost». U makazama, između ta dva rekvijema - početka i završetka - događa se život, sa svim raznolikostima i suprotnostima. Oživljavaju vizije i uspomene, bića i stvari, slutnje i predosećanja, ljubavi i mržnje, da bi se, često, sve to, sticajem okolnosti, ili greškom samih protagonista, najposle prirodnim zakonima i zubom vremena, sve poništilo i preinačilo.
Svako ima pravo na jedno kajanje u životu, to geslo se na mnoge odnositi. Počev od uvodne priče «Rekvijem za budućnost», gde cela familija – baka, deda, majka i otac preispituje prošlost, da li su, i kada, pogrešili, pošto se u Amsterdamu, gde se Ana sa suprugom, slikarom, preselila iz tamnog vilajeta, rodilo bolesno dete. Mora da se nekome potkralo nešto za što su morali da plate!? Ispostavlja se da su svi grešili i da nema nedužnih, što bi se i za devedesete moglo, uopšteno, reći! Abortus, kocka, mito, brakolomstvo... Na redu je drugi Anin porođaj koji se čeka sa strepnjom i stresom. No, srećom, Hana se rodila direktno isporučena iz dimenzije u kojoj nije bilo ljudskih grehova.
U ostalim pričama, takođe, mnoge ličnosti imaju razloga da se zbog ponečeg kaju.
Epilog završne priče «Mujo i Gabrijel» je, ujedno, poenta svih sudbina višespratne kuće. Starom muslimanu javlja se arhanđel Gavrilo u vidu dečaka, kazujući mu istine jedva dokučive ljudskom umu. Zemljanin je, jedne noći, u snu, izdahnuo i uzneo se. Religijski motivi, inače, nisu ratki u Sašinim pričama. Njime se krepe umorni, bodre pokolebani, održavaju pali, teše ogorčeni. Hoće naratorka da nas uveri kako svaki čovek treba da se nagradu po zasluzi, glasajući tako za višu pravdu. Kao što su smrtnici ravnopravni, tako su i sveci jednako dobri prema njima.
Ne samo teološke postavke, već i legende, domaće i strane, zatim segmenti iz raznih oblasti, zahvaljujući visokom obrazovanju i zavidnoj načitanosti autorke, umešno su ovde umešani i umešeni.
Grad koji dugo nije spavao od straha, ubrzano je sanjao da nadoknadi propušteno, čitamo na stranicama ove svojevrsne hronike napaćenog domicila. U snima, svom rodnom mestu zdušno pomaže autorka. Za sebe kaže da je... ljubitelj fantazije koji ne beži od stvarnosti. Hraničan buntovnik i sanjalica... Mnogo volim da spavam jer sanjam fantasticne snove. Često sam svjesna da sanjam, pa upravljam događjajima u snu, mjenjam radnju, dijalog, aktere...pročitala sam da se to zove "lucidni snovi"... odoh u carstvo vanzemaljsko.
Sa njom, u sfere nerealnog i podsvesnog idu, često, njeni junaci i junakinje. Jer, snovi umeju da budu lekoviti, da otrezne i ozdrave zabludele i obolele. Time se objašnjava Kako Enko isplakao predrasude. U priči sa tim naslovom (Stan broj 3, opisan je slučaj trojice nerazdvojnih drugara koji su razdvojili. Onom što se zadržao u Sarajevu, piše Dražen iz Belgije. Najboljem školskom drugaru Enku je dosta toga zamerio:
Pravo sam se uvrijedio kad sam čuo od Debelog da si reko za nas koji smo otišli iz Sarajeva da smo pederi i izdajnici. Nisam mogo spavat cijelu noć. Vazda sam mislio da smo prava raja i da se razumijemo kao rođena braća. Kaže, reko si sve bi nas uza zid pa metak u čelo. Kaže Debeli htio te je šakom spucat kad si izvalio da ti je drago što više nema Srba u Sarajevu. Čujem da si se uvalio u stan nekog inženjera ida više ne živiš na Grbavici sa svojima.
Prepiska će se nastaviti. Enko je shvatio da treba da prenoći svaka muka, da bi se iskristalisala istina. Tako je budan dočekao izlazak sunca.
Jutro je svanulo u Sarajevu, gradu koji je svakome mogao da oprosti.
Priče nisu unisone, svaka ima svoju atmosferu i tok, specifičan i vezan za motiv, ambijent i fabulu. Neke su erotizovana spiritualnost, kao: Noć u kojoj je Mjesec izgubio nevinost. Ratna udovica u lunarnom kresanju. Plima emocija, po kojoj će mnogi da sanjaju Sanju. Penegirik putenosti. Fluidno – čulni i spoj kosmičkih razmera.
Jedna ljubav je dominantna. Književnica najplemenitijim osećanjem ispunjava svoje postojanje i stvaranje. Zato nekoliko njenih likova daju primer kako treba voleti i praštati. Otud krilatica: Život bez ljubavi je kao ptica bez krila.
Neke priče su paradoksalne, neke reporterske, neke ironične, neke retorske, a neke raspevane, kao gore pomenuta. Očigledno je dama pisala poeziju u ranoj mladosti. To je dodatni kvalitet pričalice i njene pričanke.
Ima tu i osornih i surovih, nemoralnih i bezumnih situacija i likova. «Samoća udvoje» otkriva nam čoveka koji je 48 puta podigao penziju za paralizovanu majku, koja je, zapravo, godinama mrtva. Sačuvao je njen prst koji umoči u mastilo i njime 'parafira' papire. Poštar ništa ne sumnja. Lova stiže svakog meseca. Zdenko Aralica beše ono što jeste kada mu se odbije početno slova prezimena - varalica. Ta igra rečim, nadevanje imena i, uopšte, simbolika termina je još jedna specijalnost proznog subjekta.
Ne zapostavlja dotična nijednu branšu. Umetnici su joj posebno zanimljivi.
«Tajna slika iznad komode od mahagonije» (Stan 16, Ruža) prikazuje nam bivšu primadonu sarajevske opere koja je bila u vezi sa važnom ličnošću. Nadobijala se skupocenih poklona (prodavala ih je za vreme rata, da bi preživela). Inače, gospođa Ruža je, sem sijaset ljubavnika, imala i brojne domaće ljubimce: četiri mačke – Florami, Karmen, Gilda i Lucija, i jednog mačora - Figaro. Jasna aluzija na operski repertoar!
Tetošena teta, sopran u penziji, evocira uspomene, živeći sama, daleko od jedinog sina koji ne može da oprosti ljubavnicima svoje majke, pogotovo onom najvećem, a ni majci.
Nenad, stan 17, iz priče «Olovka piše srcem» - napušten od supruge koja je povela decu sa sobom, smatrajući da ima posla sa gubitnikom i običnim škrabalomi - završava roman sa vutlejemskom temom, i s prozora se otisnuo u drugi svet. Jednostavno, zamislio da je dobio krila i poleteo. Nije ni slutio da je ostavio bestseler, sa posvetom: volio sam te, volim te i voleću te uvijek.
O svemu vodi računa Kalgarica iz Šehera, kojoj su najpovoljne preporuke dali David Albahari i Katarina Kostić. Kao da za sobom ima celokupna dela!
Da bi koherencija i dijapazon, kontekstualnost i domašaj bili potpuniji, ubačeni su biseri poznatih svetskih mislilaca i skribera. Neke sentence je i sama Saša izmozgala. Ume kad hoće, a hoće povazdan. Završna rečenica se ne zaboravlja, u njoj se krije mogućnost za novi početak: Onaj ko traži povratak u svjetlost mora se odreći tame.
Posebna u mnogo čemu, staviće na početku knjige, umesto na kraju, sadržaj odnosno redosled čitanja.
Gde dominira fikcija, Saša V.Ć. koristi kurziv, da bi odvojila vidljivo od nestvarnog. Kada joj ponestane verbalne municije, dobro dođu citat ili moto.
Izreka koja se može odnositi na mnoge aktere «Sarajeva», glasi: Najveća je pobjeda pobjediti samog sebe.
Autorka na tome istrajava. Koristeći pobednički mentalit i kreativni potencijal, izgradila je ovo i ovakvo delo.
Osoba kojoj muž prigovara da će joj talenat zauvek ostati između mašine za veš i mašine za sudove, pokrenuta unutarnjim silama i željom za artikulacijom potisnutih sadržaja, pretvorila se, odjednom, u mašinu za tekst.
U 2009. godini je objavila dve knjige. Posle «Sarajeva u zemlji čuda», kod istog izdavača štampan je i «Vašar u Malom Parizu», a uskoro će se pojaviti njeni novi rukopisi.
SRCE KAO PUTOKAZ
Dragice Veljović Braunštajn: „Avenija hrastova“, pesme
Zbirku pesama eks – Sarajke Dragice Veljović Braunštajnu „Avenija hrastoja“ iščitao sam pomno, spremajući se da o njoj govorim u Kuci Djure Jaksica, 25.08.2010. godine, pa mi se čini da se dosta toga može i danas kazati.
Tada je na kultnom mestu kulturnih zbivanja u Beogradu, publika imala poseban doživljaj, uvavajući se kako se poezija i muzika divno slažu, kao sestre. I jeste rod u pitanju. Porodična manufaktura, takoreći. Majka Dragica napisala stihove, sin Dejan komponovao i odsvirao, a nosač zvuka ih je, oboje, predstavio u najboljem svetlu.
Čuli ste da je Dragica počela da piše pesme još u osnovnoj školi. A kad neko tako rano propeva, onda su pesme pevljive, čuli ste. Tečne, razumljive, prihvatljive i pamtljive.
Studirala je dotična, pa bogami i diplomirala, a u životu “doktorirala” – pedagogiju i psihologiju. Dosta toga ima i u njenim zbirkama.
Objavila je dve zbirke pesama (obe u Beogradu) i sprema, spremila je – dva romana. Odrasla je i školovala se u Sarajevu gde je na Filozofskom fakultetu diplomirala na grupi za pedagogiju i psihologiju.
Prvu zbirku “Vetrovi Balkana” u 500 primeraka izdao je još Knjigoprom, 2001. Na kraju te knjige, više od oba pogovora zainteresovala me autopoetična reč autorkina, gde se ona zahvaljuje svima koji su je podržali i razumeli u njenom stihovanju, pa i budućim čitaocima, pre svega svojim koleginicama i prijateljicama: Suptilnošću i umećem tanane ženske duše delile smo trenutke uspinjanja do šarene duge, za trenutak smo bežale od sivila, neizvesnosti I prizemlja života, kroz stih kojim smo se zaogrtale kao zamišljenim plaštom svile, tamo negde daleko, u jugoslovenskom Sibiru, u Kanadi, - dodao bih: hladnoj i prostranoj - gde su izbegli, da ne kažem prognani, mnogi sa prostora bivše nam zajedničke domovine. Te pesme mahom svedoče o nemilim dogadjajima i traumama raspale Federacije
Na početku se kaže: Ovu zbirku pesama posvećujem onima koje sam mnogo volela. Odneo ih je ratni i poratni vihor. Sećanja na njih uvek me bole… Zaslužili su Pomen, Poštovanje i Vrata raja.
Svima onima koji nevino stradaše u naletima opakih balkanskih vetrova, od kojih bezdušnici načiniše mrtve bukete naše tek rascvetale mladost, i koje sada napajaju roditeljske i devojačke suze.
Uprkos nostalgiji za srećnijim vremenima i žalosti zbog pretrpljenih gubitaka, u toj knjizi provejavaju vitalnost, sudeći naročito po pesmi „Nema kraja“. Sem što podseća na ponavljanje istorije, njome se ohrabruje i teši, podstiče na oporavak i nastavak življenja. Poenta je, zapravo, na geslu: Delaj umom i snagom za dobro ljudi, / zrnce si u vasioni. / Ali od koristi budi / krugovima od sedam do devet, prolaze milioni.
Što je bitno i ključno, u srcu prve, veoma potresne pesmarice VETROVI BALKANA, na 43. od ukupno 100-ak stranica, nimalo slučajno, našao se naslov, gotovo zapovest, VOLETI!
Voleti znači goreti.
Ljubiti znači katkad i gubiti.
Distih zvuči kao parola – slogan, a potkrepljen je delanjem i pisanjem.
Na njemu se temelji cela druga zbirka Dragice Veljovih Braunštajn. Pođimo njenom Avenijom hrastova i stići ćemo do saznanja da bez ljubavi nema ni života. Mora se čitati sa ljubavlju, da bi se na ljubav naišlo i ljubavlju nazdravilo.Davno je Žan Žak Ruso, koji je zagovarao povratak Prirodi, rekao: Ako ne otvorite svoja srca, ostaće vam zatvorena i srca drugih.
Budimo, dakle, prirodni! Mislite srcem i Dragičine stihove prigrlite kao vredne darove plemenite i mudre osobe.
Evo obrasca ženskog pisma. Ima romantike, pa i sentimenta, ali najviše ima duše. Retka supstanca, danas. Ali, bez toga nema ni poezije. Ona je oduvek bila spreg emotivnih i misaonih vibracija.
U opusu Braunštajnove ima i meda i žuči. Kao u životu, uostalom. Poseban ton daju decenije stranstvovanja. Tuđina je tuga pregolema. Trebalo je seobu odbolovati, privići se na zapadni Sever, druga atmosfera i druga pravila, drugi jezik, drugi običaji.
Pisanje je, verujem, pomoglo autorki da ne zapadne u krizu kakva se naglim izmeštenjem gotovo podrazumeva. Njena energičnost, jaka volja, visprenost i komunikativnost, srećom, došili su do punog izražaja, kada je bilo najpotrebnije. I ponos, kao bitna crta najboljih naših izdanaka.
Toliko toga se imalo i moralo uknjižiti. Ne izostaviti nešto važno i ne preterati u nečem. U tome se poprilično uspelo. Međutim, niko nije savršen. Prelaze neke pesme povremeno u raspričanost, ritam se produži. Valjda, što se toliko stvari izdešavalo za kratko vreme, treba ih podeliti sa nekim, radi oduška, tesne su strofe, nemoćni znaci. I nikad se ne kaže baš sve. Zato su trotačke često umesto tačaka. Ostalo je, dakle, još toga da se opriča. Uostalom, sama spisateljka oseća taj nagon za širim oblicima ispovedanja. Stih je zaplete, reči naviru. Hoće u novelu, roman…
I toga će, uskoro biti. Uostalom, poznat je redosled. U mladosti pesmice koje prerastu u pesme, a onda narativna žica pretegne i poeziju zameni pripovedanje.
Dozvolite mi malu digresiju. Danilo Kiš mi se poverio jednom u Redakciji “Vidika” u Knez Mihajlovoj 40, da je počeo kao pesnik, ali je shvatio da to nije njegova vokacija, pa se blagovremeno preorjentisao na prozu! Na žalost, s obzirom na jurnjavu za profitom, danas je keš aktuelniji nego Kiš! Čitanje je postalo retko zanimanje.
Zbirku Brauštajnove iščitao je pomno i pisac Radislav Jović, koji je na promociji i kasnije u periodici svoje impresije i ocene izložio.
Nije ovde Katarina Kostić, čelnica Udruženja DM, novinar, pesnik i pripovedač. Ali, njen odličan tekst je začinio knjigu. Oni koji su pisali o poeziji Dragice Veljović Braunštajn - kaže Kostićeva – nisu bez razloga bili asocirani na Desanku Maksimović. Sve njne pesme su ispevane u onoj suptilnosti i tankoćudnosti žene, pesnikinje. Kako izvojevati pobedu dobrim nad zlom, pita se Kaća i odgovara: Za pesnika je spas u poeziji, a za ugrožene su porodica i prijatelji najčešće utočište.
Biće da gospođa Braunštajn zaslužuje poverenje čim se medju koricama našlo toliko pogovora i osvrta. U vezi s time, setih se deseterca: ona vredi tri careva grada. Samo ne znam da li se hiperbola iz narodne poezije može primenjiva na damu koja boravi na dva kontinenta, u četiri grada, a ne tri. Njeni su: Sarajevo, Beograd, Toronto i Njujork
Sa romantičarskim žarom pesnikinja se ispoveda i oslikava stvarnost. dopunjavajući snovima realne doživljaje i blažeći, tako, ozlede drugima i sebi. Rekoše joj u Ontariju: Ti si sa ljudima i ljudi su oko tebe. Tačno, ta se ni danas ne odriče iluzija. U istoimenoj pesmi veli: Ne otimajte mi iluzije, / njih nosim otkad znam. / Ne zabranjujte mi da živim.
U „Pesmi bez naslova“ stoji: Neka mi pridje samo onaj ko umije da me pjeva.
Zapravo, cela publikacija, 42 pesme u 500 primeraka, objavljena kod Nove Evrope, sazdana je „U ime ljubavi…“ Sa poentom: Ljubav je razlog postanja cijelog svijeta.
Pošto ne isključujem nikada strast, kada se nečim bavim, priznajem da sam se zaljubio u pesmu “Sarajevo moje”. Kazaću segmente, dozovoljavam da se i vama pesma svidi, nema ljubomore. Jer, poezija je opšte dobro, neće spasiti svet, ali će ga oplemeniti.
Da li te voleh zato što bijah mlada… Da li te ljubih zato / što dovoljno ne spoznah druge? Da li me obljubi pjesmom zato što sam nježna kao struna? Idu li prema tebi svi vozovi i pruge? (dakle, ne vode svi putevi u Rim, moja napomena) Ona rijeka / što na izvoru labudovi plove. / One planine, / bisernice što kriju tajne. / Oni parkovi, / gdje se prvi poljupci love. / Onaj sevdah…
Da li je to još moje / u katastru i na Zemaljskom sudu? – pita se ona.
I sad dolazi, po meni, najživopisniji deo: Teferiče li na Baščaršiji / moji golubovi ljepotani? / Čekaju li turiste / da nahranjeni budu; / ili su i oni / kao i narod davno rasterani?
Dele sudbinu, dakle, stanovnici i ljubimci. Biva: svaki golub, kao simbol mira, u ratu je poražen, dolaze tada neke metalne ptice. Inače, golubovi imaju svojstva ljudi. Teferiče, lepa reč. Nije to obicno kljucanje zrnevlja i mrvica, to je gozba.
Nalazim u toj pesmi nešto od atmosfere iz Kusturičinog filma SEĆAŠ LI SE DOLI BEL, čiji scenario je napisao pesnik, moj drugar i šahovski oponent Abdulah Sidran, u čijem stanu smo, jednom, svunoć pomerali drvca, u vreme Zimske olimpijade, kada mi je s tugom govorio: Na mogu da pišem, prijatelju moj, rasturaju nam kuću! Predosetio je raspad Jugoslavije.
No vratimo se Dragici i njenim krilaticama.
Mala digresija: golubovi mogu biti visokoletači, prevrtači, lepezaneri, gušani, pismonoše… Ono prevrtači me nešto podseća na stranačke akrobate, a visokoletači su, po meni, stvaraoci.
Držim se te pesme i zbog Baščaršije koja je pandan beogradskoj Skadarliji. Boemska četvrt. Turistička atrakcija, kujundzijske radnje, fotografisanja.
Sve je obuhvaćeno - reka, planina, česme, park, fauna i, razume se, živalj.
Takvo Sarajevo prizvano ovakvom poezijom, nije samo njeno već i naše. Mnogi ako ne i svako od nas, bili smo u gradu na Miljacki, vezuju nas sećanja, a neki su proživeli u njemu. Na žalost, nisu svi preživeli, što naša vrla koleginica u drugim pesmama i navodi.
Nesrećne devedesete su poremetile sklad i slogu, izneverile autorkina očekivanja i planove mnogih meštana, ali nisu razbile sliku nekadašnjeg egzotičnog centra. Uostalom, o upamćenim vrednostima i čarima, svedoči konac pesme:
Osjećam da život vara, / plete ukrivo iz sve snage! / Nade i sjećanja pretvara u laž i varku. / Samo ti ostavi / sjećanja, uspomene drage. / I želju da opet / u sebi upališ neku svjetlost jarku!
Nosim li ovo u grudima / još dio duše Tvoje? / dade li mi u miraz / pjesmu i riječ da je pišem? Pjeva li ovo… / u meni Sarajevo moje? / Voli me i nosi / dok u tebi dišem.
Otkrivamo u tim rečima ogromnu dragost Dragičinu prema Šeheru i tugu njenu golemu što je morala iz njega otići.. Ali, ona se svom Sarajevu neprestano vraća, upravo je stigla odatle. Ako ne fizički, pohodi ga u mislima i stihovima.
Znate, gradovi se zavole kao najdraži prijatelji.
Naša gošća je, inače, Sarajka, rođena u … Trnovu. Preskače Trnovo, ali ja ga ne preskačem. Trnovo mi dobro dođe, da istaknem kako u ovoj knjizi, ipak, nema trnja. Draga uzgaja reči kao ruže koje nisu bodljikave, jer ne želi nikoga da povrede, ne nude mržnju i ne pozvaju na osvetu, samo prekor i opomenu izriče onima koji su sve to zamislili i zamesili.
Spominju se i drugi gradovi – Beč, Vinipeg, Čankun … I države – Austrija, Kanada, SAD, Meksiko… Ali, bem ti zemlju koja Bosnu ( i Sarajevo) nema…
U “Aveniji hrastova”, neki naslovi su gotove metafore, kao Nemiri, Nezaborav, . Od nekih bi se, kao slagalica, mogla sročiti uspešna minijatura (mada autorka minijatuirama nije sklona), na primer: Žena - U ime ljubavi – Putnik je – Na peronu života.
Mojoj bivšoj domovini je sledeća numera kojom hoću da zaokružim vidjenje zagranične dame i njene odanosti starim granicama Jugoslavije, po kojoj se i zove jedna od pesama iz knjige. Jugoslavija.
Ti si dio mene i krvi moje, sjenka što me prati i voli. / Ti si ljubav moja udvoje, / ti si neko i nešto što me uvijek boli! // Jas am te voljela beskrajno, do neba! / Ljubila srcem i dušom, više nego sebe, / željela više nego samog hljeba / gledala svijet a vidjela Tebe. // Opila si me I uspavala mila / na grudima I u snovima kao dijete. / Za oboje sve je varka bila…
Treća destinacija je vaseljenska. Zavičajne i planetarne turbulencije, gubici, pa i razočaranja, učinili su da se autorka dohvati nebeskih prostora. Sve je virtualno, etrično i volšebno, pa „Noć u Aveniji hrastova“ glasi:
Noćas u Aveniji hrastova / nebom putuju oblaci sivi. / Pogledom ih molim – ubrzajte u hodu! / Mjesec hoće da zvijezdu zadivi / i da je prošeta po nebeskom svodu. /// Putujte brže oblaci i nosite kišu. Noćas pjesnici hoće o ljubavi da pišu.
U svakom poduhvatu, početak je važna faza, zato citiram uvod i posvete. Elem …
Ne naginjite mnogo ovu knjigu, / puna je ljubavi… / Za sve one radi kojih smo se rodili, / ljubili, živjeli i umirali / sa njihovim imenima na usnama. / za ljubav, mir i dostojanstvo čovjeka, / za čitaoca da ga zaogrne plašt ljubavi / I zaštiti od svih oluja koje život nosi.
Šta li voljeh? Šta li obožavah?
Postoja li? Il’ Te samo sanjah?
U spomen zlatnoj zvijezdi / što svijetli na Tvom putu. / U spomen ljubavi, / što zemljom i nebom jezdi…/ vjekovima u nepoderivom / ružinom , somotnom kaputu.
Na kraju ove knjige, reč je o najlepšem osećanju. Pesma „Spavaj ljubavi“ podseća na uspavanku za odrasle, a počinje direktno: O ljubavi hoću da ti pišem / Veliko Slovo i završava se: Spavaj ljubavi, sanjaj o meni...Ostani uvijek vjeran domovini i ženi.
U tih nekoliko redaka, ponavlja se trojstvo: eros, etnos i epos.
Čovekoljublje, trudoljublje i pesmoljublje su magični trougao njene poezije. Neka tako i ostane. U stoli one narodne Prodjoh Bosnom kroz gradove, zaključujem: prodjosmo Avenijom hrastova i obnovismo veru u dobrotu i duhovnost našeg rasejanja.
Tada je na kultnom mestu kulturnih zbivanja u Beogradu, publika imala poseban doživljaj, uvavajući se kako se poezija i muzika divno slažu, kao sestre. I jeste rod u pitanju. Porodična manufaktura, takoreći. Majka Dragica napisala stihove, sin Dejan komponovao i odsvirao, a nosač zvuka ih je, oboje, predstavio u najboljem svetlu.
Čuli ste da je Dragica počela da piše pesme još u osnovnoj školi. A kad neko tako rano propeva, onda su pesme pevljive, čuli ste. Tečne, razumljive, prihvatljive i pamtljive.
Studirala je dotična, pa bogami i diplomirala, a u životu “doktorirala” – pedagogiju i psihologiju. Dosta toga ima i u njenim zbirkama.
Objavila je dve zbirke pesama (obe u Beogradu) i sprema, spremila je – dva romana. Odrasla je i školovala se u Sarajevu gde je na Filozofskom fakultetu diplomirala na grupi za pedagogiju i psihologiju.
Prvu zbirku “Vetrovi Balkana” u 500 primeraka izdao je još Knjigoprom, 2001. Na kraju te knjige, više od oba pogovora zainteresovala me autopoetična reč autorkina, gde se ona zahvaljuje svima koji su je podržali i razumeli u njenom stihovanju, pa i budućim čitaocima, pre svega svojim koleginicama i prijateljicama: Suptilnošću i umećem tanane ženske duše delile smo trenutke uspinjanja do šarene duge, za trenutak smo bežale od sivila, neizvesnosti I prizemlja života, kroz stih kojim smo se zaogrtale kao zamišljenim plaštom svile, tamo negde daleko, u jugoslovenskom Sibiru, u Kanadi, - dodao bih: hladnoj i prostranoj - gde su izbegli, da ne kažem prognani, mnogi sa prostora bivše nam zajedničke domovine. Te pesme mahom svedoče o nemilim dogadjajima i traumama raspale Federacije
Na početku se kaže: Ovu zbirku pesama posvećujem onima koje sam mnogo volela. Odneo ih je ratni i poratni vihor. Sećanja na njih uvek me bole… Zaslužili su Pomen, Poštovanje i Vrata raja.
Svima onima koji nevino stradaše u naletima opakih balkanskih vetrova, od kojih bezdušnici načiniše mrtve bukete naše tek rascvetale mladost, i koje sada napajaju roditeljske i devojačke suze.
Uprkos nostalgiji za srećnijim vremenima i žalosti zbog pretrpljenih gubitaka, u toj knjizi provejavaju vitalnost, sudeći naročito po pesmi „Nema kraja“. Sem što podseća na ponavljanje istorije, njome se ohrabruje i teši, podstiče na oporavak i nastavak življenja. Poenta je, zapravo, na geslu: Delaj umom i snagom za dobro ljudi, / zrnce si u vasioni. / Ali od koristi budi / krugovima od sedam do devet, prolaze milioni.
Što je bitno i ključno, u srcu prve, veoma potresne pesmarice VETROVI BALKANA, na 43. od ukupno 100-ak stranica, nimalo slučajno, našao se naslov, gotovo zapovest, VOLETI!
Voleti znači goreti.
Ljubiti znači katkad i gubiti.
Distih zvuči kao parola – slogan, a potkrepljen je delanjem i pisanjem.
Na njemu se temelji cela druga zbirka Dragice Veljovih Braunštajn. Pođimo njenom Avenijom hrastova i stići ćemo do saznanja da bez ljubavi nema ni života. Mora se čitati sa ljubavlju, da bi se na ljubav naišlo i ljubavlju nazdravilo.Davno je Žan Žak Ruso, koji je zagovarao povratak Prirodi, rekao: Ako ne otvorite svoja srca, ostaće vam zatvorena i srca drugih.
Budimo, dakle, prirodni! Mislite srcem i Dragičine stihove prigrlite kao vredne darove plemenite i mudre osobe.
Evo obrasca ženskog pisma. Ima romantike, pa i sentimenta, ali najviše ima duše. Retka supstanca, danas. Ali, bez toga nema ni poezije. Ona je oduvek bila spreg emotivnih i misaonih vibracija.
U opusu Braunštajnove ima i meda i žuči. Kao u životu, uostalom. Poseban ton daju decenije stranstvovanja. Tuđina je tuga pregolema. Trebalo je seobu odbolovati, privići se na zapadni Sever, druga atmosfera i druga pravila, drugi jezik, drugi običaji.
Pisanje je, verujem, pomoglo autorki da ne zapadne u krizu kakva se naglim izmeštenjem gotovo podrazumeva. Njena energičnost, jaka volja, visprenost i komunikativnost, srećom, došili su do punog izražaja, kada je bilo najpotrebnije. I ponos, kao bitna crta najboljih naših izdanaka.
Toliko toga se imalo i moralo uknjižiti. Ne izostaviti nešto važno i ne preterati u nečem. U tome se poprilično uspelo. Međutim, niko nije savršen. Prelaze neke pesme povremeno u raspričanost, ritam se produži. Valjda, što se toliko stvari izdešavalo za kratko vreme, treba ih podeliti sa nekim, radi oduška, tesne su strofe, nemoćni znaci. I nikad se ne kaže baš sve. Zato su trotačke često umesto tačaka. Ostalo je, dakle, još toga da se opriča. Uostalom, sama spisateljka oseća taj nagon za širim oblicima ispovedanja. Stih je zaplete, reči naviru. Hoće u novelu, roman…
I toga će, uskoro biti. Uostalom, poznat je redosled. U mladosti pesmice koje prerastu u pesme, a onda narativna žica pretegne i poeziju zameni pripovedanje.
Dozvolite mi malu digresiju. Danilo Kiš mi se poverio jednom u Redakciji “Vidika” u Knez Mihajlovoj 40, da je počeo kao pesnik, ali je shvatio da to nije njegova vokacija, pa se blagovremeno preorjentisao na prozu! Na žalost, s obzirom na jurnjavu za profitom, danas je keš aktuelniji nego Kiš! Čitanje je postalo retko zanimanje.
Zbirku Brauštajnove iščitao je pomno i pisac Radislav Jović, koji je na promociji i kasnije u periodici svoje impresije i ocene izložio.
Nije ovde Katarina Kostić, čelnica Udruženja DM, novinar, pesnik i pripovedač. Ali, njen odličan tekst je začinio knjigu. Oni koji su pisali o poeziji Dragice Veljović Braunštajn - kaže Kostićeva – nisu bez razloga bili asocirani na Desanku Maksimović. Sve njne pesme su ispevane u onoj suptilnosti i tankoćudnosti žene, pesnikinje. Kako izvojevati pobedu dobrim nad zlom, pita se Kaća i odgovara: Za pesnika je spas u poeziji, a za ugrožene su porodica i prijatelji najčešće utočište.
Biće da gospođa Braunštajn zaslužuje poverenje čim se medju koricama našlo toliko pogovora i osvrta. U vezi s time, setih se deseterca: ona vredi tri careva grada. Samo ne znam da li se hiperbola iz narodne poezije može primenjiva na damu koja boravi na dva kontinenta, u četiri grada, a ne tri. Njeni su: Sarajevo, Beograd, Toronto i Njujork
Sa romantičarskim žarom pesnikinja se ispoveda i oslikava stvarnost. dopunjavajući snovima realne doživljaje i blažeći, tako, ozlede drugima i sebi. Rekoše joj u Ontariju: Ti si sa ljudima i ljudi su oko tebe. Tačno, ta se ni danas ne odriče iluzija. U istoimenoj pesmi veli: Ne otimajte mi iluzije, / njih nosim otkad znam. / Ne zabranjujte mi da živim.
U „Pesmi bez naslova“ stoji: Neka mi pridje samo onaj ko umije da me pjeva.
Zapravo, cela publikacija, 42 pesme u 500 primeraka, objavljena kod Nove Evrope, sazdana je „U ime ljubavi…“ Sa poentom: Ljubav je razlog postanja cijelog svijeta.
Pošto ne isključujem nikada strast, kada se nečim bavim, priznajem da sam se zaljubio u pesmu “Sarajevo moje”. Kazaću segmente, dozovoljavam da se i vama pesma svidi, nema ljubomore. Jer, poezija je opšte dobro, neće spasiti svet, ali će ga oplemeniti.
Da li te voleh zato što bijah mlada… Da li te ljubih zato / što dovoljno ne spoznah druge? Da li me obljubi pjesmom zato što sam nježna kao struna? Idu li prema tebi svi vozovi i pruge? (dakle, ne vode svi putevi u Rim, moja napomena) Ona rijeka / što na izvoru labudovi plove. / One planine, / bisernice što kriju tajne. / Oni parkovi, / gdje se prvi poljupci love. / Onaj sevdah…
Da li je to još moje / u katastru i na Zemaljskom sudu? – pita se ona.
I sad dolazi, po meni, najživopisniji deo: Teferiče li na Baščaršiji / moji golubovi ljepotani? / Čekaju li turiste / da nahranjeni budu; / ili su i oni / kao i narod davno rasterani?
Dele sudbinu, dakle, stanovnici i ljubimci. Biva: svaki golub, kao simbol mira, u ratu je poražen, dolaze tada neke metalne ptice. Inače, golubovi imaju svojstva ljudi. Teferiče, lepa reč. Nije to obicno kljucanje zrnevlja i mrvica, to je gozba.
Nalazim u toj pesmi nešto od atmosfere iz Kusturičinog filma SEĆAŠ LI SE DOLI BEL, čiji scenario je napisao pesnik, moj drugar i šahovski oponent Abdulah Sidran, u čijem stanu smo, jednom, svunoć pomerali drvca, u vreme Zimske olimpijade, kada mi je s tugom govorio: Na mogu da pišem, prijatelju moj, rasturaju nam kuću! Predosetio je raspad Jugoslavije.
No vratimo se Dragici i njenim krilaticama.
Mala digresija: golubovi mogu biti visokoletači, prevrtači, lepezaneri, gušani, pismonoše… Ono prevrtači me nešto podseća na stranačke akrobate, a visokoletači su, po meni, stvaraoci.
Držim se te pesme i zbog Baščaršije koja je pandan beogradskoj Skadarliji. Boemska četvrt. Turistička atrakcija, kujundzijske radnje, fotografisanja.
Sve je obuhvaćeno - reka, planina, česme, park, fauna i, razume se, živalj.
Takvo Sarajevo prizvano ovakvom poezijom, nije samo njeno već i naše. Mnogi ako ne i svako od nas, bili smo u gradu na Miljacki, vezuju nas sećanja, a neki su proživeli u njemu. Na žalost, nisu svi preživeli, što naša vrla koleginica u drugim pesmama i navodi.
Nesrećne devedesete su poremetile sklad i slogu, izneverile autorkina očekivanja i planove mnogih meštana, ali nisu razbile sliku nekadašnjeg egzotičnog centra. Uostalom, o upamćenim vrednostima i čarima, svedoči konac pesme:
Osjećam da život vara, / plete ukrivo iz sve snage! / Nade i sjećanja pretvara u laž i varku. / Samo ti ostavi / sjećanja, uspomene drage. / I želju da opet / u sebi upališ neku svjetlost jarku!
Nosim li ovo u grudima / još dio duše Tvoje? / dade li mi u miraz / pjesmu i riječ da je pišem? Pjeva li ovo… / u meni Sarajevo moje? / Voli me i nosi / dok u tebi dišem.
Otkrivamo u tim rečima ogromnu dragost Dragičinu prema Šeheru i tugu njenu golemu što je morala iz njega otići.. Ali, ona se svom Sarajevu neprestano vraća, upravo je stigla odatle. Ako ne fizički, pohodi ga u mislima i stihovima.
Znate, gradovi se zavole kao najdraži prijatelji.
Naša gošća je, inače, Sarajka, rođena u … Trnovu. Preskače Trnovo, ali ja ga ne preskačem. Trnovo mi dobro dođe, da istaknem kako u ovoj knjizi, ipak, nema trnja. Draga uzgaja reči kao ruže koje nisu bodljikave, jer ne želi nikoga da povrede, ne nude mržnju i ne pozvaju na osvetu, samo prekor i opomenu izriče onima koji su sve to zamislili i zamesili.
Spominju se i drugi gradovi – Beč, Vinipeg, Čankun … I države – Austrija, Kanada, SAD, Meksiko… Ali, bem ti zemlju koja Bosnu ( i Sarajevo) nema…
U “Aveniji hrastova”, neki naslovi su gotove metafore, kao Nemiri, Nezaborav, . Od nekih bi se, kao slagalica, mogla sročiti uspešna minijatura (mada autorka minijatuirama nije sklona), na primer: Žena - U ime ljubavi – Putnik je – Na peronu života.
Mojoj bivšoj domovini je sledeća numera kojom hoću da zaokružim vidjenje zagranične dame i njene odanosti starim granicama Jugoslavije, po kojoj se i zove jedna od pesama iz knjige. Jugoslavija.
Ti si dio mene i krvi moje, sjenka što me prati i voli. / Ti si ljubav moja udvoje, / ti si neko i nešto što me uvijek boli! // Jas am te voljela beskrajno, do neba! / Ljubila srcem i dušom, više nego sebe, / željela više nego samog hljeba / gledala svijet a vidjela Tebe. // Opila si me I uspavala mila / na grudima I u snovima kao dijete. / Za oboje sve je varka bila…
Treća destinacija je vaseljenska. Zavičajne i planetarne turbulencije, gubici, pa i razočaranja, učinili su da se autorka dohvati nebeskih prostora. Sve je virtualno, etrično i volšebno, pa „Noć u Aveniji hrastova“ glasi:
Noćas u Aveniji hrastova / nebom putuju oblaci sivi. / Pogledom ih molim – ubrzajte u hodu! / Mjesec hoće da zvijezdu zadivi / i da je prošeta po nebeskom svodu. /// Putujte brže oblaci i nosite kišu. Noćas pjesnici hoće o ljubavi da pišu.
U svakom poduhvatu, početak je važna faza, zato citiram uvod i posvete. Elem …
Ne naginjite mnogo ovu knjigu, / puna je ljubavi… / Za sve one radi kojih smo se rodili, / ljubili, živjeli i umirali / sa njihovim imenima na usnama. / za ljubav, mir i dostojanstvo čovjeka, / za čitaoca da ga zaogrne plašt ljubavi / I zaštiti od svih oluja koje život nosi.
Šta li voljeh? Šta li obožavah?
Postoja li? Il’ Te samo sanjah?
U spomen zlatnoj zvijezdi / što svijetli na Tvom putu. / U spomen ljubavi, / što zemljom i nebom jezdi…/ vjekovima u nepoderivom / ružinom , somotnom kaputu.
Na kraju ove knjige, reč je o najlepšem osećanju. Pesma „Spavaj ljubavi“ podseća na uspavanku za odrasle, a počinje direktno: O ljubavi hoću da ti pišem / Veliko Slovo i završava se: Spavaj ljubavi, sanjaj o meni...Ostani uvijek vjeran domovini i ženi.
U tih nekoliko redaka, ponavlja se trojstvo: eros, etnos i epos.
Čovekoljublje, trudoljublje i pesmoljublje su magični trougao njene poezije. Neka tako i ostane. U stoli one narodne Prodjoh Bosnom kroz gradove, zaključujem: prodjosmo Avenijom hrastova i obnovismo veru u dobrotu i duhovnost našeg rasejanja.
U Torontu postoji Udruženje pisaca iz Eks Jugoslavije pod imenom „Desanka Maksimović“
STOPAMA DESE POETESE
U nekoliko reči, predstavio bih književnu organizaciji naših emigranata u Kanadi, konkretnije u Torontu. U Kanadi je sve više naših sunarodnika, otišlih u raznim vremenima i raznim povodima. Jedna od veza sa otadžbinom je pisanje. Literatura ih vraća zavičaju, a zavičaju njih. Neki su dugo već u „zemlji javorovog lista“, a neki su na severu severne Amerike odnedavno. Evo nekoliko pesnikinja u koje treba verovati. Neke su se uveliko dokazale
a neke su na putu punije afirmacije. Donosimo njihove najnovije stihove zapisane na javorovom listu, a prenete u naše glasilo. Većinom su članice SKUP „Desanka Maksimović“, čiji predsenik je Katarina Kostić, a sekretar Stojanka Petković.
Glavnokomandujuća Kaća je veliki ljubitelj ruske književnosti, pogotovo Serjože i njegove poezije. Zato je istoimenu pesmu posvećenu Jesenjinu objavila u istoimenom beogradskom periodičnom glasilu „Jesenjin“, gde će objaviti svoje priloge i ostali. Među najaktivnijim i najzapaženjijim je, svakako, slavljenica Dragica Veljović Braunštajn. Zatim, Snežana Ivković, pa mladje snage Aleksandra Veljović Ćeklić, Ana Arsić Živić, Snežana Ana Savić. A od muških glava, Ranko Radović, Srdjan Bajić (koga ste upoznali pre desetak dana) zatim Sreta Perić, Dragan Milenković i ostali.
Jednom časopisu ponudio sam panoramu kanadskih Srpkinja pod naslovom ZAPISANO NA JAVOROVOM LISTU.
I „Diogen“ je, evo, u prilici da donese pregled telantovanih dama iz Juge koje su utočište našle u Kanadi, tačnije u pokrajini Otario, u gradu Torontu.
a neke su na putu punije afirmacije. Donosimo njihove najnovije stihove zapisane na javorovom listu, a prenete u naše glasilo. Većinom su članice SKUP „Desanka Maksimović“, čiji predsenik je Katarina Kostić, a sekretar Stojanka Petković.
Glavnokomandujuća Kaća je veliki ljubitelj ruske književnosti, pogotovo Serjože i njegove poezije. Zato je istoimenu pesmu posvećenu Jesenjinu objavila u istoimenom beogradskom periodičnom glasilu „Jesenjin“, gde će objaviti svoje priloge i ostali. Među najaktivnijim i najzapaženjijim je, svakako, slavljenica Dragica Veljović Braunštajn. Zatim, Snežana Ivković, pa mladje snage Aleksandra Veljović Ćeklić, Ana Arsić Živić, Snežana Ana Savić. A od muških glava, Ranko Radović, Srdjan Bajić (koga ste upoznali pre desetak dana) zatim Sreta Perić, Dragan Milenković i ostali.
Jednom časopisu ponudio sam panoramu kanadskih Srpkinja pod naslovom ZAPISANO NA JAVOROVOM LISTU.
I „Diogen“ je, evo, u prilici da donese pregled telantovanih dama iz Juge koje su utočište našle u Kanadi, tačnije u pokrajini Otario, u gradu Torontu.
LULA MIRA
SA LUBIKON JEZERA
U zenice je uplovio dim.
Obredni ritam bubnjeva,
dvočasovni opijum za čula.
Ispovest poglavice Kri plemena –
smrtonosna žaoka triumfa.
Svemoćno ključa nafta
do olimpijskog trona.
A iste zime
filmska industrija Kalgarija
prikazuje sagu o Lubikonu.
Mlada Indijanka optužuje
Za samoubistvo njenog muža
kome je nafta otrovala musove
i zatrla lovačke staze.
Zakonom su zaštićene iskopine
i retke životinje,
a nema paragrafa
za zbrinjavanje 450 potomaka
indijanskog Kri plemena
sa Lubikon jezera.
Lula mira u koncertnoj dvorani –
surogat nostalgije.
(Kalgari, 1988 – Toronto, 2008)
Katarina KOSTIĆ
Negde s Jeseni
Ubeđena sam, da pišeš meni
najlepše ljubavne pesme,
negdje sjeseni,
Kada se ljubiti ne sme…
Ti si me pronašao u
magnovenju svojih nada.
Ubeđena sam ,
da sam te začarala upravo tada
sjeseni
negde u tamnoj seni
kada sam pala pokraj puta
kao list zeleni otkinuta;
bolom i sutnjom ogrnuta…
Ubeđena sam ,
da si me oteo od vetra
koji me je nosio…
Podigao sa nadom ..
da se ljubav sluti.
Stranicu knjige svojeg života
suzom radosti si orosio…
Da list ostane uvek zelen,
i da nikada ne požuti…
Ubeđena sam,
da me tajno dovodiš u svoje snove ;
mrsiš moje kose I pišeš samo meni
U njih stavljaš sve dugine boje,
ispisuješ tada stihove ove
Što stižu meni …
negde sjeseni .
Dragica Veljović-BraunstAJN
SAMO PRIJATELjI
Budiš me jutarnjim kremenjem reči
Dok prskaju varnice požude
Snagom nedovršenog sna.
Plivaš predamnom vezanih nogu i očiju
Ka drugoj obali
Koje možda i nema
Uvek se vraćaš svojoj marini
Što čeka ko zena
Da usidriš barku praznih mreža.
Zalogaj strasti premećeš po ustima
Ne možes ga progutati
Suviše me ima i nema
Ne uklapa se to u svakodnevni meni
A grehota ispustiti
Ubićeš nas
Ostanimo samo prijatelji.
Snežana Ana SAVIĆ
Šta će sutra da se desi
Danas mi se strah zalepio na trepavice
kao testo na prste,
kao čičak na rukavice.
Kapci se pod pritiskom zatvoriše.
Najednom,
u gomili svega,
postadoh Sama.
Nestade sveta iz očiju,
zgasnuše svetla budućnosti.
Prostrane misli se skučiše,
u ćoškove tame uvukoše.
U mraku ništa ne raste,
Ni ruke
Ni noge
Ni cveće
Ni povrće
Samo se strah bez jauka porađa
u hiljade crnih paukova.
Pomislih...može sutra sunca da ne bude...
Saša V.Đ.
ALjASKA
Rukom
sam dotakla
vrh Aljaske
Od tada
kao Trnova Ružica
Spavam
OŽILjAK
Kesten
Po kesten
Gradim Čuburu
Na mom dlanu
Ne boli više
Stoji samo
Ugarak
SNEG
Još uvek pada
Moj lepi beli pokrov
AnaARSIĆŽIVIĆ
RAZDALjINE
Na časovima o svetu
Učili nas o stranama
O tome šta je blizu
A šta daleko
Ništa više ne znam
Istopilo se to znanje
Zajedno sa lednicima
Koji su bili daleko
I učini nam se
Sada je drugačiji nauk
Ono što je blizu
Daleko je
Ono što verujemo
Da je daleko
Ulazi lako u naš život
Sasvim je blizu.
Stojanka Radenović PETKOVIĆ
SA LUBIKON JEZERA
U zenice je uplovio dim.
Obredni ritam bubnjeva,
dvočasovni opijum za čula.
Ispovest poglavice Kri plemena –
smrtonosna žaoka triumfa.
Svemoćno ključa nafta
do olimpijskog trona.
A iste zime
filmska industrija Kalgarija
prikazuje sagu o Lubikonu.
Mlada Indijanka optužuje
Za samoubistvo njenog muža
kome je nafta otrovala musove
i zatrla lovačke staze.
Zakonom su zaštićene iskopine
i retke životinje,
a nema paragrafa
za zbrinjavanje 450 potomaka
indijanskog Kri plemena
sa Lubikon jezera.
Lula mira u koncertnoj dvorani –
surogat nostalgije.
(Kalgari, 1988 – Toronto, 2008)
Katarina KOSTIĆ
Negde s Jeseni
Ubeđena sam, da pišeš meni
najlepše ljubavne pesme,
negdje sjeseni,
Kada se ljubiti ne sme…
Ti si me pronašao u
magnovenju svojih nada.
Ubeđena sam ,
da sam te začarala upravo tada
sjeseni
negde u tamnoj seni
kada sam pala pokraj puta
kao list zeleni otkinuta;
bolom i sutnjom ogrnuta…
Ubeđena sam ,
da si me oteo od vetra
koji me je nosio…
Podigao sa nadom ..
da se ljubav sluti.
Stranicu knjige svojeg života
suzom radosti si orosio…
Da list ostane uvek zelen,
i da nikada ne požuti…
Ubeđena sam,
da me tajno dovodiš u svoje snove ;
mrsiš moje kose I pišeš samo meni
U njih stavljaš sve dugine boje,
ispisuješ tada stihove ove
Što stižu meni …
negde sjeseni .
Dragica Veljović-BraunstAJN
SAMO PRIJATELjI
Budiš me jutarnjim kremenjem reči
Dok prskaju varnice požude
Snagom nedovršenog sna.
Plivaš predamnom vezanih nogu i očiju
Ka drugoj obali
Koje možda i nema
Uvek se vraćaš svojoj marini
Što čeka ko zena
Da usidriš barku praznih mreža.
Zalogaj strasti premećeš po ustima
Ne možes ga progutati
Suviše me ima i nema
Ne uklapa se to u svakodnevni meni
A grehota ispustiti
Ubićeš nas
Ostanimo samo prijatelji.
Snežana Ana SAVIĆ
Šta će sutra da se desi
Danas mi se strah zalepio na trepavice
kao testo na prste,
kao čičak na rukavice.
Kapci se pod pritiskom zatvoriše.
Najednom,
u gomili svega,
postadoh Sama.
Nestade sveta iz očiju,
zgasnuše svetla budućnosti.
Prostrane misli se skučiše,
u ćoškove tame uvukoše.
U mraku ništa ne raste,
Ni ruke
Ni noge
Ni cveće
Ni povrće
Samo se strah bez jauka porađa
u hiljade crnih paukova.
Pomislih...može sutra sunca da ne bude...
Saša V.Đ.
ALjASKA
Rukom
sam dotakla
vrh Aljaske
Od tada
kao Trnova Ružica
Spavam
OŽILjAK
Kesten
Po kesten
Gradim Čuburu
Na mom dlanu
Ne boli više
Stoji samo
Ugarak
SNEG
Još uvek pada
Moj lepi beli pokrov
AnaARSIĆŽIVIĆ
RAZDALjINE
Na časovima o svetu
Učili nas o stranama
O tome šta je blizu
A šta daleko
Ništa više ne znam
Istopilo se to znanje
Zajedno sa lednicima
Koji su bili daleko
I učini nam se
Sada je drugačiji nauk
Ono što je blizu
Daleko je
Ono što verujemo
Da je daleko
Ulazi lako u naš život
Sasvim je blizu.
Stojanka Radenović PETKOVIĆ
Gl. i odg. urednik DIOGEN pro kultura magazina u društvu sa Radomirom Mićunovićem, Beograd, Srbija
(Kuća Đure Jakšića, Skadarlija) - aprila 2011.
.
Copyright © 2015 Peter Tase & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publishers and owners: Peter Tase & Sabahudin Hadžialić
Whitefish Bay, WI, United States of America
Diogen pro kultura magazin (Online)
ISSN 2296-0929
Diogen pro kultura magazin (Print)
ISSN 2296-0937
Library of Congress USA / Biblioteka - Knjižnica Kongresa SAD
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: http://www.diogenpro.com/diogen-all-in-one.html
Pošta/Mail USA: Peter Tase, 5023 NORTH BERKELEY BLVD. WHITEFISH BAY, WI, 53217, USA
Pošta/Mail BiH: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publishers and owners: Peter Tase & Sabahudin Hadžialić
Whitefish Bay, WI, United States of America
Diogen pro kultura magazin (Online)
ISSN 2296-0929
Diogen pro kultura magazin (Print)
ISSN 2296-0937
Library of Congress USA / Biblioteka - Knjižnica Kongresa SAD
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: http://www.diogenpro.com/diogen-all-in-one.html
Pošta/Mail USA: Peter Tase, 5023 NORTH BERKELEY BLVD. WHITEFISH BAY, WI, 53217, USA
Pošta/Mail BiH: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina