|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines:  |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
|
|
ВИЈЕСТИ/NEWS/ВЕСТИ
Удружење књижевника Србије...06.7.2012.
Прилози: ДАРУЈМО РЕЧ Мачкату
______________________________________________________________________________________________
ПИСМО УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
28. јуни, на Видовдан 2012.
Хаг
Драге моје колеге,
Недавно сам обавештена од мог издавача господина Данила Јокановића да сам примљена за почасног члана Удружења књижевника Србије. Посебно се радујем да сте мислили на мене – као што сам и ја увек у мислима тамо са вама, и у добру и у злу, у овим тако тешким и сложеним данима за земљу и нашу културу и историју.
Француска 7 је адреса моје младости. Многе дане и вечери, у првим корацима мога стварања, провела сам тамо. Толико великих писаца, песника а мојих личних пријатеља (којих више нема међу живима)... Толико њих ме је бодрило. Поносна сам да сам их познавала и да су ме бодрили, поносна сам и на ове данашње, који носе бакљу светлости, и не губим наду у наше будуће срећније дане. На свему хвала.
Из даљине, са вама,
Ваша Вера Србиновић
_____________________________________________________________________
У Књажевцу је недавно одржан ФЕСТИВАЛ КУЛТУРЕ МЛАДИХ СРБИЈЕ,
чији је селектор био Братислав Милановић.
Жири је радио у саставу: Радомир Андрић (председник), Тамара Крстић
из Радио Београда и Обрен Ристић.
Прву награду, ТИМОЧКУ ЛИРУ, коју додељује Други програм Радио Београда,
добила је Милица Миленковић из Сврљига, другу - Немања Драгаш из Београда,
а две треће - Ана Митрашиновић из Младеновца и Ана Глигорић из Београда.
Сви награђени и учесници Фестивала добили су и књиге - дар Удружења
књижевника Србије и Радио Београда.
____________________________________________________________________
ИЗ ТОРОНТА
ПИСМО ЗАХВАЛНОСТИ И ПОЗИВ ЗА ПОДРШКУ
Драги професоре Живановићу и моји драги пријатељи који сте нам помогли да успешно огрганизујемо предавања нашег цењеног академика у Канади и да их публикујемо на сајту часописа ”Људи говоре” на оба језика (српски и енглески): www.ljudigovore.com
Сви ви који сте радили и радите на уређивању класичног и електронског издања часописа и вођење програма часописа и клуба ”Људи говоре”,
Обраћам Вам се с радошћу и захвалношћу да Вам се захвалим што сте нам помогли да ове значајне пројекте успешно приведемо крају.
Сви који смо присуствовали предавањима проф. Живановића искрено смо му захвални на изутетном квалитету и садржају ових научних предавања и за његов нeуморни и неизмерни научни и патриотски рад. На предавање на енглеском језику у Торонту дошао је рабин из Јеврејске заједнице са више Јевреја, потпреседник Ромске заједнице који је уручио повељу про. Живановићу, више Грка, Јермена, Италијана и Црнаца. Управа клуба и Редакција часописа искрено се захваљује свима који су помогли да овај пројекат доведемо до краја.
Ових дана комплетирамо и наш сајт. Скоро сви досадашњи бројеви су подигнути у архиву, са свим рубрикама, текстовима и сетовима уметничких репродукција које смо у њима објавили. Поставили смо могућност да се наши читаоци могу аутоматски претплатити и на електронско издање часописа које је знатно јефтиније: www.ljudigovore.com
Крећемо у акцију да се што више читалаца претплати и на електронско и на класично издање часописа, како бисмо га могли одржати. Зато све писце и читаоце и вас које сам на почетку поменуо молимо да својим пријатељима, преко Ваше листе адреса, пошаљете ово обавештење да су постављени филмиски записи предавања у Канади академика Србољуба Живановића о Јасеновцу, да је комплетиран сајт двојезичног српског часописа ”Људи говоре” и да га препоручите да се Ваши пријатељи и познаници претплате на овај часопис који врши, убеђени смо, значајну мисију у народу српском.
Циљ нам је да путем претплата и донација оснујемо фонд часописа, како не бисмо за сваки број просили и дрхтали да ли ћемо имати чиме да га штампамо.
Са жељом да будете у свакодневној заштити Господа, срдачно Вас позддрављам,
Радомир Батуран
_______________________________________________________
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 9. ЈУЛА 2012.
УТОРАК, 10. ЈУЛ, 19.00
ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ: „УХВАЋЕН НА ДЕЛУ“ (ПЕСМЕ)
Учествују: Радован Калабић, Синиша Ранков, Жика Ајдачић, Бранислав Вељковић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Стихове казује: Бранислав Платиша.
СРЕДА, 11. ЈУЛ, 19.00
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
МИЛЕ МЕДИЋ:
СТАНДАРДИ И СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
_________________________________________________
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 16. ЈУЛА 2012.
УТОРАК, 17. ЈУЛ, 19.00
ВОЈИСЛАВ МАКСИМОВИЋ: „ЗИМСКИ САН“ (ПРОЗА)
Учествују: Војислав Максимовић, мр Јордан Ристић, Виктор Б. Шећеровски и Миљурко Вукадиновић.
СРЕДА, 18. ЈУЛ, 19.00
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
МИЛЕ МЕДИЋ:
ПРАВОПИС И ПРАВОПИСИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
ЧЕТВРТАК, 19. ЈУЛ, 19.00
ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНИКА ОБРЕНА РИСТИЋА
Учествују: Обрен Ристић, Радомир Андрић, Адам Пуслојић, Срба Игњатовић и Миљурко Вукадиновић.
______________________________________________________________________________________________
ПИСМО УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
28. јуни, на Видовдан 2012.
Хаг
Драге моје колеге,
Недавно сам обавештена од мог издавача господина Данила Јокановића да сам примљена за почасног члана Удружења књижевника Србије. Посебно се радујем да сте мислили на мене – као што сам и ја увек у мислима тамо са вама, и у добру и у злу, у овим тако тешким и сложеним данима за земљу и нашу културу и историју.
Француска 7 је адреса моје младости. Многе дане и вечери, у првим корацима мога стварања, провела сам тамо. Толико великих писаца, песника а мојих личних пријатеља (којих више нема међу живима)... Толико њих ме је бодрило. Поносна сам да сам их познавала и да су ме бодрили, поносна сам и на ове данашње, који носе бакљу светлости, и не губим наду у наше будуће срећније дане. На свему хвала.
Из даљине, са вама,
Ваша Вера Србиновић
_____________________________________________________________________
У Књажевцу је недавно одржан ФЕСТИВАЛ КУЛТУРЕ МЛАДИХ СРБИЈЕ,
чији је селектор био Братислав Милановић.
Жири је радио у саставу: Радомир Андрић (председник), Тамара Крстић
из Радио Београда и Обрен Ристић.
Прву награду, ТИМОЧКУ ЛИРУ, коју додељује Други програм Радио Београда,
добила је Милица Миленковић из Сврљига, другу - Немања Драгаш из Београда,
а две треће - Ана Митрашиновић из Младеновца и Ана Глигорић из Београда.
Сви награђени и учесници Фестивала добили су и књиге - дар Удружења
књижевника Србије и Радио Београда.
____________________________________________________________________
ИЗ ТОРОНТА
ПИСМО ЗАХВАЛНОСТИ И ПОЗИВ ЗА ПОДРШКУ
Драги професоре Живановићу и моји драги пријатељи који сте нам помогли да успешно огрганизујемо предавања нашег цењеног академика у Канади и да их публикујемо на сајту часописа ”Људи говоре” на оба језика (српски и енглески): www.ljudigovore.com
Сви ви који сте радили и радите на уређивању класичног и електронског издања часописа и вођење програма часописа и клуба ”Људи говоре”,
Обраћам Вам се с радошћу и захвалношћу да Вам се захвалим што сте нам помогли да ове значајне пројекте успешно приведемо крају.
Сви који смо присуствовали предавањима проф. Живановића искрено смо му захвални на изутетном квалитету и садржају ових научних предавања и за његов нeуморни и неизмерни научни и патриотски рад. На предавање на енглеском језику у Торонту дошао је рабин из Јеврејске заједнице са више Јевреја, потпреседник Ромске заједнице који је уручио повељу про. Живановићу, више Грка, Јермена, Италијана и Црнаца. Управа клуба и Редакција часописа искрено се захваљује свима који су помогли да овај пројекат доведемо до краја.
Ових дана комплетирамо и наш сајт. Скоро сви досадашњи бројеви су подигнути у архиву, са свим рубрикама, текстовима и сетовима уметничких репродукција које смо у њима објавили. Поставили смо могућност да се наши читаоци могу аутоматски претплатити и на електронско издање часописа које је знатно јефтиније: www.ljudigovore.com
Крећемо у акцију да се што више читалаца претплати и на електронско и на класично издање часописа, како бисмо га могли одржати. Зато све писце и читаоце и вас које сам на почетку поменуо молимо да својим пријатељима, преко Ваше листе адреса, пошаљете ово обавештење да су постављени филмиски записи предавања у Канади академика Србољуба Живановића о Јасеновцу, да је комплетиран сајт двојезичног српског часописа ”Људи говоре” и да га препоручите да се Ваши пријатељи и познаници претплате на овај часопис који врши, убеђени смо, значајну мисију у народу српском.
Циљ нам је да путем претплата и донација оснујемо фонд часописа, како не бисмо за сваки број просили и дрхтали да ли ћемо имати чиме да га штампамо.
Са жељом да будете у свакодневној заштити Господа, срдачно Вас позддрављам,
Радомир Батуран
_______________________________________________________
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 9. ЈУЛА 2012.
УТОРАК, 10. ЈУЛ, 19.00
ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ: „УХВАЋЕН НА ДЕЛУ“ (ПЕСМЕ)
Учествују: Радован Калабић, Синиша Ранков, Жика Ајдачић, Бранислав Вељковић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Стихове казује: Бранислав Платиша.
СРЕДА, 11. ЈУЛ, 19.00
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
МИЛЕ МЕДИЋ:
СТАНДАРДИ И СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
_________________________________________________
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 16. ЈУЛА 2012.
УТОРАК, 17. ЈУЛ, 19.00
ВОЈИСЛАВ МАКСИМОВИЋ: „ЗИМСКИ САН“ (ПРОЗА)
Учествују: Војислав Максимовић, мр Јордан Ристић, Виктор Б. Шећеровски и Миљурко Вукадиновић.
СРЕДА, 18. ЈУЛ, 19.00
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
МИЛЕ МЕДИЋ:
ПРАВОПИС И ПРАВОПИСИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
ЧЕТВРТАК, 19. ЈУЛ, 19.00
ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНИКА ОБРЕНА РИСТИЋА
Учествују: Обрен Ристић, Радомир Андрић, Адам Пуслојић, Срба Игњатовић и Миљурко Вукадиновић.
|
|
Удружење књижевника Србије...05.7.2012.
КЊИЖЕВНИК МИОДРАГ ЈАКШИЋ У МАРИБОРУ
У ОКВИРУ ПРОГРАМА „МАРИБОР - ЕВРОПСКА ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ“
Књижевник Миодраг Јакшић одржаће своје књижевно вече у Марибору, у оквиру званичног програма „Марибор – европска престоница културе“.
Програм ће бити одржан у петак, 6. јула 2012.године , у Литерарној хиши у Марибору, улица Војашнишка 12, у 18 сати.
Миодраг Јакшић представиће своју нову поетску књигу „Једна од друге“, као и прозни рукопис „Абецеда градова једног песника“. Јакшићева поезија ове године је преведена и на словеначки, па ће то бити прилика да се на овој књижевној вечери премијерно чују читања ових превода. У програму учествују српски и словеначки драмски уметници, а промоцији ће присусвовати и Његова екселенција Александар Радовановић, амбасадор Србије у Словенији.
Након званичног пријема код градоначелника Марибора Франца Каглера, Јакшић ће присуствовати и радионици кретивног писања и другим програмима фестивала „Лент“.
Проф. др Мирјана Влајисављевић
Роман „Против субине“ Миодрага Лукића Р Е Ц Е H З И Ј А
Нема збора: у овом једанаестом по реду роману са насловом Против судбине Миодраг Лукић исказао је приповједачко умијеће вишег реда.
Најмање су два разлога за овакав суд: први се огледа у брижљиво изабраној и постављеној позицији приповједача из чијег угла аутор слика романескни свијет своје јунакиње и води њену нарацију.
Други лежи у томе што је ово роман о једној жени, Петри, и њеној судбини исприповједаној из дубоко личног угла кроз својеврсну исповијест испричану Мргуду и испресијецану драмски интонираним догађајима из прошлости прожетим богатим дијалогом.
Као такав, овај роман се уврштава у репрезентативну збирку српских романа у чијем епицентру је женски лик који `не желећи више да се сјећа` свог суморног животног пута печалбарке залутале у велики Беч, у ноћи уочи објављивања књиге о њој и њеноме животу пада у замке злих духова раздирана сумњом и страховима да ли је учинила правилан избор тиме што је своју животну причу повјерила преко фесбука непознатом јој човјеку, Лакију.
1. У овоме роману јунакиња Петра наступа не само као драматизовани приповједач присутан у роману са својим приповједним „ја“ већ се њена наративна позиција мултиплицира у неколико тзв. „приповједача – свједока“, при чему је она и актер властите исповјести. Наратологија би устврдила да се ради о „дјелатном приповједачу“ који према Вејн Бут производи „мјерљиво дејство на ток догађаја“ . Унутар пребогате романескне радње Петра је најдиректнији учесник своје властите приче, али постављен тако да буде на граници између стварног и фикционалног свијета; у приповједном смислу аутор је свога властитог романа, али у исти мах и није него је то Лаки којем је дала на читање своје „неповезане текстове“.
Остаје непознаница да ли су они уопште присутни у роману будући да се прича ломи не око њих већ око онога што је било прећутано у фејзбук-исповјестима, а све захваљујући лику Мргуда, још једној од ауторових аутопрезентација, додали бисмо, оних демонских, који постепено прераста у правог ђавола, исконског непријатеља људског који запосједа јунакињин стан без питања и у одсутној ноћи отпочиње да је нагриза сумњама у погледу Лакија и одлуке да му препусти да публикује потресну причу о њеном животу.
Та сумња којом је трује током ноћи најтежиих духовних искушења поступно прераста у својеврсну посједнутост демоном аутора изобличеног до демонске сподобе која добија физичку реалност у лику Мргуда.
У тој дугој валпургијској ноћи без краја у којем Петра настоји по цијену живота да пређе тај зид који се испријечио између ње и њеног живота`она је принуђена да води исцрпљујући дијалог са тим Лакијевим alter egоm Мргудом који је сву ноћ запосједа исљеђујући је и стављајући на највеће духовне муке сумњичењем како није искрена и да није испричала баш све у својој књизи у којој, иначе, `нема довољно патње која би задовољила публику научену на крв и сузе!
Кроз дијалоге са Мргудом Петра се с времена на вријеме асоцијативно враћа у прошлост скидајући маске са лица главних актера у њеном животу, да би кроз тај духовни напоp постепено духовно сазријевала одбијајући мисао о самоубиству као избављењу од мука на коју је наводи демон Мргуд, онај који се нуди да умјесто Лакија буде њен писац. Пред јутро, измасакрирана борбом са демоном, али и поновно духовно рођена, Петра одлучно изабире да живи показујући нам да је њена душа избављена и спашена из демонских канџи ријечима: - Не желим да умрем. Хоћу да живим.
2. Бројне су сцене насиља духа таме које писац даје са невјероватном упечатљивошћу. Скинемо ли слој по слој романа ми улазимо у један невјероватно сложен свијет у којем спознајемо величину труда, али и дар који је аутор уложио „спашавајући“ душу своје јунакиње Петре од духова злобе и катарзично прочишћавајући њену душу. Исцјељујући је кроз ријеч.
Стога овај роман, уз многе своје неоспорне врлине, међу осталим опомиње на духовни немар и на то како се лако може духовно разбољети не разрачунамо ли се на искрен начин са властитим демонима. У исти мах овим романом Лукић исказује похвалу и своме протолику од кога је маестрално створио овај метастварни лик јунакиње Петре дивећи се њеном сопственом труду који је кроз исповјест преко фејзбука уложила како би из себе изгнала зле духове прошлости. То је онај велики моменат спознаје који се намеће након читања овог ванредног штива.
3. Петрино духовно прочишћење и њена борба против демона прошлости отпочела је онога часа када се одлучила да своју животну исповјест повјери њој непознатом човјеку, путем фејзбука. Као хришћани, ми опет морамо да знамо оно што су давно потврдили и православни егзорцисти, међу њима и јеромонах Пантелејмон (Ледин) да - „апсолутно сви зли духови не воле исповијест.“
Немогућим нам се чини да осим кроз дословну репродукцију препричамо на који то начин Лукићево сигурно приповједачко перо описује Петрин улазак у духовни свијет, када наједном бива ухваћена у замке злих духова који се при повратку са посла у стан почињу да око ње плету да би већ ускоро постала њихов плијен.
Те духовне муке на које бива стављена показују се стопут горим од физичких патњи које је проживјела на своме мукотрпном путу на коме је живјела „против судбије“.
У овом ванредно обликованом роману препуном уобразиње, али и сцена суровог Петриног живота и њеном посједнутости демонима прошлости у којој је једини свијетао лик њен Анђео, сјена њене покојне цурице, најмаркантнија сцена је свакако она са краја романа и, уједно, краја ноћи у којој јунакиња на симболичан начин саму себе исцјељује истјеравши са првим зрацима јутра тог злог демона из себе који се, као и сваки демон, боји свјетла. С првим јутром, зли духови се наједном повлаче, утапајући се једно у друго. Не један зао дух, већ три, сва три црна, пријетећа, наказна, јасно видљива.
Радња је временски омеђена на једну ноћ у којој демон посједа Петру која постаје плијен „ловца на причу“ који од ње тражи да му поново испричу свој живот, али „до краја“, и то оно што није испричала Лакију. Аутор у фокус приче уводи не Лакија, већ Мргуда, таштог на своје пјесничко умијеће, који намјерава да од Петре украде и отме њену причу и послије је прода, а за кога Петра каже: Али ти ниси Лаки, иако покушаваш да ме збуниш да можда јеси.
Као лик присутан у одсуству, Лаки се у роману повукао у дубоку позадину, да би умјесто њега проговарио његов дијаболички двојник Мргуд, а кроз кога и страшне силе. Киклповске вањштине, он, колико год то парадоксално звучало, наступа као својеврсни егзорциста који из Петре истјерује демоне док је и сам демон који исљеднички успијева да од ње искамчи онај исповједни додатак који постаје угаони камен романа.
Сво то вријеме он не престаје да је излаже подсмјеху, подсмјеху нечастивих сила, рекао би Свети Теофан Затворник, од чега она полако губи здрав разум, не само од Мргуда - исљедника, који у ноћи уочи објављивања романа наступа као ловац на ону неиспричану, прећутану причу, већ су ту и она два демона који чекају попут стражара пред станом, она два пара очију, једне са лица огромног сивог вука, друге испод капуљаче сподобе са штапом на рамену, који су такође својеврсна аутопрезентација Лакијева, тог „пријатеља којег није тражила и који ништа не тражи за своје пријатељство.“
4. Мргуд, ловац на приче, који Петру разобличава, персонификује злобну силу духова таме, показујући се притом у свом постојању истинитијим од Лакија чије је наличје, његова тамна страна, али ништа мање и Петрина, коју раздиру сумње у погледу своје вјере коју у Лакија полаже.
Као зао дух Мргуд је реалнији и постојанији од самог Лакија, тек узгредно поменутог. Он је ђаво који посједа здрави разум доводећи Петру до лудила у којем се она узалудно пита – Боже, шта се ово дешава?
Мргуд, та „звијер која сједи у њеној дневној соби“, мучитељ је Петрине савјести, који упорно инсистира управо на ономе прећутаном, а не исказаном из потресне печалбарске приче некадашње сељанчице из Посавине која бјежи у Беч и тамо почиње живот из нуле, из ништавила, што јунакињу доводи на погибељну мисао о самоубиству
У позно доба ноћи коначног обрачуна са утварама прошлости Петра се унезвијерено пита постоји ли уопште тај Лаки или се то Мргуд дописивао са Петром користећи само Лакијеву адресу и профил на фејсбуку.
Ноћ искушења којом влада тамни свијет духовно палих, отпочиње Петриним повратком у њен бечки стан са посла, када се наједном појављују демони који почињу да је у стопу прате. Један од њих успијева да чак уђе и у њен стан док друга два остају на плочнику. У стан као да улази сам господар таме, Мргуд, дух злобе који Петру „добронамјерно“ савјетује да он напише њену причу, а не Лаки морећи је сумњом да је обманута, да је опет насјела на лаж, мада је мислила да је он њен анђео кад му је без зазора повјерила истину о своме животу у дубокој људској потреби да се ослободи тешких наноса прошлости.
У шетњи по сјећањима Петра „повраћа“ властиту прошлост у пренесеном и буквалном смислу, и то сјећање која излаже Мргуду својеврсно је повраћање живота, горког и тешког, скоро без зраке сунца, изузимајући повремено јављање њеног анђела чувара.
5. Аутор је вишеструко преломљен: кроз лик одсутног Лакија, демонског Мргуда, сподобе са капуљачом, али и кроз лик вука.
Иако је наводно Лаки аутор њене приче, прича је испричана као Петрина исповјед у „ја“- форми кроз њене дијалоге са Мргудом који као ловац на приче понавља: Хоћу твоју причу, ја сам ловац на приче, добијам их, крадем и отимам и после продајем, а твоја прича је занимљива , украо сам је од Лакија .
Он и они (она двојица напољу) морају да чују крај Петрине приче, док Петра измождена не жели више да се сјећа и која умирући од бола понавља да не жели да умре.
До које границе Лукић проблематизује своју улогу аутора, али и приповједача, колико је спреман да се доиста маестрално поигра тачкама гледишта из којих посматра свој литерарни свијет свједочи нам приповједни фрагмент у којем се вампирски Мргуд који има камено лице које сија сјајем надмене охолости, са својим ђаволским и дволичним осмјехом, чији су зуби као код звијери а не човјека`, нуди Петри да буде аутор њене приче: Хоћеш ли да ја будем твој писац?
И у прелитераном свијету када преко фејсбука исписује властиту исповјест Лукићу и у литерарном свијету приповједач је Петра коју у ноћи уочи објављивања романа прате демонске сподобе аутора од којих једна наступа као Мргуд, преображени човјек у човјека-вука, који не личи на вука „него на ружног пса мјешанца какве лоши људи користе за борбе паса, да задовоље најниже пориве руље која долази да гледа и клади се на псе који убијају једни друге за корист и задовољство својих господара.“
Зар ово није наличје свог људског роdа који личи на псе мјешанце, једна од моћних метафора које просто боде читалачку свијест.
Мргуд лови Петрину причу уцјењујући је и пријетећи за разлику од Лакија који је „килав“ јер је ни на шта не присиљавао већ је био само онај који је примао њену исповијест. Управо је Мргуд тај који ће да јој упути ријечи пријекора: Ти живиш против судбине, упозоравајући је да је мир изгубила откад је упознала Лакија. Он неће да повјерује да Петра тек сада може да пронађе духовни мир, након што је исповједила свој живот и све своје, условно говорећи „гријехе“.
6. Ко је Петра?
Дјевојка са села која је одраста у друштву „у којем је ријеч сељак била погрдна“, а сељак био биће ниже врсте, потекла из друштва „у којем је сељачка мајка свакодневно псована.“
Потекла из друштва у којем се разбила сељачка породица а од поносних власника стварали пролетери без земље.
Што се пак тиче Петре као протолика и њене литерарне изведенице, тај однос тиче се литерарне грађе и књижевне конструкције. То пак значи да се међу њима нипошто не може ставити знак једнакости колико год оне биле скоро па идентичне. Петра из Литературе, из Лукићевог романа , колико год била ехо стварне Петре, само чува успомену на свој протолик, али је у односу на њега нужно у отклону будући да је „преломљен“ кроз романескно ткиво и као такав универзализује искуство које носи протојунакиња Петра.
Утолико, јунакиња Петра коју по бечким улицама до њеног стана прате утваре, вук и човјек са капуљачом не може нипошто бити у истој равни са Петром потеклом из посавског села јер међу њима постоји непреступива разлика, а тиче се однoса стварног и имагинарног, могућег свијета у којем су сви ликови подједнако литерарни, како Петра тако и Мргуд, како Лаки тако и Франц и сви остали.
Они су сви вјероватни, али не обавезно и истинити будући да роман и кад има за темељ старност и истине стварности, оне су неизбјежно транспоноване у метастварност, која је као таква под императивом вјероватне, могуће стварности, а не под императивом истините слике стварности. Тражити истину у роману значи тражити умјетничку истину која надраста сваки исјечак стварности чинећи те истине универзалнијим.
Стога је овај роман прворазредна потресна приповијест о свим нашим Петрама, печалбаркама које су кренуле у свијет у нади да ће тамо створити бољи живот достојан човјека, да не кажемо жене!
7. Зашто овај роман није опширнији мада је имао преобилну грађу већ је релативно кратак?
Зато што управо демони воле опширност! Да је опширнији, уз то написан лијепим стилом и разводњен, он не би много узнемиравао зле духове. Овако, пак, демони из њега бјеже! И треба да бјеже! Од Петре, посебно! Жива нам била, Петро!
___________________________________________________________
МИОДРАГ ЛУКИЋ ЈЕ ЧЛАН УКС ИЗ ШВАЈЦАРСКЕ.
У ОКВИРУ ПРОГРАМА „МАРИБОР - ЕВРОПСКА ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ“
Књижевник Миодраг Јакшић одржаће своје књижевно вече у Марибору, у оквиру званичног програма „Марибор – европска престоница културе“.
Програм ће бити одржан у петак, 6. јула 2012.године , у Литерарној хиши у Марибору, улица Војашнишка 12, у 18 сати.
Миодраг Јакшић представиће своју нову поетску књигу „Једна од друге“, као и прозни рукопис „Абецеда градова једног песника“. Јакшићева поезија ове године је преведена и на словеначки, па ће то бити прилика да се на овој књижевној вечери премијерно чују читања ових превода. У програму учествују српски и словеначки драмски уметници, а промоцији ће присусвовати и Његова екселенција Александар Радовановић, амбасадор Србије у Словенији.
Након званичног пријема код градоначелника Марибора Франца Каглера, Јакшић ће присуствовати и радионици кретивног писања и другим програмима фестивала „Лент“.
Проф. др Мирјана Влајисављевић
Роман „Против субине“ Миодрага Лукића Р Е Ц Е H З И Ј А
Нема збора: у овом једанаестом по реду роману са насловом Против судбине Миодраг Лукић исказао је приповједачко умијеће вишег реда.
Најмање су два разлога за овакав суд: први се огледа у брижљиво изабраној и постављеној позицији приповједача из чијег угла аутор слика романескни свијет своје јунакиње и води њену нарацију.
Други лежи у томе што је ово роман о једној жени, Петри, и њеној судбини исприповједаној из дубоко личног угла кроз својеврсну исповијест испричану Мргуду и испресијецану драмски интонираним догађајима из прошлости прожетим богатим дијалогом.
Као такав, овај роман се уврштава у репрезентативну збирку српских романа у чијем епицентру је женски лик који `не желећи више да се сјећа` свог суморног животног пута печалбарке залутале у велики Беч, у ноћи уочи објављивања књиге о њој и њеноме животу пада у замке злих духова раздирана сумњом и страховима да ли је учинила правилан избор тиме што је своју животну причу повјерила преко фесбука непознатом јој човјеку, Лакију.
1. У овоме роману јунакиња Петра наступа не само као драматизовани приповједач присутан у роману са својим приповједним „ја“ већ се њена наративна позиција мултиплицира у неколико тзв. „приповједача – свједока“, при чему је она и актер властите исповјести. Наратологија би устврдила да се ради о „дјелатном приповједачу“ који према Вејн Бут производи „мјерљиво дејство на ток догађаја“ . Унутар пребогате романескне радње Петра је најдиректнији учесник своје властите приче, али постављен тако да буде на граници између стварног и фикционалног свијета; у приповједном смислу аутор је свога властитог романа, али у исти мах и није него је то Лаки којем је дала на читање своје „неповезане текстове“.
Остаје непознаница да ли су они уопште присутни у роману будући да се прича ломи не око њих већ око онога што је било прећутано у фејзбук-исповјестима, а све захваљујући лику Мргуда, још једној од ауторових аутопрезентација, додали бисмо, оних демонских, који постепено прераста у правог ђавола, исконског непријатеља људског који запосједа јунакињин стан без питања и у одсутној ноћи отпочиње да је нагриза сумњама у погледу Лакија и одлуке да му препусти да публикује потресну причу о њеном животу.
Та сумња којом је трује током ноћи најтежиих духовних искушења поступно прераста у својеврсну посједнутост демоном аутора изобличеног до демонске сподобе која добија физичку реалност у лику Мргуда.
У тој дугој валпургијској ноћи без краја у којем Петра настоји по цијену живота да пређе тај зид који се испријечио између ње и њеног живота`она је принуђена да води исцрпљујући дијалог са тим Лакијевим alter egоm Мргудом који је сву ноћ запосједа исљеђујући је и стављајући на највеће духовне муке сумњичењем како није искрена и да није испричала баш све у својој књизи у којој, иначе, `нема довољно патње која би задовољила публику научену на крв и сузе!
Кроз дијалоге са Мргудом Петра се с времена на вријеме асоцијативно враћа у прошлост скидајући маске са лица главних актера у њеном животу, да би кроз тај духовни напоp постепено духовно сазријевала одбијајући мисао о самоубиству као избављењу од мука на коју је наводи демон Мргуд, онај који се нуди да умјесто Лакија буде њен писац. Пред јутро, измасакрирана борбом са демоном, али и поновно духовно рођена, Петра одлучно изабире да живи показујући нам да је њена душа избављена и спашена из демонских канџи ријечима: - Не желим да умрем. Хоћу да живим.
2. Бројне су сцене насиља духа таме које писац даје са невјероватном упечатљивошћу. Скинемо ли слој по слој романа ми улазимо у један невјероватно сложен свијет у којем спознајемо величину труда, али и дар који је аутор уложио „спашавајући“ душу своје јунакиње Петре од духова злобе и катарзично прочишћавајући њену душу. Исцјељујући је кроз ријеч.
Стога овај роман, уз многе своје неоспорне врлине, међу осталим опомиње на духовни немар и на то како се лако може духовно разбољети не разрачунамо ли се на искрен начин са властитим демонима. У исти мах овим романом Лукић исказује похвалу и своме протолику од кога је маестрално створио овај метастварни лик јунакиње Петре дивећи се њеном сопственом труду који је кроз исповјест преко фејзбука уложила како би из себе изгнала зле духове прошлости. То је онај велики моменат спознаје који се намеће након читања овог ванредног штива.
3. Петрино духовно прочишћење и њена борба против демона прошлости отпочела је онога часа када се одлучила да своју животну исповјест повјери њој непознатом човјеку, путем фејзбука. Као хришћани, ми опет морамо да знамо оно што су давно потврдили и православни егзорцисти, међу њима и јеромонах Пантелејмон (Ледин) да - „апсолутно сви зли духови не воле исповијест.“
Немогућим нам се чини да осим кроз дословну репродукцију препричамо на који то начин Лукићево сигурно приповједачко перо описује Петрин улазак у духовни свијет, када наједном бива ухваћена у замке злих духова који се при повратку са посла у стан почињу да око ње плету да би већ ускоро постала њихов плијен.
Те духовне муке на које бива стављена показују се стопут горим од физичких патњи које је проживјела на своме мукотрпном путу на коме је живјела „против судбије“.
У овом ванредно обликованом роману препуном уобразиње, али и сцена суровог Петриног живота и њеном посједнутости демонима прошлости у којој је једини свијетао лик њен Анђео, сјена њене покојне цурице, најмаркантнија сцена је свакако она са краја романа и, уједно, краја ноћи у којој јунакиња на симболичан начин саму себе исцјељује истјеравши са првим зрацима јутра тог злог демона из себе који се, као и сваки демон, боји свјетла. С првим јутром, зли духови се наједном повлаче, утапајући се једно у друго. Не један зао дух, већ три, сва три црна, пријетећа, наказна, јасно видљива.
Радња је временски омеђена на једну ноћ у којој демон посједа Петру која постаје плијен „ловца на причу“ који од ње тражи да му поново испричу свој живот, али „до краја“, и то оно што није испричала Лакију. Аутор у фокус приче уводи не Лакија, већ Мргуда, таштог на своје пјесничко умијеће, који намјерава да од Петре украде и отме њену причу и послије је прода, а за кога Петра каже: Али ти ниси Лаки, иако покушаваш да ме збуниш да можда јеси.
Као лик присутан у одсуству, Лаки се у роману повукао у дубоку позадину, да би умјесто њега проговарио његов дијаболички двојник Мргуд, а кроз кога и страшне силе. Киклповске вањштине, он, колико год то парадоксално звучало, наступа као својеврсни егзорциста који из Петре истјерује демоне док је и сам демон који исљеднички успијева да од ње искамчи онај исповједни додатак који постаје угаони камен романа.
Сво то вријеме он не престаје да је излаже подсмјеху, подсмјеху нечастивих сила, рекао би Свети Теофан Затворник, од чега она полако губи здрав разум, не само од Мргуда - исљедника, који у ноћи уочи објављивања романа наступа као ловац на ону неиспричану, прећутану причу, већ су ту и она два демона који чекају попут стражара пред станом, она два пара очију, једне са лица огромног сивог вука, друге испод капуљаче сподобе са штапом на рамену, који су такође својеврсна аутопрезентација Лакијева, тог „пријатеља којег није тражила и који ништа не тражи за своје пријатељство.“
4. Мргуд, ловац на приче, који Петру разобличава, персонификује злобну силу духова таме, показујући се притом у свом постојању истинитијим од Лакија чије је наличје, његова тамна страна, али ништа мање и Петрина, коју раздиру сумње у погледу своје вјере коју у Лакија полаже.
Као зао дух Мргуд је реалнији и постојанији од самог Лакија, тек узгредно поменутог. Он је ђаво који посједа здрави разум доводећи Петру до лудила у којем се она узалудно пита – Боже, шта се ово дешава?
Мргуд, та „звијер која сједи у њеној дневној соби“, мучитељ је Петрине савјести, који упорно инсистира управо на ономе прећутаном, а не исказаном из потресне печалбарске приче некадашње сељанчице из Посавине која бјежи у Беч и тамо почиње живот из нуле, из ништавила, што јунакињу доводи на погибељну мисао о самоубиству
У позно доба ноћи коначног обрачуна са утварама прошлости Петра се унезвијерено пита постоји ли уопште тај Лаки или се то Мргуд дописивао са Петром користећи само Лакијеву адресу и профил на фејсбуку.
Ноћ искушења којом влада тамни свијет духовно палих, отпочиње Петриним повратком у њен бечки стан са посла, када се наједном појављују демони који почињу да је у стопу прате. Један од њих успијева да чак уђе и у њен стан док друга два остају на плочнику. У стан као да улази сам господар таме, Мргуд, дух злобе који Петру „добронамјерно“ савјетује да он напише њену причу, а не Лаки морећи је сумњом да је обманута, да је опет насјела на лаж, мада је мислила да је он њен анђео кад му је без зазора повјерила истину о своме животу у дубокој људској потреби да се ослободи тешких наноса прошлости.
У шетњи по сјећањима Петра „повраћа“ властиту прошлост у пренесеном и буквалном смислу, и то сјећање која излаже Мргуду својеврсно је повраћање живота, горког и тешког, скоро без зраке сунца, изузимајући повремено јављање њеног анђела чувара.
5. Аутор је вишеструко преломљен: кроз лик одсутног Лакија, демонског Мргуда, сподобе са капуљачом, али и кроз лик вука.
Иако је наводно Лаки аутор њене приче, прича је испричана као Петрина исповјед у „ја“- форми кроз њене дијалоге са Мргудом који као ловац на приче понавља: Хоћу твоју причу, ја сам ловац на приче, добијам их, крадем и отимам и после продајем, а твоја прича је занимљива , украо сам је од Лакија .
Он и они (она двојица напољу) морају да чују крај Петрине приче, док Петра измождена не жели више да се сјећа и која умирући од бола понавља да не жели да умре.
До које границе Лукић проблематизује своју улогу аутора, али и приповједача, колико је спреман да се доиста маестрално поигра тачкама гледишта из којих посматра свој литерарни свијет свједочи нам приповједни фрагмент у којем се вампирски Мргуд који има камено лице које сија сјајем надмене охолости, са својим ђаволским и дволичним осмјехом, чији су зуби као код звијери а не човјека`, нуди Петри да буде аутор њене приче: Хоћеш ли да ја будем твој писац?
И у прелитераном свијету када преко фејсбука исписује властиту исповјест Лукићу и у литерарном свијету приповједач је Петра коју у ноћи уочи објављивања романа прате демонске сподобе аутора од којих једна наступа као Мргуд, преображени човјек у човјека-вука, који не личи на вука „него на ружног пса мјешанца какве лоши људи користе за борбе паса, да задовоље најниже пориве руље која долази да гледа и клади се на псе који убијају једни друге за корист и задовољство својих господара.“
Зар ово није наличје свог људског роdа који личи на псе мјешанце, једна од моћних метафора које просто боде читалачку свијест.
Мргуд лови Петрину причу уцјењујући је и пријетећи за разлику од Лакија који је „килав“ јер је ни на шта не присиљавао већ је био само онај који је примао њену исповијест. Управо је Мргуд тај који ће да јој упути ријечи пријекора: Ти живиш против судбине, упозоравајући је да је мир изгубила откад је упознала Лакија. Он неће да повјерује да Петра тек сада може да пронађе духовни мир, након што је исповједила свој живот и све своје, условно говорећи „гријехе“.
6. Ко је Петра?
Дјевојка са села која је одраста у друштву „у којем је ријеч сељак била погрдна“, а сељак био биће ниже врсте, потекла из друштва „у којем је сељачка мајка свакодневно псована.“
Потекла из друштва у којем се разбила сељачка породица а од поносних власника стварали пролетери без земље.
Што се пак тиче Петре као протолика и њене литерарне изведенице, тај однос тиче се литерарне грађе и књижевне конструкције. То пак значи да се међу њима нипошто не може ставити знак једнакости колико год оне биле скоро па идентичне. Петра из Литературе, из Лукићевог романа , колико год била ехо стварне Петре, само чува успомену на свој протолик, али је у односу на њега нужно у отклону будући да је „преломљен“ кроз романескно ткиво и као такав универзализује искуство које носи протојунакиња Петра.
Утолико, јунакиња Петра коју по бечким улицама до њеног стана прате утваре, вук и човјек са капуљачом не може нипошто бити у истој равни са Петром потеклом из посавског села јер међу њима постоји непреступива разлика, а тиче се однoса стварног и имагинарног, могућег свијета у којем су сви ликови подједнако литерарни, како Петра тако и Мргуд, како Лаки тако и Франц и сви остали.
Они су сви вјероватни, али не обавезно и истинити будући да роман и кад има за темељ старност и истине стварности, оне су неизбјежно транспоноване у метастварност, која је као таква под императивом вјероватне, могуће стварности, а не под императивом истините слике стварности. Тражити истину у роману значи тражити умјетничку истину која надраста сваки исјечак стварности чинећи те истине универзалнијим.
Стога је овај роман прворазредна потресна приповијест о свим нашим Петрама, печалбаркама које су кренуле у свијет у нади да ће тамо створити бољи живот достојан човјека, да не кажемо жене!
7. Зашто овај роман није опширнији мада је имао преобилну грађу већ је релативно кратак?
Зато што управо демони воле опширност! Да је опширнији, уз то написан лијепим стилом и разводњен, он не би много узнемиравао зле духове. Овако, пак, демони из њега бјеже! И треба да бјеже! Од Петре, посебно! Жива нам била, Петро!
___________________________________________________________
МИОДРАГ ЛУКИЋ ЈЕ ЧЛАН УКС ИЗ ШВАЈЦАРСКЕ.
Удружење књижевника Србије...03.7.2012.
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
СРЕДА, 4. ЈУЛ, 12.00
СТОЈАНКА РАДЕНОВИЋ – ПЕТКОВИЋ (Торонто):
„ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ“
(Избор песама из књига објављених од 1991. до 2011. године, заједно са избором текстова о тим књигама)
Учествују: Радомир Андрић, др Миодраг Игњатовић, Тома Милошевић, Миљурко Вукадиновић, Вицо Дардић и аутор.
СРЕДА, 4. ЈУЛ, 19.00
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
МИЛЕ МЕДИЋ:
НАЗИВИ РЕЧНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
________________________________________________
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА
Удружења књижевника Србије
Француска 7
Ј У Л 2012.
СРЕДОМ У 19 ЧАСОВА
ВРУЋЕ ТЕМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
4. ЈУЛ
МИЛЕ МЕДИЋ
НАЗИВИ РЕЧНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
11. ЈУЛ
МИЛЕ МЕДИЋ
СТАНДАРДИ И СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА
18. ЈУЛ
МИЛЕ МЕДИЋ
ПРАВОПИС И ПРАВОПИСИ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА
СТАРИ И НОВИ ПОГЛЕДИ
__________________________________________________________________________________________
СРЕДОМ У ПОДНЕ
КОД ГЕЦЕ КОНА
У среду, 4. јула 2012. у 12 сати,
на галерији књижаре "Геца Кон",
у Кнез Михаиловој улици 12,
представљање ексклузивног романа
у издању "Просвете"
Петар Сарић
"МИТРОВА АМЕРИКА"
О роману говоре:
др Марко Недић, књижевни критичар
Јован Јањић, директор „Просвете“
Милош Јанковић, уредник
Петар Сарић, аутор
____________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ У ГРАЧАНИЦИ
Милорад Ивић
НА ХИЛАНДАРСКОМ ПРАГУ
Наћутао сам се за све смрти
Тишине наслушао за свемир цео
Да ме крошња шумом не би сколила
Са обода пања растао
Између неба и земље утихњивао крило
И опет ослухнуо нисам ништа
Док лозу светогорску нисам у сну уснио
Напричао сам се разборио за много себе
За мноштво за руљу за светину
Речју се умножавао Ил то само хтео
Свеприсутан да будем Да ме зборе
Да ме мисле и понове
Бистрог у главама да ме носе
Под хиландарским звоном док се нисам расанио
Нагутао сам се чемерике наупијао ветрова
Препешачио земље за два живота
Истрошио просторе и сате Чега се све дотакао
Исањао изболовао Радост сву на свету
На радосницу свео
А само дан поврх тога
Ван вилиндарског небосклона
Знам био би исто
Нагледао сам се видела и невидела
Себе из листа воденог тока
Са новинског листа из дечјег ока
Из капи са смрекиног игличја
И опет смотрио до овог трена
Нисам ништа
И никога
_______________________________________________________
ИГОР РЕМС ПОЗВАН У ШПАНИЈУ
Под заштитним знаком Лорке, у Аликантеу (Шпанија), традиционално се одржава Међународни поетски фестивал који приређује ANUESCA (Asociación de Nuevos Escritores de Campello y Alicante).
На овом Фестивалу пропозиције су следеће: сваки песник дужан је да пошаље шест песама на изабрану тему, с тим да песме морају бити препеване на шпански језик. О селекцији и избору песника одлучује жири. Ове године на Међународни поетски фестивал позван је наш члан, песник и сликар Игор Ремс. Фестивал траје три дана, од 6. до 9. јула.
Игор Ремс је до сада објавио десет поетских књига. Заступљен је у многобројним страним и нашим антологијама, зборницима и алманасима, као и у књижевним новинама, часописима и листовима. Добитник је бројних међународних и наших књижевних награда и признања. Превођен је на немачки, пољски, шпански, енглески, бугарски, македонски, француски, италијански, румунски...
Имао је више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству.
Живи у Бару и Келну, као самостални уметник.
www.igorrems.wordpress.com
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
СРЕДА, 4. ЈУЛ, 12.00
СТОЈАНКА РАДЕНОВИЋ – ПЕТКОВИЋ (Торонто):
„ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ“
(Избор песама из књига објављених од 1991. до 2011. године, заједно са избором текстова о тим књигама)
Учествују: Радомир Андрић, др Миодраг Игњатовић, Тома Милошевић, Миљурко Вукадиновић, Вицо Дардић и аутор.
СРЕДА, 4. ЈУЛ, 19.00
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
МИЛЕ МЕДИЋ:
НАЗИВИ РЕЧНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
________________________________________________
ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА
Удружења књижевника Србије
Француска 7
Ј У Л 2012.
СРЕДОМ У 19 ЧАСОВА
ВРУЋЕ ТЕМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
4. ЈУЛ
МИЛЕ МЕДИЋ
НАЗИВИ РЕЧНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
11. ЈУЛ
МИЛЕ МЕДИЋ
СТАНДАРДИ И СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА
18. ЈУЛ
МИЛЕ МЕДИЋ
ПРАВОПИС И ПРАВОПИСИ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА
СТАРИ И НОВИ ПОГЛЕДИ
__________________________________________________________________________________________
СРЕДОМ У ПОДНЕ
КОД ГЕЦЕ КОНА
У среду, 4. јула 2012. у 12 сати,
на галерији књижаре "Геца Кон",
у Кнез Михаиловој улици 12,
представљање ексклузивног романа
у издању "Просвете"
Петар Сарић
"МИТРОВА АМЕРИКА"
О роману говоре:
др Марко Недић, књижевни критичар
Јован Јањић, директор „Просвете“
Милош Јанковић, уредник
Петар Сарић, аутор
____________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ У ГРАЧАНИЦИ
Милорад Ивић
НА ХИЛАНДАРСКОМ ПРАГУ
Наћутао сам се за све смрти
Тишине наслушао за свемир цео
Да ме крошња шумом не би сколила
Са обода пања растао
Између неба и земље утихњивао крило
И опет ослухнуо нисам ништа
Док лозу светогорску нисам у сну уснио
Напричао сам се разборио за много себе
За мноштво за руљу за светину
Речју се умножавао Ил то само хтео
Свеприсутан да будем Да ме зборе
Да ме мисле и понове
Бистрог у главама да ме носе
Под хиландарским звоном док се нисам расанио
Нагутао сам се чемерике наупијао ветрова
Препешачио земље за два живота
Истрошио просторе и сате Чега се све дотакао
Исањао изболовао Радост сву на свету
На радосницу свео
А само дан поврх тога
Ван вилиндарског небосклона
Знам био би исто
Нагледао сам се видела и невидела
Себе из листа воденог тока
Са новинског листа из дечјег ока
Из капи са смрекиног игличја
И опет смотрио до овог трена
Нисам ништа
И никога
_______________________________________________________
ИГОР РЕМС ПОЗВАН У ШПАНИЈУ
Под заштитним знаком Лорке, у Аликантеу (Шпанија), традиционално се одржава Међународни поетски фестивал који приређује ANUESCA (Asociación de Nuevos Escritores de Campello y Alicante).
На овом Фестивалу пропозиције су следеће: сваки песник дужан је да пошаље шест песама на изабрану тему, с тим да песме морају бити препеване на шпански језик. О селекцији и избору песника одлучује жири. Ове године на Међународни поетски фестивал позван је наш члан, песник и сликар Игор Ремс. Фестивал траје три дана, од 6. до 9. јула.
Игор Ремс је до сада објавио десет поетских књига. Заступљен је у многобројним страним и нашим антологијама, зборницима и алманасима, као и у књижевним новинама, часописима и листовима. Добитник је бројних међународних и наших књижевних награда и признања. Превођен је на немачки, пољски, шпански, енглески, бугарски, македонски, француски, италијански, румунски...
Имао је више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству.
Живи у Бару и Келну, као самостални уметник.
www.igorrems.wordpress.com
Удружење књижевника Србије...02.7.2012.
САХРАНА ЧЛАНА УКС ВЛАДИМИРА ПРЕДИЋА, КОЈИ ЈЕ ПРЕМИНУО 27. ЈУНА, ОБАВИЋЕ СЕ У ПОНЕДЕЉАК, 2. ЈУЛА,
НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ, У ВЕЛИКОЈ КАПЕЛИ, ОД 12.30 ЧАСОВА.
__________________________________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ У ГРАЧАНИЦИ
Књижевник из Грачанице Ратко Поповић добитник је овогодишње престижне награде "Златни крст Кнеза Лазара", песникиња из Републике Српске Јованка Стојчиновић Николић добитница је награде "Кондир Косовке девојке", док је "Перо Деспота Стефана Лазаревића" припало је др Валентини Питулић из Лешка, а "Грачаничка повеља" новосадском књижевнику Ивану Негришорцу.
Валентина Питулић
Коло
(Приштина, јуни 1999)
Месец кара звијезду Даницу:
„Ђе си била звијездо Данице?
Ђе си била ,ђе си дангубила
Дангубила три бијела дана?“
Виде ли Северњачо
Севером одоше Сербљи?
Селе се селе селе
Видим им мараме беле
Виоре виоре виоре
Виором вихором лахором
Стадоше пођоше не дођоше
Надошли недошли придошли
Обданицом окупани
Од урока оболели.
Страшно коло
Нежењено неудато
Ражењено разудато
Немо коло
Удовица сиротица
Чудно коло од убогих
Што бејаху домаћини
Што очима бисер броје.
Страшно коло заиграше
Наопако окренуше
Коло коло наоколо
Све у црно завијено
Ситно ситно што ситније
Црн се барјак над њим вије.
Селе се селе селе
Сербљи у златно руно
У погачу у прегачу
Змију присојкињу
Лазар им кулу зида
У зеници Белога Вида.
Некрштени дани
То мора да су
некрштени дани.
Дува зло
из осоја
и присоја
из увала
и појата
обданица
заноћница
окућница.
Дува зло
из међа
пређа
некрст
око кућа
до беспућа.
Само да се плетиво
не замрси
и не нестану
богојављењски
откоси
до иже јеси на небеси.
_________________________________________________________________________________________________________________
Недавно је у Радио-Београду представљена
књига афоризама Митра Ђерића Лакија
ДОН КИКОТ
АФОРИЗМЕ ИЗ КЊИГЕ „ДОН КИКОТ“
ИЗАБРАЛА МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ
Просјачки штап се прави од ниских грана.
На изборима увек исто.
Ко пређе народ, прешао је и цензус.
Кафане су мушке сигурне куће.
Лако је пензионерима
који имају родитеље.
Зашто се љубавница не рачуна као члан
породичног домаћинства кад највише троши?!
Да ли сте са праве стране решетки?
Ако непријатељ овако настави,
сигурно ће нас изгубити.
Имамо јако бирачко тело,
а слабу главу.
Америка нема ратне злочинце.
Широм су света.
Запад нам шаље демократију у праху.
Пре употребе мора да се мути.
Народ је незаштићени сведок.
Зевс је умро од богиња!
Европа нам отвара сва врата.
Да нас убије промаја.
Што је опозиција јача,
власт брже краде.
И ја сам за професионалну војску.
Да не гинемо за џабе.
Када се Срби сложе,
лакше ће да их упакују!
Ако држава овако настави,
и џепароши ће штрајковати.
Немамо национални интерес.
Нисмо ми овде из интереса.
„Нико не сме да вас бије!“
И неће вас бити.
Када распродамо Србију,
да ли ће купци да је бране?!
Народ не може живети горе.
Горе је све попуњено.
Да ли Кинези чувају наше вазе,
као ми њихове?
Потомци се надају да нећемо све
учинити за њих.
Дијалог, то су два монолога.
НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ, У ВЕЛИКОЈ КАПЕЛИ, ОД 12.30 ЧАСОВА.
__________________________________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ У ГРАЧАНИЦИ
Књижевник из Грачанице Ратко Поповић добитник је овогодишње престижне награде "Златни крст Кнеза Лазара", песникиња из Републике Српске Јованка Стојчиновић Николић добитница је награде "Кондир Косовке девојке", док је "Перо Деспота Стефана Лазаревића" припало је др Валентини Питулић из Лешка, а "Грачаничка повеља" новосадском књижевнику Ивану Негришорцу.
Валентина Питулић
Коло
(Приштина, јуни 1999)
Месец кара звијезду Даницу:
„Ђе си била звијездо Данице?
Ђе си била ,ђе си дангубила
Дангубила три бијела дана?“
Виде ли Северњачо
Севером одоше Сербљи?
Селе се селе селе
Видим им мараме беле
Виоре виоре виоре
Виором вихором лахором
Стадоше пођоше не дођоше
Надошли недошли придошли
Обданицом окупани
Од урока оболели.
Страшно коло
Нежењено неудато
Ражењено разудато
Немо коло
Удовица сиротица
Чудно коло од убогих
Што бејаху домаћини
Што очима бисер броје.
Страшно коло заиграше
Наопако окренуше
Коло коло наоколо
Све у црно завијено
Ситно ситно што ситније
Црн се барјак над њим вије.
Селе се селе селе
Сербљи у златно руно
У погачу у прегачу
Змију присојкињу
Лазар им кулу зида
У зеници Белога Вида.
Некрштени дани
То мора да су
некрштени дани.
Дува зло
из осоја
и присоја
из увала
и појата
обданица
заноћница
окућница.
Дува зло
из међа
пређа
некрст
око кућа
до беспућа.
Само да се плетиво
не замрси
и не нестану
богојављењски
откоси
до иже јеси на небеси.
_________________________________________________________________________________________________________________
Недавно је у Радио-Београду представљена
књига афоризама Митра Ђерића Лакија
ДОН КИКОТ
АФОРИЗМЕ ИЗ КЊИГЕ „ДОН КИКОТ“
ИЗАБРАЛА МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ
Просјачки штап се прави од ниских грана.
На изборима увек исто.
Ко пређе народ, прешао је и цензус.
Кафане су мушке сигурне куће.
Лако је пензионерима
који имају родитеље.
Зашто се љубавница не рачуна као члан
породичног домаћинства кад највише троши?!
Да ли сте са праве стране решетки?
Ако непријатељ овако настави,
сигурно ће нас изгубити.
Имамо јако бирачко тело,
а слабу главу.
Америка нема ратне злочинце.
Широм су света.
Запад нам шаље демократију у праху.
Пре употребе мора да се мути.
Народ је незаштићени сведок.
Зевс је умро од богиња!
Европа нам отвара сва врата.
Да нас убије промаја.
Што је опозиција јача,
власт брже краде.
И ја сам за професионалну војску.
Да не гинемо за џабе.
Када се Срби сложе,
лакше ће да их упакују!
Ако држава овако настави,
и џепароши ће штрајковати.
Немамо национални интерес.
Нисмо ми овде из интереса.
„Нико не сме да вас бије!“
И неће вас бити.
Када распродамо Србију,
да ли ће купци да је бране?!
Народ не може живети горе.
Горе је све попуњено.
Да ли Кинези чувају наше вазе,
као ми њихове?
Потомци се надају да нећемо све
учинити за њих.
Дијалог, то су два монолога.
Удружење књижевника Србије...30.6.2012.
ПРИЛОГ 1:
Фондација ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ из Чикага доделила Светску православну књижевну награду БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
ПРИЛОГ 2:
ИЗЈАВА ИГОРА РЕМСА, писца и сликара из Келна
___________________________________________________________
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
СУБОТА, 30. ЈУН 2012, 20.00
П(Ј)ЕСНИЦИ
КОЗАРИ
Поводом 70 година од геноцида над српским народом
и 70 година од славне Битке на Козари,
своје стихове казују
глумица Биљана Ђуровић
и песници Србије и Српске:
Драган Колунџија, Душка Врховац, Љубивоје Ршумовић,
Милован Витезовић, Зорица Арсић Мандарић, Рајко Срдић,
Здравко Бујић и Душко М. Петровић
__________________________________________________________________________________________________________________
ОДРЖАНО 23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ
У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА,
У БАБИНОМ МОСТУ - ЗА ТРПЕЗОМ КНЕЗА ЛАЗАРА
И НА ГАЗИМЕСТАНУ
Учесници:
Душко М. Петровић, Иван Негришорац, Бранислав Вељковић, Давид Дако Кецман, Бећир Вуковић, Јованка Стојчиновић Николић, Љубиша Ђидић, Мома Драгићевић, Валентина Питулић, Милан Михајловић, Радослав Златановић, Радомир Стојановић, Ранко Ђиновић, Живојин Ракочевић, Милорад Ивић, Милица Јефтимијевић Лилић, Ратко Поповић и Мирјана Булатовић.
Књижевник из Грачанице Ратко Поповић добитник је овогодишње престижне награде "Златни крст Кнеза Лазара", песникиња из Републике Српске Јованка Стојчиновић Николић добитница је награде "Кондир Косовке девојке", док је "Перо Деспота Стефана Лазаревића" припало је др Валентини Питулић из Лешка, а "Грачаничка повеља" новосадском књижевнику Ивану Негришорцу.
Тако је одлучио жири у саставу: мр Милица Јефтимијевић Лилић, Живојин Ракочевић и Марко Деспотовић.
_____________________________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ
(ПЕСМЕ УЧЕСНИКА ПРИСПЕЛЕ НА ЕЛЕКТРОНСКУ АДРЕСУ УКС 29. ЈУНА)
Милан Михајловић
М А Т И
Шта сам то скривио Кажем да јелек му пристаје
Па ме напушташ? Зар крив сам што Пећку
Шта сам то згрешио Тронручицу свак препознаје
Да ме тако лако остављаш? Зар крив сам што фреске скрнављене
Зар крив сам што зачет Грачаници снаже лепоту
Не бирам где ничем Зар крив сам што у Потоку Дубоком
Зар крив сам што најпре Међ прецима налазим мир и доброту
Теби слова сричем Зар крив сам што гробља
Зар крив сам што дојен Преорана памтим
Твојим млеком растам Зар крив сам што свећом
Зар крив сам уз гусле Сећам их и пламтим
Што с ранама срастам Зар крив сам што Васкрсом
Зар крив сам што црквом Чувар јаје бојим бoжуром
Кунем се и молим Зар крив сам што ђурђевке своје
Зар крив сам пред алом И твоје пељам копривом
Што се не покорим Зар крив сам што прагом
Зар крив сам што боланим Бдијем до сванућа
Призрен, Девич, Дечане, Зар крив сам што страх ме
Зар крив сам што грлим Од нових беспућа
Метохију са брда Звечане
Зар крив сам што Проклетију
Зар крив сам пред вранама
Што још не узмичем
Зар крив сам што међу
Ни за пед не мичем
Зар крив сам што волим те
Силно и бескрајно
Зар крив сам што горим
Очајем истрајно
Зар крив сам што жив сам
И што постојим
Зар крив сам рођењем
Што твојим се бројим ?
Душко М. Петровић
...И ПИТАМ
Боле ли те моје ране,
зликовче?
Можеш ли да се уздигнеш
до бола
или још у злочину
и само злочину
видиш задовољства врх?
Твоје су жртве
одавно над тобом,
али ти не упиреш поглед у Небо,
него
нове жртве иштеш
да увек поново
задовољно вриснеш
у злочину срећан!
Оно зло над злима свим
склања те и крије:
ни од ког другог,
осим од тебе сама,
и боји се да ћеш с нама,
који још вишњим чудом трајемо,
можда и случајно,
да отареш крв с очију
и видиш ко си.
Рука зла и полет злочина –
то си!
Кад би прогледао, кад би
се видео,
верујем и желим да верујем
да би разумео
зашто те питам:
боле ли те ране моје?
Мене не боле, нити ће икад!
Страдање у вери
и за веру
Господа нашег Исуса Христа
поништава бол
и ја овакав,
гарав
од твојих паљевина,
и крвав
од твојих клања –
за те молим,
за те,
зликовче, јадниче!
Молим Бога да прогледаш,
да се видиш
и застидиш
себе
пред Дечанима и Светим архангелима,
пред Зочиштем и Мушутиштем,
пред Пећком патријаршијом,
Соколицом и Грачаницом...
Пред народом овим светим
прогледај!
И да ти да Бог
да више никад и ни од ког
не чујеш то страшно питање:
Боле ли те моје ране,
зликовче?
Београд, Врачар, 14.јуна 2012. у дану преподобног Јустина Ћелијског
Мирјана Булатовић
ЗАЛОГ
Шта Србију за небеса веже
те још није отпала са свода?
Да ли видиш, наш Честити Кнеже,
докле нас је довела слобода?
Кога има на небу, јунаци?!
Чија жртва није потрошена?!
Јавите се! Требају нам знаци
да нас гледа војска покошена.
____________________________________________________________
28.06.2012 09:32 Елемир
Сремчеви дани у Елемиру
Свечаном долелом награде ауторима на књижевном конкурсу и низом културно-уметничких и забавних догађања, 29. јуна у Елемиру ће почети седма по реду културно-уметницка манифестација "Бал у Елемиру -Сремчеви дани".
У част Стевана Сремца, првог дана манифестације на трибини названој "Распричавање", организатори су најавили наступ приповедача из Ниша, Срђана Савића, Стане Динић Скочајић, Зорана Пешића Сигме и Зорана Ћирића.
За 30. јун првиђена је пројекција документарног филма, "Стеван Сремац-живот и дело", редитеља Микија Миомира Станковића, у продукцији Филм фокуса из Ниша.
У Елемиру, банатском селу, које Сремац сликовито представио у својим делима, током два дана биће приређено више културних програма, концерата и позоришних представе.
Организатори: Месна заједница Елемир и Банатски културни центар Ново Милошево
www.tanjug.rs
Фондација ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ из Чикага доделила Светску православну књижевну награду БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
ПРИЛОГ 2:
ИЗЈАВА ИГОРА РЕМСА, писца и сликара из Келна
___________________________________________________________
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
СУБОТА, 30. ЈУН 2012, 20.00
П(Ј)ЕСНИЦИ
КОЗАРИ
Поводом 70 година од геноцида над српским народом
и 70 година од славне Битке на Козари,
своје стихове казују
глумица Биљана Ђуровић
и песници Србије и Српске:
Драган Колунџија, Душка Врховац, Љубивоје Ршумовић,
Милован Витезовић, Зорица Арсић Мандарић, Рајко Срдић,
Здравко Бујић и Душко М. Петровић
__________________________________________________________________________________________________________________
ОДРЖАНО 23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ
У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА,
У БАБИНОМ МОСТУ - ЗА ТРПЕЗОМ КНЕЗА ЛАЗАРА
И НА ГАЗИМЕСТАНУ
Учесници:
Душко М. Петровић, Иван Негришорац, Бранислав Вељковић, Давид Дако Кецман, Бећир Вуковић, Јованка Стојчиновић Николић, Љубиша Ђидић, Мома Драгићевић, Валентина Питулић, Милан Михајловић, Радослав Златановић, Радомир Стојановић, Ранко Ђиновић, Живојин Ракочевић, Милорад Ивић, Милица Јефтимијевић Лилић, Ратко Поповић и Мирјана Булатовић.
Књижевник из Грачанице Ратко Поповић добитник је овогодишње престижне награде "Златни крст Кнеза Лазара", песникиња из Републике Српске Јованка Стојчиновић Николић добитница је награде "Кондир Косовке девојке", док је "Перо Деспота Стефана Лазаревића" припало је др Валентини Питулић из Лешка, а "Грачаничка повеља" новосадском књижевнику Ивану Негришорцу.
Тако је одлучио жири у саставу: мр Милица Јефтимијевић Лилић, Живојин Ракочевић и Марко Деспотовић.
_____________________________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ
(ПЕСМЕ УЧЕСНИКА ПРИСПЕЛЕ НА ЕЛЕКТРОНСКУ АДРЕСУ УКС 29. ЈУНА)
Милан Михајловић
М А Т И
Шта сам то скривио Кажем да јелек му пристаје
Па ме напушташ? Зар крив сам што Пећку
Шта сам то згрешио Тронручицу свак препознаје
Да ме тако лако остављаш? Зар крив сам што фреске скрнављене
Зар крив сам што зачет Грачаници снаже лепоту
Не бирам где ничем Зар крив сам што у Потоку Дубоком
Зар крив сам што најпре Међ прецима налазим мир и доброту
Теби слова сричем Зар крив сам што гробља
Зар крив сам што дојен Преорана памтим
Твојим млеком растам Зар крив сам што свећом
Зар крив сам уз гусле Сећам их и пламтим
Што с ранама срастам Зар крив сам што Васкрсом
Зар крив сам што црквом Чувар јаје бојим бoжуром
Кунем се и молим Зар крив сам што ђурђевке своје
Зар крив сам пред алом И твоје пељам копривом
Што се не покорим Зар крив сам што прагом
Зар крив сам што боланим Бдијем до сванућа
Призрен, Девич, Дечане, Зар крив сам што страх ме
Зар крив сам што грлим Од нових беспућа
Метохију са брда Звечане
Зар крив сам што Проклетију
Зар крив сам пред вранама
Што још не узмичем
Зар крив сам што међу
Ни за пед не мичем
Зар крив сам што волим те
Силно и бескрајно
Зар крив сам што горим
Очајем истрајно
Зар крив сам што жив сам
И што постојим
Зар крив сам рођењем
Што твојим се бројим ?
Душко М. Петровић
...И ПИТАМ
Боле ли те моје ране,
зликовче?
Можеш ли да се уздигнеш
до бола
или још у злочину
и само злочину
видиш задовољства врх?
Твоје су жртве
одавно над тобом,
али ти не упиреш поглед у Небо,
него
нове жртве иштеш
да увек поново
задовољно вриснеш
у злочину срећан!
Оно зло над злима свим
склања те и крије:
ни од ког другог,
осим од тебе сама,
и боји се да ћеш с нама,
који још вишњим чудом трајемо,
можда и случајно,
да отареш крв с очију
и видиш ко си.
Рука зла и полет злочина –
то си!
Кад би прогледао, кад би
се видео,
верујем и желим да верујем
да би разумео
зашто те питам:
боле ли те ране моје?
Мене не боле, нити ће икад!
Страдање у вери
и за веру
Господа нашег Исуса Христа
поништава бол
и ја овакав,
гарав
од твојих паљевина,
и крвав
од твојих клања –
за те молим,
за те,
зликовче, јадниче!
Молим Бога да прогледаш,
да се видиш
и застидиш
себе
пред Дечанима и Светим архангелима,
пред Зочиштем и Мушутиштем,
пред Пећком патријаршијом,
Соколицом и Грачаницом...
Пред народом овим светим
прогледај!
И да ти да Бог
да више никад и ни од ког
не чујеш то страшно питање:
Боле ли те моје ране,
зликовче?
Београд, Врачар, 14.јуна 2012. у дану преподобног Јустина Ћелијског
Мирјана Булатовић
ЗАЛОГ
Шта Србију за небеса веже
те још није отпала са свода?
Да ли видиш, наш Честити Кнеже,
докле нас је довела слобода?
Кога има на небу, јунаци?!
Чија жртва није потрошена?!
Јавите се! Требају нам знаци
да нас гледа војска покошена.
____________________________________________________________
28.06.2012 09:32 Елемир
Сремчеви дани у Елемиру
Свечаном долелом награде ауторима на књижевном конкурсу и низом културно-уметничких и забавних догађања, 29. јуна у Елемиру ће почети седма по реду културно-уметницка манифестација "Бал у Елемиру -Сремчеви дани".
У част Стевана Сремца, првог дана манифестације на трибини названој "Распричавање", организатори су најавили наступ приповедача из Ниша, Срђана Савића, Стане Динић Скочајић, Зорана Пешића Сигме и Зорана Ћирића.
За 30. јун првиђена је пројекција документарног филма, "Стеван Сремац-живот и дело", редитеља Микија Миомира Станковића, у продукцији Филм фокуса из Ниша.
У Елемиру, банатском селу, које Сремац сликовито представио у својим делима, током два дана биће приређено више културних програма, концерата и позоришних представе.
Организатори: Месна заједница Елемир и Банатски културни центар Ново Милошево
www.tanjug.rs
| 1.doc |
| 2.pdf |
Удружење књижевника Србије...26.6.2012.
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 27. ДО 30. ЈУНА 2012.
ВЕЧЕРАС У 19 ЧАСОВА
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ: "ЗЛАТНЕ ОЛУПИНЕ"
УПРАВО ЈЕ ИЗ ТЕМИШВАРА СТИГЛА ВЕСТ ДА ЈЕ ЂОРЂУ СЛАДОЈУ ПРИПАЛА ЈОШ ЈЕДНА НАГРАДА - ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА. ЧЕСТИТАМО!
СРЕДА, 27. ЈУН, 12.00
НЕНАД ГРУЈИЧИЋ „ПРИЧЕ ЗА РОМАНЕ“
(Културни центар Новог Сада, 2012)
Учествују: Драгољуб Стојадиновић, Андреа Беата Бицок, Миљурко Вукадиновић и аутор.
________________________
Ненад Грујичић
МАГАРЕЋА ПРИЧА
(фрагмент)
Ја сам трговац сољу. Певам песме од Молдавије до Јадрана. Све сам пропутовао, свуда певушио, џакове соли навелико продавао. Прочуло се за моје певање и со. На магарцу и магарици пронео сам сав свој иметак. Уз њих сам, велим, певао, радовао се животу, били су ми и брат и сестра кроз туђе крајеве, низ пусте друмове света округлога. По магарећем ширењу ушију, знао сам колико ћу да певам. Кад спусте најежене ушне шкољке и фркну, певању је крај. Ако бих којим случајем наставио, они би се, магарећа посла, укопали, и ни макац.
Млеко магарице је најздравије на свету. Лечи многе бoлести, посебно плућа и дисајне органе, обнавља крвну слику и подиже имунитет. Ма да не набрајам – лечи све. Магарица своје младунче, пуле, носи годину и петнаест дана. И то казује да је магарац сложенији створ од човека. Ко би то рекао?
У магарећем млеку купала се и Клеопатра. Оно пролепшава и попут сунца обнавља сјај коже, даје јој здравље и цваст. Сапун од магарећег млека спира видљиве и невидљиве делове тела и коже, храни и оплемењује. Скуп је као злато – за те паре жена би могла да купи читаве цегере обичних сапуна. И то ти је магарећа прича. Узми или остави. Јер, магарица за годину дана даје само двадесетак литара млека. Магареће злато.
Кад магарица зачне, склањам је од магарца. Он тек тад наврће и насрће, против њене воље жели да јој угура своју голему пуздру, дупло већу од коњске. Магарица се брани копитама, удара га по лабрњи и тера, али он још више наваљује. Дешавало се да је савлада и растури, како би рекли у судници – да је силује. И, не ретко, магарица је знала да побаци плод. Зато, кажем, магарца одвајам од магарице док је бременита. Остављам је код куће и сâм с магарцем крећем на пут. Тад је магарац непослушнији, често застаје, укопава се, њаче, реве, хоће да се врати, ради по своме, бесни, ништа му не можеш. Зато поред соли, имам и кесу шећера па га подмићујем и варакам до далекога циља.
Док се маго слади шећером, ја певам. А путујемо, богме, далеко, мало би ко веровао. Али чим слад нестане у његовим крупним зубима, он се укопа и спусти уши. То је, дабоме, значило да морам истог трена престати с певањем. Магаре је сито слаткорије сат-два, па и дуже, ћутећке се пењемо уз брдо с којег ћемо се с ону страну спустити у варош где нас чекају купци соли.
Севдалинка ми прирасла за срце: ''Снијег паде на бехар на воће'', ''Дјевојка соколу зулум учинила'', ''Звијезда тјера мјесеца'', ''Колико је Приједор поље'', ''Ај, срдо моја, не срди се на ме'', ''Ој, дјевојко, ђинђо моја'', ''Врбас вода носила јаблана''... Па ''Откако је Бањалука постала'', ''Сарајево, ватром изгорило'', ''Ај, колика је Јахорина планина'', ''Ах, мерака у вечери ране''... Уз саз или шаргију запевати севдалинку, значило је дисати превојима мелодијске шаре, допрети до жилице светлости сваке речи. Ух!
Без севдалинке мој живот би био много сиромашнији, ништа. Пјевао сам, ето, рећи ћу то ијекавски, и кад ми се плаче. Тад је карасевдах најбољи, црна жуч љубави. Сјетим се Фатиме, најљепше цуре у Приједору, допала ми се док сам продавао со на Береку, нa малој ади с ријеке Сане. Допала, и ништа даље од тога. Кад заљуља преко мостића, све живо, с једне и с друге обале, гледа и уздише. Ајме мени, лијепе ли жене!
На Береку има неколико џамија, оглашавају се пет пута на дан. Православна црква је овамо, преко улице, с десне стране ријеке, прије рачвања око Берека. Звона се помијешају с гласом мујезина па вријеме утекне ушима тамо и овамо. Кад су приједорски муслимани подизали срушену џамију, догодило се чудо. Из дубине хоризонта грунуо вјетар и донио тамну облачину у облику главе старца са два коса ока строгог погледа. Старац је с неба оштро посматрао окупљени свијет док се у фијуку олује чула мујезинова молитва. Многима се крв заледила у жилама. Једни су рекли – Алахова опомена, други – чудо невиних још из оног рата.
Око цркве о празницима зачне се луда ојкача, старо козарско коло повилени па се сви изобразе, озбиљни у лицу, по покрету ногу само видиш да су весели, ускачу у колоплет укрштених руку преко груди и – даворијају. И бркајлије и ђедови, и ожењени и младићи с тек ижђикалом длачицом испод носа, ту су у пуној снази и дјевери и шурјаци, и стричеви и ујаци. Ускачу и снаше, удате и неудате, удовице и старије, виждраче и повијуше. Нагазио сам ти се ја и кола и ојкаче, и цура и жена, напјевао за цијели живот: ''Жено моја, дедер вјерна буди, ко не тражи а ти га понуди!'' А кад жене шевиним гласом поведу коло, цвјета наново крушка испод црквеног звона. ''Ево мене румена ко ружа, удовица крај живога мужа!''
На Береку током године има неколико вашара. Како која вјера и датуми, тако и вашари. Накуповао сам се трубица и пиштаљки, огледалцади и пиштољчића, шећерлема и рахатлокума; све дарови за дјецу у нигдини, за туђу дјецу. Био сам ожењен кратко, ни годину и по, нисам имао дјеце, оставила ме несуђеница. О новој женидби и не размишљам, која би то пошла за мене кад ме код куће никад нема. Волим свачију дјецу као своју. На Береку сам се напјевао и намрчио свега и свачега, али и напродао соли, нема шта. Ту ми се магарац био загледао у једну магарицу трговца из Истре. Пустили смо их уз Сану у ноћ да се ижџилитају.
Берек је и мјесто гдје навраћају и ловци у свој Дом. Ту сам се, вала, наслушао севдалинке. Гледао сам како ловци долазе са преко рамена натовареним фазанима и зечевима, сједају за столове у башти Дома. Уз мезетлук и ракију пјевају најљепши севдах док им крај ногу мирује убијена дивљач од којих је нека већ стигла печена на сто.
У Фатиму се заљубио Младен, црнооки младић јаког корака, из чувене партизанске породице. Фатимин дјед био на супротној страни у Другом свјетском рату. Она и Млађо тајно су се виђали и ашиковали. Различита вјера, то ти је, родитељи били против. Видјевши да нема среће у Приједору, Фатима и Младен побјегну у свијет, шта ће друго! Тек понешто се могло чути о њима, углавном непровјерене приче: да су у Швајцарској, у Њемaчкој, неки рекли – у Шведској, а поштар Лујенда донио причу да су у Америци. Онда опет неки ћућорили да су Младен и Фатима испали из воза, утопили се у мору, авион се срушио, да су се разбољели у бијеломе свијету и шта све не. Долазиле су и лијепе приче: да су се обогатили, да возе по три аута, да је Фатима добила на холандској лутрији премију највећу у историји, да имају ланац апотека, да не знају шта ће од пара, да имају петоро дјеце, да пуцају од здравља.
Много година касније, с магарцима у Бугарској, набасао сам, нећете вјеровати, на Фатиму и Младена, као неке лудспрде раде у циркусу. Она на слону изводи акробатске вјежбе, хвата се за трапез, пење и хода изнад понора раширених руку, озго скаче слону на пружену сурлу. А Младен са змијама игра некакав плес, носа их под пазухом и око врата, па с врха главе, а оне дебљине његових руку и ногу, па их онда принесе и мота око слонове сурле док се Фатима преврће на леђима големе животиње.
Хтјели су да купе, нису питали шта кошта, и магарца и магарицу, кажу, то би у циркусу била атракција. Дресирали би их да реве на дечје гласове и бомбоне, и шта све већ не рекоше. Навалили, нуде и мени посао – да продајем карте на улазу у циркус, а могао бих и са магарцима припремити тачку са пламеним колутовима и шећером. Једва побјегох с магарцима, и не упитах како им је у Бугарској, и откуд ту, како су допељали у турски циркус.
Е, људи, шта све живот намести. Ево ме опет у екавском времеплову, спустио сам се у Срем. Ту има добрих магараца, разликују се од банатских, на пример. Мало је ситнији, али ђаволаст, ради по своме и – тачка. Воли и да попије. Виђам га с газдом испред продавнице како оба цевче пиво из исте флаше, а богами хоће магарац и вино. Тад не слуша газду, овај мора по његовоме – како маго њакне. Растрчи се магарац у круг, па напада децу, маше репом, нагло се укопа, ритне се ногом, удари главом у групу људи што чучећи пијуцкају пред продавницом. Они врисну у смеху и страху, па бежи куд који мили моји. С таквим магарцем ја не бих пошао у свет. У Банату нисам чуо да се магарци тако понашају. Ни у Бачкој, мада је један играо уз сватовску музику, на свадби потомка Дунђерских. Неки рекли да је то душа Гедеона Дунђерског, пала па игра у магарећој опреми.
Ту ти је бећарац мила мајка. То ти је њихова ојкача, само што се види да је мелодија бећарца много млађа, онако варошка и гражданска. А то шта све Сремци запевају и које, око поноћи, безобраштине одерњају уз тамбуру, то нема ни и у два Баната, ма – ни у две Бачке. Мислио сам да тога има само у ојкачи. Старија је, па ко велим, паметнија, има право да лàне. Свугде се у Војводини сербској пева бећарац, али, велим, у Срему, чудо једно: ''Колико си љубила бећара?/ Три пут седам двадесет и један,/ и још осам, ето, толико сам!'' Ово је тростих, бећарац је обично у двостиху: ''Веруј керу, не веруј швалеру...''. Ето, у једном стиху све се већ римује и казује, други нећу ни наводити. А скроз безобразне – хм, неки други пут.
У Банату сам видео како се пева уз њењаре, чудне инструменте који нису ни тамбура ни виолина. А јесу једно и друго, нешто између – кобза зову тај инструмент. Умало их на први поглед на назвах магарећим гаћама, ни сам не знам зашто. А зову их, видиш – кобилина глава! Кажу да у руским степама на шупљу коњску главу пустињаци свирају. Е, овде у пустарским салашима неки певају и свирају уз кобилину главу, зову је и слепачка виолина. Певају слепци од салаша до салаша, за комад сланине и сира, коцку шећера и шаку соли, кесу брашна и ораха. Слепце обично води неумивена девојчица с дуплом торбом пљоскуљом на леђима каквог шантавог магарета. Нико их не одбија, сви дају колико могу, сматрају да им слепи певач доноси срећу, пуштају га да дотакне штапом кокошке отпозади – да више јаја носе, уводе слепца у шталу да прекрсти штапом балегарски воњ – да би краве доста млека давале. Моји магарци почесто реву као те њењаре: ''Ње-њааа-ње-њааа!''
(Из књиге ''Приче за романе'', Културни центар Новог Сада, 2012)
СРЕДА, 27. ЈУН, 19.00
Редакција часописа Отаџбина представља књигу Милана Љепојевића “МЕДИЈИ У СЛУЖБИ МОЋНИКА“
О књизи говоре: Тадеј Лаберник (Љубљана), Драган Јеринић и аутор (Бања Лука). Медијатор: Перо Ђурђевић (Београд), уредник Културе у часопису Отаџбина.
У СРЕДУ, 27. ЈУНА, У 19 ЧАСОВА, У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА - члан УКС из Америке БИЉАНА Д. ОБРАДОВИЋ
представља двојезичну збирку поезије Little Dirsuptions/ Мали поремећаји
и превод збирке песама унуке Езре Паунда - Патриције де Ракевилц Dear Friends/ Драги пријатељи
ПЕТАК, 29. ЈУН, 19.00
ИВАНА ДОСТАНИЋ: "СВЕТ ОД ЛЕПТИРА И ЗВЕЗДА" - поезија за децу из комплета "И у парку и у кући - забави се и научи"
Учествују: Љубивоје Ршумовић, Ненад Грујичић; Ивана Достанић казује своје стихове; програм воде Дина Чолић и Светлана Луковић.
СУБОТА, 30. ЈУН, 20.00
"П(Ј)ЕСНИЦИ КОЗАРИ"
Поводом 70 година од геноцида над српским народом и 70 година од славне Битке на Козари, своје стихове казују глумица Биљана Ђуровић и песници Србије и Српске: Драган Колунџија, Душка Врховац, Љубивоје Ршумовић, Милован Витезовић, Зорица Арсић Мандарић, Рајко Срдић, Здравко Бујић и Душко М. Петровић.
______________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ
У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА,
У БАБИНОМ МОСТУ - ЗА ТРПЕЗОМ КНЕЗА ЛАЗАРА
И НА ГАЗИМЕСТАНУ
27. ЈУНА У 12.30
ПЕСНИЦИ У БАБИНОМ МОСТУ, ЗА ТРПЕЗОМ КНЕЗА ЛАЗАРА
27. ЈУНА У 20.00
ПЕСНИЦИ У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА
28. ЈУНА У 8.00
ЛИТУРГИЈА У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА
У 12.00 - ПАРАСТОС НА ГАЗИМЕСТАНУ
ПОСЛЕ ПАРАСТОСА
ДЕВЕТ ПАСНИКА као ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА
Учествују:
Добрица Ерић, Душко М. Петровић, Андреј Јелић Мариоков, Бранислав Вељковић, Иван Негришорац, Давид Дако Кецман, Бећир Вуковић, Јованка Стојчиновић Николић, Љубиша Ђидић, Мома Драгићевић, Валентина Питулић, Петар Сарић, Милан Михајловић, Радослав Златановић, Радомир Стојановић, Ранко Ђиновић, Драгомир Костић, Драган Ничић Циноберски, Милица Јефтимијевић Лилић, Живојин Ракочевић, Ратко Поповић и Мирјана Булатовић.
____________________________________________________________________________________________________
РУСКИ ДОМ у Београду и Удружење ПОЕТА
29. јуна (петак) у 12 часова
ПРЕДСТАВЉАЈУ ДВЕ КЊИГЕ
ЉИЉАНЕ БУЛАТОВИЋ
"РАПОРТ КОМАНДАНТУ"
"РАПОРТ КОМАНДАНТУ У ОГЛЕДАЛУ ЕПОХЕ"
И ТРИ НАГРАДЕ:
ИМПЕРСКА КУЛТУРА Савеза писаца Русије за СЛОВЕНСКО БРАТСТВО
ЗЛАТНИ ВИТЕЗ Првог словенског форума уметности
РЕЧ НАРОДА листа СОВЈЕТСКАЈА РОСИЈА
Учествују:
Веселин Џелетовић Павлов , председник Удружења ПОЕТА, издавач
Академик САНУ др Јелена Јурјевна Гускова, руководилац Института за истраживање савремене кризе на Балкану у РАНУ, сенатор Републике Српске
Мр Момир Булатовић, бивши предсдедник Републике Црне Горе и Савезне владе СР Југославије
Саво Сокановић, генерал ВРС
Др Раде Рајић, пуковник ВРС
Горан Петронијевић, адвокат
Бранко Лукић, шеф тима за одбрану генерала Ратка Младића пред хашким трибуналом
Дарко Младић, син генерала Ратка Младића
Љиљана Булатовић Медић, аутор
Мајстор фруле, Милинко Ивановић Црни
РУСКИ ДОМ у Београду
Ул. Краљице Наталије бр. 33
_________________________________________________________________________________________________
СКУП „ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ“
Вас позива на представљање књиге
ОТИСЦИ ВРЕМЕНА
Из културног летописа Срба у Канади
КАТАРИНЕ КОСТИЋ
Уводна реч: СОФИЈА ШКОРИЋ
Специјални гост: ИВАНА ЂОРЂЕВИЋ
О књизи говоре: др РАДОМИР БАТУРАН и ЖЕЛИМИР МЛАЂЕНОВИЋ
Разговор са аутором и читање текстова из књиге: САЊА КРСТОНОШИЋ
У ПЕТАК, 29. ЈУНА 2012, у 19 часова
КЊИЖАРА „СРБИКА“
2465 Dundas Str. W., Toronto
___________________
"Катарина Костић је деценијама била, а то је и данас у зрелим годинама, активни судионик тамошње књижевне и културне сцене. И више од тога. Она је њихов драгоцени хроничар који је све то преточио у дуготрајније постојање, отиске тога времена, из стварности и своје душе, преточио у реч, оставио драгоцен писани траг. Забележила је готово сваки пажње вредан тренутак у минулим данима испуњен књижевним и уметничким садржајем..."
Уредник књиге Мићо Цвијетић
"Први део „Отисака времена“ чине сабрани сусрети, разговори и портрети писаца и сликара... Поменимо само неке - Мирослава Антића, Мому Капора, Матију Бећковића, Милорада Павића, Стевана Раичковића, Душана Петричића... У овом делу доминирају, без претеривања се може рећи, два антологијска интервјуа. Први је са Десанком Максимовић, а други са „оцем“ српске графике Михаилом Петровим..."
Торонто новости – Живко Церовић
_________________________________
ПИСЦИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
НА САБОРУ СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ
На планини Јавор, у организацији „СТАРЕ РАШКЕ“
недавно је приређен САБОР СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ ИЗ ЗЕМЉЕ И РАСЕЈАЊА.
Хуманитарна организација „СТАРА РАШКА“ годинама настоји да врати живот опустелим српским селима,
па је и овог пута тим поводом окупила велики број фолклорних група из Србије, Републике Српске,
Црне Горе, Румуније и других земаља.
Удружење књижевника Србије се придружило и подржало иницијативу да млади остају у селима
и заснивају домаћинства, како бисмо се умножили, усложили и обожили.
Чланови Удружења књижевника Србије читали су своје песме, које је публика срдачно поздравила.
Председник Радомир Андрић представио је колеге - др Мићу Цвијетића, Бранислава Вељковића,
Љиљану Браловић, Војислава Вукотића, Милијана Деспотовића и Јеремију Лазаревића.
Војин Вучићевић, председник хуманитарне организације "СТАРА РАШКА" и Општина ИВАЊИЦА
приредили су одличан програм, који је пратило више од 10 000 људи.
_____________________________________________
РАДОМИР АНДРИЋ
ВИТЕЗ СРПСКЕ КУЛТУРЕ
У Чајетини је недавно, доделом признања „Видовдански витез“
отворено „Златиборско културно лето“.
Организациони одбор „Видовданских културних свечаности“ једногласно је одлучио
да златну плакету „Витез српске културе“додели књижевнику Радомиру Андрићу.
________________________________________
Европска престоница културе -Писци из РС представљени на сајму књига у Марибору
МАРИБОР - У оквиру Европске престонице културе у Марибору је одржан Међународни регионални сајам књига.
Поред домаћих издавача, сајму су присуствовали и издавачи из шире регије,
од Њемачке, преко Аустрије, до Македоније.
На сајаму је учествовало Удружење књижевника Републике Српске, Подружница Бања Лука, а на позив Друштва писаца Словеније, издавача Апокалипса и књижаре Буча. Сајам се одржавао од 19. до 24. јуна, на ком је Подружница УКРС Бања Лука представила својих педесетак наслова, међу којима: Бориса Лазића, „Антологија српске поезије на француском“, „Кључ за двије браве“, двојезично издање српских и словенских прозаиста , „Расуто вријеме“, избор бањалучких пјесника на српском и енглеском језику, часопис "Књижевник", те књиге сл. аутора: Ранка Рисојевића, Станоја Плавшића, Ранка Павловића, Жарка Кецмана, Радмила В. Радовановића, Јованке Стојчиновић - Николић, Миленка Стојичића, Љиљане Лалић, Боре Капетановића, Михајла Орловића, Миладина Берића, Предрага Лазаревића, Маје Видмар, Јурија Худолина, Марјанце Кочевар, Горана Глувића и др.
У оквиру читања које је организовао издавач Апокалипса представљен је роман Здравка Кецмана „Scabiosa trenta“ у преводу на словеначки и књига пјесама Жарка Кецмана „Огледало и ја“. На Сајму је било више тематских разговора, међу њима: Електронска књига и шта се чита, Млади читаоци, Промотери литературе, Литература и друге умјетности, Дигитална књига у Скандинавији, Сусрети са писцима, Борисом Пахором, Kristino Batoceleti, Здравком Кецманом, Бранком Чегецом, Мирославом Мићановићем, Stanislavom Chrobakovom Repar, али и други облици разговора са писцима; Читалачка анимација Јања Видмар, Међународно стручно савјетовање – Шта се чита, шта се преводи (др Thomas Spar, De, Seid Serdarević, Hr, Annemarie Turk, At, Katja Stergar, SL) затим и друге теме на којима су говорили домаћи писци и гости.
Посебно занимљив је био разговр на тему Аутор и издавач у организацији Апокалипсе, гдје су тематски излагали; Примож Репар, Сл, Мариан и Петер Милачек, Словачка, Игор Исаковски, Македонија, Здравко Кецман, РС, и др. Отварање Сајма уприличили су својом изузетно надахнуитом ријечју, Предсједник друштва писаца Словеније Вено Тауфер, Митја Чандер, те организатор и директор сајма Здравко Душа.
Трошкове учешћа подружнице Удружења књижевника Републике Српске Бања Лука највећим дијелом сносио је организатори, Друштво писаца Словеније.
(Фронтал)
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 27. ДО 30. ЈУНА 2012.
ВЕЧЕРАС У 19 ЧАСОВА
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ: "ЗЛАТНЕ ОЛУПИНЕ"
УПРАВО ЈЕ ИЗ ТЕМИШВАРА СТИГЛА ВЕСТ ДА ЈЕ ЂОРЂУ СЛАДОЈУ ПРИПАЛА ЈОШ ЈЕДНА НАГРАДА - ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА. ЧЕСТИТАМО!
СРЕДА, 27. ЈУН, 12.00
НЕНАД ГРУЈИЧИЋ „ПРИЧЕ ЗА РОМАНЕ“
(Културни центар Новог Сада, 2012)
Учествују: Драгољуб Стојадиновић, Андреа Беата Бицок, Миљурко Вукадиновић и аутор.
________________________
Ненад Грујичић
МАГАРЕЋА ПРИЧА
(фрагмент)
Ја сам трговац сољу. Певам песме од Молдавије до Јадрана. Све сам пропутовао, свуда певушио, џакове соли навелико продавао. Прочуло се за моје певање и со. На магарцу и магарици пронео сам сав свој иметак. Уз њих сам, велим, певао, радовао се животу, били су ми и брат и сестра кроз туђе крајеве, низ пусте друмове света округлога. По магарећем ширењу ушију, знао сам колико ћу да певам. Кад спусте најежене ушне шкољке и фркну, певању је крај. Ако бих којим случајем наставио, они би се, магарећа посла, укопали, и ни макац.
Млеко магарице је најздравије на свету. Лечи многе бoлести, посебно плућа и дисајне органе, обнавља крвну слику и подиже имунитет. Ма да не набрајам – лечи све. Магарица своје младунче, пуле, носи годину и петнаест дана. И то казује да је магарац сложенији створ од човека. Ко би то рекао?
У магарећем млеку купала се и Клеопатра. Оно пролепшава и попут сунца обнавља сјај коже, даје јој здравље и цваст. Сапун од магарећег млека спира видљиве и невидљиве делове тела и коже, храни и оплемењује. Скуп је као злато – за те паре жена би могла да купи читаве цегере обичних сапуна. И то ти је магарећа прича. Узми или остави. Јер, магарица за годину дана даје само двадесетак литара млека. Магареће злато.
Кад магарица зачне, склањам је од магарца. Он тек тад наврће и насрће, против њене воље жели да јој угура своју голему пуздру, дупло већу од коњске. Магарица се брани копитама, удара га по лабрњи и тера, али он још више наваљује. Дешавало се да је савлада и растури, како би рекли у судници – да је силује. И, не ретко, магарица је знала да побаци плод. Зато, кажем, магарца одвајам од магарице док је бременита. Остављам је код куће и сâм с магарцем крећем на пут. Тад је магарац непослушнији, често застаје, укопава се, њаче, реве, хоће да се врати, ради по своме, бесни, ништа му не можеш. Зато поред соли, имам и кесу шећера па га подмићујем и варакам до далекога циља.
Док се маго слади шећером, ја певам. А путујемо, богме, далеко, мало би ко веровао. Али чим слад нестане у његовим крупним зубима, он се укопа и спусти уши. То је, дабоме, значило да морам истог трена престати с певањем. Магаре је сито слаткорије сат-два, па и дуже, ћутећке се пењемо уз брдо с којег ћемо се с ону страну спустити у варош где нас чекају купци соли.
Севдалинка ми прирасла за срце: ''Снијег паде на бехар на воће'', ''Дјевојка соколу зулум учинила'', ''Звијезда тјера мјесеца'', ''Колико је Приједор поље'', ''Ај, срдо моја, не срди се на ме'', ''Ој, дјевојко, ђинђо моја'', ''Врбас вода носила јаблана''... Па ''Откако је Бањалука постала'', ''Сарајево, ватром изгорило'', ''Ај, колика је Јахорина планина'', ''Ах, мерака у вечери ране''... Уз саз или шаргију запевати севдалинку, значило је дисати превојима мелодијске шаре, допрети до жилице светлости сваке речи. Ух!
Без севдалинке мој живот би био много сиромашнији, ништа. Пјевао сам, ето, рећи ћу то ијекавски, и кад ми се плаче. Тад је карасевдах најбољи, црна жуч љубави. Сјетим се Фатиме, најљепше цуре у Приједору, допала ми се док сам продавао со на Береку, нa малој ади с ријеке Сане. Допала, и ништа даље од тога. Кад заљуља преко мостића, све живо, с једне и с друге обале, гледа и уздише. Ајме мени, лијепе ли жене!
На Береку има неколико џамија, оглашавају се пет пута на дан. Православна црква је овамо, преко улице, с десне стране ријеке, прије рачвања око Берека. Звона се помијешају с гласом мујезина па вријеме утекне ушима тамо и овамо. Кад су приједорски муслимани подизали срушену џамију, догодило се чудо. Из дубине хоризонта грунуо вјетар и донио тамну облачину у облику главе старца са два коса ока строгог погледа. Старац је с неба оштро посматрао окупљени свијет док се у фијуку олује чула мујезинова молитва. Многима се крв заледила у жилама. Једни су рекли – Алахова опомена, други – чудо невиних још из оног рата.
Око цркве о празницима зачне се луда ојкача, старо козарско коло повилени па се сви изобразе, озбиљни у лицу, по покрету ногу само видиш да су весели, ускачу у колоплет укрштених руку преко груди и – даворијају. И бркајлије и ђедови, и ожењени и младићи с тек ижђикалом длачицом испод носа, ту су у пуној снази и дјевери и шурјаци, и стричеви и ујаци. Ускачу и снаше, удате и неудате, удовице и старије, виждраче и повијуше. Нагазио сам ти се ја и кола и ојкаче, и цура и жена, напјевао за цијели живот: ''Жено моја, дедер вјерна буди, ко не тражи а ти га понуди!'' А кад жене шевиним гласом поведу коло, цвјета наново крушка испод црквеног звона. ''Ево мене румена ко ружа, удовица крај живога мужа!''
На Береку током године има неколико вашара. Како која вјера и датуми, тако и вашари. Накуповао сам се трубица и пиштаљки, огледалцади и пиштољчића, шећерлема и рахатлокума; све дарови за дјецу у нигдини, за туђу дјецу. Био сам ожењен кратко, ни годину и по, нисам имао дјеце, оставила ме несуђеница. О новој женидби и не размишљам, која би то пошла за мене кад ме код куће никад нема. Волим свачију дјецу као своју. На Береку сам се напјевао и намрчио свега и свачега, али и напродао соли, нема шта. Ту ми се магарац био загледао у једну магарицу трговца из Истре. Пустили смо их уз Сану у ноћ да се ижџилитају.
Берек је и мјесто гдје навраћају и ловци у свој Дом. Ту сам се, вала, наслушао севдалинке. Гледао сам како ловци долазе са преко рамена натовареним фазанима и зечевима, сједају за столове у башти Дома. Уз мезетлук и ракију пјевају најљепши севдах док им крај ногу мирује убијена дивљач од којих је нека већ стигла печена на сто.
У Фатиму се заљубио Младен, црнооки младић јаког корака, из чувене партизанске породице. Фатимин дјед био на супротној страни у Другом свјетском рату. Она и Млађо тајно су се виђали и ашиковали. Различита вјера, то ти је, родитељи били против. Видјевши да нема среће у Приједору, Фатима и Младен побјегну у свијет, шта ће друго! Тек понешто се могло чути о њима, углавном непровјерене приче: да су у Швајцарској, у Њемaчкој, неки рекли – у Шведској, а поштар Лујенда донио причу да су у Америци. Онда опет неки ћућорили да су Младен и Фатима испали из воза, утопили се у мору, авион се срушио, да су се разбољели у бијеломе свијету и шта све не. Долазиле су и лијепе приче: да су се обогатили, да возе по три аута, да је Фатима добила на холандској лутрији премију највећу у историји, да имају ланац апотека, да не знају шта ће од пара, да имају петоро дјеце, да пуцају од здравља.
Много година касније, с магарцима у Бугарској, набасао сам, нећете вјеровати, на Фатиму и Младена, као неке лудспрде раде у циркусу. Она на слону изводи акробатске вјежбе, хвата се за трапез, пење и хода изнад понора раширених руку, озго скаче слону на пружену сурлу. А Младен са змијама игра некакав плес, носа их под пазухом и око врата, па с врха главе, а оне дебљине његових руку и ногу, па их онда принесе и мота око слонове сурле док се Фатима преврће на леђима големе животиње.
Хтјели су да купе, нису питали шта кошта, и магарца и магарицу, кажу, то би у циркусу била атракција. Дресирали би их да реве на дечје гласове и бомбоне, и шта све већ не рекоше. Навалили, нуде и мени посао – да продајем карте на улазу у циркус, а могао бих и са магарцима припремити тачку са пламеним колутовима и шећером. Једва побјегох с магарцима, и не упитах како им је у Бугарској, и откуд ту, како су допељали у турски циркус.
Е, људи, шта све живот намести. Ево ме опет у екавском времеплову, спустио сам се у Срем. Ту има добрих магараца, разликују се од банатских, на пример. Мало је ситнији, али ђаволаст, ради по своме и – тачка. Воли и да попије. Виђам га с газдом испред продавнице како оба цевче пиво из исте флаше, а богами хоће магарац и вино. Тад не слуша газду, овај мора по његовоме – како маго њакне. Растрчи се магарац у круг, па напада децу, маше репом, нагло се укопа, ритне се ногом, удари главом у групу људи што чучећи пијуцкају пред продавницом. Они врисну у смеху и страху, па бежи куд који мили моји. С таквим магарцем ја не бих пошао у свет. У Банату нисам чуо да се магарци тако понашају. Ни у Бачкој, мада је један играо уз сватовску музику, на свадби потомка Дунђерских. Неки рекли да је то душа Гедеона Дунђерског, пала па игра у магарећој опреми.
Ту ти је бећарац мила мајка. То ти је њихова ојкача, само што се види да је мелодија бећарца много млађа, онако варошка и гражданска. А то шта све Сремци запевају и које, око поноћи, безобраштине одерњају уз тамбуру, то нема ни и у два Баната, ма – ни у две Бачке. Мислио сам да тога има само у ојкачи. Старија је, па ко велим, паметнија, има право да лàне. Свугде се у Војводини сербској пева бећарац, али, велим, у Срему, чудо једно: ''Колико си љубила бећара?/ Три пут седам двадесет и један,/ и још осам, ето, толико сам!'' Ово је тростих, бећарац је обично у двостиху: ''Веруј керу, не веруј швалеру...''. Ето, у једном стиху све се већ римује и казује, други нећу ни наводити. А скроз безобразне – хм, неки други пут.
У Банату сам видео како се пева уз њењаре, чудне инструменте који нису ни тамбура ни виолина. А јесу једно и друго, нешто између – кобза зову тај инструмент. Умало их на први поглед на назвах магарећим гаћама, ни сам не знам зашто. А зову их, видиш – кобилина глава! Кажу да у руским степама на шупљу коњску главу пустињаци свирају. Е, овде у пустарским салашима неки певају и свирају уз кобилину главу, зову је и слепачка виолина. Певају слепци од салаша до салаша, за комад сланине и сира, коцку шећера и шаку соли, кесу брашна и ораха. Слепце обично води неумивена девојчица с дуплом торбом пљоскуљом на леђима каквог шантавог магарета. Нико их не одбија, сви дају колико могу, сматрају да им слепи певач доноси срећу, пуштају га да дотакне штапом кокошке отпозади – да више јаја носе, уводе слепца у шталу да прекрсти штапом балегарски воњ – да би краве доста млека давале. Моји магарци почесто реву као те њењаре: ''Ње-њааа-ње-њааа!''
(Из књиге ''Приче за романе'', Културни центар Новог Сада, 2012)
СРЕДА, 27. ЈУН, 19.00
Редакција часописа Отаџбина представља књигу Милана Љепојевића “МЕДИЈИ У СЛУЖБИ МОЋНИКА“
О књизи говоре: Тадеј Лаберник (Љубљана), Драган Јеринић и аутор (Бања Лука). Медијатор: Перо Ђурђевић (Београд), уредник Културе у часопису Отаџбина.
У СРЕДУ, 27. ЈУНА, У 19 ЧАСОВА, У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА - члан УКС из Америке БИЉАНА Д. ОБРАДОВИЋ
представља двојезичну збирку поезије Little Dirsuptions/ Мали поремећаји
и превод збирке песама унуке Езре Паунда - Патриције де Ракевилц Dear Friends/ Драги пријатељи
ПЕТАК, 29. ЈУН, 19.00
ИВАНА ДОСТАНИЋ: "СВЕТ ОД ЛЕПТИРА И ЗВЕЗДА" - поезија за децу из комплета "И у парку и у кући - забави се и научи"
Учествују: Љубивоје Ршумовић, Ненад Грујичић; Ивана Достанић казује своје стихове; програм воде Дина Чолић и Светлана Луковић.
СУБОТА, 30. ЈУН, 20.00
"П(Ј)ЕСНИЦИ КОЗАРИ"
Поводом 70 година од геноцида над српским народом и 70 година од славне Битке на Козари, своје стихове казују глумица Биљана Ђуровић и песници Србије и Српске: Драган Колунџија, Душка Врховац, Љубивоје Ршумовић, Милован Витезовић, Зорица Арсић Мандарић, Рајко Срдић, Здравко Бујић и Душко М. Петровић.
______________________________________________________________________________________
23. ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО БДЕНИЈЕ
У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА,
У БАБИНОМ МОСТУ - ЗА ТРПЕЗОМ КНЕЗА ЛАЗАРА
И НА ГАЗИМЕСТАНУ
27. ЈУНА У 12.30
ПЕСНИЦИ У БАБИНОМ МОСТУ, ЗА ТРПЕЗОМ КНЕЗА ЛАЗАРА
27. ЈУНА У 20.00
ПЕСНИЦИ У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА
28. ЈУНА У 8.00
ЛИТУРГИЈА У ПОРТИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА
У 12.00 - ПАРАСТОС НА ГАЗИМЕСТАНУ
ПОСЛЕ ПАРАСТОСА
ДЕВЕТ ПАСНИКА као ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА
Учествују:
Добрица Ерић, Душко М. Петровић, Андреј Јелић Мариоков, Бранислав Вељковић, Иван Негришорац, Давид Дако Кецман, Бећир Вуковић, Јованка Стојчиновић Николић, Љубиша Ђидић, Мома Драгићевић, Валентина Питулић, Петар Сарић, Милан Михајловић, Радослав Златановић, Радомир Стојановић, Ранко Ђиновић, Драгомир Костић, Драган Ничић Циноберски, Милица Јефтимијевић Лилић, Живојин Ракочевић, Ратко Поповић и Мирјана Булатовић.
____________________________________________________________________________________________________
РУСКИ ДОМ у Београду и Удружење ПОЕТА
29. јуна (петак) у 12 часова
ПРЕДСТАВЉАЈУ ДВЕ КЊИГЕ
ЉИЉАНЕ БУЛАТОВИЋ
"РАПОРТ КОМАНДАНТУ"
"РАПОРТ КОМАНДАНТУ У ОГЛЕДАЛУ ЕПОХЕ"
И ТРИ НАГРАДЕ:
ИМПЕРСКА КУЛТУРА Савеза писаца Русије за СЛОВЕНСКО БРАТСТВО
ЗЛАТНИ ВИТЕЗ Првог словенског форума уметности
РЕЧ НАРОДА листа СОВЈЕТСКАЈА РОСИЈА
Учествују:
Веселин Џелетовић Павлов , председник Удружења ПОЕТА, издавач
Академик САНУ др Јелена Јурјевна Гускова, руководилац Института за истраживање савремене кризе на Балкану у РАНУ, сенатор Републике Српске
Мр Момир Булатовић, бивши предсдедник Републике Црне Горе и Савезне владе СР Југославије
Саво Сокановић, генерал ВРС
Др Раде Рајић, пуковник ВРС
Горан Петронијевић, адвокат
Бранко Лукић, шеф тима за одбрану генерала Ратка Младића пред хашким трибуналом
Дарко Младић, син генерала Ратка Младића
Љиљана Булатовић Медић, аутор
Мајстор фруле, Милинко Ивановић Црни
РУСКИ ДОМ у Београду
Ул. Краљице Наталије бр. 33
_________________________________________________________________________________________________
СКУП „ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ“
Вас позива на представљање књиге
ОТИСЦИ ВРЕМЕНА
Из културног летописа Срба у Канади
КАТАРИНЕ КОСТИЋ
Уводна реч: СОФИЈА ШКОРИЋ
Специјални гост: ИВАНА ЂОРЂЕВИЋ
О књизи говоре: др РАДОМИР БАТУРАН и ЖЕЛИМИР МЛАЂЕНОВИЋ
Разговор са аутором и читање текстова из књиге: САЊА КРСТОНОШИЋ
У ПЕТАК, 29. ЈУНА 2012, у 19 часова
КЊИЖАРА „СРБИКА“
2465 Dundas Str. W., Toronto
___________________
"Катарина Костић је деценијама била, а то је и данас у зрелим годинама, активни судионик тамошње књижевне и културне сцене. И више од тога. Она је њихов драгоцени хроничар који је све то преточио у дуготрајније постојање, отиске тога времена, из стварности и своје душе, преточио у реч, оставио драгоцен писани траг. Забележила је готово сваки пажње вредан тренутак у минулим данима испуњен књижевним и уметничким садржајем..."
Уредник књиге Мићо Цвијетић
"Први део „Отисака времена“ чине сабрани сусрети, разговори и портрети писаца и сликара... Поменимо само неке - Мирослава Антића, Мому Капора, Матију Бећковића, Милорада Павића, Стевана Раичковића, Душана Петричића... У овом делу доминирају, без претеривања се може рећи, два антологијска интервјуа. Први је са Десанком Максимовић, а други са „оцем“ српске графике Михаилом Петровим..."
Торонто новости – Живко Церовић
_________________________________
ПИСЦИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
НА САБОРУ СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ
На планини Јавор, у организацији „СТАРЕ РАШКЕ“
недавно је приређен САБОР СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ ИЗ ЗЕМЉЕ И РАСЕЈАЊА.
Хуманитарна организација „СТАРА РАШКА“ годинама настоји да врати живот опустелим српским селима,
па је и овог пута тим поводом окупила велики број фолклорних група из Србије, Републике Српске,
Црне Горе, Румуније и других земаља.
Удружење књижевника Србије се придружило и подржало иницијативу да млади остају у селима
и заснивају домаћинства, како бисмо се умножили, усложили и обожили.
Чланови Удружења књижевника Србије читали су своје песме, које је публика срдачно поздравила.
Председник Радомир Андрић представио је колеге - др Мићу Цвијетића, Бранислава Вељковића,
Љиљану Браловић, Војислава Вукотића, Милијана Деспотовића и Јеремију Лазаревића.
Војин Вучићевић, председник хуманитарне организације "СТАРА РАШКА" и Општина ИВАЊИЦА
приредили су одличан програм, који је пратило више од 10 000 људи.
_____________________________________________
РАДОМИР АНДРИЋ
ВИТЕЗ СРПСКЕ КУЛТУРЕ
У Чајетини је недавно, доделом признања „Видовдански витез“
отворено „Златиборско културно лето“.
Организациони одбор „Видовданских културних свечаности“ једногласно је одлучио
да златну плакету „Витез српске културе“додели књижевнику Радомиру Андрићу.
________________________________________
Европска престоница културе -Писци из РС представљени на сајму књига у Марибору
МАРИБОР - У оквиру Европске престонице културе у Марибору је одржан Међународни регионални сајам књига.
Поред домаћих издавача, сајму су присуствовали и издавачи из шире регије,
од Њемачке, преко Аустрије, до Македоније.
На сајаму је учествовало Удружење књижевника Републике Српске, Подружница Бања Лука, а на позив Друштва писаца Словеније, издавача Апокалипса и књижаре Буча. Сајам се одржавао од 19. до 24. јуна, на ком је Подружница УКРС Бања Лука представила својих педесетак наслова, међу којима: Бориса Лазића, „Антологија српске поезије на француском“, „Кључ за двије браве“, двојезично издање српских и словенских прозаиста , „Расуто вријеме“, избор бањалучких пјесника на српском и енглеском језику, часопис "Књижевник", те књиге сл. аутора: Ранка Рисојевића, Станоја Плавшића, Ранка Павловића, Жарка Кецмана, Радмила В. Радовановића, Јованке Стојчиновић - Николић, Миленка Стојичића, Љиљане Лалић, Боре Капетановића, Михајла Орловића, Миладина Берића, Предрага Лазаревића, Маје Видмар, Јурија Худолина, Марјанце Кочевар, Горана Глувића и др.
У оквиру читања које је организовао издавач Апокалипса представљен је роман Здравка Кецмана „Scabiosa trenta“ у преводу на словеначки и књига пјесама Жарка Кецмана „Огледало и ја“. На Сајму је било више тематских разговора, међу њима: Електронска књига и шта се чита, Млади читаоци, Промотери литературе, Литература и друге умјетности, Дигитална књига у Скандинавији, Сусрети са писцима, Борисом Пахором, Kristino Batoceleti, Здравком Кецманом, Бранком Чегецом, Мирославом Мићановићем, Stanislavom Chrobakovom Repar, али и други облици разговора са писцима; Читалачка анимација Јања Видмар, Међународно стручно савјетовање – Шта се чита, шта се преводи (др Thomas Spar, De, Seid Serdarević, Hr, Annemarie Turk, At, Katja Stergar, SL) затим и друге теме на којима су говорили домаћи писци и гости.
Посебно занимљив је био разговр на тему Аутор и издавач у организацији Апокалипсе, гдје су тематски излагали; Примож Репар, Сл, Мариан и Петер Милачек, Словачка, Игор Исаковски, Македонија, Здравко Кецман, РС, и др. Отварање Сајма уприличили су својом изузетно надахнуитом ријечју, Предсједник друштва писаца Словеније Вено Тауфер, Митја Чандер, те организатор и директор сајма Здравко Душа.
Трошкове учешћа подружнице Удружења књижевника Републике Српске Бања Лука највећим дијелом сносио је организатори, Друштво писаца Словеније.
(Фронтал)
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
УТОРАК, 26. ЈУН 2012, 19.00
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ
„ЗЛАТНЕ ОЛУПИНЕ“
Учествују:
Ђорђо Сладоје
Јован Делић
Желидраг Никчевић
Драган Хамовић.
Водитељ:
Мирјана Булатовић
________________________________________________________________________________________________________________
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ
(из књге „Златне олупине“, СКЗ, 2012, Београд)
СКАКАВЦИ
Кад оно пусти на нас
Скакавце жабе пијавице
Даждевњске и змије
И много других гмизаваца
Штедећи Изгон и Потоп
За крупне изгреднике –
Тада нам – гле чуда –
Бејаше најсличнији
И некако најближи
Као неко од наших –
У очинскоме гневу
У жудњи за осветом
И у мудрости простој –
Гамад на гамад –
Како се од постања
Најлакше влада светом
ВАВИЛОНСКА ФУСНОТА
Једна глава –
Хиљаду језика
Али ни на једном
Молитву не чујем
Само урлици
Вапаји
И скика
Чији се ехо враћа
У празна срца
И у душе глуве
Е ја се не звао Бог
Ако вас не сапнем опет
У једно једино слово –
Ко у ћилибар муве
ОДИСЕЈЕВО НАКЛАПАЊЕ
Видех је у сну већ спремну да крене
Са утваром неком од ветра и пене
Али јој не да тихо и муцаво
Вал који је мојим срцем светлуцао
А можда и слути по шапату тамном
Да ће напослетку просци поћи за мном
Јер их мами жешће но лепота њена
То да виде мене најзад поражена
Ил је ипак знала – морала је знати
Да се само један на Итаку врати
Ко што спознах и ја – нема Пенелопе
Сем ње која светли кад се очи склопе
ШАПАТ О ЛЕТАЧУ
Да није послушо оца
И развио криоца
Кад би са пусте Крете
Пробали да полете
Ови што стално жвачу
Легенду о летачу
А ником не праштају
Ни тренутак у сјају
Навек би тужна Крета
Самотна и уклета
Са кокошијег седала
У страшну звезду гледала
С које се восак цеди
И перје шапће – не вреди
Док вал узвраћа пропет –
Устај и лети опет
______________________________________________________________________________________________________
Издавачки центар Матице српске
приређује свечано приказивање
Антологијске едиције
ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
(треће коло)
● уторак, 26. јун 2012. године, 12 сати, Свечана сала Матице српске
● среда, 27. јун 2012. године, 19 сати, Коларчева задужбина
_____________________________________________________________________________
КУЋА ЂУРЕ ЈАКШИЋА
УТОРАК, 26. ЈУН, 19.00
ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЂУРИН ШЕШИР
МИЉУРКУ ВУКАДИНОВИЋУ
Жири за доделу награде Ђурин шешир у саставу: Душан Стојковић, председник, и чланови Радивоје Марковић и Милош Јанковић, коју су заједнички установиле Фондација Солидарност Србије и Кућа Ђуре Јакшића, уручиће награду добитнику Миљурку Вукадиновићу на књижевној вечери, у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, на којој ће се обавити и промоција награђене књиге под насловом ШКР GUT.
На конкурс за Награду се јавило 125 аутора, који су конкурисали са рукописима необјављених песничких књига под шифром, а Жири је већином гласова одлучио да новоустановљену Награду, за 2012 годину, добије рукопис Миљурка Вукадиновића.
Награда се, да подсетимо, састоји од уникатног, ручно израђеног шешира, по угледу на шешир који је носио Ђура Јакшић, плакете – барељефа у бронзи, са ликом Ђуре Јакшића, рад вајара Остоје Балканског, и штампања победничког рукописа у форми књиге, у тиражу од 500 примерака.
Фондација Солидарност Србије
Кућа Ђуре Јакшића
_________________________________________________________________________________________________
КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
"ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ"
ГРАД ЛОЗНИЦА
КЊИЖЕВНИК КЛУБ КУД-а "КАРАЏИЋ"
ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЛОЗНИЦА
ПРИРЕЂУЈУ
8.
ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО ПРИЧЕШЋЕ
поводом националног празника ВИДОВДАНА
у Храму Покрова Пресвете Богородице
у среду, 27. јуна 2012, у 19 часова
Беседници:
јереј Милош Петровић
књижевница, Зорица Рајкова Лукић
Учесници духовне светковине:
гуслар - др Блажо Дошљак
гости- Књижевна заједница Ваљева: Светлана Јевтић-Петронић (председница), Благоје Ранковић (потпредседник), Весна Милисављевић, Нада Бељић, Бојан Ивановић, Радован Раша Вујић, Милета Мимо Томић, Марија Шкорнички, Снежана Чкојић и Тихомир Несторовић (Република Српска, Бијељина)
Песници Јадра:
Хаџи др Миодраг Богдановић, Светомир Тешмановић, Љубомир Ћорилић, Милан Ивановић, мр Мирослав Радовановић, Петар Петровић, Слађана Р. Лукић, Миодраг Хрњез Љумо, Невена Кокановић, Марко Аврамовић, Миро Моравчевић, Светлана Гајић, Гордана Гвозденовић, Драган Марковић, Мирољуб Ушљо Ивановић Ушљо, Љиљана Лили Манојловић, Стево Бздилик, Љутомир Љутко Рундић, Драган Врањеш, Валентина Марјановић, Добривоје Милановић...
Добро дошли на 8. Видовданско песничко причешће !
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
УТОРАК, 26. ЈУН 2012, 19.00
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ
„ЗЛАТНЕ ОЛУПИНЕ“
Учествују:
Ђорђо Сладоје
Јован Делић
Желидраг Никчевић
Драган Хамовић.
Водитељ:
Мирјана Булатовић
________________________________________________________________________________________________________________
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ
(из књге „Златне олупине“, СКЗ, 2012, Београд)
СКАКАВЦИ
Кад оно пусти на нас
Скакавце жабе пијавице
Даждевњске и змије
И много других гмизаваца
Штедећи Изгон и Потоп
За крупне изгреднике –
Тада нам – гле чуда –
Бејаше најсличнији
И некако најближи
Као неко од наших –
У очинскоме гневу
У жудњи за осветом
И у мудрости простој –
Гамад на гамад –
Како се од постања
Најлакше влада светом
ВАВИЛОНСКА ФУСНОТА
Једна глава –
Хиљаду језика
Али ни на једном
Молитву не чујем
Само урлици
Вапаји
И скика
Чији се ехо враћа
У празна срца
И у душе глуве
Е ја се не звао Бог
Ако вас не сапнем опет
У једно једино слово –
Ко у ћилибар муве
ОДИСЕЈЕВО НАКЛАПАЊЕ
Видех је у сну већ спремну да крене
Са утваром неком од ветра и пене
Али јој не да тихо и муцаво
Вал који је мојим срцем светлуцао
А можда и слути по шапату тамном
Да ће напослетку просци поћи за мном
Јер их мами жешће но лепота њена
То да виде мене најзад поражена
Ил је ипак знала – морала је знати
Да се само један на Итаку врати
Ко што спознах и ја – нема Пенелопе
Сем ње која светли кад се очи склопе
ШАПАТ О ЛЕТАЧУ
Да није послушо оца
И развио криоца
Кад би са пусте Крете
Пробали да полете
Ови што стално жвачу
Легенду о летачу
А ником не праштају
Ни тренутак у сјају
Навек би тужна Крета
Самотна и уклета
Са кокошијег седала
У страшну звезду гледала
С које се восак цеди
И перје шапће – не вреди
Док вал узвраћа пропет –
Устај и лети опет
______________________________________________________________________________________________________
Издавачки центар Матице српске
приређује свечано приказивање
Антологијске едиције
ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
(треће коло)
● уторак, 26. јун 2012. године, 12 сати, Свечана сала Матице српске
● среда, 27. јун 2012. године, 19 сати, Коларчева задужбина
_____________________________________________________________________________
КУЋА ЂУРЕ ЈАКШИЋА
УТОРАК, 26. ЈУН, 19.00
ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЂУРИН ШЕШИР
МИЉУРКУ ВУКАДИНОВИЋУ
Жири за доделу награде Ђурин шешир у саставу: Душан Стојковић, председник, и чланови Радивоје Марковић и Милош Јанковић, коју су заједнички установиле Фондација Солидарност Србије и Кућа Ђуре Јакшића, уручиће награду добитнику Миљурку Вукадиновићу на књижевној вечери, у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, на којој ће се обавити и промоција награђене књиге под насловом ШКР GUT.
На конкурс за Награду се јавило 125 аутора, који су конкурисали са рукописима необјављених песничких књига под шифром, а Жири је већином гласова одлучио да новоустановљену Награду, за 2012 годину, добије рукопис Миљурка Вукадиновића.
Награда се, да подсетимо, састоји од уникатног, ручно израђеног шешира, по угледу на шешир који је носио Ђура Јакшић, плакете – барељефа у бронзи, са ликом Ђуре Јакшића, рад вајара Остоје Балканског, и штампања победничког рукописа у форми књиге, у тиражу од 500 примерака.
Фондација Солидарност Србије
Кућа Ђуре Јакшића
_________________________________________________________________________________________________
КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
"ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ"
ГРАД ЛОЗНИЦА
КЊИЖЕВНИК КЛУБ КУД-а "КАРАЏИЋ"
ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЛОЗНИЦА
ПРИРЕЂУЈУ
8.
ВИДОВДАНСКО ПЕСНИЧКО ПРИЧЕШЋЕ
поводом националног празника ВИДОВДАНА
у Храму Покрова Пресвете Богородице
у среду, 27. јуна 2012, у 19 часова
Беседници:
јереј Милош Петровић
књижевница, Зорица Рајкова Лукић
Учесници духовне светковине:
гуслар - др Блажо Дошљак
гости- Књижевна заједница Ваљева: Светлана Јевтић-Петронић (председница), Благоје Ранковић (потпредседник), Весна Милисављевић, Нада Бељић, Бојан Ивановић, Радован Раша Вујић, Милета Мимо Томић, Марија Шкорнички, Снежана Чкојић и Тихомир Несторовић (Република Српска, Бијељина)
Песници Јадра:
Хаџи др Миодраг Богдановић, Светомир Тешмановић, Љубомир Ћорилић, Милан Ивановић, мр Мирослав Радовановић, Петар Петровић, Слађана Р. Лукић, Миодраг Хрњез Љумо, Невена Кокановић, Марко Аврамовић, Миро Моравчевић, Светлана Гајић, Гордана Гвозденовић, Драган Марковић, Мирољуб Ушљо Ивановић Ушљо, Љиљана Лили Манојловић, Стево Бздилик, Љутомир Љутко Рундић, Драган Врањеш, Валентина Марјановић, Добривоје Милановић...
Добро дошли на 8. Видовданско песничко причешће !
Удружење књижевника Србије...22.6.2012.
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 25. ЈУНА 2012.
ПОНЕДЕЉАК, 25. ЈУН, 19.00
СЛОБОДАН ШКЕРОВИЋ: "ШАМАНИЈАДА" (РОМАН)
Учествују: Зоран Стефановић, Адријан Сарајлија, Миљурко Вукадиновић и аутор.
УТОРАК, 26. ЈУН, 19.00
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ: "ЗЛАТНЕ ОЛУПИНЕ" (ПЕСМЕ)
Учествују: Ђорђо Сладоје, Јован Делић, Желидраг Никчевић и Драган Хамовић.
Водитељ: Мирјана Булатовић.
СРЕДА, 27. ЈУН, 12.00
НЕНАД ГРУЈИЧИЋ: "ПРИЧЕ ЗА РОМАНЕ" (Културни центар Новог Сада, 2012)
Учествују: Драгољуб Стојадиновић, Андреа Беата Бицок, Миљурко Вукадиновић и аутор.
СРЕДА, 27. ЈУН, 19.00
Редакција часописа Отаџбина представља књигу Милана Љепојевића “МЕДИЈИ У СЛУЖБИ МОЋНИКА“
О књизи говоре: Тадеј Лаберник (Љубљана), Драган Јеринић и аутор (Бања Лука).
Медијатор: Перо Ђурђевић (Београд), уредник Културе у часопису Отаџбина.
ПЕТАК, 29. ЈУН, 19.00
ИВАНА ДОСТАНИЋ: "СВЕТ ОД ЛЕПТИРА И ЗВЕЗДА" - поезија за децу из комплета "И у парку и у кући - забави се и научи"
Учествују: Љубивоје Ршумовић, Ненад Грујичић; Ивана Достанић казује своје стихове; програм воде Дина Чолић и Светлана Луковић.
СУБОТА, 30. ЈУН, 20.00
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ П(Ј)ЕСНИЦИ КОЗАРИ
Поводом 70 година од геноцида над српским народом и 70 година од славне Битке на Козари, своје стихове казују глумица Биљана Ђуровић и песници Србије и Српске: Драган Колунџија, Душка Врховац, Љубивоје Ршумовић, Милован Витезовић, Зорица Арсић Мандарић, Рајко Срдић, Здравко Бујић и Душко М. Петровић.
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 25. ЈУНА 2012.
ПОНЕДЕЉАК, 25. ЈУН, 19.00
СЛОБОДАН ШКЕРОВИЋ: "ШАМАНИЈАДА" (РОМАН)
Учествују: Зоран Стефановић, Адријан Сарајлија, Миљурко Вукадиновић и аутор.
УТОРАК, 26. ЈУН, 19.00
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ: "ЗЛАТНЕ ОЛУПИНЕ" (ПЕСМЕ)
Учествују: Ђорђо Сладоје, Јован Делић, Желидраг Никчевић и Драган Хамовић.
Водитељ: Мирјана Булатовић.
СРЕДА, 27. ЈУН, 12.00
НЕНАД ГРУЈИЧИЋ: "ПРИЧЕ ЗА РОМАНЕ" (Културни центар Новог Сада, 2012)
Учествују: Драгољуб Стојадиновић, Андреа Беата Бицок, Миљурко Вукадиновић и аутор.
СРЕДА, 27. ЈУН, 19.00
Редакција часописа Отаџбина представља књигу Милана Љепојевића “МЕДИЈИ У СЛУЖБИ МОЋНИКА“
О књизи говоре: Тадеј Лаберник (Љубљана), Драган Јеринић и аутор (Бања Лука).
Медијатор: Перо Ђурђевић (Београд), уредник Културе у часопису Отаџбина.
ПЕТАК, 29. ЈУН, 19.00
ИВАНА ДОСТАНИЋ: "СВЕТ ОД ЛЕПТИРА И ЗВЕЗДА" - поезија за децу из комплета "И у парку и у кући - забави се и научи"
Учествују: Љубивоје Ршумовић, Ненад Грујичић; Ивана Достанић казује своје стихове; програм воде Дина Чолић и Светлана Луковић.
СУБОТА, 30. ЈУН, 20.00
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ П(Ј)ЕСНИЦИ КОЗАРИ
Поводом 70 година од геноцида над српским народом и 70 година од славне Битке на Козари, своје стихове казују глумица Биљана Ђуровић и песници Србије и Српске: Драган Колунџија, Душка Врховац, Љубивоје Ршумовић, Милован Витезовић, Зорица Арсић Мандарић, Рајко Срдић, Здравко Бујић и Душко М. Петровић.
Удружење књижевника Србије...20.6.2012.
УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ
ТЕАТАР МОДЕРНА ГАРАЖА
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
САВРЕМЕНА СРПСКА ДРАМА 48
Учествују аутори драма:
ГОРДАНА БАЛАНЧЕВИЋ , Огвожђена
МАША ПЕВАЦ, Јуначка приповедања
ДИМИТРИЈЕ КОКАНОВ, Вилинска прашина
СВЕТОЗАР ВЛАЈКОВИЋ, И невидљиви воли ватромет
Увод и коментари:
БОШКО СУВАЈЏИЋ
Уредник трибине:
МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ
Четвртак, 21. јун 2012, 12.00
Књижевни салон Удружења књижевника Србије
Београд, Француска 7
__________________________________________________________________________________________________________________
Промоција монографије
“Благо Србије” Тамаре Огњевић
РАСКОШНИ ВОДИЧ КРОЗ
КРЕАТИВНУ ПРОШЛОСТ СРБИЈЕ
У петак, 22. јуна у 17 часова, у књижари издавача Младинске књиге Београд, у Цетињској улици бр. 1, биће одржана прва београдска промоција научно-популарне монографије „Благо Србије“, историчарке уметности и књижевнице Тамаре Огњевић. Ово капитално издање које издавач представља као креативни водич кроз прошлост Србије, садржи 75 ауторски интонираних, популарно написаних есеја о културно-историјској баштини наше земље, као и готово 1.000 фотографија споменичког наслеђа. Пишући о прецима и претходницима, црквама и утврђеним градовима, палатама и ремек-делима, уметности свих епоха и свих религија на тлу Србије, Тамара Огњевић ствара једно занимљиво, питко и едукативно дело намењено читаоцима свих генерација, најширој културној публици.
„Благо“ је настало у сарадњи са бројним музејима, заводима, институтима и другим институцијама и стручњацима у области уметности, археологије, музеологије и сродних научних дисципина.
О књизи „Благо Србије“ на београдској промоцији говориће етноархеолог мр Биљана Ђорђевић, оперативни директор Народног музеја у Београду, новинар и публициста Зоран Љ. Николић, коаутор бестселера „Београд испод Београда“, и Тамара Огњевић.
У суботу, 23. јуна, промоција “Блага” биће одржана у новосадској књижари Младинске у Меркатор центру, с почетком у 12 часова. О књизи ће говорити историчарка уметности Јулијана Стојсављевић, песник и графичар Александар Обровски и аутор.
Више детаља о књизи и аутору можете видети на http://tamaraognjevic.com/blago-srbije/
____________________________________________________________________________________
Петак, 22. јун 2012. године, 12 часова,
Свечана сала Матице српскe
Јавор Рашајски
ПТИЦЕ СВЕТЕ ГОРЕ
Скуп ће поздравити
проф. др Драган Станић, председник Матице српске
О књизи говоре
академик Рудолф Кастори, др Слободан Пузовић, мр Оливер Фојкар и аутор
__________________________________________________________________________________________________________________
Старо Место и Трећи Трг позивану вас на књижевно-филмски програм
ФЕСТИВАЛСКА ЧЕШКАОНИЦА
посвећен пољској песникињи, добитници Нобелове награде Вислави Шимборској (1923 - 2012).
Четвртак 21. 6. 2012, 20.30
Кафић Старо Место
Риге од Фере 15, Дорћол
Београд
Програм
Разговор о поезији Виславе Шимборске
Читање песама Виславе Шимборске
Пројекција документарног филма "End and Beginning - Meeting Wislawa Szymborska", режија Џон Алберт Јансен, Холандија, 2011. (на пољском језику са енглеским титловима, трајање 55’)
Учествују
Бисерка Рајчић
Дејан Матић
__________________________________________________________________________________________________________________
"Don Quixote 2012" ФЕСТИВАЛУ "ВУКО БЕЗАРЕВИЋ"
МаxМинус магазин додјељује Специјалну плакету МаxМинус магазина "Don Quixote 2012" ФЕСТИВАЛУ ХУМОРА И САТИРЕ "ВУКО БЕЗАРЕВИЋ", ПЉЕВЉА, ЦРНА ГОРА - за допринос одржању, уобличавању и развоју хумора и сатире на простору Југоисточне Европе, а поводом Специјалног издања МаxМинус магазина (бр. 2) на 150 страница, посвећеног у цјелости Фестивалу.
http://maxminus.weebly.com/pljevlja-2012.html
ТЕАТАР МОДЕРНА ГАРАЖА
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
САВРЕМЕНА СРПСКА ДРАМА 48
Учествују аутори драма:
ГОРДАНА БАЛАНЧЕВИЋ , Огвожђена
МАША ПЕВАЦ, Јуначка приповедања
ДИМИТРИЈЕ КОКАНОВ, Вилинска прашина
СВЕТОЗАР ВЛАЈКОВИЋ, И невидљиви воли ватромет
Увод и коментари:
БОШКО СУВАЈЏИЋ
Уредник трибине:
МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ
Четвртак, 21. јун 2012, 12.00
Књижевни салон Удружења књижевника Србије
Београд, Француска 7
__________________________________________________________________________________________________________________
Промоција монографије
“Благо Србије” Тамаре Огњевић
РАСКОШНИ ВОДИЧ КРОЗ
КРЕАТИВНУ ПРОШЛОСТ СРБИЈЕ
У петак, 22. јуна у 17 часова, у књижари издавача Младинске књиге Београд, у Цетињској улици бр. 1, биће одржана прва београдска промоција научно-популарне монографије „Благо Србије“, историчарке уметности и књижевнице Тамаре Огњевић. Ово капитално издање које издавач представља као креативни водич кроз прошлост Србије, садржи 75 ауторски интонираних, популарно написаних есеја о културно-историјској баштини наше земље, као и готово 1.000 фотографија споменичког наслеђа. Пишући о прецима и претходницима, црквама и утврђеним градовима, палатама и ремек-делима, уметности свих епоха и свих религија на тлу Србије, Тамара Огњевић ствара једно занимљиво, питко и едукативно дело намењено читаоцима свих генерација, најширој културној публици.
„Благо“ је настало у сарадњи са бројним музејима, заводима, институтима и другим институцијама и стручњацима у области уметности, археологије, музеологије и сродних научних дисципина.
О књизи „Благо Србије“ на београдској промоцији говориће етноархеолог мр Биљана Ђорђевић, оперативни директор Народног музеја у Београду, новинар и публициста Зоран Љ. Николић, коаутор бестселера „Београд испод Београда“, и Тамара Огњевић.
У суботу, 23. јуна, промоција “Блага” биће одржана у новосадској књижари Младинске у Меркатор центру, с почетком у 12 часова. О књизи ће говорити историчарка уметности Јулијана Стојсављевић, песник и графичар Александар Обровски и аутор.
Више детаља о књизи и аутору можете видети на http://tamaraognjevic.com/blago-srbije/
____________________________________________________________________________________
Петак, 22. јун 2012. године, 12 часова,
Свечана сала Матице српскe
Јавор Рашајски
ПТИЦЕ СВЕТЕ ГОРЕ
Скуп ће поздравити
проф. др Драган Станић, председник Матице српске
О књизи говоре
академик Рудолф Кастори, др Слободан Пузовић, мр Оливер Фојкар и аутор
__________________________________________________________________________________________________________________
Старо Место и Трећи Трг позивану вас на књижевно-филмски програм
ФЕСТИВАЛСКА ЧЕШКАОНИЦА
посвећен пољској песникињи, добитници Нобелове награде Вислави Шимборској (1923 - 2012).
Четвртак 21. 6. 2012, 20.30
Кафић Старо Место
Риге од Фере 15, Дорћол
Београд
Програм
Разговор о поезији Виславе Шимборске
Читање песама Виславе Шимборске
Пројекција документарног филма "End and Beginning - Meeting Wislawa Szymborska", режија Џон Алберт Јансен, Холандија, 2011. (на пољском језику са енглеским титловима, трајање 55’)
Учествују
Бисерка Рајчић
Дејан Матић
__________________________________________________________________________________________________________________
"Don Quixote 2012" ФЕСТИВАЛУ "ВУКО БЕЗАРЕВИЋ"
МаxМинус магазин додјељује Специјалну плакету МаxМинус магазина "Don Quixote 2012" ФЕСТИВАЛУ ХУМОРА И САТИРЕ "ВУКО БЕЗАРЕВИЋ", ПЉЕВЉА, ЦРНА ГОРА - за допринос одржању, уобличавању и развоју хумора и сатире на простору Југоисточне Европе, а поводом Специјалног издања МаxМинус магазина (бр. 2) на 150 страница, посвећеног у цјелости Фестивалу.
http://maxminus.weebly.com/pljevlja-2012.html
|
|
Удружење књижевника Србије...19.6.2012.
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
СРЕДА, 20. ЈУН, 19.00
КЊИЖЕВНО-ПРЕВОДИЛАЧКО ВЕЧЕ:
БИЉНА ОБРАДОВИЋ И ЏОН ГЕРИ
(А м е р и к а)
1. John Gery /Dzon Geri – двојезична збирка поезије Lure/ Mamac у преводу Светлане Недељков и Биљане Обрадовић, издање НКЦ, Ниш;
2. Биљана Д. Обрадовић – двојезична збирка поезије Little Disruptions/ Мали Поремећаји, у преводу Тање Стефановић, Биљане Д. Обрадовић, Јасне Мањулов и Симех Леви-Богадновић, издање НКЦ;
3. Патриција де Ракевилц (унука Езре Паунда), двојзезична збирка поезије, Dear Friends/Драги Пријатељи, у преводу Биљане Д. Обрадовић, издање Друштва Свети Сава.
Уз Џона герија и Биљану Д. Обрадовић, учествују: Светлана Недељков, Тања Стефановић, Дубравка Поповић Срдановић, Дубравка Ђурић, Братислав Р. Милановић и Вјерица Рупар.
__________________________________________________________________________________________
"СРЕДОМ У ПОДНЕ КОД ГЕЦЕ КОНА"
Средa, 20. јун 2012. у 12 сати, на галерији књижаре "Геца Кон", у Кнез Михаиловој улици 12, ПРОМОЦИЈА ексклузивног романа у издању "Просвете"
Мухарем Дурић
"САРАЈ`ВО"
О роману говоре:
проф. др Мишо Кулић
Милош Јанковић
аутор
Повест је ово о граду светлости, његовом рахатлуку, хаиру и лепоти и, уједно, граду бездна, јада и чемера, граду наде и злехуде судбине.
Сви су га волели и мрзели.
Његови житељи нису као Даблинци Џемса Џојса, нити госпари Војновића, а ни Ћоркани, нити везири Ива Андрића. Они су, просто, Сарајлије... Са Бистрика, са Ченгић-виле, са Башчаршије, Мариндвора... Лепи и ружни, мршави, дебели, пргави, мали, зли и добре душе.
Њихово окружење су брда подно којих извиру две реке, Босна и Миљцка. Обе у песмама опеване.
Не треба, попут Умберта Ека, путовати у средњи век. „Сарај`во“ говори о последњој деценији 20. века. О рату 1992.
Пуно је разлога да се говори и пише о том граду. Читаоцу се дозвољава да и сам трага за својом визијом.
__________________________________________________________
ОДЛУКА ЖИРИЈА
ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „РАДЕ ТОМИЋ“
Жири за доделу награде „Раде Томић“ за 2012. годину, који је радио у саставу: Срба Игњатовић, председник, Зоран Вучић, члан и Обрен Ристић, члан, са задовољством констатује да су на овогодишњи конкурс за награду пристигли радови 159 учесника из Србије и других земаља. Од тога је 49 рукописа песничких збирки, и 110 циклуса песама.
Након свестраног упознавања са пристиглим рукописима жири је у више наврата расправљао, најпре сачинио ужи избор, а потом, после накнадног увида у тај избор, једногласно донео
О Д Л У К У
Прва награда на конкурсу „Раде Томић“ за 2012. годину додељује се аутору Радошину Зајићу из Трстеника, за рукопис ПЕСМЕ МИРЈАНЕ И ТАЈНЕ СЛОВА, који је замишљена и остварена књига као сложена, промишљена језичка и лирска зиданица. Њени уводни ставови наликују на парафразу библијског Проповедника да би се, поступно, Зајићево певање разгранавало у готово химнични, пантеистички доживљај свеколико опазивог света и дослух с васељенским вредностима, том вишом целином над којом бди недремано, свевидо Око. Једна искрена, мирјанска скрушеност зрачи из његовог језика и стиха условљавајући њихову пробраност.
Ово певање „конкретизује“ се у исходу споменима љубостињских слика, фрескописца Макарија, владике Николаја и златовезја Јефимије, то јест унеколико неочекиваном а складном појавом сонетне форме (почев од песме Творцу слова до Златовезја Јефимије у којој се стиховно обличје изнова мења). Колико суспрегнута и дисциплиновано остварена, толико је, не само на основу претходне опаске, Зајићева књига и изнутра, из језика и формотворног поступка разбокорена, но не на штету општег утиска и склада, то јест деликатне хармонизације.
Не у каквом дословном смислу већ по оданости овим начелима певање Радошина Зајића кореспондира и с оним чије име носи награда која му је припала – песником Радетом Томићем, тим симболом прегалаштва и трајања.
Награда је штампање понуђене књиге у издању Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца, едиција Бдење – награда Раде Томић.
Друга награда додељује се Слађани Ристић из Београда за рукопис НЕДЕЉНА ЧУДА. Песнички свет Слађане Ристић легитимише се најпре као круг малих чуда, свакодневних доживљаја и непретенциозних а свеједно животно битних „Ситница“. Но то је само први, непотпуни утисак подстакнут и самим насловом њене књиге. Видокруг ове песникиње разлистава се, међутим, како ће се читалац убрзо уверити, у множину праваца. „Игре“, бављење наоко „малим стварима“ – језички битно другачије, дисперзивније но што је то својевремено прокламовао Васко Попа – прожимају бројне, парцијалне али знаковите слике и спомени што сведоче о доласку „усталасаног века“. Завичајне, у ширем смислу речи, индикације и сличице ускрсавају, пак, промени Ртња и Хајдук-Вељка, између осталог, док о односу према уметности (песничкој и уметности уопште), посебно казује ниска песама посвећених Брани Петровићу, Зорану Радмиловићу, Слободану Стојадиновићу и Бранку Миљковићу.
Поезија Слађане Ристић предочава нам један свеж, нетипичан, радознао и по учинку занимљив глас, саму супротност списатељској рутини, празној вештаствености и писању писања ради, тој почасти која све више узима мах.
Трећа награда додељује се Татјани Дан Ракић, песникињи из Пожеге, за рукопис ПАСТРМКА ИСПОД КОЖЕ. Њене песничке минијатуре су стилизоване као својеврски записни, магновена реаговања и „коментари“, одсеви доживљавања и промишљења. Средишњи део њене књиге Пастрка испод коже посведочује, међутим, да ауторка влада и амбициознијом и заокруженијом формом (песме Време летења, Печат, Читајући недовршени либрето, Афродита, Калиграф и синкопа, Земљина тежа и друге). Игра изговарања и немости, онога што је спољашње и, метафорички и симболички речено, томе насупрот скривено „испод коже“ нуди се као нека врста „општег кључа“ за одгонтање ауторкиних наума и домашаја.
У Књажевцу, 1. јуна 2012. године
Срба Игњатовић, председник
Зоран Вучић, члан
Обрен Ристић, члан
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
СРЕДА, 20. ЈУН, 19.00
КЊИЖЕВНО-ПРЕВОДИЛАЧКО ВЕЧЕ:
БИЉНА ОБРАДОВИЋ И ЏОН ГЕРИ
(А м е р и к а)
1. John Gery /Dzon Geri – двојезична збирка поезије Lure/ Mamac у преводу Светлане Недељков и Биљане Обрадовић, издање НКЦ, Ниш;
2. Биљана Д. Обрадовић – двојезична збирка поезије Little Disruptions/ Мали Поремећаји, у преводу Тање Стефановић, Биљане Д. Обрадовић, Јасне Мањулов и Симех Леви-Богадновић, издање НКЦ;
3. Патриција де Ракевилц (унука Езре Паунда), двојзезична збирка поезије, Dear Friends/Драги Пријатељи, у преводу Биљане Д. Обрадовић, издање Друштва Свети Сава.
Уз Џона герија и Биљану Д. Обрадовић, учествују: Светлана Недељков, Тања Стефановић, Дубравка Поповић Срдановић, Дубравка Ђурић, Братислав Р. Милановић и Вјерица Рупар.
__________________________________________________________________________________________
"СРЕДОМ У ПОДНЕ КОД ГЕЦЕ КОНА"
Средa, 20. јун 2012. у 12 сати, на галерији књижаре "Геца Кон", у Кнез Михаиловој улици 12, ПРОМОЦИЈА ексклузивног романа у издању "Просвете"
Мухарем Дурић
"САРАЈ`ВО"
О роману говоре:
проф. др Мишо Кулић
Милош Јанковић
аутор
Повест је ово о граду светлости, његовом рахатлуку, хаиру и лепоти и, уједно, граду бездна, јада и чемера, граду наде и злехуде судбине.
Сви су га волели и мрзели.
Његови житељи нису као Даблинци Џемса Џојса, нити госпари Војновића, а ни Ћоркани, нити везири Ива Андрића. Они су, просто, Сарајлије... Са Бистрика, са Ченгић-виле, са Башчаршије, Мариндвора... Лепи и ружни, мршави, дебели, пргави, мали, зли и добре душе.
Њихово окружење су брда подно којих извиру две реке, Босна и Миљцка. Обе у песмама опеване.
Не треба, попут Умберта Ека, путовати у средњи век. „Сарај`во“ говори о последњој деценији 20. века. О рату 1992.
Пуно је разлога да се говори и пише о том граду. Читаоцу се дозвољава да и сам трага за својом визијом.
__________________________________________________________
ОДЛУКА ЖИРИЈА
ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „РАДЕ ТОМИЋ“
Жири за доделу награде „Раде Томић“ за 2012. годину, који је радио у саставу: Срба Игњатовић, председник, Зоран Вучић, члан и Обрен Ристић, члан, са задовољством констатује да су на овогодишњи конкурс за награду пристигли радови 159 учесника из Србије и других земаља. Од тога је 49 рукописа песничких збирки, и 110 циклуса песама.
Након свестраног упознавања са пристиглим рукописима жири је у више наврата расправљао, најпре сачинио ужи избор, а потом, после накнадног увида у тај избор, једногласно донео
О Д Л У К У
Прва награда на конкурсу „Раде Томић“ за 2012. годину додељује се аутору Радошину Зајићу из Трстеника, за рукопис ПЕСМЕ МИРЈАНЕ И ТАЈНЕ СЛОВА, који је замишљена и остварена књига као сложена, промишљена језичка и лирска зиданица. Њени уводни ставови наликују на парафразу библијског Проповедника да би се, поступно, Зајићево певање разгранавало у готово химнични, пантеистички доживљај свеколико опазивог света и дослух с васељенским вредностима, том вишом целином над којом бди недремано, свевидо Око. Једна искрена, мирјанска скрушеност зрачи из његовог језика и стиха условљавајући њихову пробраност.
Ово певање „конкретизује“ се у исходу споменима љубостињских слика, фрескописца Макарија, владике Николаја и златовезја Јефимије, то јест унеколико неочекиваном а складном појавом сонетне форме (почев од песме Творцу слова до Златовезја Јефимије у којој се стиховно обличје изнова мења). Колико суспрегнута и дисциплиновано остварена, толико је, не само на основу претходне опаске, Зајићева књига и изнутра, из језика и формотворног поступка разбокорена, но не на штету општег утиска и склада, то јест деликатне хармонизације.
Не у каквом дословном смислу већ по оданости овим начелима певање Радошина Зајића кореспондира и с оним чије име носи награда која му је припала – песником Радетом Томићем, тим симболом прегалаштва и трајања.
Награда је штампање понуђене књиге у издању Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца, едиција Бдење – награда Раде Томић.
Друга награда додељује се Слађани Ристић из Београда за рукопис НЕДЕЉНА ЧУДА. Песнички свет Слађане Ристић легитимише се најпре као круг малих чуда, свакодневних доживљаја и непретенциозних а свеједно животно битних „Ситница“. Но то је само први, непотпуни утисак подстакнут и самим насловом њене књиге. Видокруг ове песникиње разлистава се, међутим, како ће се читалац убрзо уверити, у множину праваца. „Игре“, бављење наоко „малим стварима“ – језички битно другачије, дисперзивније но што је то својевремено прокламовао Васко Попа – прожимају бројне, парцијалне али знаковите слике и спомени што сведоче о доласку „усталасаног века“. Завичајне, у ширем смислу речи, индикације и сличице ускрсавају, пак, промени Ртња и Хајдук-Вељка, између осталог, док о односу према уметности (песничкој и уметности уопште), посебно казује ниска песама посвећених Брани Петровићу, Зорану Радмиловићу, Слободану Стојадиновићу и Бранку Миљковићу.
Поезија Слађане Ристић предочава нам један свеж, нетипичан, радознао и по учинку занимљив глас, саму супротност списатељској рутини, празној вештаствености и писању писања ради, тој почасти која све више узима мах.
Трећа награда додељује се Татјани Дан Ракић, песникињи из Пожеге, за рукопис ПАСТРМКА ИСПОД КОЖЕ. Њене песничке минијатуре су стилизоване као својеврски записни, магновена реаговања и „коментари“, одсеви доживљавања и промишљења. Средишњи део њене књиге Пастрка испод коже посведочује, међутим, да ауторка влада и амбициознијом и заокруженијом формом (песме Време летења, Печат, Читајући недовршени либрето, Афродита, Калиграф и синкопа, Земљина тежа и друге). Игра изговарања и немости, онога што је спољашње и, метафорички и симболички речено, томе насупрот скривено „испод коже“ нуди се као нека врста „општег кључа“ за одгонтање ауторкиних наума и домашаја.
У Књажевцу, 1. јуна 2012. године
Срба Игњатовић, председник
Зоран Вучић, члан
Обрен Ристић, члан
Удружење књижевника Србије...18.6.2012.
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УТОРАК, 19. ЈУН, 12.00
ПРОФ. ДР ПРЕДРАГ ЈАШОВИЋ:
„ПИСЦИ СРПСКОГ РЕАЛИЗМА КАО КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ“ (монографија)
Учествују: проф. др Милорад Јеврић, проф . др Мулутин Ђуричковић,
Миљурко Вукадиновић и аутор.
___________________________________________________________________________________________
Књиге за посетиоце програмаТрагом Иве Андрића Организатори програма шетњи "Трагом Иве Андрића" наградиће у среду, 20. јуна, 50. посетиоца књигом из збирке приповедака тог писца, а до краја месеца књигу ће добити и стоти посетилац, најавио је у четвртак Центар за културне иницијативе "Култура".
Приповетке Иве Андрића биће обезбеђене на поклон сваком 50. посетиоцу до краја сезоне циклуса шетњи у којима се представљају сва значајна места у Београду која су обележила живот и рад нобеловца.
Обилазак значајних места у Београду која су обележила живот и рад писца Иве Андрића биће организован у петак у 18 сати, најавили су организатори.
Шетње "Трагом Иве Андрића" у циклусу "Књижевни водич кроз Београд" биће организоване до 25. јула сваке среде у 18 сати, поводом године јубилеја тог писца.
Пријављивање заинтересованих, информације и остали детаљи о том програму доступни су на број телефона 066/056 906.
У циклусу "Књижевни водич кроз Београд" организоване су шетње и представљење писаца Стевана Сремца, Бранка Ћопића и Боре Станковића.
*извор: www.бета.рс
__________________________________________________________________________________________________________
SERBIAN PRESS CENTER
FOR IMMEDIATE RELEASE
САОПШТЕЊЕ ЗА ШТАМПУ
18. јуни 2012.
ИМЕНОВАН САВЕТ ЗА
СВЕТСКУ ПРАВОСЛАВНУ КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ
“БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА”
ФОНДАЦИЈЕ ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ
Управни одбор Фондације “Иванка Милошевић” из Чикага именовао је овогодишњи Савет за Светску православну књижевну награду “Богородица Тројеручица” за 2012. годину, једину књижевну награду православног света, коју Фондација додељује од 2001. године.
У Савет су именовани Матија Бећковић, Јован Делић, Мирослав Егерић и Слободан Ракитић.
Чланови Савета предлажу кандидате Управном одбору Фондације, који бира лауреата.
“Добитник Награде ће бити традиционално проглашен о Видовдану у Српској народној библиотеци, задужбини Милуна и Наде Николић у Чикагу, седишту Фондације. Награда ће бити уручена на посебној свечаности на јесен у Београду”, изјавила је Драгица Милошевић, оснивач и председник Фондације.
Песник Ђорђе Николић, уметнички директор Фондације “Иванка Милошевић” и члан Управног одбора, рекао је “да се Награда додељује за целокупно дело православним песницима чија је поезија надахнута духом православља, непресушним извором просвећености. Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице је својом трећом руком закрилила васколико православље и постала заштитница свих православних књижевних стваралаца”.
Награда се састоји од иконе Пресвете Богородице Тројеручице, Повеље, штампања књиге и новчаног дела.
Досадашњи лауреати награде “Богородица Тројеручица”, која се додељује искључиво књижевним ствараоцима православне вероисповести, били су Матија Бећковић, Стеван Раичковић, Атанасије Јевтић, Андреј Вознесенски, Амфилохије Радовић, Бела Ахамдуљина, Ана Бландијана, Слободан Ракитић, Љубомир Симовић, Милосав Тешић и Иван Чарота.
_______________________________________________________________________________________
ОДРЖАН ФЕСТИВАЛ ХУМОРА И САТИРЕ У ПЉЕВЉИМА
(Сопштење за јавност)
Пљевља, 17. јун - У Пљевљима су синоћ завршени 26. Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“, доделом признања и учешћем најбољих хумориста, сатиричара и карикатуриста из држава региона.
Признање „Типар“ за најбољу сатиричну књигу објављену у 2011. години на подручју бивше Југославије, уручено је Милану Тодорову, књижевнику из Новог Сада, за књигу сатиричних прича под насловом „Безброј наших живота“, у издању Београдског афористичарског круга. Награда са састоји из плакете и новчаног износа од 800 евра.
Жири, на чијем челу је био Александар Баљак из Београда, навео је у образложењу да су све приче у награђеној књизи „зреле, дорађене и у квалитативном смислу уједначене“. „Писане су живо, питко, сликовито, савремено, комуникативно и језички богато“, истакнуто је у саопштењу жирија у којем су били и Вељко Рајковић из Подгорице и Зоран Раонић из Пљеваља.
Награду „Вуко Безаревић“ за најбољу сатиричну причу на конкурсу манифестације Дани хумора и сатире, добила је Љиљана Браловић из Прањана код Горњег Милановца, за причу „Лајем, не престајем“. Одлуку је донео трочлани жири чији је председник био Александар Чотрић из Београда, а чланови Дејан Миличић из Пљеваља и Сабахудин Хаџиалић из Сарајева. Лауреату су припали плакета и 400 евра новчаног дела награде.
На конкурс је пристигло 128 прича, аутора из Црне Горе, Србије, БиХ и Хрватске.
„Кроз причу на микро плану, из визуре старије жене, која сама живи у кући на селу, говори се о општим питањима отуђења, усамљености, тешког живота, осиромашења села, одласка људи у градове, губитника транзиције, изборних манипулација, уцењивања немоћних, куповине гласова и давања лажних обећања“, истакнуто је, поред осталог, у одлуци жирија.
Жири за доделу награда деветнаестог Конкурса за карикатуру „Ристо Пејатовић“, којег су чинили председник Миланко Каличанин из Краљева и чланови Јелена Лазаревић и Жељко Чабаркапа из Пљеваља прегледао је 124 рада, 51 аутора и одлучио је да „Гран при“ Дана хумора и сатире добије карикатуриста Дарко Дрљевић из Колашина. Две специјалне награде равноправно су додељене Мухамеду Ђерлеку из Новог Пазара и Јакши Влаховићу из Београда.
Освајачу „Гран прија“ уручена је плакета и 550 евра, а добитницима специјалних награда, поред плакета, припало је и по 165 евра.
Изложба карикатура са конкурса „Ристо Пејатовић 2012“ постављена је у холу Дома војске у Пљевљима.
Пред више стотина посетилаца, на завршној вечери хумора и сатире, одржаној у Дому војске у Пљевљима, учествовали су сатиричари из Црне Горе – Милорад Јокнић, Зоран Раонић, Дејан Миличић, Вељко Рајковић, Миленко Пајовић, Драган Копривица и Бојан Рајевић; из Србије - Александар Чотрић, Петар Пајић, Драгутин Минић Карло, Витомир Теофиловић, Радивоје Бојичић, Александар Баљак, Јасмина Буква, Петар Лазић, Горан Радосављевић и Бојан Љубеновић, и из БиХ - Сабахудин Хаџиалић и Екрем Мацић.
Хумористи, сатиричари и карикатуристи из региона посетили су Југословенски музеј хумора и сатире у Пљевљима, јединствену институције ове врсте у целој бившој Југославији. Кустос Музеја Јелена Лазаревић упознала их је са изложеним експонатима, међу којима се налазе неки од првих сатиричних часописа који су излази у 19. веку, вредне и ретке књиге из области хумора и сатире, 1.881 оригинална карикатура са деветнаест досадашњих конкурса „Ристо Пејатовић“. Посебну вредност музеја представља „Својеручник“ који садржи преко 100 пластификованих, руком писаних и илустрованих прилога, најпознатијих екс југословенских хумориста, сатиричара и хумориста.
У оквиру манифестације Дани хумора и сатире 2012. у Пљевљима глумац Зијах Соколовић је 13. јуна играо монодраму „Глумац... је глумац... је глумац“, а 15. јуна је одржано хумористичко-сатирично милетисање на којем су учествовали глумци, песници и ансамбл народних игара.
БЕОГРАДСКИ АФОРИСТИЧАРСКИ КРУГ
_____________________________________________________________________________________________________
ИНФО (ФОТОГРАФИЈЕ, ШТАМПА, ВИДЕО): http://maxminus.weebly.com/pljevlja-2012.html
________________________________________________________________________________________
ЗЛАТНА МЕДАЉА
БАБКЕНУ СИМОЊАНУ
У Дому камерне музике „Комитас“у Јеревану, ових дана обележен је шездесети рођендан познатог јерменског песника, преводиоца, србисте и културног делатника Бабкена Симоњана. Иницијатор и организатор прославе био је Савез писаца Јерменије, под покровитељством Министарства културе Републике Јерменије.
У својој беседи о Бабкену Симоњану, председник Савеза писаца Јерменије Левон Анањан рекао је да Симоњанова биографија сама говори о слављенику и да он не осећа шездесетогодишњи „терет“ на својим леђима, већ ради као да има само двадесетак година, пун енергија и љубави према својој делатности коју је изабрао као своју животну мисију. Нагласио је да је Симоњан непоновљива појава у јерменско-српским културним односима, самосвојан песник и врхунски преводилац. За Симоњана, поезија је духовно уточиште; песме су му искрене, јер потичу са дна његове душе. О Бабкену Симоњану и његовој поезији својевремено су високу оцену дали класици јерменске поезије Ованес Шираз, Силва Капутикјан, Геворк Емин, Маро Маркарјан и други. Ево шта је о њему рекла позната јерменска песникиња, академик Силва Капутикјан: „Истинити патриота је онај који својим животом и делом умножава број пријатеља сопственог народа. Бабкен Симоњан је такав патриота. Да би био такав, помажу му његово топло поетско срце и оданост високим идеалима. У том смислу, срећне су и Јерменија и Србија, које имају посвећеника попут Симоњана, који својим искреним деловањем и оданошћу обнавља вишевековну духовну сродност Јермена и Срба.“
Такође, додао је да је права слика о Јерменији представљена Србима управо захваљујући литерарној и културној делатности Бабкена Симоњана и сада је дошло време да Симоњан искуси плодове свога рада.
Анализирајући списатељску делатност слављеника, познати књижевни критичар, прозаиста и преводилац Александар Топчјан је нагласио да су Јерменија и Србија заиста срећне земље јер имају Бабкена Симоњана, који је саградио велелепни мост спајајући две напаћене али храбре и достојанствене земље.
Имајући у виду више од три и по деценије његовог плодног рада на развоју и јачању јерменско-српских културних веза, одлуком Министарства културе Јерменије Бабкен Симоњан је награђен „Златном медаљом“, која му је свечано уручена током јубиларне вечери.
–Не могу да верујем да сам напунио 60 година – рекао је Симоњан публици, примивиш „Златну медаљу“. У грудима и даље носим душу двадесетогодишњег младића и то ми помаже да стварам и да наставим своју литерарну и културолошку мисију. Наравно, ова висока државна награда много ме обрадовала, а с друге стране – обавезује ме да учиним још више.
Иначе, Симоњан је добитник књижевне награде „Свети Сава“, Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије, највеће јерменске награде „Кантех“ (Кандило) за превођење, медаље „Илија Милосављевић Коларац“, итд.
Да подсетимо: Бабкен Симоњан је од 2007. године Почасни конзул Републике Србије у Републици Јерменији.
(Вести из јерменских новинских агенција)
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УТОРАК, 19. ЈУН, 12.00
ПРОФ. ДР ПРЕДРАГ ЈАШОВИЋ:
„ПИСЦИ СРПСКОГ РЕАЛИЗМА КАО КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ“ (монографија)
Учествују: проф. др Милорад Јеврић, проф . др Мулутин Ђуричковић,
Миљурко Вукадиновић и аутор.
___________________________________________________________________________________________
Књиге за посетиоце програмаТрагом Иве Андрића Организатори програма шетњи "Трагом Иве Андрића" наградиће у среду, 20. јуна, 50. посетиоца књигом из збирке приповедака тог писца, а до краја месеца књигу ће добити и стоти посетилац, најавио је у четвртак Центар за културне иницијативе "Култура".
Приповетке Иве Андрића биће обезбеђене на поклон сваком 50. посетиоцу до краја сезоне циклуса шетњи у којима се представљају сва значајна места у Београду која су обележила живот и рад нобеловца.
Обилазак значајних места у Београду која су обележила живот и рад писца Иве Андрића биће организован у петак у 18 сати, најавили су организатори.
Шетње "Трагом Иве Андрића" у циклусу "Књижевни водич кроз Београд" биће организоване до 25. јула сваке среде у 18 сати, поводом године јубилеја тог писца.
Пријављивање заинтересованих, информације и остали детаљи о том програму доступни су на број телефона 066/056 906.
У циклусу "Књижевни водич кроз Београд" организоване су шетње и представљење писаца Стевана Сремца, Бранка Ћопића и Боре Станковића.
*извор: www.бета.рс
__________________________________________________________________________________________________________
SERBIAN PRESS CENTER
FOR IMMEDIATE RELEASE
САОПШТЕЊЕ ЗА ШТАМПУ
18. јуни 2012.
ИМЕНОВАН САВЕТ ЗА
СВЕТСКУ ПРАВОСЛАВНУ КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ
“БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА”
ФОНДАЦИЈЕ ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ
Управни одбор Фондације “Иванка Милошевић” из Чикага именовао је овогодишњи Савет за Светску православну књижевну награду “Богородица Тројеручица” за 2012. годину, једину књижевну награду православног света, коју Фондација додељује од 2001. године.
У Савет су именовани Матија Бећковић, Јован Делић, Мирослав Егерић и Слободан Ракитић.
Чланови Савета предлажу кандидате Управном одбору Фондације, који бира лауреата.
“Добитник Награде ће бити традиционално проглашен о Видовдану у Српској народној библиотеци, задужбини Милуна и Наде Николић у Чикагу, седишту Фондације. Награда ће бити уручена на посебној свечаности на јесен у Београду”, изјавила је Драгица Милошевић, оснивач и председник Фондације.
Песник Ђорђе Николић, уметнички директор Фондације “Иванка Милошевић” и члан Управног одбора, рекао је “да се Награда додељује за целокупно дело православним песницима чија је поезија надахнута духом православља, непресушним извором просвећености. Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице је својом трећом руком закрилила васколико православље и постала заштитница свих православних књижевних стваралаца”.
Награда се састоји од иконе Пресвете Богородице Тројеручице, Повеље, штампања књиге и новчаног дела.
Досадашњи лауреати награде “Богородица Тројеручица”, која се додељује искључиво књижевним ствараоцима православне вероисповести, били су Матија Бећковић, Стеван Раичковић, Атанасије Јевтић, Андреј Вознесенски, Амфилохије Радовић, Бела Ахамдуљина, Ана Бландијана, Слободан Ракитић, Љубомир Симовић, Милосав Тешић и Иван Чарота.
_______________________________________________________________________________________
ОДРЖАН ФЕСТИВАЛ ХУМОРА И САТИРЕ У ПЉЕВЉИМА
(Сопштење за јавност)
Пљевља, 17. јун - У Пљевљима су синоћ завршени 26. Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“, доделом признања и учешћем најбољих хумориста, сатиричара и карикатуриста из држава региона.
Признање „Типар“ за најбољу сатиричну књигу објављену у 2011. години на подручју бивше Југославије, уручено је Милану Тодорову, књижевнику из Новог Сада, за књигу сатиричних прича под насловом „Безброј наших живота“, у издању Београдског афористичарског круга. Награда са састоји из плакете и новчаног износа од 800 евра.
Жири, на чијем челу је био Александар Баљак из Београда, навео је у образложењу да су све приче у награђеној књизи „зреле, дорађене и у квалитативном смислу уједначене“. „Писане су живо, питко, сликовито, савремено, комуникативно и језички богато“, истакнуто је у саопштењу жирија у којем су били и Вељко Рајковић из Подгорице и Зоран Раонић из Пљеваља.
Награду „Вуко Безаревић“ за најбољу сатиричну причу на конкурсу манифестације Дани хумора и сатире, добила је Љиљана Браловић из Прањана код Горњег Милановца, за причу „Лајем, не престајем“. Одлуку је донео трочлани жири чији је председник био Александар Чотрић из Београда, а чланови Дејан Миличић из Пљеваља и Сабахудин Хаџиалић из Сарајева. Лауреату су припали плакета и 400 евра новчаног дела награде.
На конкурс је пристигло 128 прича, аутора из Црне Горе, Србије, БиХ и Хрватске.
„Кроз причу на микро плану, из визуре старије жене, која сама живи у кући на селу, говори се о општим питањима отуђења, усамљености, тешког живота, осиромашења села, одласка људи у градове, губитника транзиције, изборних манипулација, уцењивања немоћних, куповине гласова и давања лажних обећања“, истакнуто је, поред осталог, у одлуци жирија.
Жири за доделу награда деветнаестог Конкурса за карикатуру „Ристо Пејатовић“, којег су чинили председник Миланко Каличанин из Краљева и чланови Јелена Лазаревић и Жељко Чабаркапа из Пљеваља прегледао је 124 рада, 51 аутора и одлучио је да „Гран при“ Дана хумора и сатире добије карикатуриста Дарко Дрљевић из Колашина. Две специјалне награде равноправно су додељене Мухамеду Ђерлеку из Новог Пазара и Јакши Влаховићу из Београда.
Освајачу „Гран прија“ уручена је плакета и 550 евра, а добитницима специјалних награда, поред плакета, припало је и по 165 евра.
Изложба карикатура са конкурса „Ристо Пејатовић 2012“ постављена је у холу Дома војске у Пљевљима.
Пред више стотина посетилаца, на завршној вечери хумора и сатире, одржаној у Дому војске у Пљевљима, учествовали су сатиричари из Црне Горе – Милорад Јокнић, Зоран Раонић, Дејан Миличић, Вељко Рајковић, Миленко Пајовић, Драган Копривица и Бојан Рајевић; из Србије - Александар Чотрић, Петар Пајић, Драгутин Минић Карло, Витомир Теофиловић, Радивоје Бојичић, Александар Баљак, Јасмина Буква, Петар Лазић, Горан Радосављевић и Бојан Љубеновић, и из БиХ - Сабахудин Хаџиалић и Екрем Мацић.
Хумористи, сатиричари и карикатуристи из региона посетили су Југословенски музеј хумора и сатире у Пљевљима, јединствену институције ове врсте у целој бившој Југославији. Кустос Музеја Јелена Лазаревић упознала их је са изложеним експонатима, међу којима се налазе неки од првих сатиричних часописа који су излази у 19. веку, вредне и ретке књиге из области хумора и сатире, 1.881 оригинална карикатура са деветнаест досадашњих конкурса „Ристо Пејатовић“. Посебну вредност музеја представља „Својеручник“ који садржи преко 100 пластификованих, руком писаних и илустрованих прилога, најпознатијих екс југословенских хумориста, сатиричара и хумориста.
У оквиру манифестације Дани хумора и сатире 2012. у Пљевљима глумац Зијах Соколовић је 13. јуна играо монодраму „Глумац... је глумац... је глумац“, а 15. јуна је одржано хумористичко-сатирично милетисање на којем су учествовали глумци, песници и ансамбл народних игара.
БЕОГРАДСКИ АФОРИСТИЧАРСКИ КРУГ
_____________________________________________________________________________________________________
ИНФО (ФОТОГРАФИЈЕ, ШТАМПА, ВИДЕО): http://maxminus.weebly.com/pljevlja-2012.html
________________________________________________________________________________________
ЗЛАТНА МЕДАЉА
БАБКЕНУ СИМОЊАНУ
У Дому камерне музике „Комитас“у Јеревану, ових дана обележен је шездесети рођендан познатог јерменског песника, преводиоца, србисте и културног делатника Бабкена Симоњана. Иницијатор и организатор прославе био је Савез писаца Јерменије, под покровитељством Министарства културе Републике Јерменије.
У својој беседи о Бабкену Симоњану, председник Савеза писаца Јерменије Левон Анањан рекао је да Симоњанова биографија сама говори о слављенику и да он не осећа шездесетогодишњи „терет“ на својим леђима, већ ради као да има само двадесетак година, пун енергија и љубави према својој делатности коју је изабрао као своју животну мисију. Нагласио је да је Симоњан непоновљива појава у јерменско-српским културним односима, самосвојан песник и врхунски преводилац. За Симоњана, поезија је духовно уточиште; песме су му искрене, јер потичу са дна његове душе. О Бабкену Симоњану и његовој поезији својевремено су високу оцену дали класици јерменске поезије Ованес Шираз, Силва Капутикјан, Геворк Емин, Маро Маркарјан и други. Ево шта је о њему рекла позната јерменска песникиња, академик Силва Капутикјан: „Истинити патриота је онај који својим животом и делом умножава број пријатеља сопственог народа. Бабкен Симоњан је такав патриота. Да би био такав, помажу му његово топло поетско срце и оданост високим идеалима. У том смислу, срећне су и Јерменија и Србија, које имају посвећеника попут Симоњана, који својим искреним деловањем и оданошћу обнавља вишевековну духовну сродност Јермена и Срба.“
Такође, додао је да је права слика о Јерменији представљена Србима управо захваљујући литерарној и културној делатности Бабкена Симоњана и сада је дошло време да Симоњан искуси плодове свога рада.
Анализирајући списатељску делатност слављеника, познати књижевни критичар, прозаиста и преводилац Александар Топчјан је нагласио да су Јерменија и Србија заиста срећне земље јер имају Бабкена Симоњана, који је саградио велелепни мост спајајући две напаћене али храбре и достојанствене земље.
Имајући у виду више од три и по деценије његовог плодног рада на развоју и јачању јерменско-српских културних веза, одлуком Министарства културе Јерменије Бабкен Симоњан је награђен „Златном медаљом“, која му је свечано уручена током јубиларне вечери.
–Не могу да верујем да сам напунио 60 година – рекао је Симоњан публици, примивиш „Златну медаљу“. У грудима и даље носим душу двадесетогодишњег младића и то ми помаже да стварам и да наставим своју литерарну и културолошку мисију. Наравно, ова висока државна награда много ме обрадовала, а с друге стране – обавезује ме да учиним још више.
Иначе, Симоњан је добитник књижевне награде „Свети Сава“, Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије, највеће јерменске награде „Кантех“ (Кандило) за превођење, медаље „Илија Милосављевић Коларац“, итд.
Да подсетимо: Бабкен Симоњан је од 2007. године Почасни конзул Републике Србије у Републици Јерменији.
(Вести из јерменских новинских агенција)
Удружење књижевника Србије...15.6.2012.
УПРАВНИ ОДБОР УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
14. јуна 2012. године једногласно је одлучио да за почасне чланове прими
Веру Србиновић из Хага и Валерија Латињина из Москве.
ВЕРА СРБИНОВИЋ је рођена у Београду. По завршетку гимназије и студија енглеског језика отиснула се у свет. Од 1959. године живи у Хагу, а повремено и у Београду.
Прву збирку песама Незакључане капије објавила је у Матици српској 1961.Њена друга збирка Песме срмене појавила се 1991. године у Независним издањима Слободана Машића. Потом следе збирке: Крила судбине (Просвета 1993), Невидљиво време (КОВ, 1993), Ребра душе (Просвета, 1995), Отварам прозор (КОВ, 1995), Шапат и привиди (КОВ 1996), Кристални талисман (Просвета, 1997), Серафими светлости (Просвета, 1999), Облаци (КОВ, 2000), има Нешто или иза седам океана (Прометеј, 2001), Бели хртови (Просвета, 2002), Каткад(КОВ, 2003, Рубини нара (Просвета, 2004).
Добитница је награда Милица Стојадиновић Српкиња и Растко Петровић.
ВАЛЕРИЈ ЛАТИЊИН, песник и прозни писац, рођен је 19. маја 1953. године у станици донских Козака у Константиновској Ростовској области. Стекао је две факултетске дипломе – једну на Војној академији, другу на Институту за књижевност. Скоро четврт века провео је у служби Оружаних Снага. Прошао је пут од новинара гарнизонског листа, до сарадника главног армијског часописа „Совјетски војник“ , односно главне издавачке куће Министарства Одбране. Стекао је чин резервног пуковника.
Објављивао је у многим књижевним гласилима Русије – у часописима „Москва“ , „Знамја“, „Наш савременик“ , „Маладаја гвардија“ , „Дружба“ (совјетско – бугарско издање), „Дон“ , „Сибирске искре“, „Јенисеј“ , „Кубан“ , „Поезија“ , „Подвиг“ , „Академска поезија“ , „Огоњок“ , односно у листовима – „Литературна Русија“ , „Литературне новине“ , „Правда“ , „Краснаја звезда“ , „Патриот“ , „Руски писац“ , „Руски весник“ . . .
Објавио је следеће књиге:
„Изгон из детињства“ , „Драча“ , „Бдење над завештањем“ , „Ђаволи и анђели“ , „Незастариви бол“ , „Стихови три деценије“ , „Шкрипа“ , „Неизмишљени живот“ , „Пут према Дону“ , „Државна молитва“...
Добитник је Сверуских књижевних награда „Суворов“ и „Грибоједов“ , као и међународног признања „Облаци“ .
Валериј Латињин је лидер и организатор покрета за обнову Козачества, члан Централног Совјета сверуског покрета „Русија Православна“, а такође и међународног удружења „Асоцијација Витезова“.
Живи у Москви.
14. јуна 2012. године једногласно је одлучио да за почасне чланове прими
Веру Србиновић из Хага и Валерија Латињина из Москве.
ВЕРА СРБИНОВИЋ је рођена у Београду. По завршетку гимназије и студија енглеског језика отиснула се у свет. Од 1959. године живи у Хагу, а повремено и у Београду.
Прву збирку песама Незакључане капије објавила је у Матици српској 1961.Њена друга збирка Песме срмене појавила се 1991. године у Независним издањима Слободана Машића. Потом следе збирке: Крила судбине (Просвета 1993), Невидљиво време (КОВ, 1993), Ребра душе (Просвета, 1995), Отварам прозор (КОВ, 1995), Шапат и привиди (КОВ 1996), Кристални талисман (Просвета, 1997), Серафими светлости (Просвета, 1999), Облаци (КОВ, 2000), има Нешто или иза седам океана (Прометеј, 2001), Бели хртови (Просвета, 2002), Каткад(КОВ, 2003, Рубини нара (Просвета, 2004).
Добитница је награда Милица Стојадиновић Српкиња и Растко Петровић.
ВАЛЕРИЈ ЛАТИЊИН, песник и прозни писац, рођен је 19. маја 1953. године у станици донских Козака у Константиновској Ростовској области. Стекао је две факултетске дипломе – једну на Војној академији, другу на Институту за књижевност. Скоро четврт века провео је у служби Оружаних Снага. Прошао је пут од новинара гарнизонског листа, до сарадника главног армијског часописа „Совјетски војник“ , односно главне издавачке куће Министарства Одбране. Стекао је чин резервног пуковника.
Објављивао је у многим књижевним гласилима Русије – у часописима „Москва“ , „Знамја“, „Наш савременик“ , „Маладаја гвардија“ , „Дружба“ (совјетско – бугарско издање), „Дон“ , „Сибирске искре“, „Јенисеј“ , „Кубан“ , „Поезија“ , „Подвиг“ , „Академска поезија“ , „Огоњок“ , односно у листовима – „Литературна Русија“ , „Литературне новине“ , „Правда“ , „Краснаја звезда“ , „Патриот“ , „Руски писац“ , „Руски весник“ . . .
Објавио је следеће књиге:
„Изгон из детињства“ , „Драча“ , „Бдење над завештањем“ , „Ђаволи и анђели“ , „Незастариви бол“ , „Стихови три деценије“ , „Шкрипа“ , „Неизмишљени живот“ , „Пут према Дону“ , „Државна молитва“...
Добитник је Сверуских књижевних награда „Суворов“ и „Грибоједов“ , као и међународног признања „Облаци“ .
Валериј Латињин је лидер и организатор покрета за обнову Козачества, члан Централног Совјета сверуског покрета „Русија Православна“, а такође и међународног удружења „Асоцијација Витезова“.
Живи у Москви.
Удружење књижевника Србије...14.6.2012.
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
ЧЕТВРТАК, 14. ЈУН 2012, 19.00
ЗОРИЦА
АРСИЋ
МАНДАРИЋ
ЧИПКАНА
ЈАСТУЧНИЦА
(проза)
Учествују:
Радомир Андрић
др Мићо Цвијетић
Миљурко Вукадиновић
и аутор
Одломке чита:
Петар Михаиловић
_______________________________________________________________________________
ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА
ЧЕТВРТАК, 14. 6. 2012.
19. 30
Мала сала
Разговор о књизи
ЗОРАНА ХР.РАДИСАВЉЕВИЋА
33 ПИТАЊА
Учествују: Марко Недић, Василије Крестић, Петар Пајић,
Радослав Војводић, Вито Марковић, Слободан Ракитић,
Радослав Братић и аутор
_______________________________________________________________________________
У петак, 15. јуна 2012. године у 19.00
у Удружењу књижевних преводилаца Србије (Француска 7)
одржава се трибина под насловом:
Дорис Лесинг, златна бунтовница
Гости трибине: Анђелка Цвијић и Ненад Шапоња
Модератор: Милена Ђорђијевић
Британска списатељица Дорис Лесинг једна је од дванаест лауреаткиња Нобелове награде за књижевност и на књижевној сцени опстаје шест деценија. Њена жанровски врло разнолика проза стално мења књижевни израз, од приповедања у реалистичком кључу до постмодерних приповедних стратегија, а тематски распон обухвата породичне односе, проблем класа, распадање идентитета, духовну и физичку кризу појединца, родни проблем... У литератури је пре свега занима како и зашто човек мења свој мисаони пут и на који начин се односи према реалности.
Иако је занемарила формално образовање, Дорис Лесинг се упознала са различитим националним културама и књижевностима; енглеску културу је пак доживела као провинцијску јер искључује друге.
Упркос томе што је Дорис Лесинг етаблирана списатељица, њена проза се често површно и погрешно тумачи као постмодерни феминизам (Златна бележница, Лето пре сумрака) или проза која за тему има пораз и распад породичне идиле (Пето дете, Бен, у свету).
Циљ ове трибине јесте покушај да се расветле најзначајније теме њеног списатељског опуса које су уједно и кључне друштвено-политичке теме нашег доба – неоколонијализам, доминација Запада, безгранична и неконтролисана партијска власт, те како такве околности утичу на психу појединца, односно, како понашање појединца у граничној ситуацији осликава друштвено-политичку стварност која га окружује.
На трибни ће посебно бити речи о специфичностима и особеностима стилског израза приповедне прозе ове британске списатељице и искуствима преводиоца у вези са превођењем њених дела на српски.
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
ЧЕТВРТАК, 14. ЈУН 2012, 19.00
ЗОРИЦА
АРСИЋ
МАНДАРИЋ
ЧИПКАНА
ЈАСТУЧНИЦА
(проза)
Учествују:
Радомир Андрић
др Мићо Цвијетић
Миљурко Вукадиновић
и аутор
Одломке чита:
Петар Михаиловић
_______________________________________________________________________________
ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА
ЧЕТВРТАК, 14. 6. 2012.
19. 30
Мала сала
Разговор о књизи
ЗОРАНА ХР.РАДИСАВЉЕВИЋА
33 ПИТАЊА
Учествују: Марко Недић, Василије Крестић, Петар Пајић,
Радослав Војводић, Вито Марковић, Слободан Ракитић,
Радослав Братић и аутор
_______________________________________________________________________________
У петак, 15. јуна 2012. године у 19.00
у Удружењу књижевних преводилаца Србије (Француска 7)
одржава се трибина под насловом:
Дорис Лесинг, златна бунтовница
Гости трибине: Анђелка Цвијић и Ненад Шапоња
Модератор: Милена Ђорђијевић
Британска списатељица Дорис Лесинг једна је од дванаест лауреаткиња Нобелове награде за књижевност и на књижевној сцени опстаје шест деценија. Њена жанровски врло разнолика проза стално мења књижевни израз, од приповедања у реалистичком кључу до постмодерних приповедних стратегија, а тематски распон обухвата породичне односе, проблем класа, распадање идентитета, духовну и физичку кризу појединца, родни проблем... У литератури је пре свега занима како и зашто човек мења свој мисаони пут и на који начин се односи према реалности.
Иако је занемарила формално образовање, Дорис Лесинг се упознала са различитим националним културама и књижевностима; енглеску културу је пак доживела као провинцијску јер искључује друге.
Упркос томе што је Дорис Лесинг етаблирана списатељица, њена проза се често површно и погрешно тумачи као постмодерни феминизам (Златна бележница, Лето пре сумрака) или проза која за тему има пораз и распад породичне идиле (Пето дете, Бен, у свету).
Циљ ове трибине јесте покушај да се расветле најзначајније теме њеног списатељског опуса које су уједно и кључне друштвено-политичке теме нашег доба – неоколонијализам, доминација Запада, безгранична и неконтролисана партијска власт, те како такве околности утичу на психу појединца, односно, како понашање појединца у граничној ситуацији осликава друштвено-политичку стварност која га окружује.
На трибни ће посебно бити речи о специфичностима и особеностима стилског израза приповедне прозе ове британске списатељице и искуствима преводиоца у вези са превођењем њених дела на српски.
Удружење књижевника Србије...13.6.2012.
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ЧЕТВРТАК, 14. ЈУН
12.00
ВЕЛИКИ ЧИТАЛАЧКИ ЧАС:
ГДЕ ЈЕ НОВА КЊИЖЕВНОСТ – „ПРВЕНАЦ“,КРАГУЈЕВАЦ
Учествују: уредници – Братислав Милановић, Алелсандар Б. Лаковић, Звездана Кнежевић, Мирко Демић, Никола Вујчић, Саша Миленић, Драган Бошковић, Слободан Павићевић, Александар Шаранац, Душан Стојковић, Зоран Петровић, Миљурко Вукадиновић; аутори: Ружица Васић, Леила Самараи Мехди, Иван Томић, Ана Петровић, Никола Александар Марић, Бојан Савић Остојић, Микица Илић, Бојан Срдоч, Душан Михајловић, Ноел Путник, Снежана Роксандић, Драгомир Ивковић, Давор Радуљ, Зоран Милосављевић, Сенка Петровић, Владимир Коларић, Мирјана Петровић Филиповић, Данило Јелић, Зоран С. Станојевић, Маја Солар, Данијела Јовановић, Екрем Хамид, Дамир Недић, Александар Миланковић, Ана Митрашиновић, Јелица Кисо, Лана Басташић, Александар Милановић, Урош Пајић, Горан Карановић, Огњен Петровић.
_________________________________________________________________________________
Среда, 13. јун, 19.00
Мала сала СКЦ
КАКО СЕ ПИШЕ ПРИЧА
Књижевно вече са добитницима Андрићеве награде
поводом године Андрићевих јубилеја
Учествују: Милисав Савић, Радослав Братић и Радован Бели Марковић
Модератор: Весна Капор
Милисав Савић добио је награду 1977. године за збирку прича “Ујак наше вароши”,
Радослав Братић 1985. за збирку “Слике без оца”,
а Радован Бели Маркови ћ 1996. за збирку “Сетембрини у Колубари”.
У протеклој години обележена су два јубилеја Иве Андрића: сто година од објављивања његовог првог књижевног рада у часопису “Босанска вила” и педесет година од добијања Нобелове награде, а у овој 2012. години навршава се сто двадесет година од његовог рођења.
Тим поводом редакција књижевног програма СКЦ организоваће низ књижевних вечери, разговора са добитницима Андрићеве награде под називом Како се пише прича.
Шта је то што чини добру причу? Шта значи ова награда за писца? Колико је важна имагинација а колико техника у склапању прича? Подсетићемо се прошлих времена и писаца који су, свакако већ део историје, чути шта је значило писати некада, колику тежину је имала реч писац и какав је удео књижевност имала пре само тридесетак година.
“На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тога причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писаним, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или садашњост. (Одломак из Андрићеве Беседе приликом примања Нобелове награде)
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ЧЕТВРТАК, 14. ЈУН
12.00
ВЕЛИКИ ЧИТАЛАЧКИ ЧАС:
ГДЕ ЈЕ НОВА КЊИЖЕВНОСТ – „ПРВЕНАЦ“,КРАГУЈЕВАЦ
Учествују: уредници – Братислав Милановић, Алелсандар Б. Лаковић, Звездана Кнежевић, Мирко Демић, Никола Вујчић, Саша Миленић, Драган Бошковић, Слободан Павићевић, Александар Шаранац, Душан Стојковић, Зоран Петровић, Миљурко Вукадиновић; аутори: Ружица Васић, Леила Самараи Мехди, Иван Томић, Ана Петровић, Никола Александар Марић, Бојан Савић Остојић, Микица Илић, Бојан Срдоч, Душан Михајловић, Ноел Путник, Снежана Роксандић, Драгомир Ивковић, Давор Радуљ, Зоран Милосављевић, Сенка Петровић, Владимир Коларић, Мирјана Петровић Филиповић, Данило Јелић, Зоран С. Станојевић, Маја Солар, Данијела Јовановић, Екрем Хамид, Дамир Недић, Александар Миланковић, Ана Митрашиновић, Јелица Кисо, Лана Басташић, Александар Милановић, Урош Пајић, Горан Карановић, Огњен Петровић.
_________________________________________________________________________________
Среда, 13. јун, 19.00
Мала сала СКЦ
КАКО СЕ ПИШЕ ПРИЧА
Књижевно вече са добитницима Андрићеве награде
поводом године Андрићевих јубилеја
Учествују: Милисав Савић, Радослав Братић и Радован Бели Марковић
Модератор: Весна Капор
Милисав Савић добио је награду 1977. године за збирку прича “Ујак наше вароши”,
Радослав Братић 1985. за збирку “Слике без оца”,
а Радован Бели Маркови ћ 1996. за збирку “Сетембрини у Колубари”.
У протеклој години обележена су два јубилеја Иве Андрића: сто година од објављивања његовог првог књижевног рада у часопису “Босанска вила” и педесет година од добијања Нобелове награде, а у овој 2012. години навршава се сто двадесет година од његовог рођења.
Тим поводом редакција књижевног програма СКЦ организоваће низ књижевних вечери, разговора са добитницима Андрићеве награде под називом Како се пише прича.
Шта је то што чини добру причу? Шта значи ова награда за писца? Колико је важна имагинација а колико техника у склапању прича? Подсетићемо се прошлих времена и писаца који су, свакако већ део историје, чути шта је значило писати некада, колику тежину је имала реч писац и какав је удео књижевност имала пре само тридесетак година.
“На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тога причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писаним, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или садашњост. (Одломак из Андрићеве Беседе приликом примања Нобелове награде)
Удружење књижевника Србије...12.6.2012.
ЈОШ ДВА АКАДЕМИКА ИЗ РЕДОВА УКС
Песник Добрица Ерић постао је руски академик,
члан Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу,
а редитељ и писац Емир Кустурица - члан Академије наука и уметности Републике Српске.
Честитамо!
___________________________________________________________________
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 11. ЈУНА 2012.
СРЕДА, 13. ЈУН, 12.00
ПИСЦИ ИЗ ЋУПРИЈЕ
Учествују: Слободан Јовановић Стубички, Миле Лазаревић,
Борисав Благојевић, Радивоје Миладиновић Пацко, Милка Ижогин,
Слободан Станковић, Снежана Петровић,Слободан Ивановић.
____________________________________________________________________________________________________
СРЕДОМ У ПОДНЕ КОД ГЕЦЕ КОНА
13. јуна 2012. у 12 сати, на галерији књижаре "Геца Кон", у Кнез Михаиловој улици 12,
ПРОМОЦИЈА ексклузивног дела у издању "Просвете"
Радмила Милентијевић
"МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН -
ЖИВОТ СА АЛБЕРТОМ АЈНШТАЈНОМ"
О књизи говоре:
Василије Крестић, академик
Радмила Милентијевић, ауторка
Јован Јањић, директор "Просвете"
АУТОРКА О СВОМ ДЕЛУ
Ово је прва научна студија о личности Милеве Марић Ајнштајн и њеног сложеног односа са Албертом Ајнштајном, који је обележио цео њен живот. Ово је сведочанство о судбини једне изузетне жене чији је живот са Ајнштајном допринео његовој слави, а сопственој немилој судбини. Када је 1896. године Милева Марић стигла на Циришку политехнику и упознала Ајнштајна, њена судбина је постала саставни део његовог живота и његових стремљења. Милевина одлука да сопствену изузетну памет стави у службу Ајнштајнове каријере изнедрила је непроцењив дорпинос његовим научним достигнућима. Како су Милевина писма Ајнштајну махом изгубљена или уништена, са њима су нестали и материјални докази њеног удела у његовом стваралаштву.
Ипак, из сачуваних писама проговара њен снажан и одлучан глас, док Ајнштајнова писма обилују бројним доказима њихове блиске сарадње. Стога сам се определила да пустим Милеву Марић и Алберта Ајнштајна да својим речима, колико је то могуће, опишу њихов заједнички живот. Та животна прича је обимна, драматична и потресна. Утисак који оставља је незабораван.
_________________________________________________________________________________________________
Народна библиотека Србије
Среда, 13. јуни у 11 часова
Антологија белоруске поезије (СКЗ, 2012)
Учествују:
Његова екселенција Владимир Чушев, амбасадор,
проф. Иван Чарота, приређивач,
проф. Миодраг Сибиновић, преводилац,
Драган Лакићевић, уредник СКЗ;
Хор слависта Филолошког факултета Универзитета у Београду
__________________________________
Петак, 15. јуни од 9 до 18 часова
Пре и после пада Цариграда.
Центар и периферије Византијског царства у бурним временима пре и после освајања Цариграда 1204. и 1453. године.
Међународни научни Симпозијум који организује Семинар за Византологију и Центар за Кипарске студије
Филозофског факултета Универзитета у Београду.
____________________________________________________________________________
ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА
Среда, 13. 6. 1012
19.30
Представљање
ЦЕЛОКУПНИХ ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
Поздравна реч министра просвете Жарка Обрадовића
Учествују: др Станиша Тутњевић,
др Душан Иванић, др Ана Ћосић,
др Миодраг Сибиновић и др Слободан Ж. Марковић
Програм у организацији Службеног гласника
______________________________________________________________________
НА КОНКУРСУ "ДАНА ХУМОРА И САТИРЕ" У ПЉЕВЉИМА
ПРВА НАГРАДА ЉИЉАНИ БРАЛОВИЋ
ЗА ПРИЧУ "ЛАЈЕМ НЕ ПРЕСТАЈЕМ"
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА
Жири за награду „Вуко Безаревић“, који је радио у саставу: Александар Чотрић (предсједник) и Дејан Миличић и Сабахудин Хаџиалић (чланови), прочитао је 128 прича приспјелих на конкурс манифестације „Дани хумора и сатире“ у Пљевљима и једногласно је одлучио да прву награду додијели причи „Лајем не престајем“, коју је написала Љиљана Браловић из Прањана, код Горњег Милановца.
Прича „Лајем не престајем“, издвојила се од осталих радова послатих на конкурс за награду „Вуко Безаревић“, јер садржи све елементе потребне за успјешну и квалитетну хумористичко-сатиричну приповјетку.
На првом мјесту, по мишљењу жирија, испуњава естетско-књижевни критеријум, пошто је језичко-стилски складна, а радња је логична и умјешно вођена од почетка до краја.
Прича садржи унутрашњу драматичност и динамику, а карактеришу је интензивно набрајање, градација и недвосмислена поента. Прожета је сатиричним модусом, а хумористички ефекти постижу се дијалошком формом и сликовитим поређењима. Псовке, којима дијалози обилују су, строго у функцији приче и доприносе изворности дискурса.
Лексика је обогаћена мање познатим ријечима и изразима, архаизмима, локализмима и дијалектизмима.
Без обзира на то што је на први поглед гротескна, хиперболична и алегорична, приповјест „Лајем, не престајем“ је у суштини реалистична. Друга ствар је што наша стварност постала апсурдна, нестварна и искошена.
Кроз причу на микро плану, из визуре старије жене Станојке, која сама живи у кући на селу, говори се о општим питањима везаним за отуђење, усамљеност, тежак живот, осиромашење села, одлазак људи у градове, губитнике транзиције, манипулацију људима, уцјењивање немоћних, куповину гласова, давање лажних обећања...
И име главне јунакиње Станојке је симболично и говори о томе да је све стало.
Куповање људских душа, о чему је писао Гогољ, претворило се у наше вријеме у куповање потписа за кандидатуре и такозваних сигурних гласова на изборима.
Као да никога не брине што на селу има све мање живих људи, у конкретном селу из приче, преостало их је свега двадесетак, пошто је постало једино важно прикупити тридесет овјерених потписа за изборну кандидатуру.
У средини у којој је политика је постала једина привредна грана, обичне људе политички актери уцјењују лијечењем, пензијом, асфалтирањем пута, комшијском солидарношћу, па чак и синовљевском пажњом и вјерским душебрижништвом...
Мали човјек је постао жртва транзиционог времена у доба наводне демократије.
Самовлашће једне странке замијенила је вишепартијска диктатура, због чега је људима још теже да се у таквом галиматијасу снађу и оријентишу.
Ова прича је написана у традицији Домановићевих сатира и приповједака Милована Глишића које говоре о руралној Србији 19. вијека.
Радња награђене приповјетке догађа се на српском селу данас, али фабула надилази те оквире и могла би да буде смјештена у било које село, варошицу или град на цијелом Балкану.
А вријеме је такво да „живи завиде мртвима“, због чега осамдесет деветогодишња Станојка пожели да умре, да оде са овог свијета.
Али ни то не може да оствари, јер јој се у сну јавља Господ, главом и брадом, тражећи од ње, после Бубице, медицинске сестре; комшије Јордана; сина Миленка; Мароша, ветеринара; сестрића Храномира; предсједника општине и попа Крсте, да се и њему потпише.
А можда је и Господ у међувремену постао политичан и заинтересован за изборе, јер је још 1890. године Војислав Илић испјевао пјесму „Србин у рају“, у којој на Божју понуду да му испуни један захтјев, Србин одговара:
... „О Господе јаки!
Ја бих жељно иск'о новина ма каки',
У којима пише шта сад доле раде,
Какве нове сплетке пред изборе граде?“
Александар Чотрић
Дејан Миличић
Сабахудин Хаџиалић
У Пљевљима,
5. јуна 2012.
_________________________________________________________________________________________________
ДОМ КУЛТУРЕ СТУДЕНТСКИ ГРАД
Булевар Зорана Ђинђића 179
Нови Београд
Уторак 12. 6. у 20.00, Студио 26
Представљање романа
ОДА МАЊЕМ ЗЛУ
Воје Чолановића
Разговор са аутором
Воја Чолановић (1922) један је од најстаријих аутора на нашој сцени, али је прошле године објавио нови роман Ода мањем злу, који се нашао у најужем избору за НИН-ову награду и добио награде Бора Станковић и Стеван Сремац. Од краја педесетих година Чолановић је објавио збирке приповедака Оседлати мећаву, Мирис промашаја и Осмех из црне кутије (за коју је добиоАндрићеву награду), као и романе Друга половина неба, Пустоловина по мери, Телохранитељ, Леви длан, десни длан, Зебња на расклапање (НИН-ова награда за 1987), Џепна коб и Лавовски део ничега. Главни јунак новог Чолановићевог романа је педесетогодишњи молекуларни биолог из Београда, Јанко Ђапа, који на семинару у Салцбургу упознаје колегиницу из Финске Мину Ахо. Иако су обоје у браку, започињу страсну љубавну везу. Након тога, Мина се изненада јавља Јанку да долази у српску престоницу и то на само један дан. Ода мањем злу је љубавни и авантуристички, али и интелектуални роман, духовит и ироничан, написан језички атрактивно и динамично, са мноштвом интертекстуалних веза из поља уметности, (поп)културе, различитих друштвених феномена, историје, политике, са Београдом који је трећи главни јунак.
Уредник књижевног програма ДКСГ:
Горан Лазичић
[email protected]
www.dksg.rs
+ 381 62 26 78 42
Песник Добрица Ерић постао је руски академик,
члан Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу,
а редитељ и писац Емир Кустурица - члан Академије наука и уметности Републике Српске.
Честитамо!
___________________________________________________________________
ТРИБИНА ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 11. ЈУНА 2012.
СРЕДА, 13. ЈУН, 12.00
ПИСЦИ ИЗ ЋУПРИЈЕ
Учествују: Слободан Јовановић Стубички, Миле Лазаревић,
Борисав Благојевић, Радивоје Миладиновић Пацко, Милка Ижогин,
Слободан Станковић, Снежана Петровић,Слободан Ивановић.
____________________________________________________________________________________________________
СРЕДОМ У ПОДНЕ КОД ГЕЦЕ КОНА
13. јуна 2012. у 12 сати, на галерији књижаре "Геца Кон", у Кнез Михаиловој улици 12,
ПРОМОЦИЈА ексклузивног дела у издању "Просвете"
Радмила Милентијевић
"МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН -
ЖИВОТ СА АЛБЕРТОМ АЈНШТАЈНОМ"
О књизи говоре:
Василије Крестић, академик
Радмила Милентијевић, ауторка
Јован Јањић, директор "Просвете"
АУТОРКА О СВОМ ДЕЛУ
Ово је прва научна студија о личности Милеве Марић Ајнштајн и њеног сложеног односа са Албертом Ајнштајном, који је обележио цео њен живот. Ово је сведочанство о судбини једне изузетне жене чији је живот са Ајнштајном допринео његовој слави, а сопственој немилој судбини. Када је 1896. године Милева Марић стигла на Циришку политехнику и упознала Ајнштајна, њена судбина је постала саставни део његовог живота и његових стремљења. Милевина одлука да сопствену изузетну памет стави у службу Ајнштајнове каријере изнедрила је непроцењив дорпинос његовим научним достигнућима. Како су Милевина писма Ајнштајну махом изгубљена или уништена, са њима су нестали и материјални докази њеног удела у његовом стваралаштву.
Ипак, из сачуваних писама проговара њен снажан и одлучан глас, док Ајнштајнова писма обилују бројним доказима њихове блиске сарадње. Стога сам се определила да пустим Милеву Марић и Алберта Ајнштајна да својим речима, колико је то могуће, опишу њихов заједнички живот. Та животна прича је обимна, драматична и потресна. Утисак који оставља је незабораван.
_________________________________________________________________________________________________
Народна библиотека Србије
Среда, 13. јуни у 11 часова
Антологија белоруске поезије (СКЗ, 2012)
Учествују:
Његова екселенција Владимир Чушев, амбасадор,
проф. Иван Чарота, приређивач,
проф. Миодраг Сибиновић, преводилац,
Драган Лакићевић, уредник СКЗ;
Хор слависта Филолошког факултета Универзитета у Београду
__________________________________
Петак, 15. јуни од 9 до 18 часова
Пре и после пада Цариграда.
Центар и периферије Византијског царства у бурним временима пре и после освајања Цариграда 1204. и 1453. године.
Међународни научни Симпозијум који организује Семинар за Византологију и Центар за Кипарске студије
Филозофског факултета Универзитета у Београду.
____________________________________________________________________________
ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА
Среда, 13. 6. 1012
19.30
Представљање
ЦЕЛОКУПНИХ ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
Поздравна реч министра просвете Жарка Обрадовића
Учествују: др Станиша Тутњевић,
др Душан Иванић, др Ана Ћосић,
др Миодраг Сибиновић и др Слободан Ж. Марковић
Програм у организацији Службеног гласника
______________________________________________________________________
НА КОНКУРСУ "ДАНА ХУМОРА И САТИРЕ" У ПЉЕВЉИМА
ПРВА НАГРАДА ЉИЉАНИ БРАЛОВИЋ
ЗА ПРИЧУ "ЛАЈЕМ НЕ ПРЕСТАЈЕМ"
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА
Жири за награду „Вуко Безаревић“, који је радио у саставу: Александар Чотрић (предсједник) и Дејан Миличић и Сабахудин Хаџиалић (чланови), прочитао је 128 прича приспјелих на конкурс манифестације „Дани хумора и сатире“ у Пљевљима и једногласно је одлучио да прву награду додијели причи „Лајем не престајем“, коју је написала Љиљана Браловић из Прањана, код Горњег Милановца.
Прича „Лајем не престајем“, издвојила се од осталих радова послатих на конкурс за награду „Вуко Безаревић“, јер садржи све елементе потребне за успјешну и квалитетну хумористичко-сатиричну приповјетку.
На првом мјесту, по мишљењу жирија, испуњава естетско-књижевни критеријум, пошто је језичко-стилски складна, а радња је логична и умјешно вођена од почетка до краја.
Прича садржи унутрашњу драматичност и динамику, а карактеришу је интензивно набрајање, градација и недвосмислена поента. Прожета је сатиричним модусом, а хумористички ефекти постижу се дијалошком формом и сликовитим поређењима. Псовке, којима дијалози обилују су, строго у функцији приче и доприносе изворности дискурса.
Лексика је обогаћена мање познатим ријечима и изразима, архаизмима, локализмима и дијалектизмима.
Без обзира на то што је на први поглед гротескна, хиперболична и алегорична, приповјест „Лајем, не престајем“ је у суштини реалистична. Друга ствар је што наша стварност постала апсурдна, нестварна и искошена.
Кроз причу на микро плану, из визуре старије жене Станојке, која сама живи у кући на селу, говори се о општим питањима везаним за отуђење, усамљеност, тежак живот, осиромашење села, одлазак људи у градове, губитнике транзиције, манипулацију људима, уцјењивање немоћних, куповину гласова, давање лажних обећања...
И име главне јунакиње Станојке је симболично и говори о томе да је све стало.
Куповање људских душа, о чему је писао Гогољ, претворило се у наше вријеме у куповање потписа за кандидатуре и такозваних сигурних гласова на изборима.
Као да никога не брине што на селу има све мање живих људи, у конкретном селу из приче, преостало их је свега двадесетак, пошто је постало једино важно прикупити тридесет овјерених потписа за изборну кандидатуру.
У средини у којој је политика је постала једина привредна грана, обичне људе политички актери уцјењују лијечењем, пензијом, асфалтирањем пута, комшијском солидарношћу, па чак и синовљевском пажњом и вјерским душебрижништвом...
Мали човјек је постао жртва транзиционог времена у доба наводне демократије.
Самовлашће једне странке замијенила је вишепартијска диктатура, због чега је људима још теже да се у таквом галиматијасу снађу и оријентишу.
Ова прича је написана у традицији Домановићевих сатира и приповједака Милована Глишића које говоре о руралној Србији 19. вијека.
Радња награђене приповјетке догађа се на српском селу данас, али фабула надилази те оквире и могла би да буде смјештена у било које село, варошицу или град на цијелом Балкану.
А вријеме је такво да „живи завиде мртвима“, због чега осамдесет деветогодишња Станојка пожели да умре, да оде са овог свијета.
Али ни то не може да оствари, јер јој се у сну јавља Господ, главом и брадом, тражећи од ње, после Бубице, медицинске сестре; комшије Јордана; сина Миленка; Мароша, ветеринара; сестрића Храномира; предсједника општине и попа Крсте, да се и њему потпише.
А можда је и Господ у међувремену постао политичан и заинтересован за изборе, јер је још 1890. године Војислав Илић испјевао пјесму „Србин у рају“, у којој на Божју понуду да му испуни један захтјев, Србин одговара:
... „О Господе јаки!
Ја бих жељно иск'о новина ма каки',
У којима пише шта сад доле раде,
Какве нове сплетке пред изборе граде?“
Александар Чотрић
Дејан Миличић
Сабахудин Хаџиалић
У Пљевљима,
5. јуна 2012.
_________________________________________________________________________________________________
ДОМ КУЛТУРЕ СТУДЕНТСКИ ГРАД
Булевар Зорана Ђинђића 179
Нови Београд
Уторак 12. 6. у 20.00, Студио 26
Представљање романа
ОДА МАЊЕМ ЗЛУ
Воје Чолановића
Разговор са аутором
Воја Чолановић (1922) један је од најстаријих аутора на нашој сцени, али је прошле године објавио нови роман Ода мањем злу, који се нашао у најужем избору за НИН-ову награду и добио награде Бора Станковић и Стеван Сремац. Од краја педесетих година Чолановић је објавио збирке приповедака Оседлати мећаву, Мирис промашаја и Осмех из црне кутије (за коју је добиоАндрићеву награду), као и романе Друга половина неба, Пустоловина по мери, Телохранитељ, Леви длан, десни длан, Зебња на расклапање (НИН-ова награда за 1987), Џепна коб и Лавовски део ничега. Главни јунак новог Чолановићевог романа је педесетогодишњи молекуларни биолог из Београда, Јанко Ђапа, који на семинару у Салцбургу упознаје колегиницу из Финске Мину Ахо. Иако су обоје у браку, започињу страсну љубавну везу. Након тога, Мина се изненада јавља Јанку да долази у српску престоницу и то на само један дан. Ода мањем злу је љубавни и авантуристички, али и интелектуални роман, духовит и ироничан, написан језички атрактивно и динамично, са мноштвом интертекстуалних веза из поља уметности, (поп)културе, различитих друштвених феномена, историје, политике, са Београдом који је трећи главни јунак.
Уредник књижевног програма ДКСГ:
Горан Лазичић
[email protected]
www.dksg.rs
+ 381 62 26 78 42
|
|
Удружење књижевника Србије...11.6.2012.
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УТОРАК, 12. ЈУН, 12.00
ВОЈИСЛАВ ВУКОТИЋ: СИЗИФ И КАЗНА (песме)
Учествују: др Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Стихове казује Милорад Мићо Милованов.
_______________________________________________________________________________________
ПОТПИСАН ПРОТОКОЛ О САРАДЊИ
ИЗМЕЂУ ПИСАЦА ИНДОНЕЗИЈЕ
И УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Легендарни песник Индонезије (240 милиона становника) Тауфик Исмаил,
примивши с ганућем почасну чланску карту Удружења Књижевника Србије,
казао је да је она доказ наставка, у 21. веку, пријатељства које је започето у 20. веку,
и захвалио се, у име свих писаца Индонезије, што је једном од њих указана таква част.
Тауфик Исмаил упутио је изразе захвалности и Његовој екселенцији амбасадору Републике
Индонезије у Србији Семуелу Самсону, што је дошло до овог сусрета и потписивања
ПРОТОКОЛА О САРАДЊИ.
Председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић рекао је да се
не познајемо довољно и да увек има много смисла сваки сусрет добре воље,
нарочито у области културе. Упознао је госте са значајем и историјатом
Удружења књижевника Србије основаног пре 107 година.
Мирјана Булатовић, секретар УКС, истакла је да је велики допринос зближавању писаца
Индонезије и Србије дао наш амабасадор културе - врсни путописац Виктор Лазић,
који се годинама надахњује многим земљама, а понајвише Индонезијом,
и своје утиске претаче у драгоцене књиге.
Протокол о сарадњи потписали су, са индонежанске стране, Тауфик Исмаил,
у име КУЋЕ ПОЕЗИЈЕ и МАГАЗИНА ХОРИЗОНТ, те Фадли Зон, у име КУЋЕ КУЛТУРЕ,
а са српске стране - Радомир Андрић, у име УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ.
___________________________________________________________________________
ТАУФИК ИСМАИЛ
Рођен је у граду Букитинги на Западној Суматри, 25. јуна 1935. Одрастао у Пекалонгану, Централна Јава.Легендарни песник Индонезије, пише поезију од педесетих година двадесетог века. Одгајан је у породици професора и новинара, који су се увек поносили писаном речју и читањем. Зато је одмалена маштао да постане човек речи.
Током шездесетих година песник је учествовао у стварању новог поретка. Ухватио је и одразио дух средњошколских и студентских демонстрација у збиркама поезије Тирани (1966) и Бентенг (1966), које су се прочуле свуда у то време. Његове песме су објављене у антологији Манифестаси (1963). Написао је и „Реконструкцију религијске мисли у исламу (1964), као и песме за децу (1976).
Тауфик Исмаил је оснивач познатог књижевног магазина у Индонезији, Хоризонт (1966). Пише не само поезију, него и кратке приче, драме, есеје и колумне богатог и разноврсног садржаја. Објавио је 19 књига. Учествовао је на многим фестивалима и вечерима поезије широм света, у градовима Азије, Европе, Аустралије и Африке, од седамдесетих година до данас.
Многе његове песме коришћене су као текстови за музичке нумере познатих индонежанских извођача. Превођен је на енглески, арапски, руски, јапански, немачки, француски, мандарински и сундански језик. Добитник је награде „Анугера Сени“ Владе Републике Индонезије (1970), Награде за културу Владе Аустралије, Награду за писце Југоисточне Азије Краљевине Тајланда (1994), као и многих других награда.
Његова последња књига, објављена 2008, збирка је скоро свих његових дела – у четири тома. Управо завршава ново дело, Рерумпутан Дедаунан, које садржи преводе 160 песама америчких песника од 1850-тих до 1980-тих година.
____________________________________________
Фадли Зон
БЕОГРАД
Дуж река Дунава и Саве
посматрам Калемегданску тврђаву, чувара јаког;
Ваздух летњи отвореног неба
спаја приче о ратовима и љубави.
Београд, један град,
набијена историјом суза,
крвопролићем;
туга која свраћа у свако доба...
Београд, вековима разаран,
падао и дизао се под многим вођама,
од Римљана до Османлија,
светских ратова, комунизма и бесконачних борби,
битака у низу као пут бескрајни.
Никада нисам веровао
да све то може бити истина иза ове лепоте,
Дунав и Сава и даље тако мирно теку...
Београд, један сан
никада се не предаје, камоли умире...
Живот пун узбуђења као дан без краја,
забаве до дна ноћи,
прожете музиком и поезијом.
Београд, један град
који стално за љубављу чезне.
Београд, 10. јун 2012.
_________________________________
Тауфик Исмаил
СТРАХ 1966, СТРАХ 1998*
Студенти се боје професора
Професори се боје декана
Декан се боји ректора
Ректор се боји министра
Министар се боји председника
Председник се боји студената
____________________________________________________
* Студентским протестима 1966. године са власти је свргнут Сукарно,
а 1998, такође студентским протестима – Сухарто.
__________________________________________________________________________________________
ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА, УТОРАК, 12. ЈУН 2012.
МАЛА
САЛА,
19.30
Разговор о књизи
ХАРИСА K.СКАРЛАКИДИСА
СВЕТИ ОГАЊ
Чудо на Христовом гробу на дан Велике суботе
Учествују: Радмила Мишев, Злата Ђерић, Зорица Зец,преводилац Владимир
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
УТОРАК, 12. ЈУН, 12.00
ВОЈИСЛАВ ВУКОТИЋ: СИЗИФ И КАЗНА (песме)
Учествују: др Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Стихове казује Милорад Мићо Милованов.
_______________________________________________________________________________________
ПОТПИСАН ПРОТОКОЛ О САРАДЊИ
ИЗМЕЂУ ПИСАЦА ИНДОНЕЗИЈЕ
И УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Легендарни песник Индонезије (240 милиона становника) Тауфик Исмаил,
примивши с ганућем почасну чланску карту Удружења Књижевника Србије,
казао је да је она доказ наставка, у 21. веку, пријатељства које је започето у 20. веку,
и захвалио се, у име свих писаца Индонезије, што је једном од њих указана таква част.
Тауфик Исмаил упутио је изразе захвалности и Његовој екселенцији амбасадору Републике
Индонезије у Србији Семуелу Самсону, што је дошло до овог сусрета и потписивања
ПРОТОКОЛА О САРАДЊИ.
Председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић рекао је да се
не познајемо довољно и да увек има много смисла сваки сусрет добре воље,
нарочито у области културе. Упознао је госте са значајем и историјатом
Удружења књижевника Србије основаног пре 107 година.
Мирјана Булатовић, секретар УКС, истакла је да је велики допринос зближавању писаца
Индонезије и Србије дао наш амабасадор културе - врсни путописац Виктор Лазић,
који се годинама надахњује многим земљама, а понајвише Индонезијом,
и своје утиске претаче у драгоцене књиге.
Протокол о сарадњи потписали су, са индонежанске стране, Тауфик Исмаил,
у име КУЋЕ ПОЕЗИЈЕ и МАГАЗИНА ХОРИЗОНТ, те Фадли Зон, у име КУЋЕ КУЛТУРЕ,
а са српске стране - Радомир Андрић, у име УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ.
___________________________________________________________________________
ТАУФИК ИСМАИЛ
Рођен је у граду Букитинги на Западној Суматри, 25. јуна 1935. Одрастао у Пекалонгану, Централна Јава.Легендарни песник Индонезије, пише поезију од педесетих година двадесетог века. Одгајан је у породици професора и новинара, који су се увек поносили писаном речју и читањем. Зато је одмалена маштао да постане човек речи.
Током шездесетих година песник је учествовао у стварању новог поретка. Ухватио је и одразио дух средњошколских и студентских демонстрација у збиркама поезије Тирани (1966) и Бентенг (1966), које су се прочуле свуда у то време. Његове песме су објављене у антологији Манифестаси (1963). Написао је и „Реконструкцију религијске мисли у исламу (1964), као и песме за децу (1976).
Тауфик Исмаил је оснивач познатог књижевног магазина у Индонезији, Хоризонт (1966). Пише не само поезију, него и кратке приче, драме, есеје и колумне богатог и разноврсног садржаја. Објавио је 19 књига. Учествовао је на многим фестивалима и вечерима поезије широм света, у градовима Азије, Европе, Аустралије и Африке, од седамдесетих година до данас.
Многе његове песме коришћене су као текстови за музичке нумере познатих индонежанских извођача. Превођен је на енглески, арапски, руски, јапански, немачки, француски, мандарински и сундански језик. Добитник је награде „Анугера Сени“ Владе Републике Индонезије (1970), Награде за културу Владе Аустралије, Награду за писце Југоисточне Азије Краљевине Тајланда (1994), као и многих других награда.
Његова последња књига, објављена 2008, збирка је скоро свих његових дела – у четири тома. Управо завршава ново дело, Рерумпутан Дедаунан, које садржи преводе 160 песама америчких песника од 1850-тих до 1980-тих година.
____________________________________________
Фадли Зон
БЕОГРАД
Дуж река Дунава и Саве
посматрам Калемегданску тврђаву, чувара јаког;
Ваздух летњи отвореног неба
спаја приче о ратовима и љубави.
Београд, један град,
набијена историјом суза,
крвопролићем;
туга која свраћа у свако доба...
Београд, вековима разаран,
падао и дизао се под многим вођама,
од Римљана до Османлија,
светских ратова, комунизма и бесконачних борби,
битака у низу као пут бескрајни.
Никада нисам веровао
да све то може бити истина иза ове лепоте,
Дунав и Сава и даље тако мирно теку...
Београд, један сан
никада се не предаје, камоли умире...
Живот пун узбуђења као дан без краја,
забаве до дна ноћи,
прожете музиком и поезијом.
Београд, један град
који стално за љубављу чезне.
Београд, 10. јун 2012.
_________________________________
Тауфик Исмаил
СТРАХ 1966, СТРАХ 1998*
Студенти се боје професора
Професори се боје декана
Декан се боји ректора
Ректор се боји министра
Министар се боји председника
Председник се боји студената
____________________________________________________
* Студентским протестима 1966. године са власти је свргнут Сукарно,
а 1998, такође студентским протестима – Сухарто.
__________________________________________________________________________________________
ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА, УТОРАК, 12. ЈУН 2012.
МАЛА
САЛА,
19.30
Разговор о књизи
ХАРИСА K.СКАРЛАКИДИСА
СВЕТИ ОГАЊ
Чудо на Христовом гробу на дан Велике суботе
Учествују: Радмила Мишев, Злата Ђерић, Зорица Зец,преводилац Владимир
Удружење књижевника Србије...8.6.2012.
ЈУЧЕ У УДРЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ПРЕДСТАВЉЕНЕ ДВЕ КЊИГЕ:
ПРЕДРАГ Р. ДАРАГИЋ КИЈУК: „ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА“
И
РАТКО МАРКОВИЋ РИЂАНИН: "ТРКАЛИШТЕ"
БИСТРА ВОДА СА ПЛАНИНСКОГ КАМЕНА
У време када је Кијук био студент на Филолошком факултету а Цици, Милорад Павић, био асистент на факултету и тада већ афирмисани млади књижевник, Павић ми је предложио да поразговарам са једним, како је тада рекао, "необичним", младим човеком. Радо сам пристала.
И одмах, при првом сусрету било ми је јасно да разговарам са младићем препуним енергије која је извирала из њега.
Момак, разбарушене косе коју никако није могао да смири, бистрог, топлог али стаменог погледа, врцао је и скоро се гушио сопственом енергијом а, чинило ми се, није знао ни где јој је крај, ни почетак. Одмах ми је рекао да хоће да се бави новом литературом.
И поред тога што ми је одмах било јасно о чему се ту ради, тада сам му одговорила да, у том случају, није требало да долази код мене.
Јер, ја сам предавала средњовековну књижевност.
После дугог разговора, прилично напетог, али, који је он јуначки издржао, схватио је да се мора почети од почетка, од утемељења у дубокој прошлости историје и културе свога народа.
Бацио се снагом своје младе, неутрошене, енергије на оно што чини темеље једног народа и једног људског бића.
И тако је почело наше пријатељство које, ево, траје и траје... Јер, увек, у битним, напетим и преломним тренуцима наше стварности, Кијук и ја били смо на истом месту. Без договора, без састајања, мислили смо и осећали исто. То сам препознавала кроз његове књиге и његово свеукупно ангажовање.
То ми је потврдила и последња Кијукова књига ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА, коју сам добила од његове породице одмах по изласку из штампе, а после тако изненадног и трагично преурањеног Кијуковог пресељења, 29. јануара ове године.
Ова књига је потврдила да тек када се, као и Кијук, упутимо у дубине националног и када вода потече са камена станца, она носи заиста бистру истину, коју не треба да мутимо, заборављамо или да је се одричемо.
И још нешто, сасвим лично.
Тешко је учитељу сахрањивати ђака, као мајци своје чедо.
Проф.др Радмила Маринковић
_____________________________________________________________________________________________________
Ратко Марковић Риђанин
А ПЕСМА МОЈА ИЗГРЕВА ИЗ ЗАСЕДЕ
Индијанка се из Месеца рађа
У ноћи широј од мора небескога
Ждребац њишти низ планину
Стреса звезде у карлицу
Око карлице очи нејачи расту
Шума бежи од болести јутра
Јутро расуто јечи у књигу ушивено
Мир неки далеки к'о мравињац
Уз моје ноге расте
Празна воловска кола низ џомбе силазе
За несталим гласом у угашеном граду
А моја песма изгрева осмехом
Зове трешње јагоде беле раде
здравца мљечике моликве и неке далеке јеке
у магли јутра воз се на леђима вози
путници к'о излози преко пута постављени
из моје забринуте заседе ниче жбун
пун зелених грудвица ради здравља сваку згризох
а песма из мене изгрева к'о здравац извор из камена
УПАД
Упаде у кућу памети магаре
Оглав га води кроз полице
Мисли магаре да су улице
Трчи из себе у коњче
Жури се чивита тамо овамо
Не пита куда скаче свуда
Жури јури хтело би да рже
Саплиће се у памети кија
Оте му се памети ија ија ија!
ПРЕДСТАВА
Ноћас сам музикант носим од себе већи инструмент – бас
у саставу састав сам вас собом сам
Излазим на чистину к'о напуштена ватра
Глас мој попио бас – пијан инструмент ме јаше
Коњче неко весело са оглавом јури наоколо
Представом представља сама себе на поводцу без поводца
Коњче разиграва магарад неку пред зидом не видећи зид
На зиду порука коју не пије магарећа мисао:
Гестапо је био бољи!
Неко ивичи ивицу света кроз наше неме куће
И што ће бити биће било – осмехује се свирка из облака
КОРОНА
Над главним тргом победе корона бело жута
Облак ума устаје у облак увире топот жена
Увиру табани у очи тројанском коњу
брдовитијем од брда победе
Коњ круто држи правац на правцу житном
дивне жене увршене одбеглим осмехом
Свом снагом хрле жестоко грле лестве
Улази безизлаз у трбух тишине
низ реп коња силази стадо блеком загледано
Свет блеке кружи над целом реком
А Земља к'о булка божура вулканским ватрометом
Извирује из себе
златом и каменом предак изгубљена извора засипа звоно
звоно гладније од звери гута само себе
ПРЕДСТАВЉЕНЕ ДВЕ КЊИГЕ:
ПРЕДРАГ Р. ДАРАГИЋ КИЈУК: „ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА“
И
РАТКО МАРКОВИЋ РИЂАНИН: "ТРКАЛИШТЕ"
БИСТРА ВОДА СА ПЛАНИНСКОГ КАМЕНА
У време када је Кијук био студент на Филолошком факултету а Цици, Милорад Павић, био асистент на факултету и тада већ афирмисани млади књижевник, Павић ми је предложио да поразговарам са једним, како је тада рекао, "необичним", младим човеком. Радо сам пристала.
И одмах, при првом сусрету било ми је јасно да разговарам са младићем препуним енергије која је извирала из њега.
Момак, разбарушене косе коју никако није могао да смири, бистрог, топлог али стаменог погледа, врцао је и скоро се гушио сопственом енергијом а, чинило ми се, није знао ни где јој је крај, ни почетак. Одмах ми је рекао да хоће да се бави новом литературом.
И поред тога што ми је одмах било јасно о чему се ту ради, тада сам му одговорила да, у том случају, није требало да долази код мене.
Јер, ја сам предавала средњовековну књижевност.
После дугог разговора, прилично напетог, али, који је он јуначки издржао, схватио је да се мора почети од почетка, од утемељења у дубокој прошлости историје и културе свога народа.
Бацио се снагом своје младе, неутрошене, енергије на оно што чини темеље једног народа и једног људског бића.
И тако је почело наше пријатељство које, ево, траје и траје... Јер, увек, у битним, напетим и преломним тренуцима наше стварности, Кијук и ја били смо на истом месту. Без договора, без састајања, мислили смо и осећали исто. То сам препознавала кроз његове књиге и његово свеукупно ангажовање.
То ми је потврдила и последња Кијукова књига ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА, коју сам добила од његове породице одмах по изласку из штампе, а после тако изненадног и трагично преурањеног Кијуковог пресељења, 29. јануара ове године.
Ова књига је потврдила да тек када се, као и Кијук, упутимо у дубине националног и када вода потече са камена станца, она носи заиста бистру истину, коју не треба да мутимо, заборављамо или да је се одричемо.
И још нешто, сасвим лично.
Тешко је учитељу сахрањивати ђака, као мајци своје чедо.
Проф.др Радмила Маринковић
_____________________________________________________________________________________________________
Ратко Марковић Риђанин
А ПЕСМА МОЈА ИЗГРЕВА ИЗ ЗАСЕДЕ
Индијанка се из Месеца рађа
У ноћи широј од мора небескога
Ждребац њишти низ планину
Стреса звезде у карлицу
Око карлице очи нејачи расту
Шума бежи од болести јутра
Јутро расуто јечи у књигу ушивено
Мир неки далеки к'о мравињац
Уз моје ноге расте
Празна воловска кола низ џомбе силазе
За несталим гласом у угашеном граду
А моја песма изгрева осмехом
Зове трешње јагоде беле раде
здравца мљечике моликве и неке далеке јеке
у магли јутра воз се на леђима вози
путници к'о излози преко пута постављени
из моје забринуте заседе ниче жбун
пун зелених грудвица ради здравља сваку згризох
а песма из мене изгрева к'о здравац извор из камена
УПАД
Упаде у кућу памети магаре
Оглав га води кроз полице
Мисли магаре да су улице
Трчи из себе у коњче
Жури се чивита тамо овамо
Не пита куда скаче свуда
Жури јури хтело би да рже
Саплиће се у памети кија
Оте му се памети ија ија ија!
ПРЕДСТАВА
Ноћас сам музикант носим од себе већи инструмент – бас
у саставу састав сам вас собом сам
Излазим на чистину к'о напуштена ватра
Глас мој попио бас – пијан инструмент ме јаше
Коњче неко весело са оглавом јури наоколо
Представом представља сама себе на поводцу без поводца
Коњче разиграва магарад неку пред зидом не видећи зид
На зиду порука коју не пије магарећа мисао:
Гестапо је био бољи!
Неко ивичи ивицу света кроз наше неме куће
И што ће бити биће било – осмехује се свирка из облака
КОРОНА
Над главним тргом победе корона бело жута
Облак ума устаје у облак увире топот жена
Увиру табани у очи тројанском коњу
брдовитијем од брда победе
Коњ круто држи правац на правцу житном
дивне жене увршене одбеглим осмехом
Свом снагом хрле жестоко грле лестве
Улази безизлаз у трбух тишине
низ реп коња силази стадо блеком загледано
Свет блеке кружи над целом реком
А Земља к'о булка божура вулканским ватрометом
Извирује из себе
златом и каменом предак изгубљена извора засипа звоно
звоно гладније од звери гута само себе
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Француска 7
Б е о г р а д
ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУН 2012.
13-15 часова
Сусрет писаца УКС
и представнка Амбасаде
Републике Индонезије у Србији
- Поздравна реч председника Удружења УКС господина Радомира Андрића;
- Поздравна реч једног од највећих индонежанских песника данашњице господина Тауфика Исмаила;
- Потписивање Протокола о сарадњи;
- Уручење почасне чланске карте УКС господину Тауфику Исмаилу;
Дружење.
Од 17-19 часова
у Амбасади Републике Индонезије
(Булевар кнеза Александра Карађорђевића 18)
- Отварање свечаности;
- Обраћање амбасадора Индонезије Његове екселенције господина Самуела Самсона;
- Обраћање господина Фадлија Зона, истакнуте личности из културе Индонезије;
- Презентација индонежанског наслеђа;
- Тауфик Исмаил и Фадли Зон казују по две песме (са преводом на српски);
- Мак Катик: традиционална борилачка вештина;
- Тауфик Исмаил и Фадли Зон казују по две песме;
- Традиционални перформанс - Салуанг;
- Песму "Суматра" Милоша Црњанског казује Виктор Лазић;
- Радомир Андрић и Ненад Грујичић казују по две песме (са преводом на енглески);
- Одломке из књиге "Суматра" Виктора Лазића чита Мирјана Булатовић;
- Коктел, уз разгледање изложбе предмета из Музеја "Фадли Зон".
_____________________________________________________________________________________________________
"ВИТОПЕРЕНА ВРЕМЕНА" ЗОРАНА БИНГУЛЦА
РОМАН ГОДИНЕ У МАКЕДОНИЈИ
Медитеранска академија је данас у Струги прогласила
роман "Витоперена времена" Зорана Бингулца
за роман године у Македонији.
Промоција овог романа на македонском језику
одржана је у оквиру програма
међународне књижевне манифестације "Година есеја".
На промоцији романа у Спомен-дому "Браћа Миладиновци"
говорили су: Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије
и магистар Разме Кумбароски, директор Медитеранске академије.
_____________________________________________________________________________________________________
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 11. ЈУНА 2012.
УТОРАК, 12. ЈУН, 12.00
ВОЈИСЛАВ ВУКОТИЋ: СИЗИФ И КАЗНА (песме)
Учествују: др Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Стихове казује Милорад Мићо Милованов.
СРЕДА, 13. ЈУН, 12.00
ПИСЦИ ИЗ ЋУПРИЈЕ
Учествују: Слободан Јовановић Стубички, Миле Лазаревић, Борисав Благојевић, Радивоје Миладиновић Пацко, Милка Ижогин, Слободан Станковић, Снежана Петровић,Слободан Ивановић.
ЧЕТВРТАК, 14. ЈУН
12.00
ВЕЛИКИ ЧИТАЛАЧКИ ЧАС:
ГДЕ ЈЕ НОВА КЊИЖЕВНОСТ – „ПРВЕНАЦ“, КРАГУЈЕВАЦ
Учествују: уредници – Братислав Милановић, Алелсандар Б. Лаковић, Звездана Кнежевић, Мирко Демић, Никола Вујчић, Саша Миленић, Драган Бошковић, Слободан Павићевић, Александар Шаранац, Душан Стојковић, Зоран Петровић, Миљурко Вукадиновић; аутори: Ружица Васић, Леила Самараи Мехди, Иван Томић, Ана Петровић, Никола Александар Марић, Бојан Савић Остојић, Микица Илић, Бојан Срдоч, Душан Михајловић, Ноел Путник, Снежана Роксандић, Драгомир Ивковић, Давор Радуљ, Зоран Милосављевић, Сенка Петровић, Владимир Коларић, Мирјана Петровић Филиповић, Данило Јелић, Зоран С. Станојевић, Маја Солар, Данијела Јовановић, Екрем Хамид, Дамир Недић, Александар Миланковић, Ана Митрашиновић, Јелица Кисо, Лана Басташић, Александар Милановић, Урош Пајић, Горан Карановић, Огњен Петровић.
19.00
ЗОРИЦА АРСИЋ МАНДАРИЋ: ЧИПКАНА ЈАСТУЧНИЦА (проза)
Учествују: Радомир Андрић, др Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Текстове казује Милан Цаци Михаиловић.
__________________________________________________________________________________________________________________
ПОНЕДЕЉАК,
11. ЈУН 2012.
ЗАДУЖБИНА
ИЛИЈЕ М.
КОЛАРЦА
19.30Мала сала Разговор о књизиДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋАГОЛИ ОТОККњига 5Учествују: Петар Арбутина,Бојан Јовановић, Радивоје Микић,Милисав Савић и Драгослав Михаиловић.
Програм у организацијиСлужбеног гласника
__________________________________________________________________________________________________________________
Народна библиотека Србије
Среда, 13. јуни
у 11 часова
Антологија белоруске поезије
(СКЗ, 2012)
Учествују:
Његова екселенција Владимир Чушев, амбасадор
проф. др Иван Чарота, приређивач
проф. др Миодраг Сибиновић, преводилац
Драган Лакићевић, уредник СКЗ;
Хор слависта Филолошког факултета Универзитета у Београду
Петак, 15. јун
од 9 до 18 часова
Пре и после пада Цариграда.
Центар и периферије Византијског царства у бурним временима пре и после освајања Цариграда 1204. и 1453. године.
Међународни научни Симпозијум који организује Семинар за Византологију и Центар за Кипарске студије
Филозофског факултета Универзитета у Београду.
___________________________________________________________________________________________________________
Резултати
књижевног конкурса
„Томо Радосављевић“
Центра за културу „Сава Дечанац“ – Лепосавић
Жири у саставу
Валентина Питулић (председник), Јован Пејчић и Бошко Сувајџић
донео је следеће одлуке:
Награда за поезију
Песма Чамна моба (шифра „Тифран“)
Аутор Бранислав М. Вуковић (Беране)
Награда за причу
Приповетка Домаћин (шифра „Небо“)
Аутор Драгица Грбић – Драга (Вишеград)
Награда за есеј
Оглед Натуралистички модел приповедања у „Арнаутским сликама“ Илије Вукићевића
(шифра „1899“)
Аутор Даница Радуновић Столић (Београд)
Награде ће бити уручене 21. јуна 2012, у 20 сати,
у Центру за културу „Сава Дечанац“ у Лепосавићу
_______________
Директор Центра
Гојко Миливојевић
_______________________________________________________________________________
МИЛАН ТОДОРОВ ДОБИТНИК „ТИПАРА“
Жири за доделу награде „Типар“ за 2012. годину, једног од најпрестижнијих признања за сатиру на просторима бивше СФРЈ, одлучио је да оно припадне Милану Тодорову, књижевнику из Новог Сада.
Тодоров је награђен за књигу прича „БЕЗБРОЈ НАШИХ ЖИВОТА“, коју је објавио Београдски афористичарски круг прошле године. Награда, која се састоји од новчаног износа и повеље, биће уручена Тодорову 16. јуна на XXVI Данима хумора и сатире „Вуко Безаревић“ у Пљевљима.
У образложењу жирија који су чинили Александар Баљак, Вељко Рајковић и Зоран Раонић, истиче се:
„Књига Безброј наших живота квалитетом и свежином увелико надилази све што је код нас, последњих деценија, у хомористичко-сатиричној причи створено.“
Прошле године ово признање припало је Емиру Кустурици, а међу досадашњим добитницима су и Матија Бећковић, Момо Капор, Душан Ковачевић, Милован Витезовић, Александар Баљак и Петар Пајић.
БЕОГРАДСКИ АФОРИСТИЧАРСКИ КРУГ
_________________________________________________________________________________________________________________
МОЛБЕ ЗА ПРИЈЕМ У УКС
Координатор Комисије за пријем у УКС Бранислав Вељковић
(члан Управног одбора и оперативни уредник "Књижевних новина")
привео је крају вишемесечну припрему пријема нових чланова
планираног за другу половину године.
У сарадњи са члановима Комисије за пријем,
Вељковић је сачинио шири избор кандидата:
од укупно 304 приспеле молбе, 115 је ушло у шири избор,
а 189 одбијено.
_________________________
Француска 7
Б е о г р а д
ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУН 2012.
13-15 часова
Сусрет писаца УКС
и представнка Амбасаде
Републике Индонезије у Србији
- Поздравна реч председника Удружења УКС господина Радомира Андрића;
- Поздравна реч једног од највећих индонежанских песника данашњице господина Тауфика Исмаила;
- Потписивање Протокола о сарадњи;
- Уручење почасне чланске карте УКС господину Тауфику Исмаилу;
Дружење.
Од 17-19 часова
у Амбасади Републике Индонезије
(Булевар кнеза Александра Карађорђевића 18)
- Отварање свечаности;
- Обраћање амбасадора Индонезије Његове екселенције господина Самуела Самсона;
- Обраћање господина Фадлија Зона, истакнуте личности из културе Индонезије;
- Презентација индонежанског наслеђа;
- Тауфик Исмаил и Фадли Зон казују по две песме (са преводом на српски);
- Мак Катик: традиционална борилачка вештина;
- Тауфик Исмаил и Фадли Зон казују по две песме;
- Традиционални перформанс - Салуанг;
- Песму "Суматра" Милоша Црњанског казује Виктор Лазић;
- Радомир Андрић и Ненад Грујичић казују по две песме (са преводом на енглески);
- Одломке из књиге "Суматра" Виктора Лазића чита Мирјана Булатовић;
- Коктел, уз разгледање изложбе предмета из Музеја "Фадли Зон".
_____________________________________________________________________________________________________
"ВИТОПЕРЕНА ВРЕМЕНА" ЗОРАНА БИНГУЛЦА
РОМАН ГОДИНЕ У МАКЕДОНИЈИ
Медитеранска академија је данас у Струги прогласила
роман "Витоперена времена" Зорана Бингулца
за роман године у Македонији.
Промоција овог романа на македонском језику
одржана је у оквиру програма
међународне књижевне манифестације "Година есеја".
На промоцији романа у Спомен-дому "Браћа Миладиновци"
говорили су: Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије
и магистар Разме Кумбароски, директор Медитеранске академије.
_____________________________________________________________________________________________________
НЕДЕЉНИ ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
ОД 11. ЈУНА 2012.
УТОРАК, 12. ЈУН, 12.00
ВОЈИСЛАВ ВУКОТИЋ: СИЗИФ И КАЗНА (песме)
Учествују: др Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Стихове казује Милорад Мићо Милованов.
СРЕДА, 13. ЈУН, 12.00
ПИСЦИ ИЗ ЋУПРИЈЕ
Учествују: Слободан Јовановић Стубички, Миле Лазаревић, Борисав Благојевић, Радивоје Миладиновић Пацко, Милка Ижогин, Слободан Станковић, Снежана Петровић,Слободан Ивановић.
ЧЕТВРТАК, 14. ЈУН
12.00
ВЕЛИКИ ЧИТАЛАЧКИ ЧАС:
ГДЕ ЈЕ НОВА КЊИЖЕВНОСТ – „ПРВЕНАЦ“, КРАГУЈЕВАЦ
Учествују: уредници – Братислав Милановић, Алелсандар Б. Лаковић, Звездана Кнежевић, Мирко Демић, Никола Вујчић, Саша Миленић, Драган Бошковић, Слободан Павићевић, Александар Шаранац, Душан Стојковић, Зоран Петровић, Миљурко Вукадиновић; аутори: Ружица Васић, Леила Самараи Мехди, Иван Томић, Ана Петровић, Никола Александар Марић, Бојан Савић Остојић, Микица Илић, Бојан Срдоч, Душан Михајловић, Ноел Путник, Снежана Роксандић, Драгомир Ивковић, Давор Радуљ, Зоран Милосављевић, Сенка Петровић, Владимир Коларић, Мирјана Петровић Филиповић, Данило Јелић, Зоран С. Станојевић, Маја Солар, Данијела Јовановић, Екрем Хамид, Дамир Недић, Александар Миланковић, Ана Митрашиновић, Јелица Кисо, Лана Басташић, Александар Милановић, Урош Пајић, Горан Карановић, Огњен Петровић.
19.00
ЗОРИЦА АРСИЋ МАНДАРИЋ: ЧИПКАНА ЈАСТУЧНИЦА (проза)
Учествују: Радомир Андрић, др Мићо Цвијетић, Миљурко Вукадиновић и аутор.
Текстове казује Милан Цаци Михаиловић.
__________________________________________________________________________________________________________________
ПОНЕДЕЉАК,
11. ЈУН 2012.
ЗАДУЖБИНА
ИЛИЈЕ М.
КОЛАРЦА
19.30Мала сала Разговор о књизиДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋАГОЛИ ОТОККњига 5Учествују: Петар Арбутина,Бојан Јовановић, Радивоје Микић,Милисав Савић и Драгослав Михаиловић.
Програм у организацијиСлужбеног гласника
__________________________________________________________________________________________________________________
Народна библиотека Србије
Среда, 13. јуни
у 11 часова
Антологија белоруске поезије
(СКЗ, 2012)
Учествују:
Његова екселенција Владимир Чушев, амбасадор
проф. др Иван Чарота, приређивач
проф. др Миодраг Сибиновић, преводилац
Драган Лакићевић, уредник СКЗ;
Хор слависта Филолошког факултета Универзитета у Београду
Петак, 15. јун
од 9 до 18 часова
Пре и после пада Цариграда.
Центар и периферије Византијског царства у бурним временима пре и после освајања Цариграда 1204. и 1453. године.
Међународни научни Симпозијум који организује Семинар за Византологију и Центар за Кипарске студије
Филозофског факултета Универзитета у Београду.
___________________________________________________________________________________________________________
Резултати
књижевног конкурса
„Томо Радосављевић“
Центра за културу „Сава Дечанац“ – Лепосавић
Жири у саставу
Валентина Питулић (председник), Јован Пејчић и Бошко Сувајџић
донео је следеће одлуке:
Награда за поезију
Песма Чамна моба (шифра „Тифран“)
Аутор Бранислав М. Вуковић (Беране)
Награда за причу
Приповетка Домаћин (шифра „Небо“)
Аутор Драгица Грбић – Драга (Вишеград)
Награда за есеј
Оглед Натуралистички модел приповедања у „Арнаутским сликама“ Илије Вукићевића
(шифра „1899“)
Аутор Даница Радуновић Столић (Београд)
Награде ће бити уручене 21. јуна 2012, у 20 сати,
у Центру за културу „Сава Дечанац“ у Лепосавићу
_______________
Директор Центра
Гојко Миливојевић
_______________________________________________________________________________
МИЛАН ТОДОРОВ ДОБИТНИК „ТИПАРА“
Жири за доделу награде „Типар“ за 2012. годину, једног од најпрестижнијих признања за сатиру на просторима бивше СФРЈ, одлучио је да оно припадне Милану Тодорову, књижевнику из Новог Сада.
Тодоров је награђен за књигу прича „БЕЗБРОЈ НАШИХ ЖИВОТА“, коју је објавио Београдски афористичарски круг прошле године. Награда, која се састоји од новчаног износа и повеље, биће уручена Тодорову 16. јуна на XXVI Данима хумора и сатире „Вуко Безаревић“ у Пљевљима.
У образложењу жирија који су чинили Александар Баљак, Вељко Рајковић и Зоран Раонић, истиче се:
„Књига Безброј наших живота квалитетом и свежином увелико надилази све што је код нас, последњих деценија, у хомористичко-сатиричној причи створено.“
Прошле године ово признање припало је Емиру Кустурици, а међу досадашњим добитницима су и Матија Бећковић, Момо Капор, Душан Ковачевић, Милован Витезовић, Александар Баљак и Петар Пајић.
БЕОГРАДСКИ АФОРИСТИЧАРСКИ КРУГ
_________________________________________________________________________________________________________________
МОЛБЕ ЗА ПРИЈЕМ У УКС
Координатор Комисије за пријем у УКС Бранислав Вељковић
(члан Управног одбора и оперативни уредник "Књижевних новина")
привео је крају вишемесечну припрему пријема нових чланова
планираног за другу половину године.
У сарадњи са члановима Комисије за пријем,
Вељковић је сачинио шири избор кандидата:
од укупно 304 приспеле молбе, 115 је ушло у шири избор,
а 189 одбијено.
_________________________
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
У ПЕТАК, 8. ЈУНА 2012.
12.00
ЂОРЂЕ РАДИШИЋ: „ПЕСМЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ“
Учествују: проф. др Радомир Животић, др Воја Марјановић и Миљурко Вукадиновић.
19.00
БОСИЉКА ПЕРИЋ БАТАК: „ЕХО ЗАБОРАВА“
Учествују: Ненад Радош, Момчило Ћетковић и аутор.
Стихове говори Радмила Арамбашић.
Музичка пратња: Мирослав Ћосовић.
_________________________________________________________________________________________________________________
Из Српског одељења
Међународног јавног фонда
Јединства Православних народа
У СРПСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ недавно је представљена ексклузивна књижевна серије издавачке куће "К единству", под покровитељством МОФЕПН са седиштем у Москви, под насловом „Руски писци и православље“.
Ствараоци које смо уврстили у ово издање дубоко наглашавају традиционалну блискост и посвећеност класика руске књижевности православљу. Наглашавамо да је потреба за подсећањем на дела којим су дубоки траг у култури словенских народа оставили Љермонтов, Достојевски, Пушкин, Крилов, Ахматовa, Шукшин, Рубцов, Тјутчев, Гогољ и Јесењин, била само један од значајних мотива да се они заједно уврсте у ово нама посебно драго издање.
Презентација је одржана на дан рођења великог Руског песника - А. С. Пушкина, који је уједно и Дан руског језика.
У име председника МОФЕПН, г. Алексеева В. А.
__________________________________________________________________________________________________________________
У Нишу 13. 6. 2012.
У Сврљигу 14. 6. 2012.
Књижевно вече Зорице Сентић и ДАРУЈМО РЕЧ
у Културном центру, са почетком у 19 часова
ДОЂИТЕ И ДАРУЈТЕ ЈЕДНУ ИЛИ ВИШЕ КЊИГА КОЈЕ ЋЕ БИТИ ПОКЛОЊЕНЕ НЕКОМ СЕЛУ
– Дарујмо реч – ... да свако село у Србији добије своју библиотеку... – Дарујмо реч –
www.darujmorec.com
_____________________________________________________________________________________________________
У четвртак 7. јуна у 19 часовау просторијама Завичајне фондације Стеван Сремац у Сенти одржаће се промоција књигеБанатско дуго орање: есејистичка студија из историје банатских Срба аутора др Милана Мицићау издању Банатског културног центра.О књизи ће, поред аутора, говорити и Радован Влаховић, директор Банатског културног центра.
______________________________________________________________________________________
СЛАЂАНА ЛУКИЋ У ИНОСТРАНСТВУ У Ричмонду, у америчкој држави Мериленд,издавачка кућа Паблиш Америка објавила је збирку лирских песама Слађане Лукић ,,Мона Лиза.Њен љубавни роман "Сена" ускоро ће бити објављен у Јапану, и продаја ће ићи преко јапанског Амазона.Јапански издавач се заинтересовао за књигу после Сајма електронских књига у Њујорку прошле седмице.И за другу књигу је припремљен маркетиншки пакет,који укључује објавњивање чланака о Слађани Лукић и њеној књизи у тамошњим медијима. Током прошог викенда немачка телевизија Deutsche Welle TV пренела је вест о изласку из штампе књиге "Сена". До августа ће у форми књиге бити одштампане њене објављене књиге на енглеском језику. Књиге се могу наћи на адреси www.publishamerica.com
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
У ПЕТАК, 8. ЈУНА 2012.
12.00
ЂОРЂЕ РАДИШИЋ: „ПЕСМЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ“
Учествују: проф. др Радомир Животић, др Воја Марјановић и Миљурко Вукадиновић.
19.00
БОСИЉКА ПЕРИЋ БАТАК: „ЕХО ЗАБОРАВА“
Учествују: Ненад Радош, Момчило Ћетковић и аутор.
Стихове говори Радмила Арамбашић.
Музичка пратња: Мирослав Ћосовић.
_________________________________________________________________________________________________________________
Из Српског одељења
Међународног јавног фонда
Јединства Православних народа
У СРПСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ недавно је представљена ексклузивна књижевна серије издавачке куће "К единству", под покровитељством МОФЕПН са седиштем у Москви, под насловом „Руски писци и православље“.
Ствараоци које смо уврстили у ово издање дубоко наглашавају традиционалну блискост и посвећеност класика руске књижевности православљу. Наглашавамо да је потреба за подсећањем на дела којим су дубоки траг у култури словенских народа оставили Љермонтов, Достојевски, Пушкин, Крилов, Ахматовa, Шукшин, Рубцов, Тјутчев, Гогољ и Јесењин, била само један од значајних мотива да се они заједно уврсте у ово нама посебно драго издање.
Презентација је одржана на дан рођења великог Руског песника - А. С. Пушкина, који је уједно и Дан руског језика.
У име председника МОФЕПН, г. Алексеева В. А.
__________________________________________________________________________________________________________________
У Нишу 13. 6. 2012.
У Сврљигу 14. 6. 2012.
Књижевно вече Зорице Сентић и ДАРУЈМО РЕЧ
у Културном центру, са почетком у 19 часова
ДОЂИТЕ И ДАРУЈТЕ ЈЕДНУ ИЛИ ВИШЕ КЊИГА КОЈЕ ЋЕ БИТИ ПОКЛОЊЕНЕ НЕКОМ СЕЛУ
– Дарујмо реч – ... да свако село у Србији добије своју библиотеку... – Дарујмо реч –
www.darujmorec.com
_____________________________________________________________________________________________________
У четвртак 7. јуна у 19 часовау просторијама Завичајне фондације Стеван Сремац у Сенти одржаће се промоција књигеБанатско дуго орање: есејистичка студија из историје банатских Срба аутора др Милана Мицићау издању Банатског културног центра.О књизи ће, поред аутора, говорити и Радован Влаховић, директор Банатског културног центра.
______________________________________________________________________________________
СЛАЂАНА ЛУКИЋ У ИНОСТРАНСТВУ У Ричмонду, у америчкој држави Мериленд,издавачка кућа Паблиш Америка објавила је збирку лирских песама Слађане Лукић ,,Мона Лиза.Њен љубавни роман "Сена" ускоро ће бити објављен у Јапану, и продаја ће ићи преко јапанског Амазона.Јапански издавач се заинтересовао за књигу после Сајма електронских књига у Њујорку прошле седмице.И за другу књигу је припремљен маркетиншки пакет,који укључује објавњивање чланака о Слађани Лукић и њеној књизи у тамошњим медијима. Током прошог викенда немачка телевизија Deutsche Welle TV пренела је вест о изласку из штампе књиге "Сена". До августа ће у форми књиге бити одштампане њене објављене књиге на енглеском језику. Књиге се могу наћи на адреси www.publishamerica.com
ХАРИС К. СКАРЛАКИДИС, "СВЕТИ ОГАЊ" - ПРОМОЦИЈА НА КОЛАРЦУ
ЕВА РАС: О НАГРАДИ У БУГАРСКОЈ
|
|
|
|
Удружење књижевника Србије...6.6.2012.
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ
Б Е О Г Р А Д
Поштовани,
У среду 6. јуна 2012. године у 12 сати у Заводу за уџбенике
п р е д с т а в и ћ е м о
АНТОЛОГИЈУ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ
XVII - XXI век
Изабрао, приредио и пропратне текстове написао
Александар Петров
Говоре:
проф. др Тања Поповић, рецензент
мр Бранислава Марковић, уредник издања
Мина Ђурић, аутор приказа
Александар Петров
Љубазно Вас позивамо да присуствујете промоцији.
Добро дошли.
_____________________________________________________________________________________________________
ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
АНТОЛОГИЈА РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ XVII–XXI век
Избор, предговор и текстови о песницима АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ
Завод за уџбенике, Београд, 2011, 1055 страна
Избор стихова из руске поезије чији рукопис имамо пред собом представља друго, знатно допуњено и измењено издање сада већ легендарне Антологије руске поезије од XVII–XX века др Александра Петрова, из 1977. године (издање београдске Просвете). Ова ауторски осмишљена збирка руских стихова, на шта и њен редактор скреће пажњу у „Другом поговору“, и пре но што је изашла из штампе успела је да узбурка јавност, и то не само југословенску, већ и ондашњу совјетску, али и западну књижевну позорницу: њена рецепција била је у исти мах праћена полемикама и оспоравањима, и још више афирмацијом и похвалама. Сукоб се заснивао искључиво на идеолошким, политичким питањима, будући да је дата Антологија, може бити по први пут, у избор укључила велики број песника који су у ондашњим комунистичким режимима били заборављени, потиснути, забрањени. Штавише, како се то касније показало, многа остварења управо су на страницама ове књиге доживела неку врсту светске премијере. Александру Петрову је пошло за руком да сакупи и објави читав низ песама које су живеле искључиво на „црном тржишту“, у самиздату или у памћењу посвећеника. Ексклузивност истражене и објављене грађе отуда је била једна од суштинских врлина који је песнички избор антологичара собом носио, али свакако није била и једина.
Могућност синтетичког читања динамике руске уметничке поезије, Петров је понудио у свом предговору, а најпре кроз разматрање развоја појединих песничких слика. Тако се, рецимо, кроз лирске визије Русије, врло често повезане са одређеним симболичким приказима (нпр. двоглавог орла са царског грба Романових) – семантички и метафорички повезују идеолошки пројекти националне и империјалистичке државности са идејом побуне појединца, што је праћено предсказањима о моћи и пропасти, изражених у специфичном споју индивидуалног и колективног принципа.
Друго издање Антологије руске поезије знатно је допуњено. У ствари, мирне душе би се могло рећи да је начињена једна сасвим новаАнтологија руске поезије, која је по обиму кудикамо обимнија од оне претходне. Ако је прво издање садржало радове 95 песника, и у том смислу било апсолутно репрезентативно, онда то тек важи за овај избор који доноси готово двоструко већи број песника и њихових стихова. Осим тога, преинаке су унете и у сам одабир поетских текстова – многи су ствараоци представљени већим бројем дела. Из таквог приступа могу се издвојити и главни јунаци Антологије руске поезије или њене средишње фигуре: Блок и Мандељштам у првој половини ХХ века, а у другој Бродски и женска поезија.
Антологија руске поезије гради засебан наратив, не само у односу на концепцију и уобличавање „главних јунака“, већ и ако се има у виду кратак преглед живота и основних одлика поезије изабраних песника, који заједно са ликовним портретима стваралаца представљају уводник у свет њихове поезије. Ти прозни есеји могу се читати и као засебна прича о динамици и разноврсности руске поезије, али и као узбуљива историја људи и судбина, или читавог једног друштва и његових нарави, као што је то некада давно рекао Балзак.
Укратко, Петров се потрудио да што приљежније представи још 33 године руске поезије и њене рецепције, односно књижевни период који раздваја прво и друго издање. Премда су се политичке прилике знатно измениле, па нема више „гвоздене завесе“, нити старих идеолошких препрека које су постављале баријере неким песницима и њиховој поезији, истраживачки и откривалачки рад тиме није био умањен, већ је добио једну нову димензију. Стога бисмо са пуним уверењем могли приметити да ексклузивност песничке грађе која је обележила претходну Антологију, ни сада није изгубила на значају.
Узбудљива, тако рећи филмска прича, налик на шпијунске и политичке трилере може се пронаћи и у редакторовом поговору, тачније у оном делу који сведочи о судбини и рецепцији прве Антологије. То посебно важи за анагдоту о „два љубитеља поезије“ Титу и Брежњеву и њиховој расправи о домаћој издавачкој делатности, чији заплет неодољиво подсећа на неке приче Е. А. Поа (Украдено писмо, нпр.), Гогоља, Хармса или Борхеса. (Тако нешто данас на срећу није могуће. Ниједан политичар о поезији више не изговара ни реч, што јој барем досад није наудило).
У низу врлина које красе дату Антологију, треба истаћи и брижљиво урађене преводе. песнички превод захтева од преводица одлично познавање оба језика, оног са којег се преводи и оног на који се преводи, али и посебан стиховорни дар. Ауторски печат самог састављача, који је често потписан и као преводилац, уочљив је и на том плану.
На крају, додајмо и то да сваки антологијски избор стране литературе представља својеврсни дијалог са другим баштинама. Тиме је наметнута, међутим, и нова замка – да ли у њему слушамо само свој глас, или се трудимо да разумемо и Другог. Антологија руске поезијеАлександра Петрова и у том погледу успешно превладава паланачки приступ, и уместо њега нуди космополитско сагледавање туђе поезије, што је овде увек било тешко, посебно када је реч о руској књижевности и култури.
Наше је мишљење, зато, да Антологија руске поезије од XVII–XX века др Александра Петрова представља капитално научно и оригинално остварење.
проф. др Тања Поповић
Катедра за општу књижевност и теорију књижевности
Универзитет у Београду, Филолошки факултет
_________________________________________________________________________________________________________________
Сутра почињу 55. Змајеве дечје игре Доделом признања лауреатима и казивањем стихова из песме "Светли гробови" Јована Јовановића Змаја, у среду, 6. јуна, ће у Сремској Каменици званично бити отворене 55. Змајеве дечје игре, изјавио је данас редитељ програма Богдан Јанковић.
Он је, на конференцији за новинаре, истакао да ће стихове поменуте песме на отварању Фестивала деци читати легендарна глумица Мира Бањац.
"Публика ће моћи да ужива у узбудљивом програму, који ће бити бржи и атрактивнији него претходних година", најавио је Јанковић, додајући да ће се централни фестивалски програм одржавати на три главне бине у самом центру Новог Сада, а најатрактивнија дешавања, како је рекао, очекују се на Великој сцени на Тргу слободе.
Новина на овогодишњим Змајевим играма су, по речима редитеља програма, дечји мјузикли и наступ младих диџејева, као и акција "Мали људи у радију", током које ће деца, на Тргу слободе, имати прилику да у старим репортажним колима упознају тајне радијског посла.
Носилац Змајевог дечјег штапа, како је саопштено, за ову годину је књижевник Слободан Павићевић, док су признања за изузетан допринос стваралаштву за децу припала Бранку Милићевићу Коцкици, БожидаруМандићу и листу "Бијела пчела" из Ријеке.
Највећи дечји фестивал у југоисточној Европи одржава од 6. до 10. јуна, уз учешће више хиљада малишана из целе Србије и земаља региона.
*извор: www.tanjug.rs
Б Е О Г Р А Д
Поштовани,
У среду 6. јуна 2012. године у 12 сати у Заводу за уџбенике
п р е д с т а в и ћ е м о
АНТОЛОГИЈУ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ
XVII - XXI век
Изабрао, приредио и пропратне текстове написао
Александар Петров
Говоре:
проф. др Тања Поповић, рецензент
мр Бранислава Марковић, уредник издања
Мина Ђурић, аутор приказа
Александар Петров
Љубазно Вас позивамо да присуствујете промоцији.
Добро дошли.
_____________________________________________________________________________________________________
ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
АНТОЛОГИЈА РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ XVII–XXI век
Избор, предговор и текстови о песницима АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ
Завод за уџбенике, Београд, 2011, 1055 страна
Избор стихова из руске поезије чији рукопис имамо пред собом представља друго, знатно допуњено и измењено издање сада већ легендарне Антологије руске поезије од XVII–XX века др Александра Петрова, из 1977. године (издање београдске Просвете). Ова ауторски осмишљена збирка руских стихова, на шта и њен редактор скреће пажњу у „Другом поговору“, и пре но што је изашла из штампе успела је да узбурка јавност, и то не само југословенску, већ и ондашњу совјетску, али и западну књижевну позорницу: њена рецепција била је у исти мах праћена полемикама и оспоравањима, и још више афирмацијом и похвалама. Сукоб се заснивао искључиво на идеолошким, политичким питањима, будући да је дата Антологија, може бити по први пут, у избор укључила велики број песника који су у ондашњим комунистичким режимима били заборављени, потиснути, забрањени. Штавише, како се то касније показало, многа остварења управо су на страницама ове књиге доживела неку врсту светске премијере. Александру Петрову је пошло за руком да сакупи и објави читав низ песама које су живеле искључиво на „црном тржишту“, у самиздату или у памћењу посвећеника. Ексклузивност истражене и објављене грађе отуда је била једна од суштинских врлина који је песнички избор антологичара собом носио, али свакако није била и једина.
Могућност синтетичког читања динамике руске уметничке поезије, Петров је понудио у свом предговору, а најпре кроз разматрање развоја појединих песничких слика. Тако се, рецимо, кроз лирске визије Русије, врло често повезане са одређеним симболичким приказима (нпр. двоглавог орла са царског грба Романових) – семантички и метафорички повезују идеолошки пројекти националне и империјалистичке државности са идејом побуне појединца, што је праћено предсказањима о моћи и пропасти, изражених у специфичном споју индивидуалног и колективног принципа.
Друго издање Антологије руске поезије знатно је допуњено. У ствари, мирне душе би се могло рећи да је начињена једна сасвим новаАнтологија руске поезије, која је по обиму кудикамо обимнија од оне претходне. Ако је прво издање садржало радове 95 песника, и у том смислу било апсолутно репрезентативно, онда то тек важи за овај избор који доноси готово двоструко већи број песника и њихових стихова. Осим тога, преинаке су унете и у сам одабир поетских текстова – многи су ствараоци представљени већим бројем дела. Из таквог приступа могу се издвојити и главни јунаци Антологије руске поезије или њене средишње фигуре: Блок и Мандељштам у првој половини ХХ века, а у другој Бродски и женска поезија.
Антологија руске поезије гради засебан наратив, не само у односу на концепцију и уобличавање „главних јунака“, већ и ако се има у виду кратак преглед живота и основних одлика поезије изабраних песника, који заједно са ликовним портретима стваралаца представљају уводник у свет њихове поезије. Ти прозни есеји могу се читати и као засебна прича о динамици и разноврсности руске поезије, али и као узбуљива историја људи и судбина, или читавог једног друштва и његових нарави, као што је то некада давно рекао Балзак.
Укратко, Петров се потрудио да што приљежније представи још 33 године руске поезије и њене рецепције, односно књижевни период који раздваја прво и друго издање. Премда су се политичке прилике знатно измениле, па нема више „гвоздене завесе“, нити старих идеолошких препрека које су постављале баријере неким песницима и њиховој поезији, истраживачки и откривалачки рад тиме није био умањен, већ је добио једну нову димензију. Стога бисмо са пуним уверењем могли приметити да ексклузивност песничке грађе која је обележила претходну Антологију, ни сада није изгубила на значају.
Узбудљива, тако рећи филмска прича, налик на шпијунске и политичке трилере може се пронаћи и у редакторовом поговору, тачније у оном делу који сведочи о судбини и рецепцији прве Антологије. То посебно важи за анагдоту о „два љубитеља поезије“ Титу и Брежњеву и њиховој расправи о домаћој издавачкој делатности, чији заплет неодољиво подсећа на неке приче Е. А. Поа (Украдено писмо, нпр.), Гогоља, Хармса или Борхеса. (Тако нешто данас на срећу није могуће. Ниједан политичар о поезији више не изговара ни реч, што јој барем досад није наудило).
У низу врлина које красе дату Антологију, треба истаћи и брижљиво урађене преводе. песнички превод захтева од преводица одлично познавање оба језика, оног са којег се преводи и оног на који се преводи, али и посебан стиховорни дар. Ауторски печат самог састављача, који је често потписан и као преводилац, уочљив је и на том плану.
На крају, додајмо и то да сваки антологијски избор стране литературе представља својеврсни дијалог са другим баштинама. Тиме је наметнута, међутим, и нова замка – да ли у њему слушамо само свој глас, или се трудимо да разумемо и Другог. Антологија руске поезијеАлександра Петрова и у том погледу успешно превладава паланачки приступ, и уместо њега нуди космополитско сагледавање туђе поезије, што је овде увек било тешко, посебно када је реч о руској књижевности и култури.
Наше је мишљење, зато, да Антологија руске поезије од XVII–XX века др Александра Петрова представља капитално научно и оригинално остварење.
проф. др Тања Поповић
Катедра за општу књижевност и теорију књижевности
Универзитет у Београду, Филолошки факултет
_________________________________________________________________________________________________________________
Сутра почињу 55. Змајеве дечје игре Доделом признања лауреатима и казивањем стихова из песме "Светли гробови" Јована Јовановића Змаја, у среду, 6. јуна, ће у Сремској Каменици званично бити отворене 55. Змајеве дечје игре, изјавио је данас редитељ програма Богдан Јанковић.
Он је, на конференцији за новинаре, истакао да ће стихове поменуте песме на отварању Фестивала деци читати легендарна глумица Мира Бањац.
"Публика ће моћи да ужива у узбудљивом програму, који ће бити бржи и атрактивнији него претходних година", најавио је Јанковић, додајући да ће се централни фестивалски програм одржавати на три главне бине у самом центру Новог Сада, а најатрактивнија дешавања, како је рекао, очекују се на Великој сцени на Тргу слободе.
Новина на овогодишњим Змајевим играма су, по речима редитеља програма, дечји мјузикли и наступ младих диџејева, као и акција "Мали људи у радију", током које ће деца, на Тргу слободе, имати прилику да у старим репортажним колима упознају тајне радијског посла.
Носилац Змајевог дечјег штапа, како је саопштено, за ову годину је књижевник Слободан Павићевић, док су признања за изузетан допринос стваралаштву за децу припала Бранку Милићевићу Коцкици, БожидаруМандићу и листу "Бијела пчела" из Ријеке.
Највећи дечји фестивал у југоисточној Европи одржава од 6. до 10. јуна, уз учешће више хиљада малишана из целе Србије и земаља региона.
*извор: www.tanjug.rs
Удружење књижевника Србије...5.6.2012.
ПРИЛОГ З: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЗОРИЦЕ ЗЕЦ У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА
______________________________________________________________________________
ЧЛАН УКС РАДОМИР ПУТНИКОВИЋ ПЛАТИО ЧЛАНАРИНУ ДО 2022. ГОДИНЕ!
_____________________________________________________________________
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
СРЕДА, 6. ЈУН, 12.00
90 ГОДИНА „ОТКРОВЕЊА“ РАСТКА ПЕТРОВИЋА
Учествују: Милосав Буца Мирковић, Радослав Војводић
и Миљурко Вукадиновић.
ЧЕТВРТАК, 7. ЈУН
12.00
ПРЕДРАГ Р. ДАРАГИЋ КИЈУК: „ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА“
Учествују: проф. др Радмила Маринковић, Лабуд Драгић, проф. др Никола Жутић,
Петар Арбутина, Бранимир Нешић, проф. др Мирољуб Јоковић,
проф. др Љубомир Протић и проф. др Миленко Бодин.
Водитељ програма: Миљурко Вукадиновић.
19.00
РАТКО МАРКОВИЋ РИЂАНИН: „ТРКАЛИШТЕ“
Учествују: мр Јордан Ристић, мр Душан Стојковић, Владимир Меденица,
Ратко Марковић Риђанин и Миљурко Вукадиновић.
_________________________________________________________________________________
Ратко Марковић Риђанин
А ПЕСМА МОЈА ИЗГРЕВА ИЗ ЗАСЕДЕ
Индијанка се из Месеца рађа
У ноћи широј од мора небескога
Ждребац њишти низ планину
Стреса звезде у карлицу
Око карлице очи нејачи расту
Шума бежи од болести јутра
Јутро расуто јечи у књигу ушивено
Мир неки далеки к'о мравињац
Уз моје ноге расте
Празна воловска кола низ џомбе силазе
За несталим гласом у угашеном граду
А моја песма изгрева осмехом
Зове трешње јагоде беле раде
здравца мљечике моликве и неке далеке јеке
у магли јутра воз се на леђима вози
путници к'о излози преко пута постављени
из моје забринуте заседе ниче жбун
пун зелених грудвица ради здравља сваку згризох
а песма из мене изгрева к'о здравац извор из камена
УПАД
Упаде у кућу памети магаре
Оглав га води кроз полице
Мисли магаре да су улице
Трчи из себе у коњче
Жури се чивита тамо овамо
Не пита куда скаче свуда
Жури јури хтело би да рже
Саплиће се у памети кија
Оте му се памети ија ија ија!
ПРЕДСТАВА
Ноћас сам музикант носим од себе већи инструмент – бас
у саставу састав сам вас собом сам
Излазим на чистину к'о напуштена ватра
Глас мој попио бас – пијан инструмент ме јаше
Коњче неко весело са оглавом јури наоколо
Представом представља сама себе на поводцу без поводца
Коњче разиграва магарад неку пред зидом не видећи зид
На зиду порука коју не пије магарећа мисао:
Гестапо је био бољи!
Неко ивичи ивицу света кроз наше неме куће
И што ће бити биће било – осмехује се свирка из облака
КОРОНА
Над главним тргом победе корона бело жута
Облак ума устаје у облак увире топот жена
Увиру табани у очи тројанском коњу
брдовитијем од брда победе
Коњ круто држи правац на правцу житном
дивне жене увршене одбеглим осмехом
Свом снагом хрле жестоко грле лестве
Улази безизлаз у трбух тишине
низ реп коња силази стадо блеком загледано
Свет блеке кружи над целом реком
А Земља к'о булка божура вулканским ватрометом
Извирује из себе
златом и каменом предак изгубљена извора засипа звоно
звоно гладније од звери гута само себе
_____________________________________________________________________
Мр Милан Јовановић
Додири недодира
Ратко Марковић Риђанин Тркалиште, Логос библиотека Психократија, Београд 2012.
Када је пошао тамо гдје је са муком стигао Ратко Марковић Риђанин понио је из завичаја нешто без чега се није могло кренути на тај далеки и неизвјесни пут. Поред топлог очевог погледа и мајчиних умилних ријечи он је у себи понио све ријечи свога краја, како оне велике и горопадне, муком и људским јадом исковане и научене још у мајчином крилу, а уз њих и оне наизглед мале и питоме али значењем дубоке и велике, оне ријечи које могу својом снагом и енергијом коју носе у себи откључати сва закључана врата овог свијета, умилостивити горопадне и немилостиве, а покровом милости прекрити све оне који су, не својом вољом, отишли у нигдину, на које је већ давно пао пепео заборава.
Тамо у завичају (Подравном) одувјек се вјеровало у ријеч као у свеца, као у нешто што не може издати никада и нигдје као у нешто узвишено. Био би неопростиви гријех који се није праштао, и била би и највећа срамота исповједити се за учињени гријех ријечима. Могло се исповједати за учињени гријех дјелом, али за учињени гријех ријечима и према ријечима то се никоме није дало праштати, нити је ко очекивао милост према томе. Тамо гдје се ријеч цјенила као и отаџбина, као мајка, као дједовина и која је више поштована од свих печата и потписа, а лице човјека се мјерило и цио човјек, његов карактер, нарав, чак и љепота према ријечима које је говорио, и што је најважније, својим дјелом потврђивао. Са таквим једним богатством које се не може мјерити златом, ни драгим камењем, кренуо је у свијет поезије, у свијет ријечи и Ратко Марковић Риђанин. А имао је са чим и кренути и стићи тамо гдје је и наумио, куда су га ријечи водиле и довеле – у свијет који није свакоме дат, у свијет који свакога неће. И још нешто, из завичаја је понио, поред ријечи, и опијум лица својих земљака, њихове благе и благодетне ријечи које једино могу да лијече и оно што је неизлјечиво, а у сваком злу да пронађу и нешто добро што се не може наћи код свакога и свагдје.
А сада нас ево пред том грађевином зиданом ријечима пред Тркалиштем, пред градом, пред кулом пред којом трeба застати, добро је сагледати, пронаћи кључеве од тајновитих врата, а њих има, као и у свакој таквој кули безброј, које се не дају лако разазнати, нити погодити права. Златни кључеви као да не помажу, сви напори ума нашли су се у безизлазу, у нигдини, не могавши да стигну до краја гдје се налази пут за све замотане путеве људског сазнања.
Поред до сада објављених четрнаест књига које све не припадају поетском жанру, (ту је и роман Маврикије), Ратко Марковић са овом збирком пјесама превазишао је до тада њему познате пјесничке видике и странпутице, дочепавши се једног новог пјесничког пута који води новим пјесничким изазовима новим језичким обртима и новим значењима казаним ријечима. Провевши један дио живота у српском светогорском манастиру Хилaндару, сређујући Хилaндарску библиотеку, на домаку најсветијих хилaндарских књига, јер ако ништа друго, сваку је додирнуо својом руком уз остало благо српског народа, писано или неписано, преточено у милосну причу хилендарских монаха, који знају вјековну причу, најистинитију, о животу шта он јесте а шта није, Марковић је са собом понио, и у овој необичног назива збирци, Тркалиште, обзнанио све тајне и љепоте људског, а и своје, тиховање, молитве, призивање ријечи у искушењу и скрушености пред којом се налази српски народ и православље. Збирка пјесама Тркалиште састављена је из пет циклуса (Трк чистине,Јуриш рушевине, Тркалиште, Три доколице и Логичка нелогичност). Људски падови и ломови, искушења пред којима застаје дах заборав који ће нас једног дана свију прекрити и надмудрити постају опсесивна инспирација и тема пјесничког стваралаштва Ратка Марковића Риђанина још и у ранијим његовим збиркама поезије. Оно што осмишљава живот човјека, Марковић, а што је била и вјечита тема књижевности и умјетности уопште, успјева да пронађе у ономе што чини човјеков живот од памтивјека па до дана данашњег и разрушеним и осмишљеним а то су она права правда, она ненацртана слобода, истинита истина, рат као људски удес који нико неће, а он се наметне увјек туђом вољом па у њему страдају и они који га нису хтјели и они који су га жељели, вјера у нешто што сви слутимо и знамо да постоји, само што не знамо гдје је и коме је при помоћи, а то је Бог и вјера у њега. Не би било на одмет знати да је Риђанин поред оног језика из завичаја, свога и својих предака, у ову збирку својих пјесама уткао и један стари језик на коме су написане најсветије књиге српског рода и које чезну очи умозренија у најсветијем српском храму Хиландару, оне српске књигољубце да их отворе и прелистају и у њима нађу трагове српске, људске руке која их је сачинила. Осјећајући дамаре свога српског рода, коме вино живота није увјек могло да потече и да га напоји снагом живота од бјелосвјетског кота који га је немилице пио не остављајући ни капи ономе чији су били виногради, ономе коме су вјекови слагали неправде и безакоње, окивајући их у црнину и наводећи оне црне гавран птичурине да их освештају и упокоје у безнађе и безизлазе и да их на крају изгризу својим похлепним кљуновима, Риђанин је нашао плодно тло за своје баснословне ријечи да их њима врати тамо гдје им је одувјек било мјесто – међу живе и неумрле.Ово није само збирка пјесама о ономе што је било, а никада није ни прошло – то је збирка пјесама вир извир који свјетлуца и данас тамо гдје је и почео пре почетака. И кад зраке оног јединог сунца посустају у временима која долазе, код Риђанина нема крају краја. И кад се смјеши само злослутни поглед једнооке ноћи, мрака иза кога ријетко шта доброга ниче, осим автовине, папрати, траве чемерике и понеког струка сријемуша у рано прољеће, он налази осмијех којим разоткрива пут из беспути. На тој кршевитој и голој земљи , осим голих, људских ријечи није се имало шта засадити, а садило се оно што се имало – мало доброте, мало ријечи, мало људске среће, мало људске љубави, мада је и ње понекад недостајало колико је требало даривати. А даривало се увјек довољно, бар се нико није жалио.
Изгледа да је иронија најмоћније срестство Марковићевог сликања очигледне стварности у којој данас живимо. Трагична судбина народа, поготово српског, изражава се упечатљивим ријечима пјесника који вели: Потоп је почетак приче о нама.
Ко би се данас могао наћи да каже да Риђанин није сав у својој пјесми као што је и пјесма у њему? Тога нема. Ако знамо, а знамо сви друмове којима су пролазили наши преци гдје се падало и посртало, гдје се тонуло и нестајало, куда су нас разносиле птице злокућнице. Живјећи са својим народом Марковић у својим пјесничким сликама на један снажан емотивни начин сликајући страхоте рата увиђа да народ, често, када је најгоре, зна да се свикне на страшно и језовито, и, да му то постане обично и свакодневно. Да ли је, можда, у томе спас, или једини излаз? Огањ постаје азбука људских пораза јер огањ и пише и брише и дописује зао зло. Увјерење да смо постали нијеми посматрачи страховите стварности свога рода вели: Донио сам ти ову слику Дјеце Козаре, која је слика од десет хиљада слика. И више. Коју неће ни историја. Ни школа. Ни музеј, да би немо јекнуо: / ...Стид ме колона које у торбама носе/ Стопе отаџбине голе и босе/.
А у свему томе ваљало је живјети као да ништа није ни било, као да је била само прича некога ко умије да прича и оно што није ни било, него нам се чинило да је било и то неком другом, а не нама. Али кад пјесник вели да је њега било стид онда је и нас који га слушамо постало по мало стид како нисмо знали, осјећали или доживјели то што је пјесник осјећао и видио и доживио у свом свијету који је истинитији и од саме истине. А трајати и свједочити оно што је било и оно што би могло бити, и оно што јесте основни је постулат Марковићевог пјесничког видокруга, свијета кога има и нема, који је постојао и није постојао, који би могао постојати након постојања, а, не би морао. Марковић никада није стајао по страни, јер то му ни прадједови нису чинили када је била у питању људска част и достојанство које краси човјека и његов помен да је постојао, живио, борио се против сила немјерљивих, гинуо и гдје је требало и гдје и није, само да би сачувао образ и достојанство људскога обличја.
Једна пјесма Ратка Марковића Риђанина у овој његовиј збирци заслужује посебну пажњу. Ријеч је о пјесми Писмо Браниславу Петровићу, којом се толкује:
Овде је раја прави рај
Овдје су градилишта опрана
Земља одрана
Губилишта разаслата
Врата позатварана
Језици расцепљени
Рукави испражњени
Извори засути
Путеви препућени
...Светлимо са дна света
Да свет око нас не залута
...У нама тишина јечи
...Све путује преко потопа
Шта је за нас још један потоп!
Ове ироничне, а надасве људске пјесничке слике Ратка Марковића Риђанина упућене у овом Писму већ покојном пјеснику Брани Петровићу су уз оно што оне стварно јесу, тужна сјећања на оно вријеме када је Петровић, помало, исто као и Марковић, пјевао о новим градилиштима људског духа, о новим поетским поимањима пјесничке ријечи, о праву да човјек гради, а не да разграђује, о човјеку око кога се врти плаl
______________________________________________________________________________
ЧЛАН УКС РАДОМИР ПУТНИКОВИЋ ПЛАТИО ЧЛАНАРИНУ ДО 2022. ГОДИНЕ!
_____________________________________________________________________
ПРОГРАМ ТРИБИНЕ ФРАНЦУСКА 7
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
СРЕДА, 6. ЈУН, 12.00
90 ГОДИНА „ОТКРОВЕЊА“ РАСТКА ПЕТРОВИЋА
Учествују: Милосав Буца Мирковић, Радослав Војводић
и Миљурко Вукадиновић.
ЧЕТВРТАК, 7. ЈУН
12.00
ПРЕДРАГ Р. ДАРАГИЋ КИЈУК: „ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА“
Учествују: проф. др Радмила Маринковић, Лабуд Драгић, проф. др Никола Жутић,
Петар Арбутина, Бранимир Нешић, проф. др Мирољуб Јоковић,
проф. др Љубомир Протић и проф. др Миленко Бодин.
Водитељ програма: Миљурко Вукадиновић.
19.00
РАТКО МАРКОВИЋ РИЂАНИН: „ТРКАЛИШТЕ“
Учествују: мр Јордан Ристић, мр Душан Стојковић, Владимир Меденица,
Ратко Марковић Риђанин и Миљурко Вукадиновић.
_________________________________________________________________________________
Ратко Марковић Риђанин
А ПЕСМА МОЈА ИЗГРЕВА ИЗ ЗАСЕДЕ
Индијанка се из Месеца рађа
У ноћи широј од мора небескога
Ждребац њишти низ планину
Стреса звезде у карлицу
Око карлице очи нејачи расту
Шума бежи од болести јутра
Јутро расуто јечи у књигу ушивено
Мир неки далеки к'о мравињац
Уз моје ноге расте
Празна воловска кола низ џомбе силазе
За несталим гласом у угашеном граду
А моја песма изгрева осмехом
Зове трешње јагоде беле раде
здравца мљечике моликве и неке далеке јеке
у магли јутра воз се на леђима вози
путници к'о излози преко пута постављени
из моје забринуте заседе ниче жбун
пун зелених грудвица ради здравља сваку згризох
а песма из мене изгрева к'о здравац извор из камена
УПАД
Упаде у кућу памети магаре
Оглав га води кроз полице
Мисли магаре да су улице
Трчи из себе у коњче
Жури се чивита тамо овамо
Не пита куда скаче свуда
Жури јури хтело би да рже
Саплиће се у памети кија
Оте му се памети ија ија ија!
ПРЕДСТАВА
Ноћас сам музикант носим од себе већи инструмент – бас
у саставу састав сам вас собом сам
Излазим на чистину к'о напуштена ватра
Глас мој попио бас – пијан инструмент ме јаше
Коњче неко весело са оглавом јури наоколо
Представом представља сама себе на поводцу без поводца
Коњче разиграва магарад неку пред зидом не видећи зид
На зиду порука коју не пије магарећа мисао:
Гестапо је био бољи!
Неко ивичи ивицу света кроз наше неме куће
И што ће бити биће било – осмехује се свирка из облака
КОРОНА
Над главним тргом победе корона бело жута
Облак ума устаје у облак увире топот жена
Увиру табани у очи тројанском коњу
брдовитијем од брда победе
Коњ круто држи правац на правцу житном
дивне жене увршене одбеглим осмехом
Свом снагом хрле жестоко грле лестве
Улази безизлаз у трбух тишине
низ реп коња силази стадо блеком загледано
Свет блеке кружи над целом реком
А Земља к'о булка божура вулканским ватрометом
Извирује из себе
златом и каменом предак изгубљена извора засипа звоно
звоно гладније од звери гута само себе
_____________________________________________________________________
Мр Милан Јовановић
Додири недодира
Ратко Марковић Риђанин Тркалиште, Логос библиотека Психократија, Београд 2012.
Када је пошао тамо гдје је са муком стигао Ратко Марковић Риђанин понио је из завичаја нешто без чега се није могло кренути на тај далеки и неизвјесни пут. Поред топлог очевог погледа и мајчиних умилних ријечи он је у себи понио све ријечи свога краја, како оне велике и горопадне, муком и људским јадом исковане и научене још у мајчином крилу, а уз њих и оне наизглед мале и питоме али значењем дубоке и велике, оне ријечи које могу својом снагом и енергијом коју носе у себи откључати сва закључана врата овог свијета, умилостивити горопадне и немилостиве, а покровом милости прекрити све оне који су, не својом вољом, отишли у нигдину, на које је већ давно пао пепео заборава.
Тамо у завичају (Подравном) одувјек се вјеровало у ријеч као у свеца, као у нешто што не може издати никада и нигдје као у нешто узвишено. Био би неопростиви гријех који се није праштао, и била би и највећа срамота исповједити се за учињени гријех ријечима. Могло се исповједати за учињени гријех дјелом, али за учињени гријех ријечима и према ријечима то се никоме није дало праштати, нити је ко очекивао милост према томе. Тамо гдје се ријеч цјенила као и отаџбина, као мајка, као дједовина и која је више поштована од свих печата и потписа, а лице човјека се мјерило и цио човјек, његов карактер, нарав, чак и љепота према ријечима које је говорио, и што је најважније, својим дјелом потврђивао. Са таквим једним богатством које се не може мјерити златом, ни драгим камењем, кренуо је у свијет поезије, у свијет ријечи и Ратко Марковић Риђанин. А имао је са чим и кренути и стићи тамо гдје је и наумио, куда су га ријечи водиле и довеле – у свијет који није свакоме дат, у свијет који свакога неће. И још нешто, из завичаја је понио, поред ријечи, и опијум лица својих земљака, њихове благе и благодетне ријечи које једино могу да лијече и оно што је неизлјечиво, а у сваком злу да пронађу и нешто добро што се не може наћи код свакога и свагдје.
А сада нас ево пред том грађевином зиданом ријечима пред Тркалиштем, пред градом, пред кулом пред којом трeба застати, добро је сагледати, пронаћи кључеве од тајновитих врата, а њих има, као и у свакој таквој кули безброј, које се не дају лако разазнати, нити погодити права. Златни кључеви као да не помажу, сви напори ума нашли су се у безизлазу, у нигдини, не могавши да стигну до краја гдје се налази пут за све замотане путеве људског сазнања.
Поред до сада објављених четрнаест књига које све не припадају поетском жанру, (ту је и роман Маврикије), Ратко Марковић са овом збирком пјесама превазишао је до тада њему познате пјесничке видике и странпутице, дочепавши се једног новог пјесничког пута који води новим пјесничким изазовима новим језичким обртима и новим значењима казаним ријечима. Провевши један дио живота у српском светогорском манастиру Хилaндару, сређујући Хилaндарску библиотеку, на домаку најсветијих хилaндарских књига, јер ако ништа друго, сваку је додирнуо својом руком уз остало благо српског народа, писано или неписано, преточено у милосну причу хилендарских монаха, који знају вјековну причу, најистинитију, о животу шта он јесте а шта није, Марковић је са собом понио, и у овој необичног назива збирци, Тркалиште, обзнанио све тајне и љепоте људског, а и своје, тиховање, молитве, призивање ријечи у искушењу и скрушености пред којом се налази српски народ и православље. Збирка пјесама Тркалиште састављена је из пет циклуса (Трк чистине,Јуриш рушевине, Тркалиште, Три доколице и Логичка нелогичност). Људски падови и ломови, искушења пред којима застаје дах заборав који ће нас једног дана свију прекрити и надмудрити постају опсесивна инспирација и тема пјесничког стваралаштва Ратка Марковића Риђанина још и у ранијим његовим збиркама поезије. Оно што осмишљава живот човјека, Марковић, а што је била и вјечита тема књижевности и умјетности уопште, успјева да пронађе у ономе што чини човјеков живот од памтивјека па до дана данашњег и разрушеним и осмишљеним а то су она права правда, она ненацртана слобода, истинита истина, рат као људски удес који нико неће, а он се наметне увјек туђом вољом па у њему страдају и они који га нису хтјели и они који су га жељели, вјера у нешто што сви слутимо и знамо да постоји, само што не знамо гдје је и коме је при помоћи, а то је Бог и вјера у њега. Не би било на одмет знати да је Риђанин поред оног језика из завичаја, свога и својих предака, у ову збирку својих пјесама уткао и један стари језик на коме су написане најсветије књиге српског рода и које чезну очи умозренија у најсветијем српском храму Хиландару, оне српске књигољубце да их отворе и прелистају и у њима нађу трагове српске, људске руке која их је сачинила. Осјећајући дамаре свога српског рода, коме вино живота није увјек могло да потече и да га напоји снагом живота од бјелосвјетског кота који га је немилице пио не остављајући ни капи ономе чији су били виногради, ономе коме су вјекови слагали неправде и безакоње, окивајући их у црнину и наводећи оне црне гавран птичурине да их освештају и упокоје у безнађе и безизлазе и да их на крају изгризу својим похлепним кљуновима, Риђанин је нашао плодно тло за своје баснословне ријечи да их њима врати тамо гдје им је одувјек било мјесто – међу живе и неумрле.Ово није само збирка пјесама о ономе што је било, а никада није ни прошло – то је збирка пјесама вир извир који свјетлуца и данас тамо гдје је и почео пре почетака. И кад зраке оног јединог сунца посустају у временима која долазе, код Риђанина нема крају краја. И кад се смјеши само злослутни поглед једнооке ноћи, мрака иза кога ријетко шта доброга ниче, осим автовине, папрати, траве чемерике и понеког струка сријемуша у рано прољеће, он налази осмијех којим разоткрива пут из беспути. На тој кршевитој и голој земљи , осим голих, људских ријечи није се имало шта засадити, а садило се оно што се имало – мало доброте, мало ријечи, мало људске среће, мало људске љубави, мада је и ње понекад недостајало колико је требало даривати. А даривало се увјек довољно, бар се нико није жалио.
Изгледа да је иронија најмоћније срестство Марковићевог сликања очигледне стварности у којој данас живимо. Трагична судбина народа, поготово српског, изражава се упечатљивим ријечима пјесника који вели: Потоп је почетак приче о нама.
Ко би се данас могао наћи да каже да Риђанин није сав у својој пјесми као што је и пјесма у њему? Тога нема. Ако знамо, а знамо сви друмове којима су пролазили наши преци гдје се падало и посртало, гдје се тонуло и нестајало, куда су нас разносиле птице злокућнице. Живјећи са својим народом Марковић у својим пјесничким сликама на један снажан емотивни начин сликајући страхоте рата увиђа да народ, често, када је најгоре, зна да се свикне на страшно и језовито, и, да му то постане обично и свакодневно. Да ли је, можда, у томе спас, или једини излаз? Огањ постаје азбука људских пораза јер огањ и пише и брише и дописује зао зло. Увјерење да смо постали нијеми посматрачи страховите стварности свога рода вели: Донио сам ти ову слику Дјеце Козаре, која је слика од десет хиљада слика. И више. Коју неће ни историја. Ни школа. Ни музеј, да би немо јекнуо: / ...Стид ме колона које у торбама носе/ Стопе отаџбине голе и босе/.
А у свему томе ваљало је живјети као да ништа није ни било, као да је била само прича некога ко умије да прича и оно што није ни било, него нам се чинило да је било и то неком другом, а не нама. Али кад пјесник вели да је њега било стид онда је и нас који га слушамо постало по мало стид како нисмо знали, осјећали или доживјели то што је пјесник осјећао и видио и доживио у свом свијету који је истинитији и од саме истине. А трајати и свједочити оно што је било и оно што би могло бити, и оно што јесте основни је постулат Марковићевог пјесничког видокруга, свијета кога има и нема, који је постојао и није постојао, који би могао постојати након постојања, а, не би морао. Марковић никада није стајао по страни, јер то му ни прадједови нису чинили када је била у питању људска част и достојанство које краси човјека и његов помен да је постојао, живио, борио се против сила немјерљивих, гинуо и гдје је требало и гдје и није, само да би сачувао образ и достојанство људскога обличја.
Једна пјесма Ратка Марковића Риђанина у овој његовиј збирци заслужује посебну пажњу. Ријеч је о пјесми Писмо Браниславу Петровићу, којом се толкује:
Овде је раја прави рај
Овдје су градилишта опрана
Земља одрана
Губилишта разаслата
Врата позатварана
Језици расцепљени
Рукави испражњени
Извори засути
Путеви препућени
...Светлимо са дна света
Да свет око нас не залута
...У нама тишина јечи
...Све путује преко потопа
Шта је за нас још један потоп!
Ове ироничне, а надасве људске пјесничке слике Ратка Марковића Риђанина упућене у овом Писму већ покојном пјеснику Брани Петровићу су уз оно што оне стварно јесу, тужна сјећања на оно вријеме када је Петровић, помало, исто као и Марковић, пјевао о новим градилиштима људског духа, о новим поетским поимањима пјесничке ријечи, о праву да човјек гради, а не да разграђује, о човјеку око кога се врти плаl