|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines:  |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
Intervju - Tatjana Debeljački vs Gradimir Stojković,
Brestovik, Srbija...12.5.2012.
.
GRADIMIR STOJKOVIĆ rođen je 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Studirao na Fakultetu političkih nauka (žurnalistiku) i Pedagoško-tehničkom fakultetu. Po zanimanju književnik. Živeo je u Vršcu, Pančevu i Beogradu, a sada živi u Brestoviku.
Knjige pesama: Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, Pesme, U ovom šašavom životu, Plava postelja, Ko se ovde folira, KBSZ istorija,Mala hrišćanska pesmarica, Pantologija za decu i Potomak ravnice - izbor pesama.
Romani: Rat Novakov i mir (nagrada„Dragojlo Dudić” 1982. godine), Hajduk u Beogradu (nagradaza najbolje književno delo namenjeno mladima „Politikin zabavnik” 1985. godine), Hajduk protiv vetrenjča, Hajduk sa druge strane (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1991. godine), Sve moje gluposti (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1995. godine, nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1997. godinu), Želim, Buba, Kopao sam dubok zdenac (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1998. godinu), Hajduk na Dunavu (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1999. godinu), Prvi, Hajduk čuva domovinu (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2000. godinu), Hajduk ostaje Hajduk (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2001. godinu), Hajduk u četiri slike (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2002. godinu), Hajduk iz Beograda (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2003. godinu), San (nagrada Večernjih novosti „Gordana Brajović”za najbolju knjigu namenjenu deci u 2002. godini), Hajduk po Himalaji, Maja u oblacima (nagrada Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović” za najbolji roman namenjen mladima u 2005. godini), Raduj se, mladiću, Svako mora jednom i Ja kao ti-ti kao ja.
Zbirka pripovedaka: Ono vreme (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 1997. godinu) , Sastavni deo života i Vrlo kratko: imam jednu tajnu (Plaketa „Mali Princ” za najbolju dečju knjigu regiona, Tuzla, 2010. godine).
Izbor poezije i proze: Jednom ja tako/Glavom kroz zid, (Ne)uspela šala („Srebrno Gašino pero” za najduhovitiju knjigu u 2005. godini); KBSZ knjiga; Bolje vas našli (zajedno s D. Ćulafićem)i Možda večeras.
Značajnije književne nagrade: „Vukovo pero” za 1991. godinu za poeziju; „Matija Ban” 1998. godine za književno stvaralaštvo; Zmajevih dečjih igara 1998. godine za stvaralački doprinos izrazu u književnosti za decu; „Zlatno Gašino pero” 1999. godine za ukupno stvaralaštvo; Zlatno zvonce popularnosti - Novi Sad, 2004. godine; Zlatni ključić Smederevskih pesničkih jeseni za 2007. godinu i Zmajev pesnički štap Zmajevih dečjih igara 2008. godine.
Najčitaniji prozni pisac za decu i mlade u poslednjih 20 godina na prostorima negdašnje Jugoslavije, zajednice SCG i sada Srbije. Sve knjige su doživele više izdanja.
Pesme i priče su mu prevodjene na engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski, slovački, bugarski, rumunski, madjarski, makedonski i slovenački jezik.
Knjige pesama: Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, Pesme, U ovom šašavom životu, Plava postelja, Ko se ovde folira, KBSZ istorija,Mala hrišćanska pesmarica, Pantologija za decu i Potomak ravnice - izbor pesama.
Romani: Rat Novakov i mir (nagrada„Dragojlo Dudić” 1982. godine), Hajduk u Beogradu (nagradaza najbolje književno delo namenjeno mladima „Politikin zabavnik” 1985. godine), Hajduk protiv vetrenjča, Hajduk sa druge strane (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1991. godine), Sve moje gluposti (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1995. godine, nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1997. godinu), Želim, Buba, Kopao sam dubok zdenac (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1998. godinu), Hajduk na Dunavu (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1999. godinu), Prvi, Hajduk čuva domovinu (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2000. godinu), Hajduk ostaje Hajduk (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2001. godinu), Hajduk u četiri slike (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2002. godinu), Hajduk iz Beograda (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2003. godinu), San (nagrada Večernjih novosti „Gordana Brajović”za najbolju knjigu namenjenu deci u 2002. godini), Hajduk po Himalaji, Maja u oblacima (nagrada Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović” za najbolji roman namenjen mladima u 2005. godini), Raduj se, mladiću, Svako mora jednom i Ja kao ti-ti kao ja.
Zbirka pripovedaka: Ono vreme (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 1997. godinu) , Sastavni deo života i Vrlo kratko: imam jednu tajnu (Plaketa „Mali Princ” za najbolju dečju knjigu regiona, Tuzla, 2010. godine).
Izbor poezije i proze: Jednom ja tako/Glavom kroz zid, (Ne)uspela šala („Srebrno Gašino pero” za najduhovitiju knjigu u 2005. godini); KBSZ knjiga; Bolje vas našli (zajedno s D. Ćulafićem)i Možda večeras.
Značajnije književne nagrade: „Vukovo pero” za 1991. godinu za poeziju; „Matija Ban” 1998. godine za književno stvaralaštvo; Zmajevih dečjih igara 1998. godine za stvaralački doprinos izrazu u književnosti za decu; „Zlatno Gašino pero” 1999. godine za ukupno stvaralaštvo; Zlatno zvonce popularnosti - Novi Sad, 2004. godine; Zlatni ključić Smederevskih pesničkih jeseni za 2007. godinu i Zmajev pesnički štap Zmajevih dečjih igara 2008. godine.
Najčitaniji prozni pisac za decu i mlade u poslednjih 20 godina na prostorima negdašnje Jugoslavije, zajednice SCG i sada Srbije. Sve knjige su doživele više izdanja.
Pesme i priče su mu prevodjene na engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski, slovački, bugarski, rumunski, madjarski, makedonski i slovenački jezik.
Hajduk Gradimir
● Vi ste najčitaniji domaći dečji pisac u poslednjih 20-ak godina, jeste li ponosni što Vas predstavljaju uzvišeno ?
■ Za mene kažu da sam najčitaniji živi domaći p r o z n i pisac za decu. Najčitaniji domaći živi pisci za decu su, naravno, Ljubivoje Ršumović i Dobrica Erić.
Niko me, hvala lepo, ne predstavlja "uzvišeno". Daleko sam od toga i ne bih nikada voleo da budem uzvišen. Ja sam običan, najobičniji čovek, kom je Bog dao nadarenost ali i zadatak da činim to što činim. A to što sledi iz toga što činim možda najbolje oslikava izjava jednog deteta: "Gradimira Stojkovića čitaju čak i loši đaci."
Ne treba mi ništa veće od toga...
● Sve knjige su doživele više izdanja, mislite da danas deca čitaju knjige?
■ Ne sve knjige - gotovo sve. Rane moje knjige imaju samo po jedno izdanje, za razlika od knjiga namenjenih deci i mladima. Tu već može da se govori o zaista brojnim izdanjima, pri čemu ne mislim samo na ova savremena izdanja tj. tiraže od 1000 primeraka, niti na piratska izdanja mojih knjiga koja se povremeno pojavljuju, a da ja tu ništa ne mogu...
A današnja deca knjige i čitaju i ne čitaju. Trenutno je borba između knjiga i elektronskih medija sve oštrija i u njoj trenutno sve ozbiljnije pobede odnose - računari i internet.
Knjiga se, ipak, još junački drži. Dokle će - ne zna se...
● Niste samo dečji pisac, Vaše romane čitaju i odrasli ?
■ Ima istine u tome. Najpre, one moje "hajdučke generacije" su stasale, postali su to ozbiljni ljudi, a nostalgija ih počesto progoni. I eto razloga za povratak mojim knjigama...
Zatim, to su knjige koje se lako čitaju. Najčešće u jednom dahu. I eto razloga za opšte čitanje u ovom užurbanom vremenu i svetu.
Marko Vidojković (1975), pisac, pevač, urednik časopisa "Maksim" i "Plejboj" u "Politikinom zabavniku" u rubrici "Deset knjiga koje su mi promenile svet" kaže za mog "Hajduka u Beogradu" (kog navodi kao četvrtu knjigu) imeđu ostalog i: ...Nama, koji smo imali sreću da tu knjigu čitamo u pravom trenutku, ostaje samo da se nadamo kako će isto tako lepo odšljakati neku buduću decu u neka buduća vremena.
Vremena se, eto, menjaju ali taj "Hajduk" ostaje kao fenomen: čitaju ga i danas - deca, njihovi roditelji, babe i dede, nastavnici... "šljakaju ga", jer za njega je i dalje svaki trenutak - pravi.
Moje knjige namenjene tinejdžerima čitaju odrasli, to znam zasigurno.
Moje knjige namenjene odraslima niko ne čita, jer postoje samo u ponekim bibliotekama.
● Postoji li mogućnost da se Vaše knjige koriste u đačkoj lektiri?
■ Ne. U zvaničnoj, onoj ministarski propisanoj, nikako. Pa ja pokušavam da živim od toga da li se moje knjige objavljuju bar delimično pod mojom kontrolom. Ako bi to bila nekakva zvanična lektira, ko bi to kontrolisao, kada bi i kako neki honorar stizao do mene?
S druge strane, svesni smo fosiliziranosti, učmalosti, nepromenljivosti te naše školske lektire. Tu nema mesta za moje knjige. Možda će se o njima razmišljati kad budem umro...
Postoji nešto što se zove "lektira po izboru". Tu ne mogu da utičem. Kažu da se tu moje knjige čitaju. Biraju ih i deca i nastavnici.
Napokon, moje knjige čitaju zato što ih vole, a ko od đaka voli lektiru?
● Da li se nalazite u naslovu „JA KAO TI-TI KAO JA”? Ko se na koga ugledao, autor u princa ili obrnuto?
■ Ne, nikako! Pogrešno ste protumačili naslov, verovatno još knjiga nije došla u Vaše ruke. Nema ni princa. To je priča o bliznakinjama.
● Kao dete ste osvajali nagrade, jeste pomisli da će te da postanete pisac?
■ Samo dva puta sam kao dete bio nagrađen za pesme. U Mramorku, u trećem razredu, dobio sam diplomu časopisa "Zmaj", uz "Politikin zabavnik" najvažnijeg časopisa u mom detinjstvu. Na diplomi su bili potpisani, koliko se sećam, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Gvido Tartalja i Mira Alečković! Volim da kažem da su to bio moji prvi recenzenti. Pesmu je poslala moja učiteljica Rožika Popadić.
Drugi put je bilo to u Vršcu, u sedmom razredu, kad je moja pesma bila nagrađena na nenakvom gradskom konkursu. Pesmu je poslala moja nastavnica srpskog Ruža Popović.
Tek posle osnovne škole sam počeo istinski da pišem. Prvu pesmu mi je objavio 1963. godine u "Pančevcu" pisac Dragutin Ilkić Birta.
Tada sam poverovao da sam pesnik. Sve je bilo potvrđenom brojnim nagradama za poeziju i potom prvom zbirkom pesama "Potomak ravnice, objavljenom 1971. godine. Da sam književnik potvrdio je i prijem u tadašnji Savez književnika Jugoslavije - Društvo književnika Vojvodine 1973. godine.
Kada sam 1982. godine dobio prvu nagradu "Dragojlo Dudić" za roman "Rat Novakov i mir" - i moj otac je priznao da sam pisac.
● Jesu li svih osam Hajduka u knjigama jedan junak ili je svaki za sebe, kako je došlo do cilkusa „Hajduka“?
■ Tačno, delimično. U serijalu postoji devet romana. U osam je glavni junak Gligorije Pecikoza Hajduk, a u jednom njegov sin Vasilije Pecikoza Hajduk - Vasja.
Hajduk u stvarnosti ne postoji. On je kombinacija likova i sudbina one dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd. A Beograd je "velika životinjka": plivaj sine ili se udavi! Gligorije je, dakle, onaj koji je isplivao. U biti, on ima i moje razmišljanje, osobine i delić jedne davne sudbine jednog malog Gradimira, koji je iz sela Mramorak jedne jeseni došao u grad Vršac, u peti razred OŠ "Vuk Karadžić" i - isplivao...
Roman "Hajduk u Beogradu" je nastao 1984. godine (tada sam radio u osnovnoj školi), u toku zimskog raspusta, kada nas je sneg iznenadio u januaru, pa nije bilo škole tri nedelje. Za njegovo objavljivanje su "krivi" pisac i dramaturg Miloš Nikolić, koji je rukopis "Hajduka", bez mog znanja, odneo u izdavačku kuću "Vuk Karadžić" i Branko V. Radičević, koji ga je objavio u ediciji "Zlatna grlica". Potom je došla nagrada "Politikin zabavnik", pa zahtev izdavača i urednika Vojina Ančića za nastavkom. Onda sam promenio izdavača. Tiraži su bili za današnje vreme neshavtljivi na desetine hiljada primeraka, kji su tasprodavani u par meseci...
Dalje je sve išlo nekako samo od sebe. Čitaoci su tražili, tražili izdavači, a ja pisao. I tako devet puta...
● Većina, ozbiljni pisci su ozbiljni čitaoci. Kako uravnotežiti čitanje i pisanje?
■ Jednostavno: kad pišem - ne čitam, kad čitam - ne pišem.
● Da li je bilo nešto što ste želeli da promenite ali niste mogli?
■ O, da! Mnogo toga. Uglavnom sam uspevao da menjam, manje-više uspešno, ono na šta sam mogao da utičem. A nepromenjeno je ostajalo ono što je bilo van uticaja mojih moći. I to su neke moje lične istinske tragedije, o kojima ne bih...
● Beležite ideje i detalje, u svim stanjima, na svim mestima, na putu, u društvu, u restoranima, besramno?
■ Ne, naprotiv. Uvek sam pamtio. Tako sam i pisao. Tako su nastajali gotovo svi moji romanu, za mesec, najviše dva. Ali - dugo sam ih nosio u glavi...
Kako starim, a još kako sam preživeo o moždani udar i operaciju, pamćenje me izdaje. A još nisam stekao naviku da zapisujem. I to su nove muke...
Beležiti "u svim stanjima i na svim mestima" je, najčešće poza pisaca: da se vidi kako oni to "rade". A još kad počnu da zapisuju po kafanskim salvetama, kutijama cigareta - milina jedna! Kao mladić ponekad sam i to radio, da ostavim utisak. Taština mladosti, normalno. Ali kad vidim matorog nazovi pisca da takve stvari radi, muka mi je... no i to je opravdano: bolje da to rade no da se biju, pa neka ih. Živi mi bili, samo nek ne zagađuju okolinu svojim stihotvorevinama i pametnim mislima...
● Šta trenutno radite i planovi novih ostvarenja ?
■ Sklonili smo se u Brestovik, selo koje pripada beogradskoj opštini Grocka. U pitanju je zdravlje našeg sina, pa i moje. Imamo cveća, voća, imamo vinograd, imamo neba kao nikada i nigde do sada. Pokušavamo da steknemo i mir.
Književno, trenutno, ništa ozbiljno ne radim. Štampaju mi se nekoliko obnovljenih izdanja. Na radost čitalaca i izdavača.
Pokušavam, s druge strane, da preživim s ovo malo penzije, a bez honorara. Tri nova rukopisa miruju. Došlo vreme da čak ni moje knjige neće izdavači. Zaista, ko bi u Srbiji kupovao knjigu, kad ni za hleb nema.
Nema, dakle, nekakvih velikih planova i novih ostvarenja. Najveće je ostvarenje preživeti...
EXTRA pitanje:
● Poezija kao avantura kojoj se prepuštamo i uživamo svim čulima?
■ Ne bih poeziju nazvao avanturom, nikako. Niti bih mogao da joj se prepustim, uživajući svim čulima. Ne smatram se pesnikom. Ponekad imam potrebu da napišem pesmu, česće da pišem prozu. To ne zavisi od mene. To eto tako biva...
Počeo sam književni život poezijom - čitali su mi, od malena, narodne junačke pesme i čika Jovu Zmaja. Prvo što sam napisao bila je pesma. Ipak, prvo što mi je bilo objavljeno, bila je priča, "Povratak u Eden", 1962. godine u časopisu "Budućnost".
Prva knjiga koja mi je objavljena bila je zbirka pesama. U svet književnosti sam ušao kao mladi pesnik. S poezijom sam se družio i družim se još uvek, pod stare dane. Vladimir Stojšin je svojevremeno govorio da je "neprimereno da se piše poezija posle tridesete godine života" (ili nešto slično, pamćenje me izdaje). Istinska poezija nema ograničenja. Ona je dobra. A sve ostalo je - taština!
Govoreći o srpskoj poeziji namenjenoj deci jedno je jasno: svi smo mi iznikli iz čika Jove Zmaja. Poseban ton i lepotu joj je dao Dragan Lukić, a neki pomak joj je doneo Duško Radović, čiji izraz usavršio Ljubivoje Ršumović. Čini se da je iskorak ka nečem novom učinio i Dušan Pop Đurđev. Srpska poezija namenjena deci ima vrsnih živih pesnika kao što su Mošo Odalović, Vladimir Andrić, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, ima i poštenih skromnih poeta, ali, na žalost, i obilje klovnova, foliranata, mamipara, "pink" tesktopisaca. Takvi su vrlo sposobni da "osvoje" ovu savremenu, vaspitno i duhom osiromašenu decu, pa nam tako ide sve po receptu "kako treba": u propast opšteg zaglupljivanja.
No, to je za neku drugu priču...
● Vi ste najčitaniji domaći dečji pisac u poslednjih 20-ak godina, jeste li ponosni što Vas predstavljaju uzvišeno ?
■ Za mene kažu da sam najčitaniji živi domaći p r o z n i pisac za decu. Najčitaniji domaći živi pisci za decu su, naravno, Ljubivoje Ršumović i Dobrica Erić.
Niko me, hvala lepo, ne predstavlja "uzvišeno". Daleko sam od toga i ne bih nikada voleo da budem uzvišen. Ja sam običan, najobičniji čovek, kom je Bog dao nadarenost ali i zadatak da činim to što činim. A to što sledi iz toga što činim možda najbolje oslikava izjava jednog deteta: "Gradimira Stojkovića čitaju čak i loši đaci."
Ne treba mi ništa veće od toga...
● Sve knjige su doživele više izdanja, mislite da danas deca čitaju knjige?
■ Ne sve knjige - gotovo sve. Rane moje knjige imaju samo po jedno izdanje, za razlika od knjiga namenjenih deci i mladima. Tu već može da se govori o zaista brojnim izdanjima, pri čemu ne mislim samo na ova savremena izdanja tj. tiraže od 1000 primeraka, niti na piratska izdanja mojih knjiga koja se povremeno pojavljuju, a da ja tu ništa ne mogu...
A današnja deca knjige i čitaju i ne čitaju. Trenutno je borba između knjiga i elektronskih medija sve oštrija i u njoj trenutno sve ozbiljnije pobede odnose - računari i internet.
Knjiga se, ipak, još junački drži. Dokle će - ne zna se...
● Niste samo dečji pisac, Vaše romane čitaju i odrasli ?
■ Ima istine u tome. Najpre, one moje "hajdučke generacije" su stasale, postali su to ozbiljni ljudi, a nostalgija ih počesto progoni. I eto razloga za povratak mojim knjigama...
Zatim, to su knjige koje se lako čitaju. Najčešće u jednom dahu. I eto razloga za opšte čitanje u ovom užurbanom vremenu i svetu.
Marko Vidojković (1975), pisac, pevač, urednik časopisa "Maksim" i "Plejboj" u "Politikinom zabavniku" u rubrici "Deset knjiga koje su mi promenile svet" kaže za mog "Hajduka u Beogradu" (kog navodi kao četvrtu knjigu) imeđu ostalog i: ...Nama, koji smo imali sreću da tu knjigu čitamo u pravom trenutku, ostaje samo da se nadamo kako će isto tako lepo odšljakati neku buduću decu u neka buduća vremena.
Vremena se, eto, menjaju ali taj "Hajduk" ostaje kao fenomen: čitaju ga i danas - deca, njihovi roditelji, babe i dede, nastavnici... "šljakaju ga", jer za njega je i dalje svaki trenutak - pravi.
Moje knjige namenjene tinejdžerima čitaju odrasli, to znam zasigurno.
Moje knjige namenjene odraslima niko ne čita, jer postoje samo u ponekim bibliotekama.
● Postoji li mogućnost da se Vaše knjige koriste u đačkoj lektiri?
■ Ne. U zvaničnoj, onoj ministarski propisanoj, nikako. Pa ja pokušavam da živim od toga da li se moje knjige objavljuju bar delimično pod mojom kontrolom. Ako bi to bila nekakva zvanična lektira, ko bi to kontrolisao, kada bi i kako neki honorar stizao do mene?
S druge strane, svesni smo fosiliziranosti, učmalosti, nepromenljivosti te naše školske lektire. Tu nema mesta za moje knjige. Možda će se o njima razmišljati kad budem umro...
Postoji nešto što se zove "lektira po izboru". Tu ne mogu da utičem. Kažu da se tu moje knjige čitaju. Biraju ih i deca i nastavnici.
Napokon, moje knjige čitaju zato što ih vole, a ko od đaka voli lektiru?
● Da li se nalazite u naslovu „JA KAO TI-TI KAO JA”? Ko se na koga ugledao, autor u princa ili obrnuto?
■ Ne, nikako! Pogrešno ste protumačili naslov, verovatno još knjiga nije došla u Vaše ruke. Nema ni princa. To je priča o bliznakinjama.
● Kao dete ste osvajali nagrade, jeste pomisli da će te da postanete pisac?
■ Samo dva puta sam kao dete bio nagrađen za pesme. U Mramorku, u trećem razredu, dobio sam diplomu časopisa "Zmaj", uz "Politikin zabavnik" najvažnijeg časopisa u mom detinjstvu. Na diplomi su bili potpisani, koliko se sećam, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Gvido Tartalja i Mira Alečković! Volim da kažem da su to bio moji prvi recenzenti. Pesmu je poslala moja učiteljica Rožika Popadić.
Drugi put je bilo to u Vršcu, u sedmom razredu, kad je moja pesma bila nagrađena na nenakvom gradskom konkursu. Pesmu je poslala moja nastavnica srpskog Ruža Popović.
Tek posle osnovne škole sam počeo istinski da pišem. Prvu pesmu mi je objavio 1963. godine u "Pančevcu" pisac Dragutin Ilkić Birta.
Tada sam poverovao da sam pesnik. Sve je bilo potvrđenom brojnim nagradama za poeziju i potom prvom zbirkom pesama "Potomak ravnice, objavljenom 1971. godine. Da sam književnik potvrdio je i prijem u tadašnji Savez književnika Jugoslavije - Društvo književnika Vojvodine 1973. godine.
Kada sam 1982. godine dobio prvu nagradu "Dragojlo Dudić" za roman "Rat Novakov i mir" - i moj otac je priznao da sam pisac.
● Jesu li svih osam Hajduka u knjigama jedan junak ili je svaki za sebe, kako je došlo do cilkusa „Hajduka“?
■ Tačno, delimično. U serijalu postoji devet romana. U osam je glavni junak Gligorije Pecikoza Hajduk, a u jednom njegov sin Vasilije Pecikoza Hajduk - Vasja.
Hajduk u stvarnosti ne postoji. On je kombinacija likova i sudbina one dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd. A Beograd je "velika životinjka": plivaj sine ili se udavi! Gligorije je, dakle, onaj koji je isplivao. U biti, on ima i moje razmišljanje, osobine i delić jedne davne sudbine jednog malog Gradimira, koji je iz sela Mramorak jedne jeseni došao u grad Vršac, u peti razred OŠ "Vuk Karadžić" i - isplivao...
Roman "Hajduk u Beogradu" je nastao 1984. godine (tada sam radio u osnovnoj školi), u toku zimskog raspusta, kada nas je sneg iznenadio u januaru, pa nije bilo škole tri nedelje. Za njegovo objavljivanje su "krivi" pisac i dramaturg Miloš Nikolić, koji je rukopis "Hajduka", bez mog znanja, odneo u izdavačku kuću "Vuk Karadžić" i Branko V. Radičević, koji ga je objavio u ediciji "Zlatna grlica". Potom je došla nagrada "Politikin zabavnik", pa zahtev izdavača i urednika Vojina Ančića za nastavkom. Onda sam promenio izdavača. Tiraži su bili za današnje vreme neshavtljivi na desetine hiljada primeraka, kji su tasprodavani u par meseci...
Dalje je sve išlo nekako samo od sebe. Čitaoci su tražili, tražili izdavači, a ja pisao. I tako devet puta...
● Većina, ozbiljni pisci su ozbiljni čitaoci. Kako uravnotežiti čitanje i pisanje?
■ Jednostavno: kad pišem - ne čitam, kad čitam - ne pišem.
● Da li je bilo nešto što ste želeli da promenite ali niste mogli?
■ O, da! Mnogo toga. Uglavnom sam uspevao da menjam, manje-više uspešno, ono na šta sam mogao da utičem. A nepromenjeno je ostajalo ono što je bilo van uticaja mojih moći. I to su neke moje lične istinske tragedije, o kojima ne bih...
● Beležite ideje i detalje, u svim stanjima, na svim mestima, na putu, u društvu, u restoranima, besramno?
■ Ne, naprotiv. Uvek sam pamtio. Tako sam i pisao. Tako su nastajali gotovo svi moji romanu, za mesec, najviše dva. Ali - dugo sam ih nosio u glavi...
Kako starim, a još kako sam preživeo o moždani udar i operaciju, pamćenje me izdaje. A još nisam stekao naviku da zapisujem. I to su nove muke...
Beležiti "u svim stanjima i na svim mestima" je, najčešće poza pisaca: da se vidi kako oni to "rade". A još kad počnu da zapisuju po kafanskim salvetama, kutijama cigareta - milina jedna! Kao mladić ponekad sam i to radio, da ostavim utisak. Taština mladosti, normalno. Ali kad vidim matorog nazovi pisca da takve stvari radi, muka mi je... no i to je opravdano: bolje da to rade no da se biju, pa neka ih. Živi mi bili, samo nek ne zagađuju okolinu svojim stihotvorevinama i pametnim mislima...
● Šta trenutno radite i planovi novih ostvarenja ?
■ Sklonili smo se u Brestovik, selo koje pripada beogradskoj opštini Grocka. U pitanju je zdravlje našeg sina, pa i moje. Imamo cveća, voća, imamo vinograd, imamo neba kao nikada i nigde do sada. Pokušavamo da steknemo i mir.
Književno, trenutno, ništa ozbiljno ne radim. Štampaju mi se nekoliko obnovljenih izdanja. Na radost čitalaca i izdavača.
Pokušavam, s druge strane, da preživim s ovo malo penzije, a bez honorara. Tri nova rukopisa miruju. Došlo vreme da čak ni moje knjige neće izdavači. Zaista, ko bi u Srbiji kupovao knjigu, kad ni za hleb nema.
Nema, dakle, nekakvih velikih planova i novih ostvarenja. Najveće je ostvarenje preživeti...
EXTRA pitanje:
● Poezija kao avantura kojoj se prepuštamo i uživamo svim čulima?
■ Ne bih poeziju nazvao avanturom, nikako. Niti bih mogao da joj se prepustim, uživajući svim čulima. Ne smatram se pesnikom. Ponekad imam potrebu da napišem pesmu, česće da pišem prozu. To ne zavisi od mene. To eto tako biva...
Počeo sam književni život poezijom - čitali su mi, od malena, narodne junačke pesme i čika Jovu Zmaja. Prvo što sam napisao bila je pesma. Ipak, prvo što mi je bilo objavljeno, bila je priča, "Povratak u Eden", 1962. godine u časopisu "Budućnost".
Prva knjiga koja mi je objavljena bila je zbirka pesama. U svet književnosti sam ušao kao mladi pesnik. S poezijom sam se družio i družim se još uvek, pod stare dane. Vladimir Stojšin je svojevremeno govorio da je "neprimereno da se piše poezija posle tridesete godine života" (ili nešto slično, pamćenje me izdaje). Istinska poezija nema ograničenja. Ona je dobra. A sve ostalo je - taština!
Govoreći o srpskoj poeziji namenjenoj deci jedno je jasno: svi smo mi iznikli iz čika Jove Zmaja. Poseban ton i lepotu joj je dao Dragan Lukić, a neki pomak joj je doneo Duško Radović, čiji izraz usavršio Ljubivoje Ršumović. Čini se da je iskorak ka nečem novom učinio i Dušan Pop Đurđev. Srpska poezija namenjena deci ima vrsnih živih pesnika kao što su Mošo Odalović, Vladimir Andrić, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, ima i poštenih skromnih poeta, ali, na žalost, i obilje klovnova, foliranata, mamipara, "pink" tesktopisaca. Takvi su vrlo sposobni da "osvoje" ovu savremenu, vaspitno i duhom osiromašenu decu, pa nam tako ide sve po receptu "kako treba": u propast opšteg zaglupljivanja.
No, to je za neku drugu priču...
Gradimir Stojković
(izbor iz zbirke pesama)
Plava postelja
(Dečja literatura - Beograd, 1997. godine)
(izbor iz zbirke pesama)
Plava postelja
(Dečja literatura - Beograd, 1997. godine)
|
Plava postelja
Plav mesec za oknom. Okno plavo. Zavese plave. Plava postelja. Bili smo sami u plavom mraku, u sobi tvojih roditelja. Do maločas smo bili s društvom uz ploče, piće, dim cigareta... I, slutim, da si me ovde dovela zbog ovog plavog bračnog kreveta. U tebi još tutnji plava muzika - u meni drhture slutnje i želje. Plavo me ljubiš, a mene mame podatne ruke plave postelje. Zažmuri. Ne gledaj i ne viri! Legla si. I ja treba da legnem. Ako me pogledaš samo jednom iz plave ću sobe da pobegnem... Šta sam mogao Činio sam sve što si htela, a toga nije bilo malo. I šta još treba da činim, šta mi je preostalo? Htela si najlepšu pesmu na svetu, samo za sebe i nikoga više. Govorio sam ti Antića, Disa, Jesenjina, Mostarske kiše... Činio sam i nemoguće, sve što ti je na um palo. I šta još da učinim za tebe, do čega ti je stalo? Poželela si za sebe zvezdu - izronio sam ti zvezdu iz mora. Htela si da sve tišina bude - izgubio sam moć govora. Činio sam sve i više od toga, bio sam i ono što nisam bio... I šta sam mogao da učinim, kaži, kada sam se u drugu zaljubio? Prodala mi se ljubav Prodala mi se ljubav, iznenada, u kafiću, dok smo sa društvom gubili sekunde, minute i sate. Ode sa jednom matorom uštvom. Prodala mi se ljubav ove noći: ostala je načeta kokakola, cigareta upaljena, istrošen upaljač i reč prekinuta na pola. Prodala mi se ljubav, tek tako: da mi je pričao neko! Ode s matorim, debelim volom od trideset i nešto preko... Prodala mi se ljubav, za sitno: auto, odelo, nakit od zlata... Pa neka je! Ja mojih petnaest ne menjam za lančić oko vrata! Ćutke Još ćutim. Ćutiš i ti. Bled sam. Ti - još bleđa. Bar mi se nasmej u lice, bar mi okreni leđa! I mislim: šta bi sve sada u naše ćutanje stalo... šta bih ti rekao, da mogu, a ne mogu, baš nimalo... Slutio nisam da tako boli ćutanje kojim se ljubav briše. U petnaestoj zar neko može da nauči od toga više? I ne znam da li se svi ovako rastaju, k'o da se svete. Znam samo - danas sam ćutke prestao da budem dete. Pitam se Pitam se, a znam da nisam mogao išta drugo, jer sve je trajalo kratko, a čekao sam dugo. Pitam se, a znam uzalud, zbog čega sve to biva, jer sm sam za sve krivac - nisi ti bila kriva. Pitam se, a znam već kasno, bilo je potrebno malo, jer ti si dala toliko koliko se tebi dalo. Pitam se, a znam da ne znam, i nikada neću znati, jer ti si zauvek prošla, i nema ko da te vrati. |
Moj brat student prava
Moj brat je studirao prava tri godine. A onda, jedno veče, ode u beli svet, s ortakom. Trbuhom za kruhom, reče... Moj brat je najposebniji student na svetu belom: diplomirao je čistu praksu, na asfaltu pred hotelom. Moj brat je mogao da ima zvanje sudije ili bar advokata. Iz belog sveta se vratio u sanduku, kao leš moga brata. Moj brat nije postao pravnik, nije dogurao ni do sekretara. Ubili su ga iz heklera, u ponoć, ispred kafe-bara. Moj matori jednonogi Moj matori se, kraći za nogu, vratio iz poslednjeg rata. Ni pogledao nije matorku, mene, ni moga brata. Moj matori je skinuo odmah čizmu sa noge desne. Nikada nije podnosio cipele, ni čizme tesne. Moj matori se, poluizuven, na postelju izvalio. Zagrlio samo flašu rakije i do daske se nalio. Moj matori, jednonogi, sa svetom je izgubio vezu. Zamenio je ženu, sina i kćer za rakiju i levu protezu. Ne mogu da se ljutim na matorca, ni da ga žalim ne mogu. Ja nikada nisam izgubila ni patiku, a kamoli nogu... Večeras nemoj Nemoj, svega ti, večeras nemoj... zar ti je samo do toga stalo? Baci taj vokmen i skini sluške i budi nežna, bar malo. Nemoj, molim te, bar ne večeras, ne žvaći žvaku, nemoj sada... Ovo se samo jednom događa, jednom i - više nikada. Nemoj, svega ti, večeras nemoj! šesnaest punim. Da li zna iko, šta znači izaći iz petnaeste, a biti prazan toliko... Posle žurke Bože, al' mrzim travu i viski, plišani trosed, kockasto ćebe, razmazan ajlajner, smrdljive patike... Bože, al' mrzim izjutra sebe! Strah me je, Bože, da otvorim oči, uvek ugledam iste stvari: po podu se valjaju pijani klinci, u kupatilu klinka krvari... Neka se gone iz ove sobe slinavi balavci, njuške ubljuvane... Bože, spasi me, produži noć, ne daj da svane, ne daj da svane! Sivo je jutro i soba sivi, sivo mi curi kroz sivu glavu. Siv dan me vreba. Ja živim sivo... Bože, al' mrzim viski i travu! Pesnik laže o ljubavi Ne shvatam kako može toliko gluposti da se kaže! Kad pesnik o ljubavi piše zbog čega tako laže?! Truća koješta o drhtavici, o vrelom srcu i bolnoj duši. Niz kičmu jeza, tresu se kolena, pa gori čelo i gore uši. Pa ne hoda, nego lebdi. Ne može da jede, ni da spava, ne može ovo - ne može ono i bole ga grudi i glava. I nešto se gubi u oblacima, priča s pticama, bere cveće, dok pati, jadan, u samoći, jer ljubav ga neće, pa neće... Ja, zbilja, ne znam šta ga tera da tako bolesno laže... Izgleda, pesnik ne ume da voli nego se samo - prenemaže. |
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina