NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
Intervju - Tatjana Debeljački vs Zoran Bognar
Intervju sa Zoranom Bognarom, Beograd, Srbija...27.12.2010.g.
MOJA RELIGIJA JE
ZAPANJUJUĆA JASNOĆA NEIZGOVORENIH REČI
Zoran Bognar jedan je od najoriginalnijih, najprevođenijih i najnagrađivanijih glasova srpske poezije u ovom trenutku (www.zoranbognar.com). Mnogi bi se složili i jedan od najkontraverznijih… Autor je desetak pesničkih zbirki, dva romana i tri knjige eseja. Njegova poezija prevođena je sedamnaest jezika. Dobitnik je mnogih naših najuglednijih nagrada među kojima su i “Matićev šal”, “Rade Drainac”, “Isidora Sekulić”, “Srboljub Mitić”, «Milutin Uskoković», „Milan Bogdanović“; kao i međunarodnih književnih nagrada: “Vannelli” (1997, Italija), “Sredozemni lav” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda” (1999, Nemačka)… Ove godine pojavila mu se nova poetska trilogija pod nazivom «Albedo, Aura, Alhemija» u izdanju Balkanskog književnog glasnika…
Zbog čega pisac piše kao da neće doživeti sutrašnji dan, kao da mu je svaki dan poslednji, kao da piše testament?
Prema svemu na svetu trebalo bi imati upravo takav odnos... ako ste plesač trebalo bi da plešete kao da vam je poslednji, ako ste pevač trebalo bi da pevate kao da pevate poslednju pesmu u životu, ako ste sportaš trebalo bi svaki put kad se takmičite da date i poslednji atom snage koji imate... tako i pisac kad piše trebalo bi da u svakom delu da sve što ume i oseća jer samo ako imate pošten odnos prema onom čime se bavite i ako se daje maksimum može se računati na svevremeni kvalitet...
Spadate li u red «hipnotisanih» pisaca koje ne napušta «hipnoza» stvaralačkog zanosa?
Nomad sam beskraja... apsolutni rapsod... A ako pod «hipnotisani» mislite na termin pasionirani... onda bi se složio da spadam u tu grupu...
Zavirimo li u retrovizor pesnikovih snoviđenja, šta ćemo tamo ugledati?
Raznorazna onirička iskustva, metamorfoze, strahove, strepnje, nadanja, želje, treptaje, drhtanja, strahove, iskušenja... koji su se docnije otelotvorila i ovekovečila u volšebnu poeziju...
Susretali ste neobične ličnosti. Koje su na vas ostavile najupečatljiviji trag?
Da, zaista sam se susretao i družio se sa neobičnim i velikim ljudima od Alena Ginzberga, Ivana V. Lalića, Brane Petrovića, Antonija Porpete, Mihaela Krigera, Antonele Anjede, Franka Vanelija sve do Katerine Karizoni... ali na mene su najupečatljiviji trag ipak ostavili Peter Handke (čovek neverovatne energije, beskompromisnosti, hrabrosti i pravdoljubivosti; čovek koji je i u trećem milenijumu ostao veran prirodnom načinu života daleko od tehnokratskih proizvoda, stvari i pošasti kao što su to mobilni telefon, kompjuter, e mail adresa, face book, skype; čovek koji je «operisan» od materijalnog sveta jer sve novčane iznose od nagrada koje dobija prosleđuje u dobrotvorne svrhe), kao i Đorđe Vid Tomašević (naš čuveni antropolog, pesnik, poliglota i istoričar umetnosti koji je čitav svoj radni vek proveo u Americi predavajući na etabliranim univerzitetima kao što su Berkli, Kalifornija, Bafalo i San Francisko; čovek koji je govorio tečno devet jezika i koji je imao zvanje emeritusa ili u prevodu na naš jezik nešto kao «profesor nad profesorima»; čovek neverovatne erudicije i vrlo liberalnih shvatanja i pogleda na svet, prava intelektualna gromada)...
Da li se čarolija zvana pisanje toliko uvuče pesniku pod kožu da ne može više bez nje?
Upravo tako... mada bih pre rekao da se uvuče u vene i krvotok... pisanje je piščeva leukemija... s kojom živi i umire... i šuruje sa večnošću...
Koje su svoje ljubavi pesnici najviše opevali?
Kako koji... svaki pesnik ima različite ljubavi koje su mu svete... za jednoga je to žena o kojoj je sanjao ceo život, za drugoga je to dete ili majka, za trećeg možda rodni grad, za četvrtoga ko zna šta...
Ima li pisac svoje svetinje i relikvije?
I to je slučaj od pisca do pisca... neki imaju drugi ne... dok jedni veruju drugi sve opovrgavaju i poništavaju... mada nikad nisam verovao u poeziju koja nastaje iz takvog devijantnog stanovišta i nihilizma...
Pesnik poseduje moć predviđanja i prorokovanja, moć koja se giba na granici stvarnog i nestvarnog?
Mnogi pesnici poseduju tu moć... ne svi... ali oni koji stvaraju iz magme i iz uteruse većinom su u «službi» prekognicije... Kažu da nije lako biti prorok u svom selu... ali eto, meni se desilo da budem prorok u svom rodnom gradu Vukovaru i da kroz svoje pesme sedam godina pre najavim kao će moj Vukovar i još mnogi «Vukovari» goriti kao Sodoma i Gomora... Naravno da bih bio mnogo srećniji da nisam pogodio i da se ništa od toga nije dogodilo... ali Mefistofelos manifest je već bio napisan i sve se odvijalo tako precizno kao po akribijski zloćudnom scenariju...
Verujete li da između matične knjige rođenih i umrlih čovek živi život koji je zapisan negde među zvezdama?
Verujem... kao i što verujem da će i posle toga živeti neki drugi život... ali da to već ovisi o karmi... ili o Kantaru božjem koji nam sudi na osnovu onoga što smo uradili u prethodnim životima...
Verujete li da su pesnici deca bogova?
Verujem... pogotovo što je Danilo Kiš svojevremeno govorio da je pesnicima, baš kao i bogovima, sve unapred oprošteno...
Verujete li u snove? Da li su vam nekad nešto predskazali? Da li je san samo negativ filma a stvarnost pokretne slike snoviđenja?
Kažu da su snovi buduća stvarnost... Za mnoge snove košmarnog sadržaja voleo bih da me nikada nisu ni posetili, ali ima i onih snova koje bih jako želeo da se obestine...
Kako god bilo... moramo priznati da su volšebna ta onirička iskustva koja spadaju u onu retku grupu stanja kojima čovek ne vlada...
Postoji li neko mesto gde pronalazite inspiraciju, gde se preporodite, prikupljate energiju... nege pored reke, u manastiru, na nekom usamljenom mestu?
Bilo je jedno takvo mesto na Kalemegdanskoj tvrđavi koje se nalazi tik iznad zoološkog vrta gde su smešteni lavovi i koje je bilo devedesetih godina obraslo u šikaru... mesto gotovo neprohodno... To mesto sam onako za sebe zvao Bognarov trg i tu sam napisao 90 % mojih beogradskih pesama... Danas je sve to raščišćeno i na tom mestu se nalazi kafe «Tvrđava» gde i dalje volim doći popiti piće... ali na žalost tu više ne mogu da pišem...
Svi nosimo svoj krst i svoj beleg od rođenja i svi imamo svoju amajliju (neko brojanicu, neko čudnovatu ikonu, parče tisovine). Šta je vaša amajlija?
Imam je i ja... no kad bih vam je otkrio... nisam više siguran da li bi bila samo moja...
Imate li svog andjela čuvara?
Jadan je čovek koji ga nema...
Pre nego što se rodi na carski rez i u placenti tajni, pupkom vezana za nebo, pesma je prokrijumčarena preko mosta od mesečine iz naših duša. Slažete li se?
Recimo da bi i to moglo biti jedno od mogućih metaforičnih tumačenja nastanka pesme.
Među umetnicima (piscima, slikarima, kompozitorima) ima dosta čudaka, snevača, istraživača nebeskog tajanstva, jasnovida. Vidite li sebe među njima?
Opšte je poznato da je tanka linija ili granica između ludaka i genija. Bilo bi pretenciozno da odgovorim vidim li sebe među njima, ali bi mi svakako bilo zanimljivo da čujem ili pročitam kako me drugi doživljavaju po tom pitanju.
Verujete li u inkarnaciju?
Nepobitno i nesumnjivo... verujem u seobu duša... kao u volšebni lavirint kruga u kojem je svaki (takozvani) kraj samo novi početak...
Da li vam se nekada desilo nešto neobično... nešto što ni danas ne možete da objasnite?
Jeste...pamtim jedan period kada sam se osećao kao da sam u Zoni sumraka... Osećao sam nerazumnu bol u leđima koja je trajala mesecima iako sam bio u sjajnoj fizičkoj spremi i kondiciji... Dve noći zaredom mi je uletao šišmiš u spavaću sobu... i leteo iznad kreveta tik meni iznad glave... Strašno sam se uplašio i zabrimuo tih dana... i bio ubeđen da su to đavolja posla... u pravom smislu reči... I dan danas verujem da su me neki vudu likovi uzeli iz ko zna kojih razloga na zub i bacali li mi raznorazne kletve i zloćudne fetiše na moj život, duh i telo... Ne ponovilo se... Sada sam ponovo na Ti sa svih svojih 7 čakri...
Da li vam se nekad desilo da čitate nečije misli?
Hmmmmmmmmmmm... pa to mi je omiljen «sport»... ha, ha, ha...
Veliki vladari, kraljevi, vojskovođe... imali su svoje gragologe, hiromante, zvezdočitače... A vi? Imate li svoju zvezdu vodilju?
Naravno... hodočasnik sam Novog Svetla... i ona me vodi na tom volšebnom Putu svetlosti...
Vaše su knjige pune mistike, zapečaćenih tajni, nagoveštaja, predskazanja. Mnoge su se vaše pesme obistinile kao preko indiga... Kako to objašnjavate?
Teško je to objasniti osim ukoliko ne verujete da ste baš vi, što bi englezi rekli, «the chosen one», odnosno izabrani od Svedržitelja da budete medijum kroz koji će to «iscuriti» na svetlost dana...
Verujete li da ljubav ili prijateljstva na čoveka deluju kao lekovito bilje, kao isceljujući izvor?
Naravno... Pa i Bitlsi su još onomad pevali «All you need is love!»...
Slavni pesnici govorili su da su kad stvaraju svoja dela u nekakvom stvaralačkom transu i da ih to drži sve vreme stvaralačkog čina kao da su u nekom drugom svetu i u nekom drugom vremenu. Da li je i s vama takav slučaj?
Jeste. Sam proces stvaranja jednog poetskog ili proznog dela zahteva raznorazne transformacije i tela i duha i uma... Slične transformacije doživljavaju glumci u pozorištu s tim što su njihove transformacije dok igraju druge ličnosti sa raznoraznim karakterima eksplicitne, a kod pisaca i pesnika se te transformacije odvijaju implicitno za radnim stolom... Volim taj trenutak... kada napišem pesmu...i kad ustanem od radnog stola da pokupim delove tela «razbacane» po radnoj sobi...
Verujete li da svako negde ima svog dvojnika?
Ako je to tačno... mislim da to i nije neka privilegija... jer vredno je samo ono što je unikatno, originalno, autohtono... No, oni koji žele da imaju svoga dvojnika... a do današnjeg dana ga nisu sreli... neka ne brinu... Amerikanci već ispunjavaju i takve želje... i mogu da im projektuju klona po njihovim merama... Pitanje je samo ko je i koliko uopšte spreman za takav ples sa đavolom...
U šta verujete... u ljubav (na prvi pogled), Boga...
I u ljubav (na prvi pogled)... i u Boga... i u Albedo, Auru, Alhemiju... jer: moja religija je zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; Albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; Aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; Alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah...
Razgovarala: Tatjana Debeljački, Zamjenik gl. i odg. urednika DIOGEN pro kultura magazina
MOJA RELIGIJA JE
ZAPANJUJUĆA JASNOĆA NEIZGOVORENIH REČI
Zoran Bognar jedan je od najoriginalnijih, najprevođenijih i najnagrađivanijih glasova srpske poezije u ovom trenutku (www.zoranbognar.com). Mnogi bi se složili i jedan od najkontraverznijih… Autor je desetak pesničkih zbirki, dva romana i tri knjige eseja. Njegova poezija prevođena je sedamnaest jezika. Dobitnik je mnogih naših najuglednijih nagrada među kojima su i “Matićev šal”, “Rade Drainac”, “Isidora Sekulić”, “Srboljub Mitić”, «Milutin Uskoković», „Milan Bogdanović“; kao i međunarodnih književnih nagrada: “Vannelli” (1997, Italija), “Sredozemni lav” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda” (1999, Nemačka)… Ove godine pojavila mu se nova poetska trilogija pod nazivom «Albedo, Aura, Alhemija» u izdanju Balkanskog književnog glasnika…
Zbog čega pisac piše kao da neće doživeti sutrašnji dan, kao da mu je svaki dan poslednji, kao da piše testament?
Prema svemu na svetu trebalo bi imati upravo takav odnos... ako ste plesač trebalo bi da plešete kao da vam je poslednji, ako ste pevač trebalo bi da pevate kao da pevate poslednju pesmu u životu, ako ste sportaš trebalo bi svaki put kad se takmičite da date i poslednji atom snage koji imate... tako i pisac kad piše trebalo bi da u svakom delu da sve što ume i oseća jer samo ako imate pošten odnos prema onom čime se bavite i ako se daje maksimum može se računati na svevremeni kvalitet...
Spadate li u red «hipnotisanih» pisaca koje ne napušta «hipnoza» stvaralačkog zanosa?
Nomad sam beskraja... apsolutni rapsod... A ako pod «hipnotisani» mislite na termin pasionirani... onda bi se složio da spadam u tu grupu...
Zavirimo li u retrovizor pesnikovih snoviđenja, šta ćemo tamo ugledati?
Raznorazna onirička iskustva, metamorfoze, strahove, strepnje, nadanja, želje, treptaje, drhtanja, strahove, iskušenja... koji su se docnije otelotvorila i ovekovečila u volšebnu poeziju...
Susretali ste neobične ličnosti. Koje su na vas ostavile najupečatljiviji trag?
Da, zaista sam se susretao i družio se sa neobičnim i velikim ljudima od Alena Ginzberga, Ivana V. Lalića, Brane Petrovića, Antonija Porpete, Mihaela Krigera, Antonele Anjede, Franka Vanelija sve do Katerine Karizoni... ali na mene su najupečatljiviji trag ipak ostavili Peter Handke (čovek neverovatne energije, beskompromisnosti, hrabrosti i pravdoljubivosti; čovek koji je i u trećem milenijumu ostao veran prirodnom načinu života daleko od tehnokratskih proizvoda, stvari i pošasti kao što su to mobilni telefon, kompjuter, e mail adresa, face book, skype; čovek koji je «operisan» od materijalnog sveta jer sve novčane iznose od nagrada koje dobija prosleđuje u dobrotvorne svrhe), kao i Đorđe Vid Tomašević (naš čuveni antropolog, pesnik, poliglota i istoričar umetnosti koji je čitav svoj radni vek proveo u Americi predavajući na etabliranim univerzitetima kao što su Berkli, Kalifornija, Bafalo i San Francisko; čovek koji je govorio tečno devet jezika i koji je imao zvanje emeritusa ili u prevodu na naš jezik nešto kao «profesor nad profesorima»; čovek neverovatne erudicije i vrlo liberalnih shvatanja i pogleda na svet, prava intelektualna gromada)...
Da li se čarolija zvana pisanje toliko uvuče pesniku pod kožu da ne može više bez nje?
Upravo tako... mada bih pre rekao da se uvuče u vene i krvotok... pisanje je piščeva leukemija... s kojom živi i umire... i šuruje sa večnošću...
Koje su svoje ljubavi pesnici najviše opevali?
Kako koji... svaki pesnik ima različite ljubavi koje su mu svete... za jednoga je to žena o kojoj je sanjao ceo život, za drugoga je to dete ili majka, za trećeg možda rodni grad, za četvrtoga ko zna šta...
Ima li pisac svoje svetinje i relikvije?
I to je slučaj od pisca do pisca... neki imaju drugi ne... dok jedni veruju drugi sve opovrgavaju i poništavaju... mada nikad nisam verovao u poeziju koja nastaje iz takvog devijantnog stanovišta i nihilizma...
Pesnik poseduje moć predviđanja i prorokovanja, moć koja se giba na granici stvarnog i nestvarnog?
Mnogi pesnici poseduju tu moć... ne svi... ali oni koji stvaraju iz magme i iz uteruse većinom su u «službi» prekognicije... Kažu da nije lako biti prorok u svom selu... ali eto, meni se desilo da budem prorok u svom rodnom gradu Vukovaru i da kroz svoje pesme sedam godina pre najavim kao će moj Vukovar i još mnogi «Vukovari» goriti kao Sodoma i Gomora... Naravno da bih bio mnogo srećniji da nisam pogodio i da se ništa od toga nije dogodilo... ali Mefistofelos manifest je već bio napisan i sve se odvijalo tako precizno kao po akribijski zloćudnom scenariju...
Verujete li da između matične knjige rođenih i umrlih čovek živi život koji je zapisan negde među zvezdama?
Verujem... kao i što verujem da će i posle toga živeti neki drugi život... ali da to već ovisi o karmi... ili o Kantaru božjem koji nam sudi na osnovu onoga što smo uradili u prethodnim životima...
Verujete li da su pesnici deca bogova?
Verujem... pogotovo što je Danilo Kiš svojevremeno govorio da je pesnicima, baš kao i bogovima, sve unapred oprošteno...
Verujete li u snove? Da li su vam nekad nešto predskazali? Da li je san samo negativ filma a stvarnost pokretne slike snoviđenja?
Kažu da su snovi buduća stvarnost... Za mnoge snove košmarnog sadržaja voleo bih da me nikada nisu ni posetili, ali ima i onih snova koje bih jako želeo da se obestine...
Kako god bilo... moramo priznati da su volšebna ta onirička iskustva koja spadaju u onu retku grupu stanja kojima čovek ne vlada...
Postoji li neko mesto gde pronalazite inspiraciju, gde se preporodite, prikupljate energiju... nege pored reke, u manastiru, na nekom usamljenom mestu?
Bilo je jedno takvo mesto na Kalemegdanskoj tvrđavi koje se nalazi tik iznad zoološkog vrta gde su smešteni lavovi i koje je bilo devedesetih godina obraslo u šikaru... mesto gotovo neprohodno... To mesto sam onako za sebe zvao Bognarov trg i tu sam napisao 90 % mojih beogradskih pesama... Danas je sve to raščišćeno i na tom mestu se nalazi kafe «Tvrđava» gde i dalje volim doći popiti piće... ali na žalost tu više ne mogu da pišem...
Svi nosimo svoj krst i svoj beleg od rođenja i svi imamo svoju amajliju (neko brojanicu, neko čudnovatu ikonu, parče tisovine). Šta je vaša amajlija?
Imam je i ja... no kad bih vam je otkrio... nisam više siguran da li bi bila samo moja...
Imate li svog andjela čuvara?
Jadan je čovek koji ga nema...
Pre nego što se rodi na carski rez i u placenti tajni, pupkom vezana za nebo, pesma je prokrijumčarena preko mosta od mesečine iz naših duša. Slažete li se?
Recimo da bi i to moglo biti jedno od mogućih metaforičnih tumačenja nastanka pesme.
Među umetnicima (piscima, slikarima, kompozitorima) ima dosta čudaka, snevača, istraživača nebeskog tajanstva, jasnovida. Vidite li sebe među njima?
Opšte je poznato da je tanka linija ili granica između ludaka i genija. Bilo bi pretenciozno da odgovorim vidim li sebe među njima, ali bi mi svakako bilo zanimljivo da čujem ili pročitam kako me drugi doživljavaju po tom pitanju.
Verujete li u inkarnaciju?
Nepobitno i nesumnjivo... verujem u seobu duša... kao u volšebni lavirint kruga u kojem je svaki (takozvani) kraj samo novi početak...
Da li vam se nekada desilo nešto neobično... nešto što ni danas ne možete da objasnite?
Jeste...pamtim jedan period kada sam se osećao kao da sam u Zoni sumraka... Osećao sam nerazumnu bol u leđima koja je trajala mesecima iako sam bio u sjajnoj fizičkoj spremi i kondiciji... Dve noći zaredom mi je uletao šišmiš u spavaću sobu... i leteo iznad kreveta tik meni iznad glave... Strašno sam se uplašio i zabrimuo tih dana... i bio ubeđen da su to đavolja posla... u pravom smislu reči... I dan danas verujem da su me neki vudu likovi uzeli iz ko zna kojih razloga na zub i bacali li mi raznorazne kletve i zloćudne fetiše na moj život, duh i telo... Ne ponovilo se... Sada sam ponovo na Ti sa svih svojih 7 čakri...
Da li vam se nekad desilo da čitate nečije misli?
Hmmmmmmmmmmm... pa to mi je omiljen «sport»... ha, ha, ha...
Veliki vladari, kraljevi, vojskovođe... imali su svoje gragologe, hiromante, zvezdočitače... A vi? Imate li svoju zvezdu vodilju?
Naravno... hodočasnik sam Novog Svetla... i ona me vodi na tom volšebnom Putu svetlosti...
Vaše su knjige pune mistike, zapečaćenih tajni, nagoveštaja, predskazanja. Mnoge su se vaše pesme obistinile kao preko indiga... Kako to objašnjavate?
Teško je to objasniti osim ukoliko ne verujete da ste baš vi, što bi englezi rekli, «the chosen one», odnosno izabrani od Svedržitelja da budete medijum kroz koji će to «iscuriti» na svetlost dana...
Verujete li da ljubav ili prijateljstva na čoveka deluju kao lekovito bilje, kao isceljujući izvor?
Naravno... Pa i Bitlsi su još onomad pevali «All you need is love!»...
Slavni pesnici govorili su da su kad stvaraju svoja dela u nekakvom stvaralačkom transu i da ih to drži sve vreme stvaralačkog čina kao da su u nekom drugom svetu i u nekom drugom vremenu. Da li je i s vama takav slučaj?
Jeste. Sam proces stvaranja jednog poetskog ili proznog dela zahteva raznorazne transformacije i tela i duha i uma... Slične transformacije doživljavaju glumci u pozorištu s tim što su njihove transformacije dok igraju druge ličnosti sa raznoraznim karakterima eksplicitne, a kod pisaca i pesnika se te transformacije odvijaju implicitno za radnim stolom... Volim taj trenutak... kada napišem pesmu...i kad ustanem od radnog stola da pokupim delove tela «razbacane» po radnoj sobi...
Verujete li da svako negde ima svog dvojnika?
Ako je to tačno... mislim da to i nije neka privilegija... jer vredno je samo ono što je unikatno, originalno, autohtono... No, oni koji žele da imaju svoga dvojnika... a do današnjeg dana ga nisu sreli... neka ne brinu... Amerikanci već ispunjavaju i takve želje... i mogu da im projektuju klona po njihovim merama... Pitanje je samo ko je i koliko uopšte spreman za takav ples sa đavolom...
U šta verujete... u ljubav (na prvi pogled), Boga...
I u ljubav (na prvi pogled)... i u Boga... i u Albedo, Auru, Alhemiju... jer: moja religija je zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; Albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; Aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; Alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah...
Razgovarala: Tatjana Debeljački, Zamjenik gl. i odg. urednika DIOGEN pro kultura magazina
.
Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rodjen je 1965 godine u Vukovaru. Objavio je dva romana: Noć praznih ruku (1989) i Budno stanje sna (1993); desetak zbirki poezije od kojih izdvajamo: Bluz za šahovsku tablu (1986), Psiho-striptiz (1988), Ludilo Flojda Bertholda(1991), Ako se mrtvi jednog dana vrate (1993), Anonimna besmrtnost (1994), Novi potop (1996), Novi Nojev kovčeg (1997), Novi čovek (1999), Elizejska trilogija (2000), Albedo (2002), Aura (2003) i Alhemija (2005); tri knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja: Fotografije glasova (1997), Ejdetske slike (1998) i Fotografije glasova II (2002); manualis labor Nomad beskraja (2004); kao i dve antologije: Novo raspeće - antologija sa vreme ne srpske poezije kraja XX veka (2001) i Tečni kristal – antologija srpskog mikroeseja XX veka (2006).
Poezija Zorana Bognara prevodjena je na italijanski, francuski, engleski, madjarski, nemački, švedski, slovenački, grčki, makedonski, poljski, španski, turski, bugarski, holandski, friski i jermenski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).
Književne nagrade: "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Milan Lalić" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Zlatna struna" (1999), "Pivo Karamatijević" (1999), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Zlatna značka KPZ Srbije" (2000), "Vražogrnački točak" (2000), "Zlatni Orfej" (2001), "Srboljub Mitić" (2001), "Milutin Uskoković" (2003) i "Slobodan Džunić" (2006). Internacionalne književne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka,1999).
Živi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsednik je Fonda “Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti (www.fondarslonga.com )...
Poezija Zorana Bognara prevodjena je na italijanski, francuski, engleski, madjarski, nemački, švedski, slovenački, grčki, makedonski, poljski, španski, turski, bugarski, holandski, friski i jermenski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).
Književne nagrade: "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Milan Lalić" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Zlatna struna" (1999), "Pivo Karamatijević" (1999), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Zlatna značka KPZ Srbije" (2000), "Vražogrnački točak" (2000), "Zlatni Orfej" (2001), "Srboljub Mitić" (2001), "Milutin Uskoković" (2003) i "Slobodan Džunić" (2006). Internacionalne književne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka,1999).
Živi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsednik je Fonda “Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti (www.fondarslonga.com )...
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina