NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
Objedinjujući različitosti, uvodimo novu rubriku sa ciljem obrazovanja javnosti o suštini pojavnosti, a ne o formi prezentacije.
Freelance gl. i odg. urednik Sabahudin Hadžialić |
Trough unifying diversities, in front of you is new column dedicated to educate public about the essence of appearances, and not about the form of presentation.
Freelance Editor in chief, Sabahudin Hadzialic |
Šapat u tami / Whisper in the dark
PREDIZBORNI TV DUEL PREDSEDNIČKIH KANDIDATA BORISA TADIĆA I TOMISLAVA NIKOLIĆA U SVETLU ŠOPENHAUEROVE „ERISTIČKE DIJALEKTIKE“
SIŽE
Rad se bavi analizom prošlogodišnjeg predizbornog TV duela predsedničkih kandidata Borisa Tadića i Tomislava Nikolića u svetlu Šopenhauerove ,,Erističke dijalektike“. Srpski javni medijski prostor je ispolitizovan u svim svojim segmentima, i pre svega se temelji na senzacionalizmu. Promene na političkoj sceni dešavaju se svakodnevno, tako da običan građanin teško može da prepozna šta je suštinska politička poruka i da li ona uopšte postoji. Sami političari svojim nastupom i načinom na koji koriste medijski prostor imaju veliki uticaj na ovakvu percepciju građana. Uprkos tome što je reč o političkoj temi koja je bila aktuelna u datom trenutku, analiziran je TV duel predsedničkih kandidata iz vanvremenske perspektive ,,Erističke dijalektike“ Artura Šopenhauera. Ovaj rad pokazuje da se i aktuelni tekući događaji mogu posmatrati kroz vizuru veštine ubeđivanja i intelektualnog nadigravanja sa sagovornikom. Kao i svaka veština – veština ubeđivanja je stvar obuke i prakse, kao što to pokazuje i način na koji su predsednički kandidati primenjivali trikove koje je Šopenhauer detaljno obrazložio.
|
ABSTRACT
The paper deals with the analysis of last year's presidential election TV duel between presidential candidates Mr. Boris Tadic and Mr. Tomislav Nikolic in the light of Schopenhauer's,, Eristics dialectics ". Serbian public media space is politicized withinn all its segments, and primarily is based on sensationalism. Changes in the political scene is happening on a daily basis, so that an ordinary citizen have a lot of problems to recognize what is the essential political message and whether is that exists at all. Politicians themselves, through their performance and the way they use the media space have a large influence on such perception from the citizens. Despite what we are talking about a political issue that was current at the time, it has been analyzed televised debate of presidential candidates from the timeless perspective of "Eristics dialectics " of Arthur Schopenhauer. This paper shows that the actual current events can be viewed through the lens of art of persuasion and intellectual outplaying with the interlocutor. Like any skill - an art of persuasion is a matter of training and practice, as demonstrated through the manner in which the presidential candidates practiced tricks that Schopenhauer, in detail way, have explained.
|
PREDIZBORNI TV DUEL PREDSEDNIČKIH KANDIDATA BORISA TADIĆA I TOMISLAVA NIKOLIĆA U SVETLU ŠOPENHAUEROVE „ERISTIČKE DIJALEKTIKE“
SADRŽAJ
1. UVOD U ERISTIČKU DIJALEKTIKU..............................................................................2
2. PRAVILA PREDIZBORNOG TV DUELA........................................................................7
3. TOK TV DEBATE PREDSEDNIČKIH KANDIDATA......................................................9
4. MEDIJSKI NASTUP PREDSEDNIČKIH KANDIDATA............................................ 34
5. BIOGRAFIJE PREDSEDNIČKIH KANDIDATA........................................................ 36
5.1 Biografija predsedničkog kandidata Borisa Tadića......................................................37
5.2 Biografija predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića..............................................38
6. POLITIČKI ODNOSI PREDSEDNIČKIH KANDIDATA BORISA TADIĆA I TOMISLAVA NIKOLIĆA U PERIODU OD 2004. DO 2012. GODINE....................40
7. ZAKLJUČAK......................................................................................................................43
8. DODATAK (REZULTATI PARLAMENTARNIH IZBORA 2012. GODINE)..........45
9. LITERATURA.......................................................................................................................47
1. Uvod u erističku dijalektiku
Kada govorimo o dijalogu, pre svega mislimo o predstavljanju istine na takav način, da onaj drugi subjekt percipira naš iskaz jednako kao i mi. To vrlo često nije istina, zato što se ili ne poštuje sagovornik ili ne poštuje istina. Ono što mi u dijalogu u suštini pokušavamo jeste da uverimo druge da smo mi u pravu. „Dijalektika je veština razgovaranja bilo sa drugima ili sa samim sobom, veština naučnog raspravljanja, diskutovanja, dosetljivosti i doskočivosti u govoru. To je veština o kretanju mišljenja kroz protivrečnosti koje se, u toku mišljenja, ponovo ukidaju. To je okretnost i veština u govoru koja logički pogrešne zaključke ume da naoko prikaže kao tačne. Prema tome dijalektičar je veštak u govoru i raspravljanju, veštak u mišljenju, učeni kavgadžija.“[1]
Prema ovoj definiciji veština, umeće vođenja rasprave je nešto što ima svoje zakonitosti i principe, nezavisno od teme o kojoj se raspravlja. Kao i svaka veština i veština raspravljanja se može naučiti i uvežbati. Prolazeći kroz faze obuke u raspravljanju, svaki pojedinac, sa više ili manje talenta, može vremenom da nauči te principe i da ih u samoj raspravi, sa više ili manje uspešnosti sprovede. Cilj svake rasprave u duhu erističke dijalektike jeste da se bude u pravu, a ne da se dođe do istine. Uostalom, kako kaže i sam Šopenhauer: „Eristička dijalektika je umeće vođenja prepirke, i to prepirke da se uvek bude u pravu, dakle per fas et nefas (dopuštenim i nedopuštenim sredstvima). U samoj stvari se objective može biti u pravu, a da se pri tome u očima prisutnih, i šta više u sopstvenim, ne bude bude u pravu.“[2]
Za predmet rasprave može se uzeti bilo šta, nevažno da li je u pitanju činjenica ili sopstveno viđenje iste. Čak i da je predmet rasprave činjenica, eristička dijalektika bavi se načinom kako da se onaj drugi, s kojim se raspravljamo, a i slušaoci koji prate tok i rezultat rasprave, ubede da je naše viđenje teme o kojoj se raspravlja ispravno, odnosno da smo mi u pravu, a onaj drugi nije. To potiče od ljudske osobine koja se zove sujeta ili taština, a koja se posebno odnosi na pitanje našeg intelekta, za koji smo skloni tvrditi da je vrhovni sudija i samim tim uvek u pravu, stavljajući ga pritom na pijedestal nedodirljivosti. Ako iznesemo nešto što je pogrešno ili se snagom argumenata protivnika pokaže kao pogrešno, svim sredstvima pribegavamo, da nađemo prostor u izjavama protivnika, koji ćemo moći iskoristiti za afirmaciju sopstvenih stavova i ubeđenja. Da bi se sujeta i taština mogle ispoljiti, pomaže im lakomislenost, kao i svaka vrsta brzopletosti u verbalnoj komunikaciji. Iznose se stavovi bez promišljanja, pa kada ih protivnik čuje, u prilici je da ih pobije, jer su obično takve brzoplete tvrdnje, nedovoljno argumentovane ili sasvim pogrešne.
U početku verujemo da smo u pravu, ali se može desiti da, snagom agrumenata onog drugog, uvidimo da je naša konstrukcija ,,klimava“ i da se nismo odmah dosetili načina na koji bismo mogli da se odbranimo. Mi se nadamo da je isto tako i protivnikova argumentacija „labava“, pa pokušavamo da razvijemo diskusiju u pravcu koji nama odgovara. Sujeta traži pomoć intelekta, a intelekt se hrani samovoljom i uobraženošću iz koje crpi materijal za dalje raspravljanje. ,,Na taj način se uzajamno potpomažu slabost našeg intelekta i izvitoperenost naše volje.“[3]
Još je Makijaveli savetovao, da se iskoristi svaki trenutak slabosti onog drugog, računajući na to da će on pratiti svaki trenutak naše slabosti i iskoristiti je.[4] Pošto u svetu ne vlada istinoljubivost i pravdoljubivost, a pogotovo ne vernost i čestitost, onda su sva sredstva „dozvoljena ili nedozvoljena“, kako bi rekao Šopenhauer per fas et nefas. „Dozvolite da budete pobijeni, da vas zbune nečim što je naizgled argument, gde ste zapravo u pravu ili obratno, često se događa. Onaj koji izađe kao pobednik iz prepirke često ima da zahvali ne samo tačnosti svoje moći suđenja pri zlaganju tvrđenja, nego u većoj meri lukavosti i sposobnostima kojima se branio“[5]
Suština erističke dijalektike je da se veština raspravljanja bavi, ne iznalaženjem načina da se dođe do istine kroz dijalog, već traga za sredstvima koja koristimo kako bi se naša lična tvrđenja, nezavisno od toga da li mi u njih verujemo ili ne, predstavila na najbolji mogući način, tako da izgledaju kao da su istinita. Rasprava, bar u početku, počinje tako da i jedna i druga strana misle ili veruju da su u pravu ili bar pokušvaju da ostave takav utisak. Kako se prepirka razvija i kako se iznalaze sve novi i novi argumenti i kontraargumenti, tako svaki od učesnika, makar u jednom trenutku, posumnja u to da li je u pravu. Tada na scenu stupaju i prirodno urođene veštine, ali i određeni sistem pravila i zakonitosti, koji se mogu primeniti da se pokaže ili potvrdi istina, ili pak ono što mi želimo da predstavimo kao istinu.
Po Šopenhauerovoj „Erističkoj dijalektici“ prvo moramo da uvidimo suštinu teze u prepirci. Ako želimo da je pobijemo, postoje dva modusa i dva metoda. Kod modusa razlikujemo pobijanje tvrđenja, kada ono nije u saglasnosti sa objektivnom istinom (ad rem) ili kad nije u saglasnosti sa subjektivnom istinom (ad hominem).
Kod metoda razlikujemo direktno pobijanje i indirektno. Direktno pobijanje napada izloženu tezu u njenim osnovama, te na taj način pokazujemo da su protivnikovi razlozi pogrešni ili da priznajemo njegove razloge, ali dokazujemo da razlozi ne potiču od pravog uzroka njegovog tvrđenja. Ovde se, u stvari, suprotstavljamo načinu ili formi koju je protivnik izabrao za zaključak. U indirektnom pobijanju upotrebljavamo apagogu, odnosno onaj oblik pobijanja koji dokazuje tačnost jednog tvrđenja, prikazivanjem nemogućnosti, netačnosti ili pogrešnosti tvrđenja koje ga negira. Kod instance, kao još jednog oblika indirektnog pobijanja, pobija se protivnikova teza na osnovu pojedinačnih slučajeva koji su povezani sa tvrđenjem protivnika i na taj način se dokazuje da tvrđenje nema važnosti.
Koliko god da protivnici traže kod onog drugog grešku, nelogičnost ili nedoslednost u sistemu, moramo se složiti da rasprave ne bi ni bilo, kada se dve suprotstavljene strane, bar u početku, ne bi oko nečega složile. ,,Inače, čovek mora pri svakom dijalogu ili tvrđenju uopšte da bude saglasan sa nečim, iz čega se kao princip može prosuđivati o sledećem pitanju: contra negantem principia non est disputandum (s nekim ko negira početna tvrđenja ne može se raspravljati).“[6]
2. Pravila predizbornog TV duela
Dana 16. 05. 2012. godine na RTS-u održan je u emisiji ,,Reč na reč“, TV duel između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, pred drugi krug predsedničkih izbora.
U uvodnom delu, voditelj Zoran Stanojević, pozdravio je oba kandidata i upoznao auditorijum sa pravilima po kojima će biti vođena debata, a u skladu sa protokolom koji su potpisala oba predsednička kandidata. Redosled izlaganja je određen žrebom. Predviđeno je da se debata odvija kroz osam tema-pitanja, gde svaki od kandidata ima po tri minuta za odgovor na pitanje, odnosno po jedan minut za repliku. Na samom kraju debate svaki od kandidata ima po devedeset sekundi za završno izlaganje. Pitanja su postavljana po sledećem redu:
1. Obojica vidite Srbiju u budućnosti bolju nego danas, na koji način mislite da je promenite?
2. Spoljna politika – Koja su partnerstva u svetu, pogotovo u regionu, ključna za Srbiju i šta ćete lično učiniti da ih dalje razvijete?
3. Kakve izazove očekujete po pitanju Kosova i Metohije i kako na njih mislite reagujete?
4. Najveći problem Srbije, po mišljenju građana, je velika nezaposlenost koja je posledica dugoročnih ekonomskih problema. Kakvo rešenje mislite da ponudite?
5. Kako ćete zaustaviti korupciju?
6. Kako biste stepenovali rizike za bezbednost Srbije? Da li je to situacija u svetu, da li je to situacija u regionu, organizovani kriminal ili možda socijalni bunt?
7. Šta ćete menjati u socijalnoj politici, obrazovanju i po pitanju perspektive mladih?
8. Evrointegracije – gde su Vam dokazi da ćete Srbiju uvesti tamo, pre nego Vaš protivkandidat?
3. Tok TV debate predsedničkih kandidata
1. Obojica vidite Srbiju u budućnosti bolju nego danas, na koji način mislite da je promenite?
Prvi je odgovarao Tomislav Nikolić i na postavljeno pitanje obratio se direktno auditorijumu, da mu se pružila šansa da se, konačno, zaustavi vladavina Borisa Tadića i Demokratske stranke, sa molbom da budu kažnjeni, jer bi sledeće četiri godine njihove vladavine bilo previše za svaku zemlju, a pogotovo za napaćenu Srbiju. Pozivao se i na istoriju i na cara Lazara, koristeći nacionalni mit i ono što je u duhovnom biću Srbije, svetinja nad svetinjama, a to je mit o Kosovu. Na kraju izlaganja, kao ekonomsku temu, izneo je samo tvrđenje Borisa Tadića, od pre četiri godine, kada je građanima Srbije obećao besplatne akcije, veliki broj novih radnih mesta, sigurne penzije i plate najveće u regionu.
Predsednički kandidat, Boris Tadić je na postavljeno pitanje o budućnosti Srbije odgovorio, da je on za borbu ideja, a ne ljudi, pozivajući se na prošlost i greške koje su činjenje u vreme kada je Tomislav Nikolić bio delo vladajuće garniture, izazivajući emotivne reakcije ljudi, spominjajući bombe, spasavanje glave i nestabilnost u regionu. Na izjavu Tomislava Nikolića, da je bilo izborne krađe, on odgovara da su to ,,neutemeljene laži“, pozivajući se na autoritet Međunarodnog suda u Strazburu. Što se tiče vraćanja na prošlost, spomenuo je Vojislava Koštunicu, koji se ne zalaže za saradnju sa Evropom i koji je, po njegovom mišljenju, taj koji vezuje Nikolića za prošlost.
U dodatku Tomislav Nikolić odbija svaku odgovornost, spominjući ponovo, da je Boris Tadić čovek prošlosti, a da on hoće da se bavi sadašnošću i budućnošću. Spominje ličnu prošlost Borisa Tadića, iz vremena studentskih dana, kada je, kao student psihologije, pravio edukativne igračke za decu. Priznao je da je imao razgovore sa Vojislavom Koštunicom i zahvalio mu se za pruženu podršku u izbornoj kampanji.
Replika Borisa Tadića je bilo prihvatanje svoje prošlosti kao komparativne prednosti, navodeći, kako je bio zanatlija, radnik, profesor, ministar i poslanik. Ovo je izneo kao svoju prednost, jer je u stanju da odgovori na širok dijapazon zahteva, koja su različita zanimanja postavljala pred njega.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 8, po Šopenhaueru, se odnosi na to da treba da iznerviramo protivnika da pobesni, jer mu je takvom stanju sužena moć rasuđivanja. Do besa se dovodi tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu ili se neprijatno ponašamo.
- Trik broj 11, po Šopenhaueru, odnosi se na to da, ako protivnik u fazi zaključivanja prihvati pojedinačne slučajeve, smatra da se prihvata i opšte, odnosno, ono što se podrazumeva za pojedinačno, podrazumeva se i za opšte, kako za sagovornike tako i za gledaoce.
Tomislav Nikolić je koristio trik broj 8, kada je smišljeno iznervirao protivnika da pobesni i to u slučaju kada je spominjao njegov lični život i ono čime se on bavio u svojoj prošlosti.
Boris Tadić je upotrebio trik broj 11, kao odgovor na Nikolićevo tvrđenje da je Srbija doživela ekonomski kolaps, proširujući tezu ka opštoj teškoj situaciji u Evropi, a i kolaps koji je doživela svetska privreda. To je i za njega i za gledaoce opšte poznata činjenica i nešto što se podrazumeva.
2. Spoljna politika – Koja su partnerstva u svetu, a pogotovo u regionu, ključna za Srbiju i šta ćete lično učiniti da ih dalje razvijete?
Povodom ovog pitanja, Boris Tadić je izjavio, da je Srbija postigla veliki uspeh na međunarodnom planu, da je faktor stabilnosti u regionu, kao i da je uspela da povrati međunarodni kredibilitet, koji godinama pre toga nije imala i ukazao, da bi svaka promena tog trasiranog puta, koja je nastupila od 5. oktobra 2000. godine, bila pogubna za Srbiju i njene građane. Istakao je da Srbija širi svoj međunarodni uticaj, nabrajajući redom, sa kojim je sve zemljama uspela da ostvari ekonomsku saradnju. Pri izlaganju, u više navrata, spominje saradnju u oblasti razvijanja solarne energije, izgradnje mostova, metroa, puteva, transfera tehologije čak i stipendija za studente iz nesvrstanih zemalja. U bujici reči spominjao je Kinu, Azerbejdžan, Evropsku Uniju i Pokret nesvrstanih.
Izlaganje Tomislava Nikolića na temu spoljne politike, baziralo se povratkom na ekonomska pitanja, spominjujući da je Srbija politički jaka, onoliko koliko je ekonomski jaka, istovremeno prebacujući Borisu Tadiću, kako ta njegova putovanja nisu poslužila Srbiji na adekvatan način. Jednosmerna spoljna politika, otvorena samo ka Evropskoj uniji, Srbiji dugoročno ne može ništa dobro doneti, već se moramo okrenuti i Istoku i Zapadu, te da naši veoma bliski partneri, kao što je Rusija, ne znaju šta mi u stvari hoćemo. Istu situaciju imamo i u regionalnoj saradnji. Naglasak Nikolićevog izlaganja bio je na lutanju u spoljnoj politici.
Replika Borisa Tadića odnosila se na upućivanje i objašnjavanje auditorijumu kako Tomislav Nikolić ne zna procedure u međunarodnim odnosima. Pokušavao je da opovrgne argument Tomislava Nikolića kako nije uspostavljena puna saradnja sa Rusijom, direktno se pozivajući na kontakte sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom.
Odgovor Tomislava Nikolića, na ovakvu primedbu Borisa Tadića, odnosio se na to da li je gospodin Jeremić sposoban ili nije da odgovori zahtevima funkcija u Ujedinjenim nacijama. Takođe se pozvao na to da je Srpska napredna stranka uspela da napravi kontakte i ostvari saradnju sa Jedinstvenom Rusijom i Vladimirom Vladimirovičem Putinom, a da Demokratska stranka to nije bila u stanju.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 26, retorsio argumenti, po Šopenhaueru, odnosi se na to da argument koji hoće da upotrebi protivnik okrenemo protiv njega.
- Trik broj 28, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada se obrazovani spore pred neobrazovanima treba napraviti neku primedbu kojom karikiramo protivnikovo tvrđenje. Da bi ublažio dejstvo primedbe, protivnik bi morao dugo da objašnjava svoj stav, a za to auditorijum nema strpljenja.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba naći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšte prihvaćene predrasude.
- Trik broj 36, po Šopenhaueru, odnosi se na zbunjivanje protivnika korišćenjem besmislene bujice reči i nabrajanjem podataka.
- Trik broj 38, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada primetimo da je protivnik nadmoćniji treba preći na nivo ličnog i vređati ga. Napadamo njegovu ličnost, on se onda uzbudi i brani se.
Boris Tadić se poslužio trikom broj 36 kada je pokušavao da zaseni protivnika bujicom reči, odnosno nabrajanjem svih ekonomskih aspekata saradnje sa različitim državama.
Pored ovog trika upotrebio je i trik broj 28, kada se obrazovani spore pred neobrazovanima, koji se odnosi na davanje podrške Vuku Jeremiću, od strane Borisa Tadića. Običan svet ne zna za procedure, pa se to kao argument, u svakom slučaju, može iskoristiti kao sopstvena prednost. I jedan i drugi kandidat su upotrebili trik broj 30 koji se odnosi na pozivanje na autoritet predsednika Ruske Federacije, računajući na to da je Srbija tradicionalno okrenuta Rusiji zahvaljujući istoriji i religiji.
Tomislav Nikolić je upotrebio prvo trik 26 – retorsio argumenti – odnosno sposobnost da argument koji je protivnik iskoristio okrenemo protiv njega. Ovo se odnosi na to kada je Boris Tadić izneo da je dao podršku Vuku Jeremiću za kandidaturu u Ujedinjenim Nacijama, koju je Tomislav Nikolić iskoristio kao argument protiv Borisa Tadića, rekavši da je jadan čovek kojem on pomaže, istovremeno koristeći i trik 38, kada se ide na nivo ličnog i vređanje integriteta ličnosti.
3. Kakve izazove očekujete po pitanju Kosova i Metohije i kako na njih mislite da reagujete?
Na pitanje vezano za Kosovo i Metohiju, Tomislav Nikolić je odgovorio da gospodin Boris Tadić, verovatno, nije dobro pročitao Preambulu Ustava Republike Srbije, jer da jeste, morao bi da vidi, da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Zamerio je Borisu Tadiću i podsetio ga, da je u vreme njegovog mandata proglašena nezavisnost Kosova i da kao predsednik države nije pristajao na saradnju sa ostalim strankama, po pitanju konsenzusa vezanih za problem Kosova. Podsetio ga je da je Srpska napredna stranka dala incijativu da se Predlog o pitanju statusa Kosova, preda Međunarodnom sudu pravde na razmatranje, istovremeno mu zamerajući što do toga nije došlo.
Izlaganje Borisa Tadića je, pre svega, obuhvatalo nabrajanje onoga što je postignuto na Kosovu i Metohiji, od vremena kad je on postao predsednik, istovremeno naglašavajući svoju miroljubivu politiku i saradnju sa međunarodnim institucijama, kao i čuvanje postojećih institucija Republike Srbije na Kosovu. Iskoristio je vreme i da napadne Tomislava Nikolića kako je odustao od saradnje sa Evropskom unijom, nakon razgovora sa Vojislavom Koštunicom. Podsetio ga je da se nedavno zalagao za proterivanje Albanaca preko Prokletija i da nema plan za rešenje krize u ovom delu Srbije.
U replici Tomislav Nikolić se ponovo osvrnuo na predizborna obećanja Borisa Tadića, rekavši mu, u više navrata, da Boris Tadić govori laži i to povišenim tonom. Podsetio ga je i na delove Rezolucije 1244, u kojoj su iznete međunarodne obaveze Republike Srbije, a koje, navodno, Boris Tadić nije poštovao. To se prvenstveno odnosi na uspostavljanje carinske kontrole i slanje hiljadu vojnika radi održavanja bezbednosne situacije na visokom nivou. Time je naglasio da i ono, na šta smo imali pravo, međunarodnim ugovorom nije poštovano.
Odgovor Borisa Tadića na ovu izjavu Tomislava Nikolića odnosio se na pristojnost u dijalogu, kao i da je za poštovanje odredbi bio zadužen general Kfor-a i da je, za njegovu informaciju, dobio negativan odgovor. Podsetio je Tomislava Nikolića da je govorio o proterivanju Albanaca u Parlamentu, o čemu postoje i svedoci.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 4, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada želimo da donesemo neki zaključak naše pretpostavke predstavljamo bez reda, da bi prikrili svoju igru kako neko ne bi mogao da predvidi naš zaključak.
- Trik broj 28, po Šopenhaueru, odnosi se na to kada se obrazovani spore pred neobrazovanima pa se napravi neka primedba kojom karikiramo protivnikovo tvrđenje. Da bi ublažio dejstvo primedbe protivnik bi morao dugo da objašnjava svoj stav, a za to auditorijum nema strpljenja.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba naći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšte prihvaćene predrasude.
Ovom prilikom Tomislav Nikolić upotrebio je trik broj 4 kojim je izvukao zaključak da je Boris Tadić nedovoljno kompetentan. Navodio je nepoznavanje teksta Preambule Ustava Republike Srbije, nesprovođenje odredbi Rezolucije 1244, odbijanje da se Međunarodnom sudu da na mišljenje Predlog za rešavanje krize na Kosovu. Na taj način pokušavao je da prikrije svoju igru kojom je hteo da, indirektno, ubedi auditirijum kako je on kompetentan za rešavanje navedenog problema. Pored navedenog trika, poslužio se i trikom broj 30 koji se odnosi na pozivanje na autoritet međunarodnih institucija i međunarodnih sporazuma.
U svom izlaganju Boris Tadić je koristio trik broj 30, pozivajući se na autoritet međunarodne zajednice i institucija. Pored navedenog trika, upotrebio je i trik 28, kada se obrazovani spore pred neobrazovanima ili bar nedovoljno upućenima. To se ogleda u iznošenju preduzetih mera i diplomatskih aktivnosti, za koje auditorijum ima nedovoljnu ili neblagovremenu informaciju.
4. Najveći problem Srbije po mišljenju građana je velika nezaposlenost, koja je posledica dugoročnih ekonomskih problema. Kakvo rešenje mislite da ponudite?
Predsednički kandidat Boris Tadić, umesto odgovora na pitanje, počeo je da nabraja sve strane investitore sa kojima su sklopljeni ekonomski aranžmani, ali i one s kojima se tek razgovaralo o budućim investicijama, predstavljajući i jedne i druge kao već postignut uspeh. Branio je činjenicu o velikom broju nezaposlenih, uticajem globalne ekonomske krize, ne dajući razrešenje postojećeg problema, nego ponavljajući, da i u razvijenijim ekonomijama postoji veća stopa nezaposlenosti nego u Srbiji i da se on, kao predsednik, zalagao za otvaranje svakog radnog mesta, te pošto je i sam bio privrednik, zna koliko je teško zaposliti makar i jednog čoveka.
Tomislav Nikolić je, u okviru ove teme, izjavio da mu je žao što to nije bila vodeća tema debate, ali je to svakako bila tema koju su članovi Srpske napredne stranke smatrali kao najvažniju u poredizbornoj kampanji. Izneo je stav da je „blaćenje“ Srpske napredne stranke bila ideja vodilja u predizbornoj kampanji Demokratske stranke. Govoreći o investicijama, spominjao je kriminal i korupciju, Zakon o javnim nabavkama i velike uštede koje bi se na taj način mogle postići. Kao primer, koji potkrepljuje sumnjive i neproverene investicije, je spomenuo i ugovor sa Fijatom, navodeći da su pojedini delovi ugovora potpuno nepoznati javnosti.
Pravo na repliku dobio je Boris Tadić, koji je opovrgao sve podatke koje je u prethodnoj izjavi dao njegov protivkandidat, a koji se odnose na ugovor sa Fijatom, podaci o broju nezaposlenih i prosečnom iznosu plata i penzija u regionu. Savetovao mu je da se bolje informiše i da se podaci mogu naći u međunarodnoj periodici, pa čak i u dnevnim novinama. Pored ovog „saveta“, podsetio ga je, da je u vreme, kada je Tomislav Nikolić participirao u vlasti, država kasnila u isplati dohodaka 36 meseci, što za vreme vladavine Demokratske stranke nije bio slučaj.
Svoje pravo na repliku Tomislav Nikolić je iskoristio rekavši Borisu Tadiću, ponavljajući mu, da je on čovek iz prošlosti kao i da je iznos PDV-a iz meseca u mesec manji, što znači da privreda sve lošije radi i da država nema odakle da naplati porez. To je po njemu država Borisa Tadića.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 6, po Šopenhaueru, se odnosi na to da izvedemo prikriveno ponavljanje principa, pritom ono što ponavljamo ili ističemo nazivamo drugim imenom ili zamenjivim pojmom.
- Trik broj 26, retorsio argumenti, po Šopenhaueru, se odnosi na to da argument koji hoće da upotrebi protivnik okrenemo protiv njega.
- Trik broj 32, po Šopenhaueru, se odnosi na to da protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo ili ga naparavimo sumnjivim, stavljajući ga u neku omraženu kategoriju.
-Trik broj 38, po Šopenhaueru, se odnosi na to da kada primetimo da je protivnik nadmoćniji, treba preći na nivo ličnog i vređati ga. Napadamo njegovu ličnost, on se onda uzbudi i brani se.
Predsednički kandidat Boris Tadić poslužio se trikom broj 6 koji se odnosi na to, da ono što je pojedinačno sporno, uopšteno se može prihvatiti. Ovaj trik se odnosi na broj izgubljenih radnih mesta koji se objašnjava i definiše opštom krizom, odnosno, da Srbija nije jedina koja je u recesiji. Pored ovog trika koristio je i trik 38, kada se prelazi na nivo ličnog, odnosno praveći ga nesposobnim i neobaveštenim i upućujući ga da čak i u dnevnim novinama može naći potrebne i svima dostupne informaije.
Tomislav Nikolić je upotrebio trik broj 26 – retorsio agumenti, odnosno trik koji koristimo da argument koji koristi protivnik okrenemo protiv njega. To se odnosi na Tadićevo nabrajanje investicija i sklopljenih ugovora, koje Tomislav Nikolić koristi kao primere za mito i korupciju. Pored navedenog trika, koristio je i trik broj 32, koji se odnosi na to da kada protivnik uputi određeno tvrđenje protiv nas, mi ga pobijamo kratkim postupkom, stavljajući ga u neku od omraženih kategorija. Ovo se odnosi na spominjanje Borisa Tadića, u zaostacima kod isplata plata i penzija, dok je Tomislav Nikolić bio član vlade, tako da mu Tomislav Nikolić nije ostao dužan, nego ga je spominjao u kontekstu korupcije kod javnih nabavki i nejasnih odredaba ugovora sa Fijatom.
5. Kako ćete zaustaviti korupciju?
Tomislav Nikolić se, u okviru ove teme, izjasnio da je narodu dosta lažnih obećanja koje je Boris Tadić u prethodnom periodu davao, kao i da su se ljudi umorili od laži. Sam Ustav je definisao da niko ne može imati dve javne funkcije, pa je Tomislav Nikolić, ovim putem iskoristio priliku da zameri Borisu Tadiću, što je pored uloge predsednika Republike Srbije, zadržao i funkciju u Demokratskoj stranci, i da je omogućio svojim partijskim saradnicima određene funkcije, koje nikada ne bi dobili na osnovu sopstvenih zasluga. Oni su te funkcije zloupotrebili, tako da je čak i međunarodna zajednica zatražila preispitivanje 24 privatizacije. Izneo je da su javne nabavke i loše odrađene privatizacije izvor korupcije vladajuće stranke. Na kraju izlaganja izneo je da nijedan od sudskih procesa koji je vezan za ove teme, nije rasvetljen.
Boris Tadić je o rešavanju korupcije izjavio, da se vladajuća koalicija uspešno borila sa kriminalom i korupcijom, pozivajući se na izveštaje Međunarodne agencije za borbu protiv narkotika, koja je, navodno, izjavila da je Srbija šampion u borbi protiv kriminala, ali da se najveća zamerka međunarodne zajednice, u vezi korupcije, odnosi na korupciju u lokalnim samoupravama. Opštine koje navodi kao sporne su Voždovac i Zemun, gde je Srpska napredna stranka vršila vlast u saradnji sa svojim koalicionim partnerima, da su imali mogućnost da, bar na lokalnom nivou, poprave stvari, ali da se to nije desilo. Spomenuo je da je glavni finansijer Srpske napredne stranke čovek koji je uhapšen i koji je kriminalac, da bi odmah u narednoj rečenici spomenuo, da možda i nije njihov finansijer, ali da njemu plaćaju zakup poslovnih prostorija.
Predsednički kandidat Tomislav Nikolić, u okviru svog prava na repliku, izjavio je da Boris Tadić ne poznaje zakon o lokalnoj samoupravi. Što se tiče zloupotreba u gradu, savetovao ga je da se obrati Draganu Đilasu, članu Demokratske stranke i članu najužeg rukovodstva, koji je dozvoljavao pretvaranje jedne kategorije građevinskog zemljišta u drugo.
Repliku na ovu izjavu Tadić je upotrebio da spomene kako se i protiv članova Demokratske stranke vode istrage, da niko nije zaštićen, kao da su sve sporne privatizacije urađene za vreme vlasti Vojislava Koštunice, s kojim Tomislav Nikolić ima veoma blisku saradnju.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 14, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada protivnik odgovori na nekoliko naših postavljenih pitanja, ali ne u korist zaključka koji nama treba, onda mi izvedemo zaključak koji ne može da proizilazi iz toga što je on rekao, a mi ga ipak drsko izložimo kao da jeste pravi dokaz i prekinemo dijalog.
- Trik broj 20, po Šopenhaueru, odnosi se na to da, kada se protivnik složi sa predtvrnjama, a mi sami izvučemo zaključke kakvi nama odgovaraju.
- Trik broj 23, po Šopenhaueru odnosi se na to da razljutimo protivnika tako što ćemo proširivati protivurečnosti, ali ako to protivnik želi da uradi nama, moramo ga vratiti na granicu našeg tvrđenja.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba naći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšte prihvaćene predrasude.
Tomislav Nikolić je upotrebio trik broj 20, kada je priznao da gospodin Stupar, kome plaćaju zakup poslovnog prostora, jeste uhapšen, ali je uhapšen zbog toga što nije pristao da članovi Socijalističke partije Srbije, upropaste Azotaru Pančevo, s čijim je predsednikom gospodin Tadić sedeo u Vladi Srbije. Pored navedenog trika korišćen je i trik broj 30, kada se nalazi autoritet koji protivnik javno respektuje, a u ovom slučaju su to Ustav i međunarodna zajednica.
Boris Tadić je u svom izlaganju i svojoj replici koristio trik broj 14, koji se odnosi na to da mu je protivnik odgovorio na nekoliko postavljenih pitanja, ali zaključak na osnovu njih nije bio kakav mu je trebao, te je prekinuo dijalog time što je ostavio otvoreno pitanje vezano za advokata Joce Amsterdama, koje je smišljeno ostavio za kraj dijaloga, jer protivkandidat nije imao više mogućnost na repliku u okviru ove teme. Koristio je i trik broj 23, pokušavajući da naljuti protivnika tako što je proširivao protivurečnosti koje se odnose na poslovni prostor i razloge hapšenja vlasnika istog prostora. Pošto je bio kraj replike, Tomislav Nikolić nije imao priliku da se vrati na svoja prvobitna tvrđenja.
6. Kako bi ste stepenovali rizike za bezbednost Srbije ? Da li je to situacija u svetu, da li je to situacija u regionu, organizovani kriminal ili možda socijalni bunt?
Boris Tadić je započeo komentar izjavom, da je najveći problem u svetu terorizam, da je drugi problem koji je povezan sa prvim, problem Kosova. Spominjao je i religijski otpor, bilo hrišćanski bilo islamski, te da je on protiv jednog i drugog. Navodio je partnere s kojima Srbija sarađuje po pitanju bezbednosti, ističući da je Srbija dobila međunarodna priznanja za postignute rezultate na tom polju. Pozivao se na autoritet vojske i sistem odbrane ističući zasluge vladajuće koalicije po pitanju profesionalizacije oružanih snaga. Isticao je i odbrambeni potencijal Srbije na tom polju, nabrajajući uspehe u vojno-tehničkoj saradnji sa zemljama poput Alžira i Iraka.
Tomislav Nikolić je polovinu svojeg dozvoljenog vremena od tri minuta, iskoristio na to da replicira na prethodno izlaganje Borisa Tadića, pokušavajući da rasvetli sporne tačke pitanja broj 5, koje se odnosilo na korupciju. Tek od polovine dozvoljenog vremena posvetio se odgovaranju na postavljeno pitanje vezano za bezbednost, pri čemu je istakao, da Srbija neće koristiti više vojsku za ratovanje, te da treba, po pitanju bezbednosti, preventivno delovati. Spomenuo je i veliki broj mladih koji odlaze iz zemlje, kao i nezadovoljstvo ratnih vojnih invalida, te da je problem bezbednosti više unutrašnje pitanje nego spoljašnje.
Prvo pravo na repliku iskoristio je Boris Tadić da kaže kako se mora vratiti na prošlost i na vreme kada je Tomislav Nikolić bio u vladajućoj strukturi, jer su svi nasleđeni problemi upravo iz tog vremena. Istikao je da su Demokratska stranka i sadašnja vladajuća garnitura, obezbedile stanove socijalno ugroženim vojnim penzionerima i invalidima. Spomenuo je i advokata Joce Amsterdama gospodina Cvijana kao veoma bliskog Srpskoj naprednoj stranci, a koji je bio član predsedništva Demokratske stranke i koji nije pobegao sa tog mesta kako tvrdi, već je bio izbačen, jer kao advokat nije izvršio zadatke po pitanju reforme pravosuđa.
Tomislav Nikolić se u replici osvrnuo na gospodina Cvijana, ističući da Boris Tadić svojim izlaganjem urušava ugled čitave advokatske branše. Istakao je princip po kome se svako smatra nevinim dok se ne dokaže suprotno, kao i da se sudski sporovi vrlo često odugovlače kako se ne bi otkrili pravi nalogodavci, koji imaju uporište u državnim strukturama i institucijama sistema koje je vodila Demokratska stranka, uz prijateljski savet da se, konačno, probudi iz „medveđeg sna“.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 16, po Šopenhaueru, odnosi se na to da u protivnikovom tvrđenju moramo da pronađemo i ukažemo na nešto makar i prividno protivurečno.
- Trik broj 19, po Šopenhaueru, odnosi se na to da, ako protivnik izričito zahteva da kažemo nešto protiv neke tačke njegovog tvrđenja, a mi nemamo ništa odgovarajuće, pomeramo naše primedbe što dalje od tog određenog mesta, ka opštem i tek onda govorimo protiv toga.
- Trik broj 25, po Šopenhaueru, odnosi se na to da postoji veliki broj slučajeva u kojima se može potvrditi neko tvrđenje i onda nalazimo makar jedan slučaj koji tom tvrđenju ne odgovara pa cela konstrukcija pada u vodu. Jedan takav slučaj se zove instanca.
- Trik broj 32, po Šopenhaueru odnosi se na to da protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo ili ga učinimo sumnjivim stavljajući ga u neku omraženu kategoriju.
Boris Tadić se poslužio trikom broj 19, pošto je Tomislav Nikolić zahtevao da mu dokaže kako njegovo tvrđenje da Tadić zapostavlja ratne vojne invalide, nije tačno. Boris Tadić nije imao adekvatan argument jer je, opšte poznata činjenica, da je bilo samoubistava vojnih lica. Pomerio je tačku svog izlaganja sa tog jednog konkretnog slučaja, ka opštem navodeći broj stanova i sačuvanih radnih mesta i obezbeđenih penzija.
Tomislav Nikolić je upotrebio nekoliko trikova, od kojih je prvi trik broj 16, kada njegovo tvrđenje da se brinu o bivšim i sadašnjim pripadnicima vojske, opovrgao i našao medijski poznat slučaj, koji je protivrečan tome i odnosi se na samoubistvo pripadnika vojnih snaga u samačkom hotelu. Na isti slučaj se odnosi trik broj 25, kada je ponavljanjem tog slučaja, opovrgao Tadićevu izjavu vezanu za brigu o pripadnicima oružanih snaga. Na kraju, upotrebio je i trik broj 32 u kome se navodi Tadićevo tvrđenje o saradnji advokata Joce Amsterdama sa Srpskom naprednom strankom, gde ga Tomislav Nikolić pobija kratkim postupkom. Znajući koliki otpor auditorijum ima prema saradnji pravosudnih organa i državnih institucija sa ljudima sumnjivih biografija, Tomislav Nikolić je izneo da je gospodin Cvijan pobegao iz pravosuđa, ne zbog toga što nije bio sposoban, nego zato što nije hteo da sarađuje sa kriminogenim strukturama iz vlasti.
7. Šta ćete menjati u socijalnoj politici, obrzovanju i po pitanju perspektive mladih?
Na ovo pitanje prvi je odgovarao predsednički kandidat Tomislav Nikolić izjavivši da je Boris Tadić već duži niz godina na čelnim funkcijama u vlasti, te da je imao dovoljno vremena da preokrene propadajuću državu, ali da je ovo, kako sada živimo, posledica njegove vladavine i direktno ga optužio da snosi odgovornost za stanje u društvu. Nikolić je u daljem izlaganju naveo da je Boris Tadić izgubio osećaj za realnost. U prethodnim pitanjima Boris Tadić je naglašavao kako su postignuti veliki uspesi po pitanju saradnje sa Evropskom unijom, kako su ukinute vize, pa je baš taj podatak Tomislav Nikolić iskoristio da naglasi kako visokoobrazovani mladi ljudi sada imaju priliku da odu iz zemlje, ali da je to put u jednom pravcu. Naveo je kako, niti mladi mogu da se zaposle, niti stari mogu da se leče, što je sve posledica velike socijalne nesigurnosti prouzrokovane lošim vođenjem države.
Boris Tadić je u svom izlaganju ponavljao, uopšteno, kako sve zemlje moraju da ulažu u nauku, a da je Srbija po tom pitanju napredovala i uložila znatna sredstva za izgradnju tehnološkog parka. Spomenuo je i da je potrebno nastaviti reformu obrazovanja, izjavivši da saoseća sa studentima i đacima, kao i sa obrazovnim kadrom. Pred kraj izlaganja rekao je kako su za najdarovitije studente, obezbeđene stipendije, čak i za obrazovanje u inostranstvu. U prilog tvrdnji da su stvoreni uslovi za povratak visokoobrazovanih kadrova i povoljne klime za razvitak nauke, spomenuo je doktora Miodraga Stojkovića, koji je auditorijumu poznat kao neko ko se bavio problemom vantelesne oplodnje i sterilitetom.
Pravo na repliku prvi je koristio Tomislav Nikolić koji je skrenuo pažnju Borisu Tadiću da navođenje jednog naučnika ne treba da bude stranačko svojatanje, već da nauka pripada svima, a ne samo Demokratskoj stranci. Rekao je još svom protivkandidatu da su virtualna stvarnost i prošlost jedno, a realni život nešto sasvim drugo.
Boris Tadić je u svojoj replici rekao da genetičar Miodrag Stojković, nije član Demokratske stranke, već da je samo neko ko deli viziju razvoja Srbije. Što se tiče Nikolićeve izjave koje se tiču uživanja Borisa Tadića u svojoj stvarnosti, odgovorio mu je da predsednik nije tu da uživa, nego da vodi zemlju i da mnogo radi, kao što on sam radi i na Univerzitetu te da je stalno u kontaktu sa mladima kako iz zemlje tako i iz inostranstva.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 6, po Šopenhaueru, odnosi se na to da izvedemo prikriveno ponavljanje principa, pri tom ono što ponavljamo ili ističemo nazivamo drugim imenom ili zamenjivim pojmom.
- Trik broj 8, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba da iznerviramo protivnika da pobesni, jer mu je u takvom stanju sužena moć rasuđivanja. Do besa se dovodi tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu ili se neprijatno ponašamo.
- Trik broj 16, po Šopenhaueru, odnosi se na to da u protivnikovom tvrđenju moramo da pronađemo i ukažemo na nešto makar i prividno protivurečno.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba pronaći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšteprihvaćene predrasude.
- Trik broj 36, po Šopenhaueru, odnosi se na zbunjivanje protivnika korišćenjem besmislene bujice reči i nabrajanjem podataka.
Tomislav Nikolić je kod spominjanja odlazaka mladih i mogućnosti dobijanja viza, iskoristio trik broj 16, navodeći da je to odlazak u jednom pravcu, odnosno iskoristio kao protivurečnost stav Borisa Tadića, koji saradnju sa Evropskom unijom spominje kao uspeh njegove politike i prednost. Korišćen je i trik broj 8, kada je pokušao da naljuti Borisa Tadića, podsećajući ga da živi u virtualnoj realnosti, na veoma podrugljiv način.
Boris Tadić se u svom izlaganju i replici koristio trikom broj 6, koji se odnosi na to kada je probleme mladih nazvao drugim terminom i iskoristio reč – izazov. Pokušavao je da zaseni protivnika, a i audiorijum, bujicom reči, navodeći broj stipendija, broj dodeljenih stanova mladim obrazovanim kadrovima, kao i nabrajanje na kojim je sve univerzitetima susretao srpske intelektualce, koji su devedesetih godina prošlog veka napustili zemlju, što predstavlja upotrebu trika 36. Da bi potkrepio napore koje dotadašnja vlada uložila u razvoj nauke, kroz saradnju sa poznatim stručnjacima, koristio je trik broj 30 pozivajući se na autoritet Miodraga Stojkovića.
8. Evrointegracije – gde su Vam dokazi da ćete Srbiju uvesti tamo pre nego vaš protivkandidat?
Prvi na ovo pitanje odgovorio je predsednički kandidat Boris Tadić, navodeći da su odnosi sa Evropskom unijom na najvišem mogućem nivou. U svom izlaganju vratio se na prošlost, navodeći da je i na prethodnim izborima Tomislav Nikolić pretendovao na mesto predsednika Srbije, a njemu i mnogim građanima upućivao pretnje. U daljem izlaganju naveo je kako je stremljenje ka Evropskoj uniji, zapravo, mogućnost za većim brojem radnih mesta. Spomenuo je poznate proizvođače i brendove, ističući to kao veliki uspeh u procesu evrointegracija. Boris Tadić je upozorio na saradnju Srpske napredne stranke i samog Tomislava Nikolića sa Vojislavom Koštunicom, koji se direktno izjašnjava protiv Evropske unije. Time je dao do znanja, da se Tomislav Nikolić, deklarativno, izjašnjava za Evropsku uniju, a praktično sarađuje i dogovara se sa nekim ko nije za Evropsku uniju, čime se naglašava kontradiktornost u vođenju politike, koju je nazvao i opasnom.
Na pitanje voditelja kakvi su argumenti Tomislava Nikolića po pitanju evrointegracija, on je odgovorio da, jedino on ima argumente, te kako su bivša obećanja Borisa Tadića upućena narodu na prethodnim izborima, potpuno izigrana. Spomenuo je i ličnu žrtvu koju je podneo, zbog toga što je osnovao sopstvenu stranku, koja je smatrala da Srbija treba da ide putem evointegracija. Jedini uslov je bio da Kosovo ostane u granicama Srbije. Ta ista Evropska unija uputila je veliki broj primedbi Borisu Tadiću, Demokratskoj stranci i svim koalicionim partnerima, koji su sačinjavali Vladu i imali većinu u Skupštini Republike Srbije, sa posebnim osvrtom na loše izvršene privatizacije, na medijsku neslobodu i probleme u sprovođenju reforme pravosuđa.
Prvo pravo na repliku imao je predsednički kandidat Boris Tadić koji podsetio Tomislava Nikolića na to za koje sve zakone nije glasao, a Srbiji su išli u prilog, jer su obezbeđivali veći broj radnih mesta i mogućnost za izvoz. Spomenuo je i saradnju sa Haškim tribunalom i rešene probleme vezane za ovu instituciju, koje je Srbija nasledila iz prošlosti.
Tomislav Nikolić se vratio u svojoj replici, na razgovor sa Vojislavom Koštunicom, koji se nije odvijao u pravcu sastavljanja nove Vlade, već je spomenuo saradnju Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, predsednika Liberalno demokratske partije, koji se otvoreno zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije. Na samom kraju svog izlaganja, rekao je i da Boris Tadić zavidi na uspehu Srpske napredne stranke, kao i na tome kako se ona razvila do najveće stranke u Srbiji, ne sporeći da je pitanje Evropske unije svakako jedno od najvažnijih.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 9, po Šopenhaueru, odnosi se na to da pitanja postavljamo bez reda, tako da protivnik ne zna šta hoćemo i ne može ništa da planira i upotrebi protiv nas. Protivnikovi odgovori mogu da se upotrebe i za kontradiktorne zaključke. Slično je kod trika broj 4. kada svoj postupak treba maskirati.
- Trik broj 16, po Šopenhaueru, odnosi se na to da u protivnikovom tvrđenju moramo da pronađemo i ukažemo na nešto makar i prividno protivurečno.
- Trik broj 26, retorsio argumenti, po Šopenhaueru, odnosi se na to da argument koji hoće da upotrebi protivnik okrenemo protiv njega.
- Trik broj 32, po Šopenhaueru, odnosi se na to da protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo ili ga napravimo sumnjivim stavljajući ga u neku omraženu kategoriju.
Boris Tadić je iskoristio trik broj 16 i to u slučaju Nikolićevog deklarativnog tvrđenja da jeste za evrointegracije, ali da ono što čini jeste saradnja sa Vojislavom Koštunicom, što predstavlja direktnu protivurečnost. Pored ovog trika koristio je i trik broj 9, kada je u svom izlaganju iznosio činjenice o saradnji sa Haškim tribunalom i saradnju sa opozicionim liderima, ne bi li Nikolićevu spremnost za saradnju sa svim strankama upotrebio u svrhu donošenja kontradiktornih zaključaka. Time je želeo da maskira svoj postupak kojim je hteo da protivničkog kandidata predstavi kao objektivno neodgovornog, nedoslednog i kontradiktornog.
Tomislav Nikolić je koristio trik broj 26 ili retorsio argumenti kada je Tomislav Nikolić iskoristio argument Borisa Tadića protiv njega. Ovo se odnosi na to što je Boris Tadić zamerao Tomislavu Nikoliću saradnju sa Vojislavom Koštunicom, za koga je poznato da nije za saradnju sa Evropskom unijom, navodeći Tadićevu saradnju sa Čedomirom Jovanovićem koji se zalaže za secesiju Kosova. Ovom primedbom je iskoristio i trik broj 32 kojim je pobio protivnikovo tvrđenje upereno pritiv njega, stavljajući ga u neku omraženu kategoriju, a to je odustajanje države Srbije od jednog dela svoje teritorije, na koju su građani posebno osetljivi.
9. Završna reč predsedničkih kandidata
Prvo pravo na završnu reč iskoristio je predsednički kandidat Tomislav Nikolić, rekavši da on neće pričati bajke kao njegov suparnik, već da gledaoci imaju istorijsku šansu da u drugom krugu izbora promene vlast i prekinu višegodišnju vladavinu Demokratske stranke i Borisa Tadića, jer su za vreme njihove vladavine svi postali taoci tajkuna. Drugi krug glasanja je, po njemu, istorijska šansa da se kazne Boris Tadić i vladajuća koalicija za sve one propuste u vođenju politike koji su zemlju i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu doveli do mesta gde se sada nalazi. U svom izlaganju predsednički kandidat Tomislav Nikolić je, gotovo rezigniranim tonom, podsetio gledaoce na sve predizborne i postizborne laži Borisa Tadića i Demokratske stranke. Osvrnuo se i na spregu tajkuna i vladajuće koalicije, s pozivom da se narod mora osvetiti Borisu Tadiću i svima onima koji su zloubotrebili položaj i bogatili se, tim pre što velika većina ljudi živi lošije nego pre četiri godine, kada je Boris Tadić po drugi put izabran za predsednika Srbije. Ljudi koji su već zauzeli stav i opredelili se da glasaju za Tomislava Nikolića nisu imali sumnje po pitanju njegovih izjava, ali se on u poslednjem govoru obraćao ne samo njima, već i svima onima koji su, možda, i u prethodnim izborima glasali za Demokratsku stranku, ali ih je svakodnevni život demantovao po pitanju njihovog izbora. Upravo njima, uslovno rečeno neopredeljenim biračima, ovaj poslednji govor generisao je već postojeće nezadovoljstvo izazvano pogoršanim uslovima života.
Drugi je, svoju završnu reč, izneo predsednički kandidat Boris Tadić, rekavši da se on neće pozivati na govor mržnje, da je čak spreman da posle izbora pruži ruku Tomislavu Nikoliću, kao i da veruje da su demokratske snage u Srbiji dovoljno jake i da će prevagnuti razum i civilizacijsko-demokratsko nasleđe, koje će zemlju, zajedno sa vladajućom koalicijom, odvesti na put neslućenih perspektiva i razvoja. U svom nastupu obraćao se, prvenstveno, svojim glasačima, odnosno onima koji su u prethodnim predsedničkim izborima glasali za njega, pa je on na osnovu inercije zaključio da će zadržati svoje postojeće glasove, kojima će se priključiti i svi oni potencijalno neopredeljeni koji jesu evropski orjentisani i koji su još uvek uspeli da zadrže isti standard kao pre četiri godine, te kod njih nije došlo do kontrareakcije i okretanje prema programu Srpske napredne stranke, koja je vodila kampanju pod sloganom ,,Pokrenimo Srbiju“. Predsednički kandidat Boris Tadić je promovisao program Demokratske stranke i vodio predsedničku kampanju pod motom ,,Izbor za bolji život“. Građani su se očigledno umorili od njegove priče o svetloj budućnosti, za razliku od onoga što je pričao predsednički kandidat Tomislav Nikolić koji je stalno ponavljao da je građanima sada loše, ali da to može da se promeni.
4. Medijski nastup predsedničkih kandidata
Za samu završnicu predsedničke kampanje iskorišćen je TV duel kandidata, kao poslednji trenutak da se oni obrate javnosti putem medija. „Savremeni pojam javnosti neraskidivo je povezan sa pojmom demokratije“[7] Medijskim nastupom manifestuje se politička i društvena moć i utiče na javno mnjenje koje se na taj način usmerava prema željenom cilju. Kontrolom medija najdirektnije se manipuliše javnim mnjenjem, jer se preko njih plasiraju informacije koje presudno utiču na stavove i mišljenja, a samim tim i na donošenje odluke, u ovom slučaju – za koga glasati. „Najvažniji uslov za funkcionisanje demokratskog javnog mnjenja jeste slobodna cirkulacija informacija, što je mogućno samo tamo gde sredstva informisanja nisu predmet državnog monopola“[8] Iako ne možemo govoriti da su svi mediji deo priče o monopolu na informacije, ipak ne možemo ni reći da su mediji potpuno nezavisni. Postoje značajni uticaji pojedinaca, političkih stranaka i trenutne društveno-političke i socijalne klime. U ovom trenutku, kada se sve institucije sistema urušavaju, kada ne znamo koje su granice Republike Srbije, pod kojim uslovima će funkcionisati privredni sistem zemlje, svaki trenutak gde se političari obraćaju javnosti mora se u potpunosti iskoristiti. Način na koji se predsednički kandidati obraćaju javnosti, odnosno budućim glasačima unapred je planiran. „Profesije u kojima je govor tela najvažniji su oni u kojima postoji komunikacija lice u lice s javnošću.“[9] Upravo zbog ovog razloga ništa nije prepušteno slučaju, od držanja tela, tehnike govora, gestikulacije, pogleda i tona glasa, jer... „istina nije uvek realnost, već ono što ljudi vide kao realnost. Dijalog predstavlja bojno polje u kojem Drugog navodimo na izvesnu perspektivu“[10]
Javno mnjenje kao kategorija je u direktnoj vezi sa vrednostima određenog društva. Njihov odnos je međusobno povezan i direktno utiče na funkcionisanje institucija, a i na opšteprihvaćene stavove u društvu koji na taj način mobilišu motivaciju i ponašanje pojedinaca. Uticajem na javno mnjenje, preko medija, utiče se na vrednosni sistem u društvu ili na ono što se percipira kao vrednost određenog društva, pa se kanalisanjem određenih manipulacija, koje same po sebi ne moraju biti negativne, utiče na transformisanje društvenih vrednosti. Ljudi su neprestano izloženi informacijama skenirajući svoje okruženje. Selekcija informacija vrši se na različitim nivoima. Jedan deo pripada svesnom nivou, a jedan deo nesvesnom, tako da, kada se govori o manipulaciji, možemo više govoriti o nesvesnom nivou, jer tu čovek prima informacije direktno, ne promišljajući o njima, već ih preuzima bez selekcije.
Uloga medija u današnjem društvu trebalo bi da bude takva, da se građanima u dovoljnjoj meri obezbedi relevantna informacija koja bi im omogućavala da na adekvatan način i pravovremeno formiraju sopstveno mišljenje, na osnovu kojeg bi osećali da su integralni deo društva. S obzirom na izloženosti informacijama koja imaju elemente u rasponu od medijskog bombardovanja do potpunog nedostatka tačnih informacija, pojedincu preostaju dve mogućnosti. Jedna od njih je da zauzme skeptičan stav po pitanju svega, a druga mogućnost je nesposobnost da se od obima informacija zauzme bilo kakav stav. Te dve krajnosti su, u stvari, najveća mogućnost manipulacije, tako da svaki pojedinac ima i ličnu odgvornost za prijem i obradu informacija, s obzirom na godine, pol, obrazovanje i lične afinitete. Tek kada se zauzme zlatna sredina po ovom pitanju, možemo govoriti o odgovornom pojedincu i građaninu
5. Biografije predsedničkih kandidata
5.1 Biografija Borisa Tadića
Boris Tadić je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu. Sin je Nevenke Tadić, psihologa i Ljubomira Tadića, filozofa i člana Srpske akademije nauke i umetnosti. Po završenoj osnovnoj školi i gimnaziji, studirao je prava a diplomirao je socijalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao novinar, klinički psiholog, istraživač u naučnim projektima na Institutu za psihologiju, a od 2003. godine bio je predavač politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Član je Demokratske stranke od njenog osnivanja, 1990. godine. Za potpredsednika stranke izabran je 2000. godine. Bio je poslanik Narodne skupštine Republike Srbije i član njenog Veća za nauku i tehnologiju. Na mestu ministra telekomunikacija bio je od 2000. godine u vreme prve demokratske Savezne vlade. Od 2001. bio je savezni poslanik Demokratske stranke u Veću građana i potpredsednik Skupštine SRJ. U vreme savezne vlade bio je predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Za vreme trajanja prve Skupštine Državne zajednice SCG obavljao je funkciju šefa Poslaničkog kluba DOS-a. Od 2003. do 2004. bio je ministar odbrane Srbije i Crne Gore. Za predsednika Republike Srbije prvi put je izabran u junu 2004. godine a drugi put u februaru 2008. godine. Na ovoj funkciji zadržao se do aprila 2012. godine kada je, na sopstvenu inicijativu, skratio mandat da bi se predsednički i parlamentarni izbori održali istovremeno.
Dobitnik je više međunarodnih nagrada kao što su: nagrada švajcarske fondacije „Hans Ringer“ koja se dodeljuje za političku kulturu, nemačka nagrada „Kvadriga“ za vizionarstvo, hrabrost i političku nepokolebljivost 2008, a 2009. godine dodeljen mu je počasni doktorat na Hrišćanskom univerzitetu „Dimitrie Kantemir“, u Bukureštu; 27. marta 2012. godine uručena mu je nagrada Saveta Evrope „Sever-Jug“.
5.2 Biografija Tomislava Nikolića
Tomislav Nikolić je rođen 15. februara 1952. godine u Kragujevcu. Završio je Tehničku školu, građevinski smer, a diplomirao je na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžement u Novom Sadu. Po zvanju je master ekonomije. Zaposlio se 1971. godine u građevinskom preduzeće ,,Žegrap“. Od 1978. godine radi u firmi „22. decembar“, gde je bio šef Odseka za investicije i održavanje. Bio je i tehnički direktor Komunalnog preduzeća u Kragujevcu.
Od Narodne radikalne stranke, gde se Tomislav Nikolić prvi put politički angažovao i mesnih odbora Srpskog četničkog pokreta dr Vojislava Šešelja, nastala je Srpska radikalna stranka 23. februara 1991. godine. U toj stranci je bio na raznim funkcijama sve do 6. septembra 2008. godine, kada je podneo ostavku na sve funkcije i napustio Srpsku radikalnu stranku. Oktrobra 2008. osnovao je Srpsku naprednu stranku, a na Osnivačkoj skupštini izabran je za njenog predsednika.
Tomislav Nikolić je od 1992. godine poslanik u Skupštini Srbije a 1998. godine izabran je za potpredsednika Vlade Srbije. Na tu funkciju podneo je ostavku 14. juna 1999. godine kada je u Skupštini Srbije prihvaćena odluka o dolasku stranih trupa na Kosovo. Ova odluka mu je uvažena 14. avgusta 1999. godine.
Od 1999. godine obavljao je dužnost potpredsednika Savezne vlade. U maju 2007. godine izabran je za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, ali je posle pet dana smenjen glasovima onih koji su ga izabrali. Na predsedničkim izborima 2003. godine dobio je najviše glasova, ali zbog nedovoljne izlaznosti, nije postao predsednik. Na ponovljenim izborima 2004. godine, u drugom krugu je izgubio od Borisa Tadića. Na prethodnim predsedničkim izborima 2008 godine, ponovo gubi od Borisa Tadića, sa malom razlikom u broju glasova.
Na poslednjim predsedničkim izborima 2012. godine pobedio je Borisa Tadića u drugom krugu i tako postao predsednik Republike Srbije.
6. Politički odnosi predsedničkih kandidata Borisa Tadića i Tomislava Nikolića u periodu od 2004.-2012. godine
Politički odnos predsedničkih kandidata nije se bitno izmenio u periodu od 2004. do 2012. godine. On je sve vreme bio obeležen stavom da je svaki od tih izbornih krugova u stvari „hamletovski izbor“, biti ili ne biti.
Još je u izbornoj kampanji 2004. godine predsednički kandidat Boris Tadić, govorio da postoje samo dve opcije: ili on ili Nikolić. Opredeljujući se za jednu ili drugu političku opciju, narod se, po njegovoj izjavi, opredeljuje za budućnost zemlje, a svaki od lidera za svoju političku budućnost. Po njemu nije bilo srednjih rešenja. Odgovornost je preneo na birače, smatrajući da to nisu rutinski izbori, nego da se na taj način određuje kako će nas tretirati međunarodna javnost. Demokratska strana, na čelu sa Borisom Tadićem predsedničku kampanju i zbore 2004. godine vodila je pod sloganom „Samo napred“, aludirajući na to da ostavljamo prošlost iza sebe, da se okrećemo budućnosti i potpuno novim mogućnostima. Tomislav Nikolić je 2004. godine bio potpredsednik Srpske radikalne stranke, koja je svoju kampanju vodila pod sloganom „Radikalno“ . Još tada je pozivao Borisa Tadića na TV duel da bi konačno izašle na videlo političke i državničke sposobnosti oba kandidata, kao i da bi narod mogao da uvidi ko laže, a ko ne laže. Smatrao je da će se na taj način pošteni ljudi Srbije moći da se opredele – ko je na strani kriminala, a ko ne, istovremeno optužujući predsedničkog kandidata Borisa Tadića da je medijsku mašineriju stavio u svoju službu. U njihovom TV duelu 2004. godine predsednički kandidat Boris Tadić je izjavio: „Nikolić će pokušati da pokaže svoje evropsko lice, a u stvari će pokazati radikalno lice. Ponovo će da me napadne po sistemu „Balkanskog špijuna“ i da me zaspe gomilom optužbi.“[11] Na to mu je predsednički kandidat Tomislav Nikolić odgovorio: ,,Biću spreman, sam se pripremam na osnovu dokumentacije od eksperata. Nemam nikakav štab koji bi me pripremao i neću da vežbam TV duel. Pokušaću da taj TV duel liči na mene.“[12] Već tada je naglašavao da, ukoliko Boris Tadić ostane na vlasti u dva mandata, odnosno do 2014. godine, Srbija ni tada neće ući u Evropsku uniju. Na izborima održanim 27.06.2004. godine, Boris Tadić je postao predsednik Republike Srbije, osvojivši 53,4% glasova, a njegov protivkandidat Tomislav Nikolić 45,4% glasova.
Na predsedničkim izborima 2008. godine predsednički kandidat Tomislav Nikolić je izneo stav da Srbija želi promene i da je agresija njegovog protivkandidata Boris Tadića, znak njegove slabosti i lažnog optimizma. I tada mu je zamerao da vodi „prljavu kampanju“. „U lecima koji su deljeni po Novom Sadu, između slike Hitlera i Staljina je stavljena i moja slika, sa natpisom „Nešto između“.“[13]
Boris Tadić se u svojim medijskim nastupima i 2008. godine obraćao građanima rečima da razume težinu situacije i njihovu potrebu da žive bolje. I tada se zalagao za evropski put Srbije, koji će dovesti do novih investicija, zapošljavanja mladih i obrazovanih kadrova, do podele besplatnih akcija javnih preduzeća, ulaganja u obrazovanje i školstvo, kao i socijalnu i zdravstvenu sigurnost penzionera. U drugom krugu predsedničkih izbora koji je održan 03.02. 2008. godine, predsednički kandidat Boris Tadić osvojio je 50,5% glasova, a predsednički kandidat Tomislav Nikolić 47,7% glasova.
Na osnovu predizbornih kampanja, koje su održane 2004, kao i 2008. i 2012. godine, možemo zaključiti da je sukob ostao na istom nivou, da je medijska borba bila nemilosrdna i da su se koristila sva moguća sretstva u korist negativne kampanje protivkandidata.
Demokratska stranka je i dalje bila naglašeno evropski orjentisana i upravo se obraćala tom delu populacije, dok je Srpska napredna stranka, od momenta kada se odvojila od Srpske radikalne stranke, ublažila svoju retoriku, prilagodila medijski nastup onom delu populacije koja je umereno evropski nastrojena, ne zanemarijući svoj odnos sa svima onima koji mogu da doprinesu ekonomskom prosperitetu zemlje, s posebnim naglaskom na Rusiju. Na taj način su zadovoljili i deo biračkog tela koje je evropski orjenisan, ali i sve one koji su za čvršću saradnju pravoslavnih naroda.
----------------------------------------------------------------
[1]Vujaklija, Milan: „Leksikon stranih reči i izraza“; „Prosveta“, Beograd; 1975. str. 226.
[2] Šopenhauer, Artur: „ Eristička dijalektika ili umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad; 1985. str. 33.
[3] Ibid, str. 35.
[4] Videti: Makijaveli, Nikolo: ,,Vladar“; u poglavljima: ,,O novim vladarima koji se zadobijaju sopstvenim oružjem i hrabrošću“ (str. 33-38) i „O građanskoj vladavini“ (str. 54-58); Grafički atelje „Dereta“ - štampano prema izdanju iz 1964. godine IP ,,Rad“, Beograd; 2002.
[5] Ibid, str. 36.
[6] Ibid, str. 43.
[7] Tomić, Zorica: „Komunikacija i javnost“; „Čigoja štampa“, Beograd; 2004. str. 90.
[8] Veinrajt R. Gordon: „Govor tela“; „Plavo slovo“, Beograd; str. 125.
[9] Ibid; str.139.
[10] Ibid, str.185.
[11] Preuzeto sa linka http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-prvi-put-2004/, dana 08. 09. 2012. godine.
[12] Preuzeto sa linka http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-prvi-put-2004/, dana 08. 09. 2012. godine.
[13] Preuzeto sa linka,http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-drugi-put-2008/ , dana 09. 09. 2012. godine.
1. UVOD U ERISTIČKU DIJALEKTIKU..............................................................................2
2. PRAVILA PREDIZBORNOG TV DUELA........................................................................7
3. TOK TV DEBATE PREDSEDNIČKIH KANDIDATA......................................................9
4. MEDIJSKI NASTUP PREDSEDNIČKIH KANDIDATA............................................ 34
5. BIOGRAFIJE PREDSEDNIČKIH KANDIDATA........................................................ 36
5.1 Biografija predsedničkog kandidata Borisa Tadića......................................................37
5.2 Biografija predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića..............................................38
6. POLITIČKI ODNOSI PREDSEDNIČKIH KANDIDATA BORISA TADIĆA I TOMISLAVA NIKOLIĆA U PERIODU OD 2004. DO 2012. GODINE....................40
7. ZAKLJUČAK......................................................................................................................43
8. DODATAK (REZULTATI PARLAMENTARNIH IZBORA 2012. GODINE)..........45
9. LITERATURA.......................................................................................................................47
1. Uvod u erističku dijalektiku
Kada govorimo o dijalogu, pre svega mislimo o predstavljanju istine na takav način, da onaj drugi subjekt percipira naš iskaz jednako kao i mi. To vrlo često nije istina, zato što se ili ne poštuje sagovornik ili ne poštuje istina. Ono što mi u dijalogu u suštini pokušavamo jeste da uverimo druge da smo mi u pravu. „Dijalektika je veština razgovaranja bilo sa drugima ili sa samim sobom, veština naučnog raspravljanja, diskutovanja, dosetljivosti i doskočivosti u govoru. To je veština o kretanju mišljenja kroz protivrečnosti koje se, u toku mišljenja, ponovo ukidaju. To je okretnost i veština u govoru koja logički pogrešne zaključke ume da naoko prikaže kao tačne. Prema tome dijalektičar je veštak u govoru i raspravljanju, veštak u mišljenju, učeni kavgadžija.“[1]
Prema ovoj definiciji veština, umeće vođenja rasprave je nešto što ima svoje zakonitosti i principe, nezavisno od teme o kojoj se raspravlja. Kao i svaka veština i veština raspravljanja se može naučiti i uvežbati. Prolazeći kroz faze obuke u raspravljanju, svaki pojedinac, sa više ili manje talenta, može vremenom da nauči te principe i da ih u samoj raspravi, sa više ili manje uspešnosti sprovede. Cilj svake rasprave u duhu erističke dijalektike jeste da se bude u pravu, a ne da se dođe do istine. Uostalom, kako kaže i sam Šopenhauer: „Eristička dijalektika je umeće vođenja prepirke, i to prepirke da se uvek bude u pravu, dakle per fas et nefas (dopuštenim i nedopuštenim sredstvima). U samoj stvari se objective može biti u pravu, a da se pri tome u očima prisutnih, i šta više u sopstvenim, ne bude bude u pravu.“[2]
Za predmet rasprave može se uzeti bilo šta, nevažno da li je u pitanju činjenica ili sopstveno viđenje iste. Čak i da je predmet rasprave činjenica, eristička dijalektika bavi se načinom kako da se onaj drugi, s kojim se raspravljamo, a i slušaoci koji prate tok i rezultat rasprave, ubede da je naše viđenje teme o kojoj se raspravlja ispravno, odnosno da smo mi u pravu, a onaj drugi nije. To potiče od ljudske osobine koja se zove sujeta ili taština, a koja se posebno odnosi na pitanje našeg intelekta, za koji smo skloni tvrditi da je vrhovni sudija i samim tim uvek u pravu, stavljajući ga pritom na pijedestal nedodirljivosti. Ako iznesemo nešto što je pogrešno ili se snagom argumenata protivnika pokaže kao pogrešno, svim sredstvima pribegavamo, da nađemo prostor u izjavama protivnika, koji ćemo moći iskoristiti za afirmaciju sopstvenih stavova i ubeđenja. Da bi se sujeta i taština mogle ispoljiti, pomaže im lakomislenost, kao i svaka vrsta brzopletosti u verbalnoj komunikaciji. Iznose se stavovi bez promišljanja, pa kada ih protivnik čuje, u prilici je da ih pobije, jer su obično takve brzoplete tvrdnje, nedovoljno argumentovane ili sasvim pogrešne.
U početku verujemo da smo u pravu, ali se može desiti da, snagom agrumenata onog drugog, uvidimo da je naša konstrukcija ,,klimava“ i da se nismo odmah dosetili načina na koji bismo mogli da se odbranimo. Mi se nadamo da je isto tako i protivnikova argumentacija „labava“, pa pokušavamo da razvijemo diskusiju u pravcu koji nama odgovara. Sujeta traži pomoć intelekta, a intelekt se hrani samovoljom i uobraženošću iz koje crpi materijal za dalje raspravljanje. ,,Na taj način se uzajamno potpomažu slabost našeg intelekta i izvitoperenost naše volje.“[3]
Još je Makijaveli savetovao, da se iskoristi svaki trenutak slabosti onog drugog, računajući na to da će on pratiti svaki trenutak naše slabosti i iskoristiti je.[4] Pošto u svetu ne vlada istinoljubivost i pravdoljubivost, a pogotovo ne vernost i čestitost, onda su sva sredstva „dozvoljena ili nedozvoljena“, kako bi rekao Šopenhauer per fas et nefas. „Dozvolite da budete pobijeni, da vas zbune nečim što je naizgled argument, gde ste zapravo u pravu ili obratno, često se događa. Onaj koji izađe kao pobednik iz prepirke često ima da zahvali ne samo tačnosti svoje moći suđenja pri zlaganju tvrđenja, nego u većoj meri lukavosti i sposobnostima kojima se branio“[5]
Suština erističke dijalektike je da se veština raspravljanja bavi, ne iznalaženjem načina da se dođe do istine kroz dijalog, već traga za sredstvima koja koristimo kako bi se naša lična tvrđenja, nezavisno od toga da li mi u njih verujemo ili ne, predstavila na najbolji mogući način, tako da izgledaju kao da su istinita. Rasprava, bar u početku, počinje tako da i jedna i druga strana misle ili veruju da su u pravu ili bar pokušvaju da ostave takav utisak. Kako se prepirka razvija i kako se iznalaze sve novi i novi argumenti i kontraargumenti, tako svaki od učesnika, makar u jednom trenutku, posumnja u to da li je u pravu. Tada na scenu stupaju i prirodno urođene veštine, ali i određeni sistem pravila i zakonitosti, koji se mogu primeniti da se pokaže ili potvrdi istina, ili pak ono što mi želimo da predstavimo kao istinu.
Po Šopenhauerovoj „Erističkoj dijalektici“ prvo moramo da uvidimo suštinu teze u prepirci. Ako želimo da je pobijemo, postoje dva modusa i dva metoda. Kod modusa razlikujemo pobijanje tvrđenja, kada ono nije u saglasnosti sa objektivnom istinom (ad rem) ili kad nije u saglasnosti sa subjektivnom istinom (ad hominem).
Kod metoda razlikujemo direktno pobijanje i indirektno. Direktno pobijanje napada izloženu tezu u njenim osnovama, te na taj način pokazujemo da su protivnikovi razlozi pogrešni ili da priznajemo njegove razloge, ali dokazujemo da razlozi ne potiču od pravog uzroka njegovog tvrđenja. Ovde se, u stvari, suprotstavljamo načinu ili formi koju je protivnik izabrao za zaključak. U indirektnom pobijanju upotrebljavamo apagogu, odnosno onaj oblik pobijanja koji dokazuje tačnost jednog tvrđenja, prikazivanjem nemogućnosti, netačnosti ili pogrešnosti tvrđenja koje ga negira. Kod instance, kao još jednog oblika indirektnog pobijanja, pobija se protivnikova teza na osnovu pojedinačnih slučajeva koji su povezani sa tvrđenjem protivnika i na taj način se dokazuje da tvrđenje nema važnosti.
Koliko god da protivnici traže kod onog drugog grešku, nelogičnost ili nedoslednost u sistemu, moramo se složiti da rasprave ne bi ni bilo, kada se dve suprotstavljene strane, bar u početku, ne bi oko nečega složile. ,,Inače, čovek mora pri svakom dijalogu ili tvrđenju uopšte da bude saglasan sa nečim, iz čega se kao princip može prosuđivati o sledećem pitanju: contra negantem principia non est disputandum (s nekim ko negira početna tvrđenja ne može se raspravljati).“[6]
2. Pravila predizbornog TV duela
Dana 16. 05. 2012. godine na RTS-u održan je u emisiji ,,Reč na reč“, TV duel između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, pred drugi krug predsedničkih izbora.
U uvodnom delu, voditelj Zoran Stanojević, pozdravio je oba kandidata i upoznao auditorijum sa pravilima po kojima će biti vođena debata, a u skladu sa protokolom koji su potpisala oba predsednička kandidata. Redosled izlaganja je određen žrebom. Predviđeno je da se debata odvija kroz osam tema-pitanja, gde svaki od kandidata ima po tri minuta za odgovor na pitanje, odnosno po jedan minut za repliku. Na samom kraju debate svaki od kandidata ima po devedeset sekundi za završno izlaganje. Pitanja su postavljana po sledećem redu:
1. Obojica vidite Srbiju u budućnosti bolju nego danas, na koji način mislite da je promenite?
2. Spoljna politika – Koja su partnerstva u svetu, pogotovo u regionu, ključna za Srbiju i šta ćete lično učiniti da ih dalje razvijete?
3. Kakve izazove očekujete po pitanju Kosova i Metohije i kako na njih mislite reagujete?
4. Najveći problem Srbije, po mišljenju građana, je velika nezaposlenost koja je posledica dugoročnih ekonomskih problema. Kakvo rešenje mislite da ponudite?
5. Kako ćete zaustaviti korupciju?
6. Kako biste stepenovali rizike za bezbednost Srbije? Da li je to situacija u svetu, da li je to situacija u regionu, organizovani kriminal ili možda socijalni bunt?
7. Šta ćete menjati u socijalnoj politici, obrazovanju i po pitanju perspektive mladih?
8. Evrointegracije – gde su Vam dokazi da ćete Srbiju uvesti tamo, pre nego Vaš protivkandidat?
3. Tok TV debate predsedničkih kandidata
1. Obojica vidite Srbiju u budućnosti bolju nego danas, na koji način mislite da je promenite?
Prvi je odgovarao Tomislav Nikolić i na postavljeno pitanje obratio se direktno auditorijumu, da mu se pružila šansa da se, konačno, zaustavi vladavina Borisa Tadića i Demokratske stranke, sa molbom da budu kažnjeni, jer bi sledeće četiri godine njihove vladavine bilo previše za svaku zemlju, a pogotovo za napaćenu Srbiju. Pozivao se i na istoriju i na cara Lazara, koristeći nacionalni mit i ono što je u duhovnom biću Srbije, svetinja nad svetinjama, a to je mit o Kosovu. Na kraju izlaganja, kao ekonomsku temu, izneo je samo tvrđenje Borisa Tadića, od pre četiri godine, kada je građanima Srbije obećao besplatne akcije, veliki broj novih radnih mesta, sigurne penzije i plate najveće u regionu.
Predsednički kandidat, Boris Tadić je na postavljeno pitanje o budućnosti Srbije odgovorio, da je on za borbu ideja, a ne ljudi, pozivajući se na prošlost i greške koje su činjenje u vreme kada je Tomislav Nikolić bio delo vladajuće garniture, izazivajući emotivne reakcije ljudi, spominjajući bombe, spasavanje glave i nestabilnost u regionu. Na izjavu Tomislava Nikolića, da je bilo izborne krađe, on odgovara da su to ,,neutemeljene laži“, pozivajući se na autoritet Međunarodnog suda u Strazburu. Što se tiče vraćanja na prošlost, spomenuo je Vojislava Koštunicu, koji se ne zalaže za saradnju sa Evropom i koji je, po njegovom mišljenju, taj koji vezuje Nikolića za prošlost.
U dodatku Tomislav Nikolić odbija svaku odgovornost, spominjući ponovo, da je Boris Tadić čovek prošlosti, a da on hoće da se bavi sadašnošću i budućnošću. Spominje ličnu prošlost Borisa Tadića, iz vremena studentskih dana, kada je, kao student psihologije, pravio edukativne igračke za decu. Priznao je da je imao razgovore sa Vojislavom Koštunicom i zahvalio mu se za pruženu podršku u izbornoj kampanji.
Replika Borisa Tadića je bilo prihvatanje svoje prošlosti kao komparativne prednosti, navodeći, kako je bio zanatlija, radnik, profesor, ministar i poslanik. Ovo je izneo kao svoju prednost, jer je u stanju da odgovori na širok dijapazon zahteva, koja su različita zanimanja postavljala pred njega.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 8, po Šopenhaueru, se odnosi na to da treba da iznerviramo protivnika da pobesni, jer mu je takvom stanju sužena moć rasuđivanja. Do besa se dovodi tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu ili se neprijatno ponašamo.
- Trik broj 11, po Šopenhaueru, odnosi se na to da, ako protivnik u fazi zaključivanja prihvati pojedinačne slučajeve, smatra da se prihvata i opšte, odnosno, ono što se podrazumeva za pojedinačno, podrazumeva se i za opšte, kako za sagovornike tako i za gledaoce.
Tomislav Nikolić je koristio trik broj 8, kada je smišljeno iznervirao protivnika da pobesni i to u slučaju kada je spominjao njegov lični život i ono čime se on bavio u svojoj prošlosti.
Boris Tadić je upotrebio trik broj 11, kao odgovor na Nikolićevo tvrđenje da je Srbija doživela ekonomski kolaps, proširujući tezu ka opštoj teškoj situaciji u Evropi, a i kolaps koji je doživela svetska privreda. To je i za njega i za gledaoce opšte poznata činjenica i nešto što se podrazumeva.
2. Spoljna politika – Koja su partnerstva u svetu, a pogotovo u regionu, ključna za Srbiju i šta ćete lično učiniti da ih dalje razvijete?
Povodom ovog pitanja, Boris Tadić je izjavio, da je Srbija postigla veliki uspeh na međunarodnom planu, da je faktor stabilnosti u regionu, kao i da je uspela da povrati međunarodni kredibilitet, koji godinama pre toga nije imala i ukazao, da bi svaka promena tog trasiranog puta, koja je nastupila od 5. oktobra 2000. godine, bila pogubna za Srbiju i njene građane. Istakao je da Srbija širi svoj međunarodni uticaj, nabrajajući redom, sa kojim je sve zemljama uspela da ostvari ekonomsku saradnju. Pri izlaganju, u više navrata, spominje saradnju u oblasti razvijanja solarne energije, izgradnje mostova, metroa, puteva, transfera tehologije čak i stipendija za studente iz nesvrstanih zemalja. U bujici reči spominjao je Kinu, Azerbejdžan, Evropsku Uniju i Pokret nesvrstanih.
Izlaganje Tomislava Nikolića na temu spoljne politike, baziralo se povratkom na ekonomska pitanja, spominjujući da je Srbija politički jaka, onoliko koliko je ekonomski jaka, istovremeno prebacujući Borisu Tadiću, kako ta njegova putovanja nisu poslužila Srbiji na adekvatan način. Jednosmerna spoljna politika, otvorena samo ka Evropskoj uniji, Srbiji dugoročno ne može ništa dobro doneti, već se moramo okrenuti i Istoku i Zapadu, te da naši veoma bliski partneri, kao što je Rusija, ne znaju šta mi u stvari hoćemo. Istu situaciju imamo i u regionalnoj saradnji. Naglasak Nikolićevog izlaganja bio je na lutanju u spoljnoj politici.
Replika Borisa Tadića odnosila se na upućivanje i objašnjavanje auditorijumu kako Tomislav Nikolić ne zna procedure u međunarodnim odnosima. Pokušavao je da opovrgne argument Tomislava Nikolića kako nije uspostavljena puna saradnja sa Rusijom, direktno se pozivajući na kontakte sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom.
Odgovor Tomislava Nikolića, na ovakvu primedbu Borisa Tadića, odnosio se na to da li je gospodin Jeremić sposoban ili nije da odgovori zahtevima funkcija u Ujedinjenim nacijama. Takođe se pozvao na to da je Srpska napredna stranka uspela da napravi kontakte i ostvari saradnju sa Jedinstvenom Rusijom i Vladimirom Vladimirovičem Putinom, a da Demokratska stranka to nije bila u stanju.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 26, retorsio argumenti, po Šopenhaueru, odnosi se na to da argument koji hoće da upotrebi protivnik okrenemo protiv njega.
- Trik broj 28, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada se obrazovani spore pred neobrazovanima treba napraviti neku primedbu kojom karikiramo protivnikovo tvrđenje. Da bi ublažio dejstvo primedbe, protivnik bi morao dugo da objašnjava svoj stav, a za to auditorijum nema strpljenja.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba naći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšte prihvaćene predrasude.
- Trik broj 36, po Šopenhaueru, odnosi se na zbunjivanje protivnika korišćenjem besmislene bujice reči i nabrajanjem podataka.
- Trik broj 38, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada primetimo da je protivnik nadmoćniji treba preći na nivo ličnog i vređati ga. Napadamo njegovu ličnost, on se onda uzbudi i brani se.
Boris Tadić se poslužio trikom broj 36 kada je pokušavao da zaseni protivnika bujicom reči, odnosno nabrajanjem svih ekonomskih aspekata saradnje sa različitim državama.
Pored ovog trika upotrebio je i trik broj 28, kada se obrazovani spore pred neobrazovanima, koji se odnosi na davanje podrške Vuku Jeremiću, od strane Borisa Tadića. Običan svet ne zna za procedure, pa se to kao argument, u svakom slučaju, može iskoristiti kao sopstvena prednost. I jedan i drugi kandidat su upotrebili trik broj 30 koji se odnosi na pozivanje na autoritet predsednika Ruske Federacije, računajući na to da je Srbija tradicionalno okrenuta Rusiji zahvaljujući istoriji i religiji.
Tomislav Nikolić je upotrebio prvo trik 26 – retorsio argumenti – odnosno sposobnost da argument koji je protivnik iskoristio okrenemo protiv njega. Ovo se odnosi na to kada je Boris Tadić izneo da je dao podršku Vuku Jeremiću za kandidaturu u Ujedinjenim Nacijama, koju je Tomislav Nikolić iskoristio kao argument protiv Borisa Tadića, rekavši da je jadan čovek kojem on pomaže, istovremeno koristeći i trik 38, kada se ide na nivo ličnog i vređanje integriteta ličnosti.
3. Kakve izazove očekujete po pitanju Kosova i Metohije i kako na njih mislite da reagujete?
Na pitanje vezano za Kosovo i Metohiju, Tomislav Nikolić je odgovorio da gospodin Boris Tadić, verovatno, nije dobro pročitao Preambulu Ustava Republike Srbije, jer da jeste, morao bi da vidi, da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Zamerio je Borisu Tadiću i podsetio ga, da je u vreme njegovog mandata proglašena nezavisnost Kosova i da kao predsednik države nije pristajao na saradnju sa ostalim strankama, po pitanju konsenzusa vezanih za problem Kosova. Podsetio ga je da je Srpska napredna stranka dala incijativu da se Predlog o pitanju statusa Kosova, preda Međunarodnom sudu pravde na razmatranje, istovremeno mu zamerajući što do toga nije došlo.
Izlaganje Borisa Tadića je, pre svega, obuhvatalo nabrajanje onoga što je postignuto na Kosovu i Metohiji, od vremena kad je on postao predsednik, istovremeno naglašavajući svoju miroljubivu politiku i saradnju sa međunarodnim institucijama, kao i čuvanje postojećih institucija Republike Srbije na Kosovu. Iskoristio je vreme i da napadne Tomislava Nikolića kako je odustao od saradnje sa Evropskom unijom, nakon razgovora sa Vojislavom Koštunicom. Podsetio ga je da se nedavno zalagao za proterivanje Albanaca preko Prokletija i da nema plan za rešenje krize u ovom delu Srbije.
U replici Tomislav Nikolić se ponovo osvrnuo na predizborna obećanja Borisa Tadića, rekavši mu, u više navrata, da Boris Tadić govori laži i to povišenim tonom. Podsetio ga je i na delove Rezolucije 1244, u kojoj su iznete međunarodne obaveze Republike Srbije, a koje, navodno, Boris Tadić nije poštovao. To se prvenstveno odnosi na uspostavljanje carinske kontrole i slanje hiljadu vojnika radi održavanja bezbednosne situacije na visokom nivou. Time je naglasio da i ono, na šta smo imali pravo, međunarodnim ugovorom nije poštovano.
Odgovor Borisa Tadića na ovu izjavu Tomislava Nikolića odnosio se na pristojnost u dijalogu, kao i da je za poštovanje odredbi bio zadužen general Kfor-a i da je, za njegovu informaciju, dobio negativan odgovor. Podsetio je Tomislava Nikolića da je govorio o proterivanju Albanaca u Parlamentu, o čemu postoje i svedoci.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 4, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada želimo da donesemo neki zaključak naše pretpostavke predstavljamo bez reda, da bi prikrili svoju igru kako neko ne bi mogao da predvidi naš zaključak.
- Trik broj 28, po Šopenhaueru, odnosi se na to kada se obrazovani spore pred neobrazovanima pa se napravi neka primedba kojom karikiramo protivnikovo tvrđenje. Da bi ublažio dejstvo primedbe protivnik bi morao dugo da objašnjava svoj stav, a za to auditorijum nema strpljenja.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba naći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšte prihvaćene predrasude.
Ovom prilikom Tomislav Nikolić upotrebio je trik broj 4 kojim je izvukao zaključak da je Boris Tadić nedovoljno kompetentan. Navodio je nepoznavanje teksta Preambule Ustava Republike Srbije, nesprovođenje odredbi Rezolucije 1244, odbijanje da se Međunarodnom sudu da na mišljenje Predlog za rešavanje krize na Kosovu. Na taj način pokušavao je da prikrije svoju igru kojom je hteo da, indirektno, ubedi auditirijum kako je on kompetentan za rešavanje navedenog problema. Pored navedenog trika, poslužio se i trikom broj 30 koji se odnosi na pozivanje na autoritet međunarodnih institucija i međunarodnih sporazuma.
U svom izlaganju Boris Tadić je koristio trik broj 30, pozivajući se na autoritet međunarodne zajednice i institucija. Pored navedenog trika, upotrebio je i trik 28, kada se obrazovani spore pred neobrazovanima ili bar nedovoljno upućenima. To se ogleda u iznošenju preduzetih mera i diplomatskih aktivnosti, za koje auditorijum ima nedovoljnu ili neblagovremenu informaciju.
4. Najveći problem Srbije po mišljenju građana je velika nezaposlenost, koja je posledica dugoročnih ekonomskih problema. Kakvo rešenje mislite da ponudite?
Predsednički kandidat Boris Tadić, umesto odgovora na pitanje, počeo je da nabraja sve strane investitore sa kojima su sklopljeni ekonomski aranžmani, ali i one s kojima se tek razgovaralo o budućim investicijama, predstavljajući i jedne i druge kao već postignut uspeh. Branio je činjenicu o velikom broju nezaposlenih, uticajem globalne ekonomske krize, ne dajući razrešenje postojećeg problema, nego ponavljajući, da i u razvijenijim ekonomijama postoji veća stopa nezaposlenosti nego u Srbiji i da se on, kao predsednik, zalagao za otvaranje svakog radnog mesta, te pošto je i sam bio privrednik, zna koliko je teško zaposliti makar i jednog čoveka.
Tomislav Nikolić je, u okviru ove teme, izjavio da mu je žao što to nije bila vodeća tema debate, ali je to svakako bila tema koju su članovi Srpske napredne stranke smatrali kao najvažniju u poredizbornoj kampanji. Izneo je stav da je „blaćenje“ Srpske napredne stranke bila ideja vodilja u predizbornoj kampanji Demokratske stranke. Govoreći o investicijama, spominjao je kriminal i korupciju, Zakon o javnim nabavkama i velike uštede koje bi se na taj način mogle postići. Kao primer, koji potkrepljuje sumnjive i neproverene investicije, je spomenuo i ugovor sa Fijatom, navodeći da su pojedini delovi ugovora potpuno nepoznati javnosti.
Pravo na repliku dobio je Boris Tadić, koji je opovrgao sve podatke koje je u prethodnoj izjavi dao njegov protivkandidat, a koji se odnose na ugovor sa Fijatom, podaci o broju nezaposlenih i prosečnom iznosu plata i penzija u regionu. Savetovao mu je da se bolje informiše i da se podaci mogu naći u međunarodnoj periodici, pa čak i u dnevnim novinama. Pored ovog „saveta“, podsetio ga je, da je u vreme, kada je Tomislav Nikolić participirao u vlasti, država kasnila u isplati dohodaka 36 meseci, što za vreme vladavine Demokratske stranke nije bio slučaj.
Svoje pravo na repliku Tomislav Nikolić je iskoristio rekavši Borisu Tadiću, ponavljajući mu, da je on čovek iz prošlosti kao i da je iznos PDV-a iz meseca u mesec manji, što znači da privreda sve lošije radi i da država nema odakle da naplati porez. To je po njemu država Borisa Tadića.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 6, po Šopenhaueru, se odnosi na to da izvedemo prikriveno ponavljanje principa, pritom ono što ponavljamo ili ističemo nazivamo drugim imenom ili zamenjivim pojmom.
- Trik broj 26, retorsio argumenti, po Šopenhaueru, se odnosi na to da argument koji hoće da upotrebi protivnik okrenemo protiv njega.
- Trik broj 32, po Šopenhaueru, se odnosi na to da protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo ili ga naparavimo sumnjivim, stavljajući ga u neku omraženu kategoriju.
-Trik broj 38, po Šopenhaueru, se odnosi na to da kada primetimo da je protivnik nadmoćniji, treba preći na nivo ličnog i vređati ga. Napadamo njegovu ličnost, on se onda uzbudi i brani se.
Predsednički kandidat Boris Tadić poslužio se trikom broj 6 koji se odnosi na to, da ono što je pojedinačno sporno, uopšteno se može prihvatiti. Ovaj trik se odnosi na broj izgubljenih radnih mesta koji se objašnjava i definiše opštom krizom, odnosno, da Srbija nije jedina koja je u recesiji. Pored ovog trika koristio je i trik 38, kada se prelazi na nivo ličnog, odnosno praveći ga nesposobnim i neobaveštenim i upućujući ga da čak i u dnevnim novinama može naći potrebne i svima dostupne informaije.
Tomislav Nikolić je upotrebio trik broj 26 – retorsio agumenti, odnosno trik koji koristimo da argument koji koristi protivnik okrenemo protiv njega. To se odnosi na Tadićevo nabrajanje investicija i sklopljenih ugovora, koje Tomislav Nikolić koristi kao primere za mito i korupciju. Pored navedenog trika, koristio je i trik broj 32, koji se odnosi na to da kada protivnik uputi određeno tvrđenje protiv nas, mi ga pobijamo kratkim postupkom, stavljajući ga u neku od omraženih kategorija. Ovo se odnosi na spominjanje Borisa Tadića, u zaostacima kod isplata plata i penzija, dok je Tomislav Nikolić bio član vlade, tako da mu Tomislav Nikolić nije ostao dužan, nego ga je spominjao u kontekstu korupcije kod javnih nabavki i nejasnih odredaba ugovora sa Fijatom.
5. Kako ćete zaustaviti korupciju?
Tomislav Nikolić se, u okviru ove teme, izjasnio da je narodu dosta lažnih obećanja koje je Boris Tadić u prethodnom periodu davao, kao i da su se ljudi umorili od laži. Sam Ustav je definisao da niko ne može imati dve javne funkcije, pa je Tomislav Nikolić, ovim putem iskoristio priliku da zameri Borisu Tadiću, što je pored uloge predsednika Republike Srbije, zadržao i funkciju u Demokratskoj stranci, i da je omogućio svojim partijskim saradnicima određene funkcije, koje nikada ne bi dobili na osnovu sopstvenih zasluga. Oni su te funkcije zloupotrebili, tako da je čak i međunarodna zajednica zatražila preispitivanje 24 privatizacije. Izneo je da su javne nabavke i loše odrađene privatizacije izvor korupcije vladajuće stranke. Na kraju izlaganja izneo je da nijedan od sudskih procesa koji je vezan za ove teme, nije rasvetljen.
Boris Tadić je o rešavanju korupcije izjavio, da se vladajuća koalicija uspešno borila sa kriminalom i korupcijom, pozivajući se na izveštaje Međunarodne agencije za borbu protiv narkotika, koja je, navodno, izjavila da je Srbija šampion u borbi protiv kriminala, ali da se najveća zamerka međunarodne zajednice, u vezi korupcije, odnosi na korupciju u lokalnim samoupravama. Opštine koje navodi kao sporne su Voždovac i Zemun, gde je Srpska napredna stranka vršila vlast u saradnji sa svojim koalicionim partnerima, da su imali mogućnost da, bar na lokalnom nivou, poprave stvari, ali da se to nije desilo. Spomenuo je da je glavni finansijer Srpske napredne stranke čovek koji je uhapšen i koji je kriminalac, da bi odmah u narednoj rečenici spomenuo, da možda i nije njihov finansijer, ali da njemu plaćaju zakup poslovnih prostorija.
Predsednički kandidat Tomislav Nikolić, u okviru svog prava na repliku, izjavio je da Boris Tadić ne poznaje zakon o lokalnoj samoupravi. Što se tiče zloupotreba u gradu, savetovao ga je da se obrati Draganu Đilasu, članu Demokratske stranke i članu najužeg rukovodstva, koji je dozvoljavao pretvaranje jedne kategorije građevinskog zemljišta u drugo.
Repliku na ovu izjavu Tadić je upotrebio da spomene kako se i protiv članova Demokratske stranke vode istrage, da niko nije zaštićen, kao da su sve sporne privatizacije urađene za vreme vlasti Vojislava Koštunice, s kojim Tomislav Nikolić ima veoma blisku saradnju.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 14, po Šopenhaueru, odnosi se na to da kada protivnik odgovori na nekoliko naših postavljenih pitanja, ali ne u korist zaključka koji nama treba, onda mi izvedemo zaključak koji ne može da proizilazi iz toga što je on rekao, a mi ga ipak drsko izložimo kao da jeste pravi dokaz i prekinemo dijalog.
- Trik broj 20, po Šopenhaueru, odnosi se na to da, kada se protivnik složi sa predtvrnjama, a mi sami izvučemo zaključke kakvi nama odgovaraju.
- Trik broj 23, po Šopenhaueru odnosi se na to da razljutimo protivnika tako što ćemo proširivati protivurečnosti, ali ako to protivnik želi da uradi nama, moramo ga vratiti na granicu našeg tvrđenja.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba naći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšte prihvaćene predrasude.
Tomislav Nikolić je upotrebio trik broj 20, kada je priznao da gospodin Stupar, kome plaćaju zakup poslovnog prostora, jeste uhapšen, ali je uhapšen zbog toga što nije pristao da članovi Socijalističke partije Srbije, upropaste Azotaru Pančevo, s čijim je predsednikom gospodin Tadić sedeo u Vladi Srbije. Pored navedenog trika korišćen je i trik broj 30, kada se nalazi autoritet koji protivnik javno respektuje, a u ovom slučaju su to Ustav i međunarodna zajednica.
Boris Tadić je u svom izlaganju i svojoj replici koristio trik broj 14, koji se odnosi na to da mu je protivnik odgovorio na nekoliko postavljenih pitanja, ali zaključak na osnovu njih nije bio kakav mu je trebao, te je prekinuo dijalog time što je ostavio otvoreno pitanje vezano za advokata Joce Amsterdama, koje je smišljeno ostavio za kraj dijaloga, jer protivkandidat nije imao više mogućnost na repliku u okviru ove teme. Koristio je i trik broj 23, pokušavajući da naljuti protivnika tako što je proširivao protivurečnosti koje se odnose na poslovni prostor i razloge hapšenja vlasnika istog prostora. Pošto je bio kraj replike, Tomislav Nikolić nije imao priliku da se vrati na svoja prvobitna tvrđenja.
6. Kako bi ste stepenovali rizike za bezbednost Srbije ? Da li je to situacija u svetu, da li je to situacija u regionu, organizovani kriminal ili možda socijalni bunt?
Boris Tadić je započeo komentar izjavom, da je najveći problem u svetu terorizam, da je drugi problem koji je povezan sa prvim, problem Kosova. Spominjao je i religijski otpor, bilo hrišćanski bilo islamski, te da je on protiv jednog i drugog. Navodio je partnere s kojima Srbija sarađuje po pitanju bezbednosti, ističući da je Srbija dobila međunarodna priznanja za postignute rezultate na tom polju. Pozivao se na autoritet vojske i sistem odbrane ističući zasluge vladajuće koalicije po pitanju profesionalizacije oružanih snaga. Isticao je i odbrambeni potencijal Srbije na tom polju, nabrajajući uspehe u vojno-tehničkoj saradnji sa zemljama poput Alžira i Iraka.
Tomislav Nikolić je polovinu svojeg dozvoljenog vremena od tri minuta, iskoristio na to da replicira na prethodno izlaganje Borisa Tadića, pokušavajući da rasvetli sporne tačke pitanja broj 5, koje se odnosilo na korupciju. Tek od polovine dozvoljenog vremena posvetio se odgovaranju na postavljeno pitanje vezano za bezbednost, pri čemu je istakao, da Srbija neće koristiti više vojsku za ratovanje, te da treba, po pitanju bezbednosti, preventivno delovati. Spomenuo je i veliki broj mladih koji odlaze iz zemlje, kao i nezadovoljstvo ratnih vojnih invalida, te da je problem bezbednosti više unutrašnje pitanje nego spoljašnje.
Prvo pravo na repliku iskoristio je Boris Tadić da kaže kako se mora vratiti na prošlost i na vreme kada je Tomislav Nikolić bio u vladajućoj strukturi, jer su svi nasleđeni problemi upravo iz tog vremena. Istikao je da su Demokratska stranka i sadašnja vladajuća garnitura, obezbedile stanove socijalno ugroženim vojnim penzionerima i invalidima. Spomenuo je i advokata Joce Amsterdama gospodina Cvijana kao veoma bliskog Srpskoj naprednoj stranci, a koji je bio član predsedništva Demokratske stranke i koji nije pobegao sa tog mesta kako tvrdi, već je bio izbačen, jer kao advokat nije izvršio zadatke po pitanju reforme pravosuđa.
Tomislav Nikolić se u replici osvrnuo na gospodina Cvijana, ističući da Boris Tadić svojim izlaganjem urušava ugled čitave advokatske branše. Istakao je princip po kome se svako smatra nevinim dok se ne dokaže suprotno, kao i da se sudski sporovi vrlo često odugovlače kako se ne bi otkrili pravi nalogodavci, koji imaju uporište u državnim strukturama i institucijama sistema koje je vodila Demokratska stranka, uz prijateljski savet da se, konačno, probudi iz „medveđeg sna“.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 16, po Šopenhaueru, odnosi se na to da u protivnikovom tvrđenju moramo da pronađemo i ukažemo na nešto makar i prividno protivurečno.
- Trik broj 19, po Šopenhaueru, odnosi se na to da, ako protivnik izričito zahteva da kažemo nešto protiv neke tačke njegovog tvrđenja, a mi nemamo ništa odgovarajuće, pomeramo naše primedbe što dalje od tog određenog mesta, ka opštem i tek onda govorimo protiv toga.
- Trik broj 25, po Šopenhaueru, odnosi se na to da postoji veliki broj slučajeva u kojima se može potvrditi neko tvrđenje i onda nalazimo makar jedan slučaj koji tom tvrđenju ne odgovara pa cela konstrukcija pada u vodu. Jedan takav slučaj se zove instanca.
- Trik broj 32, po Šopenhaueru odnosi se na to da protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo ili ga učinimo sumnjivim stavljajući ga u neku omraženu kategoriju.
Boris Tadić se poslužio trikom broj 19, pošto je Tomislav Nikolić zahtevao da mu dokaže kako njegovo tvrđenje da Tadić zapostavlja ratne vojne invalide, nije tačno. Boris Tadić nije imao adekvatan argument jer je, opšte poznata činjenica, da je bilo samoubistava vojnih lica. Pomerio je tačku svog izlaganja sa tog jednog konkretnog slučaja, ka opštem navodeći broj stanova i sačuvanih radnih mesta i obezbeđenih penzija.
Tomislav Nikolić je upotrebio nekoliko trikova, od kojih je prvi trik broj 16, kada njegovo tvrđenje da se brinu o bivšim i sadašnjim pripadnicima vojske, opovrgao i našao medijski poznat slučaj, koji je protivrečan tome i odnosi se na samoubistvo pripadnika vojnih snaga u samačkom hotelu. Na isti slučaj se odnosi trik broj 25, kada je ponavljanjem tog slučaja, opovrgao Tadićevu izjavu vezanu za brigu o pripadnicima oružanih snaga. Na kraju, upotrebio je i trik broj 32 u kome se navodi Tadićevo tvrđenje o saradnji advokata Joce Amsterdama sa Srpskom naprednom strankom, gde ga Tomislav Nikolić pobija kratkim postupkom. Znajući koliki otpor auditorijum ima prema saradnji pravosudnih organa i državnih institucija sa ljudima sumnjivih biografija, Tomislav Nikolić je izneo da je gospodin Cvijan pobegao iz pravosuđa, ne zbog toga što nije bio sposoban, nego zato što nije hteo da sarađuje sa kriminogenim strukturama iz vlasti.
7. Šta ćete menjati u socijalnoj politici, obrzovanju i po pitanju perspektive mladih?
Na ovo pitanje prvi je odgovarao predsednički kandidat Tomislav Nikolić izjavivši da je Boris Tadić već duži niz godina na čelnim funkcijama u vlasti, te da je imao dovoljno vremena da preokrene propadajuću državu, ali da je ovo, kako sada živimo, posledica njegove vladavine i direktno ga optužio da snosi odgovornost za stanje u društvu. Nikolić je u daljem izlaganju naveo da je Boris Tadić izgubio osećaj za realnost. U prethodnim pitanjima Boris Tadić je naglašavao kako su postignuti veliki uspesi po pitanju saradnje sa Evropskom unijom, kako su ukinute vize, pa je baš taj podatak Tomislav Nikolić iskoristio da naglasi kako visokoobrazovani mladi ljudi sada imaju priliku da odu iz zemlje, ali da je to put u jednom pravcu. Naveo je kako, niti mladi mogu da se zaposle, niti stari mogu da se leče, što je sve posledica velike socijalne nesigurnosti prouzrokovane lošim vođenjem države.
Boris Tadić je u svom izlaganju ponavljao, uopšteno, kako sve zemlje moraju da ulažu u nauku, a da je Srbija po tom pitanju napredovala i uložila znatna sredstva za izgradnju tehnološkog parka. Spomenuo je i da je potrebno nastaviti reformu obrazovanja, izjavivši da saoseća sa studentima i đacima, kao i sa obrazovnim kadrom. Pred kraj izlaganja rekao je kako su za najdarovitije studente, obezbeđene stipendije, čak i za obrazovanje u inostranstvu. U prilog tvrdnji da su stvoreni uslovi za povratak visokoobrazovanih kadrova i povoljne klime za razvitak nauke, spomenuo je doktora Miodraga Stojkovića, koji je auditorijumu poznat kao neko ko se bavio problemom vantelesne oplodnje i sterilitetom.
Pravo na repliku prvi je koristio Tomislav Nikolić koji je skrenuo pažnju Borisu Tadiću da navođenje jednog naučnika ne treba da bude stranačko svojatanje, već da nauka pripada svima, a ne samo Demokratskoj stranci. Rekao je još svom protivkandidatu da su virtualna stvarnost i prošlost jedno, a realni život nešto sasvim drugo.
Boris Tadić je u svojoj replici rekao da genetičar Miodrag Stojković, nije član Demokratske stranke, već da je samo neko ko deli viziju razvoja Srbije. Što se tiče Nikolićeve izjave koje se tiču uživanja Borisa Tadića u svojoj stvarnosti, odgovorio mu je da predsednik nije tu da uživa, nego da vodi zemlju i da mnogo radi, kao što on sam radi i na Univerzitetu te da je stalno u kontaktu sa mladima kako iz zemlje tako i iz inostranstva.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 6, po Šopenhaueru, odnosi se na to da izvedemo prikriveno ponavljanje principa, pri tom ono što ponavljamo ili ističemo nazivamo drugim imenom ili zamenjivim pojmom.
- Trik broj 8, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba da iznerviramo protivnika da pobesni, jer mu je u takvom stanju sužena moć rasuđivanja. Do besa se dovodi tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu ili se neprijatno ponašamo.
- Trik broj 16, po Šopenhaueru, odnosi se na to da u protivnikovom tvrđenju moramo da pronađemo i ukažemo na nešto makar i prividno protivurečno.
- Trik broj 30, po Šopenhaueru, odnosi se na to da treba pronaći autoritet, makar i prividni, koji protivnik poštuje, a to mogu biti i opšteprihvaćene predrasude.
- Trik broj 36, po Šopenhaueru, odnosi se na zbunjivanje protivnika korišćenjem besmislene bujice reči i nabrajanjem podataka.
Tomislav Nikolić je kod spominjanja odlazaka mladih i mogućnosti dobijanja viza, iskoristio trik broj 16, navodeći da je to odlazak u jednom pravcu, odnosno iskoristio kao protivurečnost stav Borisa Tadića, koji saradnju sa Evropskom unijom spominje kao uspeh njegove politike i prednost. Korišćen je i trik broj 8, kada je pokušao da naljuti Borisa Tadića, podsećajući ga da živi u virtualnoj realnosti, na veoma podrugljiv način.
Boris Tadić se u svom izlaganju i replici koristio trikom broj 6, koji se odnosi na to kada je probleme mladih nazvao drugim terminom i iskoristio reč – izazov. Pokušavao je da zaseni protivnika, a i audiorijum, bujicom reči, navodeći broj stipendija, broj dodeljenih stanova mladim obrazovanim kadrovima, kao i nabrajanje na kojim je sve univerzitetima susretao srpske intelektualce, koji su devedesetih godina prošlog veka napustili zemlju, što predstavlja upotrebu trika 36. Da bi potkrepio napore koje dotadašnja vlada uložila u razvoj nauke, kroz saradnju sa poznatim stručnjacima, koristio je trik broj 30 pozivajući se na autoritet Miodraga Stojkovića.
8. Evrointegracije – gde su Vam dokazi da ćete Srbiju uvesti tamo pre nego vaš protivkandidat?
Prvi na ovo pitanje odgovorio je predsednički kandidat Boris Tadić, navodeći da su odnosi sa Evropskom unijom na najvišem mogućem nivou. U svom izlaganju vratio se na prošlost, navodeći da je i na prethodnim izborima Tomislav Nikolić pretendovao na mesto predsednika Srbije, a njemu i mnogim građanima upućivao pretnje. U daljem izlaganju naveo je kako je stremljenje ka Evropskoj uniji, zapravo, mogućnost za većim brojem radnih mesta. Spomenuo je poznate proizvođače i brendove, ističući to kao veliki uspeh u procesu evrointegracija. Boris Tadić je upozorio na saradnju Srpske napredne stranke i samog Tomislava Nikolića sa Vojislavom Koštunicom, koji se direktno izjašnjava protiv Evropske unije. Time je dao do znanja, da se Tomislav Nikolić, deklarativno, izjašnjava za Evropsku uniju, a praktično sarađuje i dogovara se sa nekim ko nije za Evropsku uniju, čime se naglašava kontradiktornost u vođenju politike, koju je nazvao i opasnom.
Na pitanje voditelja kakvi su argumenti Tomislava Nikolića po pitanju evrointegracija, on je odgovorio da, jedino on ima argumente, te kako su bivša obećanja Borisa Tadića upućena narodu na prethodnim izborima, potpuno izigrana. Spomenuo je i ličnu žrtvu koju je podneo, zbog toga što je osnovao sopstvenu stranku, koja je smatrala da Srbija treba da ide putem evointegracija. Jedini uslov je bio da Kosovo ostane u granicama Srbije. Ta ista Evropska unija uputila je veliki broj primedbi Borisu Tadiću, Demokratskoj stranci i svim koalicionim partnerima, koji su sačinjavali Vladu i imali većinu u Skupštini Republike Srbije, sa posebnim osvrtom na loše izvršene privatizacije, na medijsku neslobodu i probleme u sprovođenju reforme pravosuđa.
Prvo pravo na repliku imao je predsednički kandidat Boris Tadić koji podsetio Tomislava Nikolića na to za koje sve zakone nije glasao, a Srbiji su išli u prilog, jer su obezbeđivali veći broj radnih mesta i mogućnost za izvoz. Spomenuo je i saradnju sa Haškim tribunalom i rešene probleme vezane za ovu instituciju, koje je Srbija nasledila iz prošlosti.
Tomislav Nikolić se vratio u svojoj replici, na razgovor sa Vojislavom Koštunicom, koji se nije odvijao u pravcu sastavljanja nove Vlade, već je spomenuo saradnju Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, predsednika Liberalno demokratske partije, koji se otvoreno zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije. Na samom kraju svog izlaganja, rekao je i da Boris Tadić zavidi na uspehu Srpske napredne stranke, kao i na tome kako se ona razvila do najveće stranke u Srbiji, ne sporeći da je pitanje Evropske unije svakako jedno od najvažnijih.
· Korišćeni trikovi po Šopenhaueru i analiza manipulacije:
- Trik broj 9, po Šopenhaueru, odnosi se na to da pitanja postavljamo bez reda, tako da protivnik ne zna šta hoćemo i ne može ništa da planira i upotrebi protiv nas. Protivnikovi odgovori mogu da se upotrebe i za kontradiktorne zaključke. Slično je kod trika broj 4. kada svoj postupak treba maskirati.
- Trik broj 16, po Šopenhaueru, odnosi se na to da u protivnikovom tvrđenju moramo da pronađemo i ukažemo na nešto makar i prividno protivurečno.
- Trik broj 26, retorsio argumenti, po Šopenhaueru, odnosi se na to da argument koji hoće da upotrebi protivnik okrenemo protiv njega.
- Trik broj 32, po Šopenhaueru, odnosi se na to da protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo ili ga napravimo sumnjivim stavljajući ga u neku omraženu kategoriju.
Boris Tadić je iskoristio trik broj 16 i to u slučaju Nikolićevog deklarativnog tvrđenja da jeste za evrointegracije, ali da ono što čini jeste saradnja sa Vojislavom Koštunicom, što predstavlja direktnu protivurečnost. Pored ovog trika koristio je i trik broj 9, kada je u svom izlaganju iznosio činjenice o saradnji sa Haškim tribunalom i saradnju sa opozicionim liderima, ne bi li Nikolićevu spremnost za saradnju sa svim strankama upotrebio u svrhu donošenja kontradiktornih zaključaka. Time je želeo da maskira svoj postupak kojim je hteo da protivničkog kandidata predstavi kao objektivno neodgovornog, nedoslednog i kontradiktornog.
Tomislav Nikolić je koristio trik broj 26 ili retorsio argumenti kada je Tomislav Nikolić iskoristio argument Borisa Tadića protiv njega. Ovo se odnosi na to što je Boris Tadić zamerao Tomislavu Nikoliću saradnju sa Vojislavom Koštunicom, za koga je poznato da nije za saradnju sa Evropskom unijom, navodeći Tadićevu saradnju sa Čedomirom Jovanovićem koji se zalaže za secesiju Kosova. Ovom primedbom je iskoristio i trik broj 32 kojim je pobio protivnikovo tvrđenje upereno pritiv njega, stavljajući ga u neku omraženu kategoriju, a to je odustajanje države Srbije od jednog dela svoje teritorije, na koju su građani posebno osetljivi.
9. Završna reč predsedničkih kandidata
Prvo pravo na završnu reč iskoristio je predsednički kandidat Tomislav Nikolić, rekavši da on neće pričati bajke kao njegov suparnik, već da gledaoci imaju istorijsku šansu da u drugom krugu izbora promene vlast i prekinu višegodišnju vladavinu Demokratske stranke i Borisa Tadića, jer su za vreme njihove vladavine svi postali taoci tajkuna. Drugi krug glasanja je, po njemu, istorijska šansa da se kazne Boris Tadić i vladajuća koalicija za sve one propuste u vođenju politike koji su zemlju i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu doveli do mesta gde se sada nalazi. U svom izlaganju predsednički kandidat Tomislav Nikolić je, gotovo rezigniranim tonom, podsetio gledaoce na sve predizborne i postizborne laži Borisa Tadića i Demokratske stranke. Osvrnuo se i na spregu tajkuna i vladajuće koalicije, s pozivom da se narod mora osvetiti Borisu Tadiću i svima onima koji su zloubotrebili položaj i bogatili se, tim pre što velika većina ljudi živi lošije nego pre četiri godine, kada je Boris Tadić po drugi put izabran za predsednika Srbije. Ljudi koji su već zauzeli stav i opredelili se da glasaju za Tomislava Nikolića nisu imali sumnje po pitanju njegovih izjava, ali se on u poslednjem govoru obraćao ne samo njima, već i svima onima koji su, možda, i u prethodnim izborima glasali za Demokratsku stranku, ali ih je svakodnevni život demantovao po pitanju njihovog izbora. Upravo njima, uslovno rečeno neopredeljenim biračima, ovaj poslednji govor generisao je već postojeće nezadovoljstvo izazvano pogoršanim uslovima života.
Drugi je, svoju završnu reč, izneo predsednički kandidat Boris Tadić, rekavši da se on neće pozivati na govor mržnje, da je čak spreman da posle izbora pruži ruku Tomislavu Nikoliću, kao i da veruje da su demokratske snage u Srbiji dovoljno jake i da će prevagnuti razum i civilizacijsko-demokratsko nasleđe, koje će zemlju, zajedno sa vladajućom koalicijom, odvesti na put neslućenih perspektiva i razvoja. U svom nastupu obraćao se, prvenstveno, svojim glasačima, odnosno onima koji su u prethodnim predsedničkim izborima glasali za njega, pa je on na osnovu inercije zaključio da će zadržati svoje postojeće glasove, kojima će se priključiti i svi oni potencijalno neopredeljeni koji jesu evropski orjentisani i koji su još uvek uspeli da zadrže isti standard kao pre četiri godine, te kod njih nije došlo do kontrareakcije i okretanje prema programu Srpske napredne stranke, koja je vodila kampanju pod sloganom ,,Pokrenimo Srbiju“. Predsednički kandidat Boris Tadić je promovisao program Demokratske stranke i vodio predsedničku kampanju pod motom ,,Izbor za bolji život“. Građani su se očigledno umorili od njegove priče o svetloj budućnosti, za razliku od onoga što je pričao predsednički kandidat Tomislav Nikolić koji je stalno ponavljao da je građanima sada loše, ali da to može da se promeni.
4. Medijski nastup predsedničkih kandidata
Za samu završnicu predsedničke kampanje iskorišćen je TV duel kandidata, kao poslednji trenutak da se oni obrate javnosti putem medija. „Savremeni pojam javnosti neraskidivo je povezan sa pojmom demokratije“[7] Medijskim nastupom manifestuje se politička i društvena moć i utiče na javno mnjenje koje se na taj način usmerava prema željenom cilju. Kontrolom medija najdirektnije se manipuliše javnim mnjenjem, jer se preko njih plasiraju informacije koje presudno utiču na stavove i mišljenja, a samim tim i na donošenje odluke, u ovom slučaju – za koga glasati. „Najvažniji uslov za funkcionisanje demokratskog javnog mnjenja jeste slobodna cirkulacija informacija, što je mogućno samo tamo gde sredstva informisanja nisu predmet državnog monopola“[8] Iako ne možemo govoriti da su svi mediji deo priče o monopolu na informacije, ipak ne možemo ni reći da su mediji potpuno nezavisni. Postoje značajni uticaji pojedinaca, političkih stranaka i trenutne društveno-političke i socijalne klime. U ovom trenutku, kada se sve institucije sistema urušavaju, kada ne znamo koje su granice Republike Srbije, pod kojim uslovima će funkcionisati privredni sistem zemlje, svaki trenutak gde se političari obraćaju javnosti mora se u potpunosti iskoristiti. Način na koji se predsednički kandidati obraćaju javnosti, odnosno budućim glasačima unapred je planiran. „Profesije u kojima je govor tela najvažniji su oni u kojima postoji komunikacija lice u lice s javnošću.“[9] Upravo zbog ovog razloga ništa nije prepušteno slučaju, od držanja tela, tehnike govora, gestikulacije, pogleda i tona glasa, jer... „istina nije uvek realnost, već ono što ljudi vide kao realnost. Dijalog predstavlja bojno polje u kojem Drugog navodimo na izvesnu perspektivu“[10]
Javno mnjenje kao kategorija je u direktnoj vezi sa vrednostima određenog društva. Njihov odnos je međusobno povezan i direktno utiče na funkcionisanje institucija, a i na opšteprihvaćene stavove u društvu koji na taj način mobilišu motivaciju i ponašanje pojedinaca. Uticajem na javno mnjenje, preko medija, utiče se na vrednosni sistem u društvu ili na ono što se percipira kao vrednost određenog društva, pa se kanalisanjem određenih manipulacija, koje same po sebi ne moraju biti negativne, utiče na transformisanje društvenih vrednosti. Ljudi su neprestano izloženi informacijama skenirajući svoje okruženje. Selekcija informacija vrši se na različitim nivoima. Jedan deo pripada svesnom nivou, a jedan deo nesvesnom, tako da, kada se govori o manipulaciji, možemo više govoriti o nesvesnom nivou, jer tu čovek prima informacije direktno, ne promišljajući o njima, već ih preuzima bez selekcije.
Uloga medija u današnjem društvu trebalo bi da bude takva, da se građanima u dovoljnjoj meri obezbedi relevantna informacija koja bi im omogućavala da na adekvatan način i pravovremeno formiraju sopstveno mišljenje, na osnovu kojeg bi osećali da su integralni deo društva. S obzirom na izloženosti informacijama koja imaju elemente u rasponu od medijskog bombardovanja do potpunog nedostatka tačnih informacija, pojedincu preostaju dve mogućnosti. Jedna od njih je da zauzme skeptičan stav po pitanju svega, a druga mogućnost je nesposobnost da se od obima informacija zauzme bilo kakav stav. Te dve krajnosti su, u stvari, najveća mogućnost manipulacije, tako da svaki pojedinac ima i ličnu odgvornost za prijem i obradu informacija, s obzirom na godine, pol, obrazovanje i lične afinitete. Tek kada se zauzme zlatna sredina po ovom pitanju, možemo govoriti o odgovornom pojedincu i građaninu
5. Biografije predsedničkih kandidata
5.1 Biografija Borisa Tadića
Boris Tadić je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu. Sin je Nevenke Tadić, psihologa i Ljubomira Tadića, filozofa i člana Srpske akademije nauke i umetnosti. Po završenoj osnovnoj školi i gimnaziji, studirao je prava a diplomirao je socijalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao novinar, klinički psiholog, istraživač u naučnim projektima na Institutu za psihologiju, a od 2003. godine bio je predavač politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Član je Demokratske stranke od njenog osnivanja, 1990. godine. Za potpredsednika stranke izabran je 2000. godine. Bio je poslanik Narodne skupštine Republike Srbije i član njenog Veća za nauku i tehnologiju. Na mestu ministra telekomunikacija bio je od 2000. godine u vreme prve demokratske Savezne vlade. Od 2001. bio je savezni poslanik Demokratske stranke u Veću građana i potpredsednik Skupštine SRJ. U vreme savezne vlade bio je predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Za vreme trajanja prve Skupštine Državne zajednice SCG obavljao je funkciju šefa Poslaničkog kluba DOS-a. Od 2003. do 2004. bio je ministar odbrane Srbije i Crne Gore. Za predsednika Republike Srbije prvi put je izabran u junu 2004. godine a drugi put u februaru 2008. godine. Na ovoj funkciji zadržao se do aprila 2012. godine kada je, na sopstvenu inicijativu, skratio mandat da bi se predsednički i parlamentarni izbori održali istovremeno.
Dobitnik je više međunarodnih nagrada kao što su: nagrada švajcarske fondacije „Hans Ringer“ koja se dodeljuje za političku kulturu, nemačka nagrada „Kvadriga“ za vizionarstvo, hrabrost i političku nepokolebljivost 2008, a 2009. godine dodeljen mu je počasni doktorat na Hrišćanskom univerzitetu „Dimitrie Kantemir“, u Bukureštu; 27. marta 2012. godine uručena mu je nagrada Saveta Evrope „Sever-Jug“.
5.2 Biografija Tomislava Nikolića
Tomislav Nikolić je rođen 15. februara 1952. godine u Kragujevcu. Završio je Tehničku školu, građevinski smer, a diplomirao je na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžement u Novom Sadu. Po zvanju je master ekonomije. Zaposlio se 1971. godine u građevinskom preduzeće ,,Žegrap“. Od 1978. godine radi u firmi „22. decembar“, gde je bio šef Odseka za investicije i održavanje. Bio je i tehnički direktor Komunalnog preduzeća u Kragujevcu.
Od Narodne radikalne stranke, gde se Tomislav Nikolić prvi put politički angažovao i mesnih odbora Srpskog četničkog pokreta dr Vojislava Šešelja, nastala je Srpska radikalna stranka 23. februara 1991. godine. U toj stranci je bio na raznim funkcijama sve do 6. septembra 2008. godine, kada je podneo ostavku na sve funkcije i napustio Srpsku radikalnu stranku. Oktrobra 2008. osnovao je Srpsku naprednu stranku, a na Osnivačkoj skupštini izabran je za njenog predsednika.
Tomislav Nikolić je od 1992. godine poslanik u Skupštini Srbije a 1998. godine izabran je za potpredsednika Vlade Srbije. Na tu funkciju podneo je ostavku 14. juna 1999. godine kada je u Skupštini Srbije prihvaćena odluka o dolasku stranih trupa na Kosovo. Ova odluka mu je uvažena 14. avgusta 1999. godine.
Od 1999. godine obavljao je dužnost potpredsednika Savezne vlade. U maju 2007. godine izabran je za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, ali je posle pet dana smenjen glasovima onih koji su ga izabrali. Na predsedničkim izborima 2003. godine dobio je najviše glasova, ali zbog nedovoljne izlaznosti, nije postao predsednik. Na ponovljenim izborima 2004. godine, u drugom krugu je izgubio od Borisa Tadića. Na prethodnim predsedničkim izborima 2008 godine, ponovo gubi od Borisa Tadića, sa malom razlikom u broju glasova.
Na poslednjim predsedničkim izborima 2012. godine pobedio je Borisa Tadića u drugom krugu i tako postao predsednik Republike Srbije.
6. Politički odnosi predsedničkih kandidata Borisa Tadića i Tomislava Nikolića u periodu od 2004.-2012. godine
Politički odnos predsedničkih kandidata nije se bitno izmenio u periodu od 2004. do 2012. godine. On je sve vreme bio obeležen stavom da je svaki od tih izbornih krugova u stvari „hamletovski izbor“, biti ili ne biti.
Još je u izbornoj kampanji 2004. godine predsednički kandidat Boris Tadić, govorio da postoje samo dve opcije: ili on ili Nikolić. Opredeljujući se za jednu ili drugu političku opciju, narod se, po njegovoj izjavi, opredeljuje za budućnost zemlje, a svaki od lidera za svoju političku budućnost. Po njemu nije bilo srednjih rešenja. Odgovornost je preneo na birače, smatrajući da to nisu rutinski izbori, nego da se na taj način određuje kako će nas tretirati međunarodna javnost. Demokratska strana, na čelu sa Borisom Tadićem predsedničku kampanju i zbore 2004. godine vodila je pod sloganom „Samo napred“, aludirajući na to da ostavljamo prošlost iza sebe, da se okrećemo budućnosti i potpuno novim mogućnostima. Tomislav Nikolić je 2004. godine bio potpredsednik Srpske radikalne stranke, koja je svoju kampanju vodila pod sloganom „Radikalno“ . Još tada je pozivao Borisa Tadića na TV duel da bi konačno izašle na videlo političke i državničke sposobnosti oba kandidata, kao i da bi narod mogao da uvidi ko laže, a ko ne laže. Smatrao je da će se na taj način pošteni ljudi Srbije moći da se opredele – ko je na strani kriminala, a ko ne, istovremeno optužujući predsedničkog kandidata Borisa Tadića da je medijsku mašineriju stavio u svoju službu. U njihovom TV duelu 2004. godine predsednički kandidat Boris Tadić je izjavio: „Nikolić će pokušati da pokaže svoje evropsko lice, a u stvari će pokazati radikalno lice. Ponovo će da me napadne po sistemu „Balkanskog špijuna“ i da me zaspe gomilom optužbi.“[11] Na to mu je predsednički kandidat Tomislav Nikolić odgovorio: ,,Biću spreman, sam se pripremam na osnovu dokumentacije od eksperata. Nemam nikakav štab koji bi me pripremao i neću da vežbam TV duel. Pokušaću da taj TV duel liči na mene.“[12] Već tada je naglašavao da, ukoliko Boris Tadić ostane na vlasti u dva mandata, odnosno do 2014. godine, Srbija ni tada neće ući u Evropsku uniju. Na izborima održanim 27.06.2004. godine, Boris Tadić je postao predsednik Republike Srbije, osvojivši 53,4% glasova, a njegov protivkandidat Tomislav Nikolić 45,4% glasova.
Na predsedničkim izborima 2008. godine predsednički kandidat Tomislav Nikolić je izneo stav da Srbija želi promene i da je agresija njegovog protivkandidata Boris Tadića, znak njegove slabosti i lažnog optimizma. I tada mu je zamerao da vodi „prljavu kampanju“. „U lecima koji su deljeni po Novom Sadu, između slike Hitlera i Staljina je stavljena i moja slika, sa natpisom „Nešto između“.“[13]
Boris Tadić se u svojim medijskim nastupima i 2008. godine obraćao građanima rečima da razume težinu situacije i njihovu potrebu da žive bolje. I tada se zalagao za evropski put Srbije, koji će dovesti do novih investicija, zapošljavanja mladih i obrazovanih kadrova, do podele besplatnih akcija javnih preduzeća, ulaganja u obrazovanje i školstvo, kao i socijalnu i zdravstvenu sigurnost penzionera. U drugom krugu predsedničkih izbora koji je održan 03.02. 2008. godine, predsednički kandidat Boris Tadić osvojio je 50,5% glasova, a predsednički kandidat Tomislav Nikolić 47,7% glasova.
Na osnovu predizbornih kampanja, koje su održane 2004, kao i 2008. i 2012. godine, možemo zaključiti da je sukob ostao na istom nivou, da je medijska borba bila nemilosrdna i da su se koristila sva moguća sretstva u korist negativne kampanje protivkandidata.
Demokratska stranka je i dalje bila naglašeno evropski orjentisana i upravo se obraćala tom delu populacije, dok je Srpska napredna stranka, od momenta kada se odvojila od Srpske radikalne stranke, ublažila svoju retoriku, prilagodila medijski nastup onom delu populacije koja je umereno evropski nastrojena, ne zanemarijući svoj odnos sa svima onima koji mogu da doprinesu ekonomskom prosperitetu zemlje, s posebnim naglaskom na Rusiju. Na taj način su zadovoljili i deo biračkog tela koje je evropski orjenisan, ali i sve one koji su za čvršću saradnju pravoslavnih naroda.
----------------------------------------------------------------
[1]Vujaklija, Milan: „Leksikon stranih reči i izraza“; „Prosveta“, Beograd; 1975. str. 226.
[2] Šopenhauer, Artur: „ Eristička dijalektika ili umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad; 1985. str. 33.
[3] Ibid, str. 35.
[4] Videti: Makijaveli, Nikolo: ,,Vladar“; u poglavljima: ,,O novim vladarima koji se zadobijaju sopstvenim oružjem i hrabrošću“ (str. 33-38) i „O građanskoj vladavini“ (str. 54-58); Grafički atelje „Dereta“ - štampano prema izdanju iz 1964. godine IP ,,Rad“, Beograd; 2002.
[5] Ibid, str. 36.
[6] Ibid, str. 43.
[7] Tomić, Zorica: „Komunikacija i javnost“; „Čigoja štampa“, Beograd; 2004. str. 90.
[8] Veinrajt R. Gordon: „Govor tela“; „Plavo slovo“, Beograd; str. 125.
[9] Ibid; str.139.
[10] Ibid, str.185.
[11] Preuzeto sa linka http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-prvi-put-2004/, dana 08. 09. 2012. godine.
[12] Preuzeto sa linka http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-prvi-put-2004/, dana 08. 09. 2012. godine.
[13] Preuzeto sa linka,http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-drugi-put-2008/ , dana 09. 09. 2012. godine.
7. Zaključak
Kako su ciljevi erističke dijalektike postavljeni kao sposobnost da se ubedi protivnik uz pomoć prirodne sposobnosti svakog učesnika u raspravi, njegovih psiholoških karakteristika i stepena obučenosti, tako se i sama tehnika prilagođava trenutnoj situaciji. Pored unapred zadatog plana za celokupnu diskusiju, postoji i plan za korišćenje svih slabosti, nelogičnosti i nedoslednosti u izjavama, pa čak i plan ličnih provokacija, kao i plan koji je sadržan u trikovima.
Predsednički kandidati su bili svesni da se obraćaju auditorijumu koji je, zbog celokupne situacije, emotivno opredeljen za jednog ili drugog kandidata. Pored korišćenja faktografskih podataka, oni su se javnosti više obraćali kroz emotivni aspekt nego kroz racionalni stav i pri tome nisu birali sredstva da istaknu sebe, a protivkandidata stave u drugi plan. Pošto je TV duel tako koncipiran da nisu mogli praviti upadice u govoru, gde se veoma često obrće stav i koriste argumenti protivnika protiv njega, suparnici su u replikama naročito žestoko osporavali protivničkog kandidata. Koristili su i lične uvrede, u onoj meri koliko je medij dozvoljavao, a da ne okrenu auditorijum protiv sebe; pozivali su se na autoritet što pojedinaca, što međunarodnih institucija i međunarodne zajednice. Sve vreme su pokušavali da govore kontrolisanim tonalitetom ostavljajući sliku pouzdane i odmerene osobe, koja zna šta hoće i samim tim ima pravo da vodi Srbiju u budućnost. Boris Tadić se više obraćao urbanom delu populacije, odmerenom i obrazovanom, a Tomislav Nikolić se više usmerio ka svim nezadovoljnim ljudima bez obzira na stepen obrazovanja ili mesta boravka. Generisao je nezadovoljstvo i okrenuo ga u svoju korist, imajući u vidu ono što se smatra tradicionalnim autortetima i vrednostima u ovom narodu.
Predsednički kandidat Boris Tadić pokušao je ovim poslednjim TV duelom da mobiliše, pored jednog dela glasača koji tradicionalno glasaju za demokratsku opciju i sve one druge koji su neopredeljeni. Zato je u svom poslednjem nastupu odmerenom rečenicom i nabrajanjem uspeha u proteklom periodu, pokušao da predstavi sebe kao državnika koji zna šta hoće i nudi građanima izvesnost. Upravo ta izvesnost je presudila da građani ne glasaju u dovoljnom broju za njega, jer je izvesno da se živi lošije, da ne znamo koje su nam granice zemlje, da ne znamo šta je država i koje dokumente ona potpisuje u Briselu, da su nedustupne informacije o stanju u javnim finansijama...
S druge strane, predsednički kandidat Tomislav Nikolić nudio je obećanja svim nezadovoljnim građanima, i svima onima koji žive lošije i koji žele promenu. Očigledno je da većina naroda živi lošije nego ranije, uključujući i zagovornike programa Demokratske stranke i koalicije koja je okupljena oko nje. Upravo se zbog toga Tomislav Nikolić, u svom obaćanju i replikama na izjave Borisa Tadića, stalno ostvrtao da protivkandidat pripada prošlosti i da treba tamo i da ostane jer su rezultati vladavine Demokratske stranke katastrofalni i evidentni.
TV debata je trebalo da bude taj „tas na vagi“, koja će emotivno delovati na one koji su nezadovoljni. Demokratska stranka se previše oslanjala na rezultate iz prethodnih godina, „igrala je na sigurno“, zaboravljajući da u politici nema ničeg sigurnog.
Kako su ciljevi erističke dijalektike postavljeni kao sposobnost da se ubedi protivnik uz pomoć prirodne sposobnosti svakog učesnika u raspravi, njegovih psiholoških karakteristika i stepena obučenosti, tako se i sama tehnika prilagođava trenutnoj situaciji. Pored unapred zadatog plana za celokupnu diskusiju, postoji i plan za korišćenje svih slabosti, nelogičnosti i nedoslednosti u izjavama, pa čak i plan ličnih provokacija, kao i plan koji je sadržan u trikovima.
Predsednički kandidati su bili svesni da se obraćaju auditorijumu koji je, zbog celokupne situacije, emotivno opredeljen za jednog ili drugog kandidata. Pored korišćenja faktografskih podataka, oni su se javnosti više obraćali kroz emotivni aspekt nego kroz racionalni stav i pri tome nisu birali sredstva da istaknu sebe, a protivkandidata stave u drugi plan. Pošto je TV duel tako koncipiran da nisu mogli praviti upadice u govoru, gde se veoma često obrće stav i koriste argumenti protivnika protiv njega, suparnici su u replikama naročito žestoko osporavali protivničkog kandidata. Koristili su i lične uvrede, u onoj meri koliko je medij dozvoljavao, a da ne okrenu auditorijum protiv sebe; pozivali su se na autoritet što pojedinaca, što međunarodnih institucija i međunarodne zajednice. Sve vreme su pokušavali da govore kontrolisanim tonalitetom ostavljajući sliku pouzdane i odmerene osobe, koja zna šta hoće i samim tim ima pravo da vodi Srbiju u budućnost. Boris Tadić se više obraćao urbanom delu populacije, odmerenom i obrazovanom, a Tomislav Nikolić se više usmerio ka svim nezadovoljnim ljudima bez obzira na stepen obrazovanja ili mesta boravka. Generisao je nezadovoljstvo i okrenuo ga u svoju korist, imajući u vidu ono što se smatra tradicionalnim autortetima i vrednostima u ovom narodu.
Predsednički kandidat Boris Tadić pokušao je ovim poslednjim TV duelom da mobiliše, pored jednog dela glasača koji tradicionalno glasaju za demokratsku opciju i sve one druge koji su neopredeljeni. Zato je u svom poslednjem nastupu odmerenom rečenicom i nabrajanjem uspeha u proteklom periodu, pokušao da predstavi sebe kao državnika koji zna šta hoće i nudi građanima izvesnost. Upravo ta izvesnost je presudila da građani ne glasaju u dovoljnom broju za njega, jer je izvesno da se živi lošije, da ne znamo koje su nam granice zemlje, da ne znamo šta je država i koje dokumente ona potpisuje u Briselu, da su nedustupne informacije o stanju u javnim finansijama...
S druge strane, predsednički kandidat Tomislav Nikolić nudio je obećanja svim nezadovoljnim građanima, i svima onima koji žive lošije i koji žele promenu. Očigledno je da većina naroda živi lošije nego ranije, uključujući i zagovornike programa Demokratske stranke i koalicije koja je okupljena oko nje. Upravo se zbog toga Tomislav Nikolić, u svom obaćanju i replikama na izjave Borisa Tadića, stalno ostvrtao da protivkandidat pripada prošlosti i da treba tamo i da ostane jer su rezultati vladavine Demokratske stranke katastrofalni i evidentni.
TV debata je trebalo da bude taj „tas na vagi“, koja će emotivno delovati na one koji su nezadovoljni. Demokratska stranka se previše oslanjala na rezultate iz prethodnih godina, „igrala je na sigurno“, zaboravljajući da u politici nema ničeg sigurnog.
8. DODATAK (REZULTATI PARLAMENTARNIH IZBORA 2012. GODINE)
9. LITERATURA
Knjige:
1. Artur, Šopenhauer: „Eristička dijalektika ili umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“: Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad; 1985.
2. Vujaklija, Milan: „Leksikon stranih reči i izraza“ Prosveta, Beograd, 1975
3. Tomić, Zorica: „Komunikacija i javnost“; „Čigoja štampa“, Beograd; 2004.
4. Veinrajt R. Gordon: „Govor tela“ „Plavo slovo“, Beograd; 2007.
5. Makijaveli, Nikolo: ,,Vladar“, Grafički atelje Dereta (štampano prema izdanju iz 1964. godine IP ,,Rad“, Beograd 2002.)
Korišćeni linkovi:
6. http://www.ds.org.rs/o-nama/biografije/30-boris-tadic
7. http://www.sns.org.rs/%D1%81%D1%80/2010-06-05-00-10-55/tomislav-nikolic-biografija.html
8. Preuzeto sa linka http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-prvi-put-2004/, dana 08.09.2012. godine.
9. Preuzeto sa linka,http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-drugi-put-2008/ , dana 08.09.2012. godine.
10. Slika 1 preuzeta sa http://www.dw.de/dw/article/0,,15956084,00.html, dana 08.09.2012 godine.
11. Slike 2 i 3 preuzete sa: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/73/29/IzboriMaj2012.pdf, dana 08.09.2012. godine.
12. http://www.youtube.com/watch?v=r5ed7tohrA8
Knjige:
1. Artur, Šopenhauer: „Eristička dijalektika ili umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“: Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad; 1985.
2. Vujaklija, Milan: „Leksikon stranih reči i izraza“ Prosveta, Beograd, 1975
3. Tomić, Zorica: „Komunikacija i javnost“; „Čigoja štampa“, Beograd; 2004.
4. Veinrajt R. Gordon: „Govor tela“ „Plavo slovo“, Beograd; 2007.
5. Makijaveli, Nikolo: ,,Vladar“, Grafički atelje Dereta (štampano prema izdanju iz 1964. godine IP ,,Rad“, Beograd 2002.)
Korišćeni linkovi:
6. http://www.ds.org.rs/o-nama/biografije/30-boris-tadic
7. http://www.sns.org.rs/%D1%81%D1%80/2010-06-05-00-10-55/tomislav-nikolic-biografija.html
8. Preuzeto sa linka http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-prvi-put-2004/, dana 08.09.2012. godine.
9. Preuzeto sa linka,http://izbori2012.istinomer.rs/blog/tadic-i-nikolic-u-drugom-krugu-drugi-put-2008/ , dana 08.09.2012. godine.
10. Slika 1 preuzeta sa http://www.dw.de/dw/article/0,,15956084,00.html, dana 08.09.2012 godine.
11. Slike 2 i 3 preuzete sa: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/73/29/IzboriMaj2012.pdf, dana 08.09.2012. godine.
12. http://www.youtube.com/watch?v=r5ed7tohrA8
|
|
ZAŠTO JE NA BALKANU PROBLEM ORGANIZOVATI GEJ PARADU
(JAVNI GOVOR LGBT AKTIVISTA
I PROTIVNIKA PARADE PONOSA)
SIŽE
Parada ponosa je jedan od najkontroverznijih događaja u svetu i kao takva, predstavlja temu žučnih debata i istih takvih nastupa u medijima. U većem delu sveta javnost je prihvatila Paradu ponosa i LGBT aktiviste kao sasvim normalnu pojavu. Države ovog regiona, međutim, ostale su specifične i po tom pitanju. Ovaj rad ispituje razloge zašto je to tako i pronalazi ih u patrijarhalnom moralu i specifičnom kulturološkom kodu koji caruje na ovim prostorima. Pored pokušaja da odgovori na pitanje zašto je na Balkanu nemoguće organizovati mirnu Paradu ponosa, rad se bavi istupima javnih ličnosti i medijskom bitkom za prava LGBT populacije, pre svega u Srbiji, od 2001. godine. Skoro svi koji su se javno izjašnjavali na ovu temu, činili su to u skladu sa zahtevima sopstvenog imidža. Ovaj rad analizira javne nastupe zagovornika i protivnika Parade ponosa a zasnovan je na teorijama Artura Šopenhauera (“Eristička dijalektika”) i Bleza Paskala („Umetnost ubeđivanja“).
|
ABSTRACT
Pride parade is one of the most controversial worldwide event and as such, it represents the theme of most fervent debates and exactla the same media appearances as well. Within the majority parts of the world, Pride parade and LGBT activists has been accepted almost as normal phenomenon. However, the states of the Balkan region remained specific on this issue as well. This paper examines the reason why is that and found it in the phenomenon of patriarchal morality that is prevalent in those nations, as well as within their cultural code. The work, besides raising the question of why in the Balkans is impossible to organize a peaceful Pride parade, is dealing with public figures appearances and media battle related to the rights of LGBT population, above all in Serbia, since 2001. Everyone who were publicly speaking about the issue, has done it within performance in accordance with the requirements of their own public style. This paper analyzes the performance of public appearances pro at contra of Prida parade, and it is based on the theories of Arthur Schopenhauer ("Eristics dialectics") and Blaize Pascal ("Art of persuasion").
|
ZAŠTO JE NA BALKANU PROBLEM ORGANIZOVATI GEJ PARADU
(JAVNI GOVOR LGBT AKTIVISTA
I PROTIVNIKA PARADE PONOSA)
SADRŽAJ
1. ISTORIJAT PARADE PONOSA U EVROPI.............................................................. 02
2. SRBIJA I LGBT PRAVA.............................................................................................. 04
2.1. Srbija i odnos prema pravima „drugačijih“................................................................... 04
2.2. Hronologija događaja gej manifestacija u Srbiji........................................................... 04
3. HOMOFOBIJA NA BALKANU................................................................................... 05
3.1. Odnos prema „Paradi ponosa“ i pravima LGBT populacije u zemljama Balkana........ 05
3.2. Zašto je problem organizovati gej paradu na Balkanu.................................................. 07
4. ANALIZA JAVNIH NASTUPA NA TELEVIZIJI POVODOM PARADE
PONOSA U SKLADU SA STRATEGIJAMA ŠOPENHAUERA I PASKALA..... 08
4.1. Javni nastupi LGBT aktivista u Srbiji 2012. ................................................................ 08
4.1.1 Emisija „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ (gosti – LGBT aktivisti)........................ 08
4.1.2 Emisija „U Ringu” (duel LGBT aktivista i protivnika Parade ponosa)............... 11
4.1.3 Emisija „Debata”/B92 (Zašto je u Srbiji i regionu problem
organizovati gej paradu)...................................................................................... 12
5. JAVNI NASTUPI PROTIVNIKA PARADE PONOSA U SRBIJI 2012. ............... 16
5.1. Javni nastupi najviših predstavnika vlasti u Srbiji......................................................... 16
5.1.1 Predsednik Srbije Tomislav Nikolić....................................................................... 16
5.1.2 Predsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić..................... 17
5.1.3 Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.............................................. 20
5.1.4 Lider Nove Srbije i ministar za građevinarstvo i urbanizam Velimir Ilić............... 20
5.1.5 Lider Jedinstvene Srbije i gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma......... 21
5.2. Javni nastupi konzervativne i desničarske opozicije u Srbiji protiv Parade ponosa.. 22
5.2.1 Borba „Dveri“ protiv „Globalnog zaGEJavanja“, u svetlu „Umetnosti
ubeđivanja“ Bleza Paskala................................................................................... .23
5.2.2 Nastup Vladana Glišića u emisiji „U Centru“ (TV Studio B, voditelj Đorđe
Mićić), u svetlu Šopenhauerovih trikova............................................................... 24
5.2.3 Nastup Bore Đorđevića, rok muzičara i funkcionera DSS-a u emisiji „Pink
target”(TV Pink, voditeljka Aleksandra Jeftanović), u svetlu Šopenhauerovih
trikova................................................................................................................... 25
6. JAVNI NASTUPI NAJVIŠIH PREDSTAVNIKA SRPSKE PRAVOSLAVNE
CRKVE POVODOM PARADE PONOSA.................................................................. 25
6.1. Nastup patrijarha Irineja............................................................................................... 26
6.2. Nastup Mitropolita Amfilohija Radovića..................................................................... 26
6.3. Drugačiji glasovi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi............................................................. 27
7. JAVNI NASTUPI POLITIČKIH ČINILACA I JAVNIH LIČNOSTI KOJI SU PODRŽALI ODRŽAVANJE PARADE PONOSA U SRBIJI 2012................................................ 28
7.1 Stranke i političari u Srbiji koji su se javno zalagali za održavanje Parade ponosa....... 28
7.1.1 Liberalno-demokratska partija ............................................................................. 29
7.1.2 Demokratska stranka............................................................................................ 30
7.1.3 Ostale stranke....................................................................................................... 31
7.1.4 Javne ličnosti........................................................................................................ 32
8. BUDUĆNOST LGBT POPULACIJE U SRBIJI........................................................ 33
9. LITERATURA................................................................................................................ 36
1. Istorijat Parade ponosa u Evropi
LGBT (ili GLBT) predstavlja akronim[1] koji se kolektivno odnosi na lezbejski, gej, biseksualno i transeksualno/transrodno orijentisane osobe. Širom sveta, politika vezana za LGBT osobe varira u krajnostima – od smrtnih kazni do priznavanja istopolnih brakova. Odnos u različitim društvima, takođe, ima velike varijacije – od opšteg prihvatanja javnog pokazivanja naklonosti, do potpune diskriminacije u svim oblastima života, poput stanovanja i zapošljavanja. Kao odgovor na masovnu diskriminaciju u mnogim kulturama, LGBT zajednica organizuje parade koje služe za podizanje svesti i ekstenziju LGBT aktivizma.
Prošlo je četrdeset godina od prve Parade ponosa u Evropi, koja je održana u Londonu, jula 1972. godine. U tom periodu, policijska tortura nad gej populacijom bila je gotovo rutinska, sa povremenim racijama u barovima, saunama, parkovima, pa čak i privatnim žurkama. Istopolni parovi mogli su biti uhapšeni zbog držanja za ruke, često su odbijali da ih usluže u restoranima zbog njihovog seksualnog opredeljenja, a pravnog leka nije bilo. Kako bi pružili otpor torturi, LGBT osobe su organizovale paradu sa porukom da su ponosni na svoje seksualno opredeljenje i da žele to javno da pokažu. Ideja za održavanje Parade ponosa u startu je bila kontroverzna jer su se mnogi plašili da priznaju svoju homoseksualnost. Mali broj onih odvažnih (sedam stotina) izašao je na ulicu, javno priznao svoju seksualnu orijentaciju, i počeo da se bori za svoja prava. Nakon prve parade, čak i oni koji nisu bili njeni svedoci, postali su spremni da se priključe gej aktivizmu. Parade ponosa su postale važan deo modernog LGBT pokreta. “Christopher Street Day” (CSD) naziv je koji se odnosi na gej parade u Nemačkoj i Švajcarskoj. Oni su ovaj dan nazvali po istoimenoj ulici u kojoj je održana prva gej parada u svetu (Njujork). Berlin se smatra vodećim gradom u Evropi po toleranciji i priznavanju prava LGBT zajednice. Prva gej parada u Berlinu održana je 1979. godine pod nazivom “Christopher Street Day”, a nakon nje Parade ponosa su počele da zaista dobijaju jednu novu dimenziju. U mnogim državama, gej parade se nazivaju po imenu grada u kome se održavaju – “London pride”, “Amsterdam pride”, itd… U zemljama u kojima su LGBT osobe dobile prava koja su zahtevale, gde je strogo zabranjen bilo kakav vid diskriminacije (to su pretežno zemlje članice EU), ove parade počinju da podsećaju na karnevale i gube svoj politički smisao. Međutim, u zemljama gde društvena klima nije zrela za organizovanje ovakve manifestacije, problemi su i dalje prisutni, a Parade ponosa imaju jednu svrhu – da LGBT osobe ostvare svoj cilj, i da se izbore za prava za koja se zalažu.
LGBT populacija se bori za svoja prava, kako u Evropi, tako i u celom svetu. U nekim zemljama kao što su Britanija, Nemačka, Švajcarska, itd... naišli su na relativno pozitivan odnos javnosti, brzo su se izborili za ravnopravnost i oslobodili se diskriminacije. U ovim zemljama redovno se održavaju manifestacije posvećene LGBT populaciji i one se smatraju vodećim zemljama po pitanju tolerancije u Evropi. S druge strane, zemlje sa balkanskog poluostrva manje su sklone toleranciji i čvrsto se drže svojih načela i stavova koji ne podržavaju LGBT osobe kada je u pitanju otvoreno iskazivanje homoseksualnog opredeljenja. Postavlja se pitanje: Da li je diskriminacija gej populacije u ovim zemljama posledica komunizma, verskih ubeđenja, patrijarhalnog vaspitanja, ili nečeg četvrtog? Da li postoji način da se u Srbiji i zemljama regiona, sa sličnim kulturnim i verskim nasleđem održi mirna Parada ponosa?
2. Srbija i LGBT prava
2.1 Srbija i odnos prema pravima "drugačijih"
U septembru 2012. godine, novoizabrani premijer Srbije zabranio je Paradu ponosa. On je tvrdio da je osamdeset posto srpskog stanovništva protiv gej manifestacija, i upozorio na rizik i huligansko ponašanje koje bi se dogodilo na ulicama Beograda. Održana je samo jedna javna Parada ponosa 2010. godine koja je bila obeležena nizom incidenata od strane desničarskih huligana, uprkos jakom policijskom obezbeđenju. U Beogradu je 2011. godine, takođe održana ulična manifestacija, koja je prošla relativno mirno, ako se izuzmu dobacivanja građana i stvaranje atmosfere straha za same učesnike parade. Dok neki tvrde da su vlasti kapitulirale pred huliganima zabranom Parade ponosa, mnogi u Srbiji su srećni što su „tradicionalne vrednosti“ pobedile.
2.2 Hronologija događaja gej manifestacija u Srbiji
Prvi pokušaj organizovanja Parade ponosa u Srbiji bio je 30. jula 2001. godine. Možemo reći da je ovaj događaj bio završen pre nego što je počeo. Organizatori parade nisu pregovarali ni sa političarima, ni sa policijom pre odluke o njenom održavanju. Čim su učesnici gej parade počeli da se okupljaju, desničarske grupacije su brutalno napale učesnike, pa je ovaj skup bio nasilno prekinut kada su protivnici Parade ozbiljno povredili nekoliko učesnika i policajaca. Sveštenik Žarko Gavrilović bio je na čelu desničarskih organizacija koje su napadale LGBT aktiviste, među kojima su se najviše isticali navijači Crvene Zvezde i Rada, kao i pripadnici nacionalističkog pokreta Obraz.
Drugi pokušaj da se održi Parada 2009. godine imao je sličan ishod. Srpski parlament je u martu 2009. godine izglasao Zakon protiv diskriminacije, koji zabranjuje, između ostalog, diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije.[2] Mnogi su verovali da je to dovoljno da bi se u Srbiji organizovala mirna Parada ponosa. Međutim, pretnje ultradesničara počele su da bivaju sve intenzivnije. Beograd je bio izlepljen plakatima „Krv će se Beogradom liti, gej parade neće biti“ i grafitima „Čekamo vas“. Organizacija Obraz ponovo je imala najveći udeo u ovim aktivnostima. Zbog pretnji LGBT aktivistima od strane organizacija koje su bile protiv održavanja Parade ponosa, policija je donela odluku da se okupljanje premesti na drugu lokaciju iz bezbednosnh razloga. Ta odluka dovela je do otkazivanja Parade.
Prva, donekle, uspešna Parada ponosa održana je 2010. godine. Učesnika je bilo oko hiljadu, a policajaca koji su ih štitili pet puta više. Uprkos takvom ambijentu, pripadnici LGBT zajednice uspeli su da održe svoju paradu. Kao što se moglo očekivati, bilo je incidenata – huligani, pripadnici desničarskih pokreta i ostali protivnici parade kamenovali su organe reda i učesnike. Povređeno je više od sto četrdeset ljudi, a dve stotine je uhapšeno. Hiljade policajaca su blokirali ulice, neprestano dolazeći u sukob sa ruljom koja je pokušavala da se probije kroz bezbednosne kordone. Načinjena je i ogromna materijalna šteta.
Uz osvrt na Paradu ponosa 2010. godine, vlasti u Srbiji su 2012. zabranile održavanje iste, uz objašnjenje da postoji velika opasnost od nasilja. Srpska policija je zabranila beogradsku Paradu ponosa, navodeći kao razlog zabrinutost za bezbednost, ali i pod uticajem Srpske pravoslavne crkve. Prošlogodišnja parada takođe je bila zabranjena od strane vlasti. Mnogi strani mediji su pisali o ovoj odluci, a pojedini državnici je osuđivali, navodeći da bi održavanje ovogodišnje Parade ponosa bila jedna vrsta testa za Srbiju po pitanju tolerancije i borbe protiv diskriminacije, što je, uostalom, veoma važno za jednu zemlju koja je kandidat za ulazak u Evropsku Uniju.
3. Homofobija na Balkanu
3.1 Odnos prema "Paradi ponosa" i pravima LGBT populacije u zemljama Balkana
Homofobija (Homophobia) – “Mržnja, strah, neprijateljstvo i odvratnost prema ženama i muškarcima koji vole osobe istog spola . Homofobija je politički termin koji je ravan rasizmu ili seksizmu (mržnja prema ženama, odnosno muškarcima).”[3]
“Homofobija (od grč. homós koja znači isti, jednako i phóbos koja znači strah) je iracionalan strah, mržnja, predrasude ili diskriminacija prema osobama homoseksualne orijentacije i uključujući osobe koje su tako percipirane.”[4]
Pitanje slobode okupljanja LGBT osoba aktuelizovano je u različitim zemljama jugoistočne Evrope. Velika prepreka predstavlja otvoreno pokazivanje homofobije od strane verskih fundamentalista, ultranacionalista i neonacističkih pokreta. U ovim zemljama, parade za prava LGBT populacije često su kao epilog imale nasilje. Tokom prve parade ponosa u Bugarskoj 2008. godine, ekstremisti su bacali „molotovljeve koktele[5]“ na demonstrante. Nakon nekoliko napada na gej populaciju u Podgorici, 2011. godine Parada ponosa je otkazana. Prvi napad dogodio se u toku koncerta jedne hrvatske grupe, kada je suzavac bačen na gomilu ljudi. Taj koncert je bio održan povodom obeležavanja Svetskog dana protiv homofobije. Drugi napad dogodio se nakon koncerta, kada je grupa protivnika Parade napala dva LGBT aktivista. Prvu paradu ponosa u Splitu, 2011. obeležili su huligani bacajući kamenje i flaše, pokazujući na taj način šta misle o gej populaciji. Ovogodišnja Parada je prošla mirno, ali uz pratnju velikih policijskih snaga. Na Balkanu nije neuobičajeno da se termini „homoseksualnost“ i „pedofilija“ koriste kao sinonimi ili kao usko povezani. Na primer, bugarska Nacionalna unija, marginalna nacionalistička stranka, organizovala je debatu na temu: „Kako ograničiti i pobediti štetu od homoseksualnosti i pedofilije u Bugarskoj?“, boreći se protiv predstojeće Parade ponosa. Uverenje, održano najviše na Balkanu je da, homoseksualnost ne samo da je neprirodna i perverzna, već je i bolest. Iako je u mnogim zemljama zakon o gej jednakosti na snazi, homoseksualnost se smatra tabu temom u mnogim balkanskim zemljama, posebno van većih gradova. Kada je hrišćanski kulturološki kod u pitanju, jedan od najvećih problema predstavlja viševekovni odnos crkve prema homoseksualnosti. Tu vrstu predrasuda najsažetije je izneo Dragan Marković Palma: „Da je homoseksualnost normalna, u Bibliji bi u raju postojali Adam i Steva, a ne Adam i Eva“, gostujući u emisiji „Amigi Šou“.[6] Pripadnici LGBT zajednice širom Balkana u velikoj meri su marginalizovani, redovno se suočavajući sa predrasudama u njihovim profesionalnim i privatnim životima. Izbegavani su od strane svojih porodica, i stalno su u opasnosti od fizičke torture. Mnogi od njih, upravo zbog straha ne učestvuju u Paradi ponosa. U Albaniji, homoseksualno orijentisane osobe bile su primorane da napuste zemlju ili da se suoče sa stalnim zlostavljanjem i diskriminacijom, kao i siromaštvom usled svoje ekstremne marginalizacije. Mada izgleda da je na Balkanu homobija opšti trend, situacija se donekle razlikuje od zemlje do zemlje. Grci, Rumuni i Bugari su među najhomofobičnijim narodima u Evropi. Uprkos homofobiji, Rumunija je i dalje jedna od retkih zemalja u regionu gde se godišnja LGBT parada održava redovno od 2004. godine. Iako su poslednjih godina učinjeni veliki koraci, poput parada koje su održane u prestonicama nekih zemalja, one nisu dale dalekosežne rezultate po pitanju negativnih statova javnog mnjenja i visokog nivoa homofobije.
3.2 Zašto je problem organizovati gej paradu na Balkanu
Sudeći po po prošlogodišnjem izveštaju evropske komisije (oktobar 2011.)[7] najviše netrpeljivosti protiv LGBT osoba, uključujući pretnje i napade, registrovano je u Hrvatskoj, Srbiji i Turskoj. Mnogi su se bavili ovim pitanjem, od specijalizovanih organizacija do internet foruma. Može se reći da se iskristalizovalo mišljenje: Izvor homofobije u narodima na Balkanu potiče prvenstveno zbog vere i velikog procenta veoma religioznih osoba koji tvrde da hrišćanstvo osporava homoseksualnost. Takođe, komunistički režim u zemljama bivše Jugoslavije, kao i period devedesetih godina za koji se smatra da je ostavio velike posledice na stanovništvo, bitni su faktori netolerancije u ovim zemljama. Jaka patrihajalna tradicija i hetero-norme veoma su doprineli rasprostranjenom mišljenju da je homoseksualnost mentalni poremećaj, i da se može lečiti. Patrijahalna kultura je oblikovala mentalitet, što Balkan čini teškim za prihvatanje alternativnih seksualnih orijentacija. Društveni i politički lideri uglavnom ćute o temi seksualne orijentacije ili izražavaju negativne stavove, a mediji retko pokrivaju teme vezane za gej i lezbejske zajednice, koje nemaju lidere koji bi artikulisali njihove zahteve u javnosti. Mnogi ljudi širom Balkana prilično su konzervativni (neki čak i šovinistički nastrojeni), dok se u kulturi slepo drže tradicionalnih normi. I mada biti homoseksualac više nije krivično delo u bilo kojoj balkanskoj zemlji, postoji veliki otpor davanju prava gej parovima da, na primer, ozvaniče njihov odnos putem braka. Upoređujući strejt i gej brakove, protivnici gej brakova veruju da bi oni ugrozili temelje tradicionalnog pojma braka između muškarca i žene za reproduktivne svrhe. Na Paradu ponosa generalno se gleda kao na provokaciju ili uvredu prihvaćenih normi društva. Oni se pitaju koja je poenta održavanja gej parada jer, “ni oni, kao strejt orijentisani, nemaju svoje strejt parade”. Pored konzervativnog morala, postoji jak osećaj nacionalizma među različitim balkanskim narodima, koji je znatno povećan od propasti komunizma u Evropi. Sve je to plodno tle da ksenofobični stavovi nađu odgovarajuće mesto u ovim zaostalim, mahom desničarskim sredinama… a naročito u Srbiji, koja je doživela stranu intervenciju na svojoj teritoriji krajem devedesetih. Poznato je da nacionalizam ide ruku pod ruku sa mačizmom[8], a s obzirom na brojne ratove u ovom regionu, za muškarca je važno da se vidi kao “pravi Srbin” ili “pravi Hrvat”, koji će biti dovoljno hrabar da se bori za svoj narod. Dakle, termin “pravi Srbin” ili “pravi Hrvat” možemo shvatiti kao “pravi čovek”, a iz nekog razloga, homoseksualci imaju tretman ljudi koji nemaju volje za borbu, pa se smatraju kukavicama na koje se niko ne može osloniti. Zato, na Balkanu, biti posmatran kao gej od strane drugog muškarca, predstavlja direktan napad na njegovu muškost i lični ponos. Homofobični grafiti, nalepnice i posteri koji sadrže krajnje neprijateljske poruke mogu se naći na svakom uglu. Ali ono što je još šokantnije od poruka koje se vide i čuju u regionu je to što, dosta strejt ljudi u tim zemljama smatraju nasilne kontra-demonstrante “dobrim momcima”, a ne LGBT demonstranate, koji se hrabro usuđuju da otvoreno izražavaju fundamentalni deo sopstvenog ličnog identiteta. Svuda na Balkanu postoje veoma glasne desničarske organizacije, koje šire anti-gej retoriku i promovišu negativan odnos prema LGBT osobama. Konstanta optužba prema LGBT aktivizmu je kako njihova promocija “alternativnog života” predstavlja “napad” na porodicu kao stub društva. Sveštenici iz Pravoslavne i Katoličke crkve, kao i druge organizacije povezane sa njima, takođe su izrazili religijski inspirisanu osudu homoseksualnosti i gej parada, braneći tradicionalno porodično okruženje koje je, po njima, ugroženo od strane rastućeg gej aktivizma.
4. Analiza javnih nastupa na televiziji povodom Parade ponosa u skladu sa strategijama Šopenhauera i Paskala
4.1Javni nastupi LGBT aktivista u Srbiji 2012.
4.1.1. Emisija „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ (gosti – LGBT aktivisti)
Popularni voditelj Ivan Ivanović je u svojoj emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem” ugostio LGBT aktiviste, u oktobru mesecu 2012. godine, kada je vest o zabrani Parade ponosa bila još aktuelna. Ivan Ivanović, kao poznati homofob koji se nikada nije trudio da u svojim emisijama sakrije netoleranciju prema gej populaciji, ugostio je njihove predstavnike, ali je ipak izjavio da se ne slaže sa pojedinim ciljevima LGBT aktivizma. U emisiji su učestvovali Goran Miletić, Boban Stojanović (članovi Organizacionog odbora beogradske Parade ponosa), i Bojana Ivković (studentkinja završne godine prava koja je uzela učešće u organizaciji ovogodišnjeg Parade ponosa). U jednom trenutku, voditelj je komentarisao činjenicu koja se po njemu lako mogla uočiti tokom gostovanja: Da su LGBT aktivisti veoma “agresivni” u svojoj nameri da ubede strejt populaciju u ispravnost svojih stavova. Takođe, metode kojima se služe previše forsiraju javnost da za relativno kratko vreme prihvati nešto što stoji u apsolutnoj suprotnosti sa kulturološkim kodom žitelja Srbije. Blez Paskal je u “Umetnosti ubeđivanja” rekao:
“Umetnost ubeđivanja je u nužnom odnosu sa načinom na koji ljudi prihvataju ono što im se predlaže i stanje stvari u koje želimo da ih ubedimo.”[9]
LGBT aktivisti se očigledno snažno odupiru ovom pravilu koje bi, kada bi ga primenili u svojim aktivnostima, dalo znatno bolje rezultate od trenutno postignutih. Srbija je zemlja koja teško prihvata promene, Srbi su ljudi koji se grčevito drže svojih načela izgrađenih od ranog detinjstva. I ni jedno od tih načela ne podrazumeva drastične promene i olako prihvatanje “zapadnih” sistema vrednosti. Paskal spominje poslovicu kojom možemo lako okarakterisati srpski mentalitet: “Ono što ne znamo, ne želimo”.[10] Iz tog razloga, LGBT populacija bi trebalo da se posveti upoznavanju “onih koji ih ne znaju” sa pozitivnim stranama svog aktivizma i stavovima za koje se zalažu. Umesto toga, oni kategorički odbijaju svaki pokušaj voditelja Ivana Ivanovića da im ukaže na njihove greške, koje su ih dovele do mesta gde se sada nalaze. Na svaku eventualnu zamerku i predlog koji im je ponuđen, oni su nalazili razloge protiv, ne trudeći se da razmisle o ponuđenom. Čvrsto su se držali svog zacrtanog mišljenja, ukazujući samo na loše strane onih koji su protiv njih. Ovde vidimo da, bez obzira na seksualno opredeljenje, srpski mentalitet je isti – i gej i strejt populacija je dosledna svojim principima, i ni jedna ni druga strana ne dozvoljava da ih neko olako promeni. Svaki argument usmeren protiv njihovih stavova trudili su se da pobiju, makar to bilo na sasvim iracionalan način. Sam početak emisije obeležio je njihov zajednički komentar da svi problemi sa kojima se susreću prilikom organizovanja Parade ponosa, njima zapravo nisu problem već da u tome uživaju i da im je to navodno, veoma interesanto. Boban Stojanović je komentarisao lepe roze cipelice pevačice, a voditelju Ivanu Ivanoviću poklonio je roze majicu. Ovo su bili pokušaji da se kroz šalu (ili provokaciju?) LGBT aktivisti ograde od potencijalno neprijatnih komentara, vodeći se politikom “bolje da se sam šalim na svoj račun nego da to rade drugi”. Ovakvo ponašanje bilo je očekivano, i potpuno je razumljivo ako uzmemo u obzir trenutni položaj gej populacije u društvu. Mađutim, prosečni gledalac će ove “opaske” doživeti kao čistu provokaciju i zgražavati se nad ponašanjem koje nije za njega normalno i prihvatljivo. (Na pitanje šta misle o otkazivanju ovogodišnje Parade ponosa, odgovor je bio: “U Srbiji možeš sve da očekuješ”). Osnovna greška u njihovom izlaganju bilo je potenciranje problema drugih manjina i njihovo upoređivanje sa problemima gej populacije. Navodili su samohrane majke, Rome, male verske zajednice i sebe stavljali u istu poziciju sa njima, braneći se od činjenice koju je voditelj izložio – da oni sebe ne predstavljaju na pravi način, i da ljudi generalno nisu dovoljno upućeni u rad LGBT aktivizma. Manjinske grupe koje su oni naveli većinom ne izazivaju negativne reakcije i zgražavanja od strane najvećeg dela javnosti, te ih velika većina smatra ugroženima. Izjednačavajući sebe sa njima, LGBT aktivisti nisu uspeli da izazovu pozitivnu emotivnu reakciju, već još veće negodovanje i nerazumevanje. Nisu se trudili da dokažu ispravnost svojih stavova, nisu insistirali na pozitivnoj strani svog aktivizma, i nisu pokušali da se približe ljudima koji imaju otpor prema njihovim aktivnostima. Žalili su se na uslove u kojima rade i žive, davali loše komentare na račun srpskog mentaliteta, omalovažavali kulturu srpskog naroda, pozivajući se na nerazmevanje, ne pokušavajući da iznesu argumente koji bi doprineli tom razumevanju. Upoređivali su Srbiju sa zemljama u kojima su gej brakovi legalni, usvajanje dece od strane gej parova prihvaćeno, a gej parade dobrodošle. Zapravo, nisu se potrudili da deluju u skladu sa balkanskim načinom funkcionisanja u većinski netolerantnom društvu prema LGBT osobama. Komentari o njihovom nastupu u ovoj emisiji koji se mogu naći na internetu, generalno se zasnivaju na sledećem: Najveća greška je bila izbor predstavnika LGBT aktivista. Oni koji su gostovali u emisiji nisu ih predstavili na pravi način, već su samo doprineli učvršćavanju stereotipa i predrasuda vezanih za gej osobe, što nas dovodi do sledećih zaključaka: “Ne treba silom uzdizati duh; nategnuto i nametnuto ponašanje ispunjavaju ga glupim nagađanjem kroz neprirodno uzdizanje i taštu i smešnu nadobudnost, umesto čvrstog i poletnog hranjenja”[11] i “Iste misli nekada sasvim drugačije rastu kod nekog drugog, nego kod svog autora: neplodne u svom prirodnom polju, balgorodne kad su presađene.”[12]
4.1.2 Emisija „U Ringu“ (duel LGBT aktivista i protivnika Parade ponosa)
U debati su učestvovali predvodnik političke stranke Dveri – Vladan Glišić, bivši košarkaš, rijaliti zvezda i političar – Radovan Raka Radović, jedan od LGBT aktivista – Predrag Azdejković, kao i čuveni gej aktivista – Boban Stojanović. Ideja ove emisije je nenasilna borba (rečima) između dva para učesnika, koji se zalažu za različite ciljeve. U ovoj emisiji mogao je da se primeti veliki broj trikova kojima su se takmičari služili, kako bi pobili argumente protivnika, koje inače, Artur Šopenhauer navodi u „Erističkoj dijalektici“.
Na komentar LGBT aktiviste da su gej parovi u Srbiji ugroženi i da im preti opasnost od fizičkog nasilja na svakom koraku, kao i da nemaju zakonska prava kao hetero parovi, protivnik Vladan Glišić je odgovorio: „Gej parovi nisu ništa više ugroženi od ostalih manjina u Srbiji, čak imaju i veće povlastice od njih. Nasilje je problem u ovoj zemlji bez obzira kom delu populacije pripadate, i mnogi problemi se nažalost rešavaju na taj način. Ipak, gej brakovi ne mogu da budu prihvaćeni kao hetero jer srpski moral, kao i zakon, brak definiše kao zajednicu između muškarca i žene. Sve to o čemu pričate može da se reguliše zakonskom regulativom, bez nepotrebnih parada i problema koje pravite svake godine.“ Ovde se prepoznaje Šopenhauerov trik ignoratio elenchi: nepoznavanje protivargumenta – „protivnik govori o nečemu drugom od onog što je izloženo, (...) ono što protivnik kaže je istinoto, ali ne stoji u direktnoj, već samo u prividnoj protivrečnosti sa tezom. (...) To je, dakle, direktno pobijanje njegovog pobijanja per negationem consequentiae (pobijanjem zaključaka)“[13]
Kada je u “ring“ ušao jedan od učesnika, Radovan Raka Radović, emisija je postala daleko zanimljivija. Prva njegova izjava je bila: „Kažu da homoseksualnost nije bolest jer se ne leči. Pa i rak se ne leči, da li to znači da nije bolest?“ Radović je u konkretnom slučaju upotrebio Šopenhauerov 25. trik: On se odnosi na apagoge (Uzmemo protivnikovo tvrđenje kao istinito i onda pokazujemo šta iz toga sledi)[14] putem instance (Pobijanje opšteg iskaza direktnim dokazivanjem pojedinačnih slučajeva zahvaćenih protivnikovim stavom, na osnovu kojih tvrđenje nema važnost, dakle, i samo je pogrešno).[15] – „Samo jedan jedini slučaj kojem izloženi stav ne odgovara treba da se izloži i on pada.”[16]
Ovaj učesnik se najviše isticao tokom debate, koristeći argumente protiv LGBT populacije kao što su: “Homoseksualnost nije prirodna, i u životinjskom svetu se zna za pravilo da mužjak i ženka prave neku vrstu zajednice, homoseksualci uništavaju natalitet, dovode do bele kuge u zemlji, oni bi trebalo da se leče i da imaju normalne porodice, žene i porod.”[17] Ove argumente možemo prepoznati kao tipične kod osoba sa Balkana. Pridržavaju se osnovnih načela Biblije i balkanskog kulturološkog koda koje je gotovo nemoguće usmeriti ka nekom drugom pravcu razmišljanja.
Sve vreme trajanja emisije, Radović se pridržavao Šopenhauerovog 8. trika koji glasi: “Iznervirati protivnika da pobesni. Jer, u besu nije u stanju da pravilno rasuđuje i uvidi svoju prednost. Do besa ga dovodimo tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu, šikaniramo ga i uopšte se nepristojno odnosimo prema njemu.”[18] Radovan Radović nije odustajao od ovakvog ophođenja prema oponentima, pri čemu je svoje stavove često iznosio povišenim tonom: “Sram bilo onoga ko je rekao da homoseksualnost nije bolest, oni treba da se leče i da pokušaju da žive kao normalni ljudi. Vi niste društveno korisna grupa. (…) Posle gej parade sledeća je sodomija. (…) Voleo bih da vidim čoveka kad mu sin dovede momka kući ili ćerka devojčicu.”[19] Međutim, LGBT aktivisti nisu naseli na ove provokacije, kontrolisano su njegove izjave komentarisali time da je takvo razmišljanje čist primitivizam i da oni nastoje da stvore upravo suprotno društvo od takvog kakvo on predstavlja, liberalnije i ne toliko konzervativno.
Tokom cele emisije trajala je anketa za gledaoce koji su SMS-om glasali na pitanje: “Da li su prava gej populacije ugrožena u Srbiji?”. Rezultati su bili sledeći: 58% glasača je odgovorilo potvrdno, a 42% negativno. Međutim, validnost ove ankete treba dovoditi u pitanje jer se ne zna koji glasač je više puta glasao niti koje starosne grupe su većinski glasale. Ova anketa ne može pružiti realnu sliku mišljenja većine građana.
4.1.3 Emisija “Debata” na TV B92 (Zašto je u Srbiji i regionu problem organizovati gej paradu?)
Gosti emisije bili su: borac za ljudska prava Marko Karadžić, pevačica koja je javno podržala gej paradu Jelena Karleuša, psihijatar i profesor Jovan Marić i član Srpske radikalne stranke Aleksandar Martinović. Ivana Konstantinović, voditeljka, pokušavala je da smiri žustre verbalne rasprave, u kojima se pevačica Jelena Karleuša najviše isticala… ali, poprilično bezuspešno. Voditeljka je bila vidno pristrasna prema borcima za gej prava, što je ostavilo loš utisak na neutralnog gledaoca jer ona, kao posrednik između dve sukobljene strane, ne bi trebalo da se opredeljuje. Bezuspešno je pokušavala da nametne njena “pripremljena” pitanja za učesnike. Od samog početka, gosti su emisiju gotovo sami vodili, ne obazirući se na uzaludne pokušaje voditeljke da skrene tok rasprave u smeru koji je ona predvidela. Do samog kraja, učesnici su jedno drugom upadali u reč, pri čemu često nisu birali ni reči a ni način na koji će to učiniti. Ovo je za prosečnog gledaoca bila veoma zanimjiva debata, što zbog gostiju, što zbog atmosfere. Napetost je bila gotovo opipljiva a tenzija između gostiju nepodnošljiva, što samo pokazuje da se u Srbiji izuzetno malo govori o ovoj temi, kao nečemu što veoma zanima javnost.
Prvo što se primetilo tokom emisije, jeste greška prof. dr Jovana Marića koji je stručno pokušao da objasni homoseksualnost kao “varijetet ljudske prirode” pozivajući se na razna istraživanja, objašnjavajući ih latinskim terminima koji su prosečnom gledaocu nerazumljivi i nezanimljivi. Posle pet minuta neprekidnog slušanja negovog izlaganja gledalac postaje nezainteresovan i naporno mu je da prati tok njegove priče. Potom je nastupila pevačica Jelena Karleuša, prepoznavši odličan trenutak da izjavi: “Profesor je na žalost profesor koji ne može da odgovori direktno na pitanje i mora da se bavi ovom jako dosadnom demagogijom. Da ste mi Vi profesor, ja ne bih imala poštovanje prema takvim stavovima i sigurno kod Vas ne bih imala prelaznu ocenu. Govorite jezikom koji će svi razumeti. Narod ne razume Vaše komplikovane reči.”[20] Ovom izjavom, pevačica je nesumnjivo dobila dosta “glasova” od tzv. običnog naroda, i odnela pobedu u ovom delu debate. U ovom slučaju ona je upotrebila Šopenhauerov 28. trik koji glasi: “Trik se koristi u slučaju gde se obrazovani spore pred neobrazovanim učesnicima.(…) Nevažećom upadicom, u očima slušaoca, protivnika pobijamo utoliko pre ukoliko upadica karikira njegovo tvrđenje. Ljudi su odmah spremni na smeh, a oni koji se smeju na našoj su strani.”[21]
Jelena Karleuša se poslužila i 32. Šopenhauerovim trikom: „Protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo kratkim postupkom, ili bar da ga učinimo sumnjivim dovodeći ga pod neku omraženu kategoriju, ako samo ima neku sličnost ili je na ma koji način s tim u vezi.”[22] Posle izalaganja profesora Marića, odlučno je u nekoliko navrata povikala: “To je dezavuisanje!”
Voditeljka Ivana Konstantinović postavila je pitanje političaru Aleksandru Martinoviću, protivniku LGBT aktivizma: “Kako je moguće da silovatelje dece poredite sa ljudima koji nemaju ni jednu drugu želju osim da se bore za onog koga vole, a to nije u pitanju heteroseksualna ljubav?”[23] Martinović je pokušao da se ogradi od ovog pitanja skretanjem teme, koristeći mutatio controversiae (skretanje teme, ukazivanje na druga tvrđenja)[24], aludirajući isključivo na samo jedan argument kojim se služio sve vreme: LGBT aktivisti su na poslednjoj paradi imali parolu “Smrt državi!”. Objašnjavao je kako cela situacija nije tako crno-bela i pokušavao da usmeri razgovor na činjenicu da veći deo populacije ne podržava LGBT osobe kao takve. Međutim, voditeljka je prozrela njegovu nameru i koristila se Šopenhauerovim 34. trikom: “Ako protivnik na neko pitanje ili argument ne da nikakav odgovor, ili se ne izjasni, već protivpitanjem ili indirektnim odgovorom, ili navođenjem nečeg što s predmetom razgovora nema veze, želi da se izvuče ili pređe na neku drugu temu, to je pouzdan znak da smo dirnuli u slabu tačku. (…) Na pomenutoj stvari treba insistirati i ne dati protivniku da skrene razgovor…”[25] Insistirala je na postavljenom pitanju, postavljala ga je iznova, do trenutka kada je gledaocima postalo jasno da Martinović nema odgovarajući odgovor, kao ni argument u svoju odbranu.
Aleksandar Martinović je pokušao da iskoristi Argumentum ad verecundiam (argument koji se odnosi na strahopoštovanje)[26], navodeći da se mitropolit Amfilohije Radović kategorično izjasnio protiv gej parade, izjednačavajući stav mitropolita sa stavom crkve po tom pitanju. Takođe, sve vreme se koristio prvim Šopenhauerovim trikom, tzv. proširivanjem: “Izvesti protivnikovo tvrđenje preko granica prirodnog, tumačiti ga što uopštenije, shvatiti ga u što širem smislu i preterivati, a sopstveno, pak, svoditi u što uži smisao, u što tešnje okvire.”[27] Takođe, govorio je o tome kako organizatori Parade svesno stvaraju problem u državi, organizujući jednu takvu manifestaciju, znajući pri tome do kakvih će nereda doći na njoj. Generalno ih je svrstavao u grupu onih koji žele da razaraju državu, uporno se pozivajući na njihovu svest o posledicama koje izazivaju šetnjom, kao i na njihovu čuvenu parolu “Smrt državi”.
Pevačica Jelena Karleuša je u jednom momentu iskoristila jedan od najboljih Šopehauerovih trikova – 35. trik: “Ukoliko možemo protivniku da predočimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno štetio njegovom interesu, on će veoma brzo odustati od svoje ideje.”[28] Pevačica se obratila političaru Aleksandru Martinoviću rečima: “Vi, kao političar, želite sve građane ove zemlje za svoje glasače. Zašto Vi pravite diskriminaciju? Vi ovim stavom gubite svoje glasače.”[29]
Primećuje se da se, Jelena Karleuša, kao “najglasnija” u ovoj debati, tokom cele emisije uporno služila jednim 36. Šopenhauerovim trikom: “Zaseniti, zapanjiti protivnika besmislenom bujicom reči.”[30]
------------------------------------
[1] Akronim – skraćenica sastavljena od početnih slova ili slogova nekog naziva od više reči
[2] “Zakon protiv diskriminacije“ B92.net (februar 2009.)
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=02&dd=21&nav_category=12&nav_id=346270 (pristupljeno 24. 10. 2012.)
[3] Rečnik LGBTIQ pojmova. http://www.kontra.hr/cms/index.php?option=com_content&view=article&id=42&Itemid=56&lang=hr (pristupljeno 24. 10. 2012.)
[4] Dvorniković, Vladimir: “Ksenofobija, homofobija i rasizam“; Angus Young (oktobar 2010.)
http://angusyoung111.wordpress.com/2010/10/17/ksenofobija-homofobija-i-rasizam/ (pristupljeno 24. 10. 2012.)
[5] Ručno pravljena bomba od zapaljive tečnosti.
[6] Dragan Marković Palma: “Nisu homoseksualci, nego pederi.” Vesti-online (septembar, 2011.)
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/166058/Palma-Nisu-homosekusalci-nego-pederi (pristupljeno 30. 10. 2012.)
[7] “New EU accession reports: LGBT rights in South-Eastern Europe, Turkey and Iceland”; Intergroup on LGBT rights (oktobar 2012.) http://www.lgbt-ep.eu/press-releases/new-eu-accession-reports-lgbt-rights-in-south-eastern-europe-turkey-and-iceland/ (pristupljeno 25. 10. 2012.)
[8] Mačizam je koncept blizak seksizmu i temelji se na naglašavanju muškosti, to jest osobina koje se smatraju tradicionalno muškima.
[9] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 7.
[10] Ibid; str. 8.
[11] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 25.
[12] Ibid; str. 22.
[13] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 48.
[14] Ibid; str. 42.
[15] Ibid.
[16] Ibid; str. 60.
[17] Radovan Raka Radović, „U Ringu“, voditelj Bojan Nedeljković, TV Pink, 28. septembar 2012.
http://www.youtube.com/watch?v=CzkgPGo2tcw&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=3&feature=plpp_video
(pristupljeno 26.10.2012.)
[18] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 51/52.
[19] Radovan Raka Radović, „U Ringu“, voditelj Bojan Nedeljković, TV Pink, 28. septembar 2012.
http://www.youtube.com/watch?v=CzkgPGo2tcw&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=3&feature=plpp_video (pristupljeno 26.10.2012.)
[20] Jelena Karleuša, “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?”, voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. jun 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
[21] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 62.
[22] Ibid; str. 70/71.
[23] Ivana Konstantinović , “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?”, voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. jun 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
[24] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 57.
[25] Ibid; str. 72.
[26] Ibid; str. 64 – 69.
[27] Ibid; str. 43 – 45.
[28] Ibid; str. 72/73.
[29] Jelena Karleuša, “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?”, voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. jun 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
[30] Šopenhauer, Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 74.
1. ISTORIJAT PARADE PONOSA U EVROPI.............................................................. 02
2. SRBIJA I LGBT PRAVA.............................................................................................. 04
2.1. Srbija i odnos prema pravima „drugačijih“................................................................... 04
2.2. Hronologija događaja gej manifestacija u Srbiji........................................................... 04
3. HOMOFOBIJA NA BALKANU................................................................................... 05
3.1. Odnos prema „Paradi ponosa“ i pravima LGBT populacije u zemljama Balkana........ 05
3.2. Zašto je problem organizovati gej paradu na Balkanu.................................................. 07
4. ANALIZA JAVNIH NASTUPA NA TELEVIZIJI POVODOM PARADE
PONOSA U SKLADU SA STRATEGIJAMA ŠOPENHAUERA I PASKALA..... 08
4.1. Javni nastupi LGBT aktivista u Srbiji 2012. ................................................................ 08
4.1.1 Emisija „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ (gosti – LGBT aktivisti)........................ 08
4.1.2 Emisija „U Ringu” (duel LGBT aktivista i protivnika Parade ponosa)............... 11
4.1.3 Emisija „Debata”/B92 (Zašto je u Srbiji i regionu problem
organizovati gej paradu)...................................................................................... 12
5. JAVNI NASTUPI PROTIVNIKA PARADE PONOSA U SRBIJI 2012. ............... 16
5.1. Javni nastupi najviših predstavnika vlasti u Srbiji......................................................... 16
5.1.1 Predsednik Srbije Tomislav Nikolić....................................................................... 16
5.1.2 Predsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić..................... 17
5.1.3 Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.............................................. 20
5.1.4 Lider Nove Srbije i ministar za građevinarstvo i urbanizam Velimir Ilić............... 20
5.1.5 Lider Jedinstvene Srbije i gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma......... 21
5.2. Javni nastupi konzervativne i desničarske opozicije u Srbiji protiv Parade ponosa.. 22
5.2.1 Borba „Dveri“ protiv „Globalnog zaGEJavanja“, u svetlu „Umetnosti
ubeđivanja“ Bleza Paskala................................................................................... .23
5.2.2 Nastup Vladana Glišića u emisiji „U Centru“ (TV Studio B, voditelj Đorđe
Mićić), u svetlu Šopenhauerovih trikova............................................................... 24
5.2.3 Nastup Bore Đorđevića, rok muzičara i funkcionera DSS-a u emisiji „Pink
target”(TV Pink, voditeljka Aleksandra Jeftanović), u svetlu Šopenhauerovih
trikova................................................................................................................... 25
6. JAVNI NASTUPI NAJVIŠIH PREDSTAVNIKA SRPSKE PRAVOSLAVNE
CRKVE POVODOM PARADE PONOSA.................................................................. 25
6.1. Nastup patrijarha Irineja............................................................................................... 26
6.2. Nastup Mitropolita Amfilohija Radovića..................................................................... 26
6.3. Drugačiji glasovi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi............................................................. 27
7. JAVNI NASTUPI POLITIČKIH ČINILACA I JAVNIH LIČNOSTI KOJI SU PODRŽALI ODRŽAVANJE PARADE PONOSA U SRBIJI 2012................................................ 28
7.1 Stranke i političari u Srbiji koji su se javno zalagali za održavanje Parade ponosa....... 28
7.1.1 Liberalno-demokratska partija ............................................................................. 29
7.1.2 Demokratska stranka............................................................................................ 30
7.1.3 Ostale stranke....................................................................................................... 31
7.1.4 Javne ličnosti........................................................................................................ 32
8. BUDUĆNOST LGBT POPULACIJE U SRBIJI........................................................ 33
9. LITERATURA................................................................................................................ 36
1. Istorijat Parade ponosa u Evropi
LGBT (ili GLBT) predstavlja akronim[1] koji se kolektivno odnosi na lezbejski, gej, biseksualno i transeksualno/transrodno orijentisane osobe. Širom sveta, politika vezana za LGBT osobe varira u krajnostima – od smrtnih kazni do priznavanja istopolnih brakova. Odnos u različitim društvima, takođe, ima velike varijacije – od opšteg prihvatanja javnog pokazivanja naklonosti, do potpune diskriminacije u svim oblastima života, poput stanovanja i zapošljavanja. Kao odgovor na masovnu diskriminaciju u mnogim kulturama, LGBT zajednica organizuje parade koje služe za podizanje svesti i ekstenziju LGBT aktivizma.
Prošlo je četrdeset godina od prve Parade ponosa u Evropi, koja je održana u Londonu, jula 1972. godine. U tom periodu, policijska tortura nad gej populacijom bila je gotovo rutinska, sa povremenim racijama u barovima, saunama, parkovima, pa čak i privatnim žurkama. Istopolni parovi mogli su biti uhapšeni zbog držanja za ruke, često su odbijali da ih usluže u restoranima zbog njihovog seksualnog opredeljenja, a pravnog leka nije bilo. Kako bi pružili otpor torturi, LGBT osobe su organizovale paradu sa porukom da su ponosni na svoje seksualno opredeljenje i da žele to javno da pokažu. Ideja za održavanje Parade ponosa u startu je bila kontroverzna jer su se mnogi plašili da priznaju svoju homoseksualnost. Mali broj onih odvažnih (sedam stotina) izašao je na ulicu, javno priznao svoju seksualnu orijentaciju, i počeo da se bori za svoja prava. Nakon prve parade, čak i oni koji nisu bili njeni svedoci, postali su spremni da se priključe gej aktivizmu. Parade ponosa su postale važan deo modernog LGBT pokreta. “Christopher Street Day” (CSD) naziv je koji se odnosi na gej parade u Nemačkoj i Švajcarskoj. Oni su ovaj dan nazvali po istoimenoj ulici u kojoj je održana prva gej parada u svetu (Njujork). Berlin se smatra vodećim gradom u Evropi po toleranciji i priznavanju prava LGBT zajednice. Prva gej parada u Berlinu održana je 1979. godine pod nazivom “Christopher Street Day”, a nakon nje Parade ponosa su počele da zaista dobijaju jednu novu dimenziju. U mnogim državama, gej parade se nazivaju po imenu grada u kome se održavaju – “London pride”, “Amsterdam pride”, itd… U zemljama u kojima su LGBT osobe dobile prava koja su zahtevale, gde je strogo zabranjen bilo kakav vid diskriminacije (to su pretežno zemlje članice EU), ove parade počinju da podsećaju na karnevale i gube svoj politički smisao. Međutim, u zemljama gde društvena klima nije zrela za organizovanje ovakve manifestacije, problemi su i dalje prisutni, a Parade ponosa imaju jednu svrhu – da LGBT osobe ostvare svoj cilj, i da se izbore za prava za koja se zalažu.
LGBT populacija se bori za svoja prava, kako u Evropi, tako i u celom svetu. U nekim zemljama kao što su Britanija, Nemačka, Švajcarska, itd... naišli su na relativno pozitivan odnos javnosti, brzo su se izborili za ravnopravnost i oslobodili se diskriminacije. U ovim zemljama redovno se održavaju manifestacije posvećene LGBT populaciji i one se smatraju vodećim zemljama po pitanju tolerancije u Evropi. S druge strane, zemlje sa balkanskog poluostrva manje su sklone toleranciji i čvrsto se drže svojih načela i stavova koji ne podržavaju LGBT osobe kada je u pitanju otvoreno iskazivanje homoseksualnog opredeljenja. Postavlja se pitanje: Da li je diskriminacija gej populacije u ovim zemljama posledica komunizma, verskih ubeđenja, patrijarhalnog vaspitanja, ili nečeg četvrtog? Da li postoji način da se u Srbiji i zemljama regiona, sa sličnim kulturnim i verskim nasleđem održi mirna Parada ponosa?
2. Srbija i LGBT prava
2.1 Srbija i odnos prema pravima "drugačijih"
U septembru 2012. godine, novoizabrani premijer Srbije zabranio je Paradu ponosa. On je tvrdio da je osamdeset posto srpskog stanovništva protiv gej manifestacija, i upozorio na rizik i huligansko ponašanje koje bi se dogodilo na ulicama Beograda. Održana je samo jedna javna Parada ponosa 2010. godine koja je bila obeležena nizom incidenata od strane desničarskih huligana, uprkos jakom policijskom obezbeđenju. U Beogradu je 2011. godine, takođe održana ulična manifestacija, koja je prošla relativno mirno, ako se izuzmu dobacivanja građana i stvaranje atmosfere straha za same učesnike parade. Dok neki tvrde da su vlasti kapitulirale pred huliganima zabranom Parade ponosa, mnogi u Srbiji su srećni što su „tradicionalne vrednosti“ pobedile.
2.2 Hronologija događaja gej manifestacija u Srbiji
Prvi pokušaj organizovanja Parade ponosa u Srbiji bio je 30. jula 2001. godine. Možemo reći da je ovaj događaj bio završen pre nego što je počeo. Organizatori parade nisu pregovarali ni sa političarima, ni sa policijom pre odluke o njenom održavanju. Čim su učesnici gej parade počeli da se okupljaju, desničarske grupacije su brutalno napale učesnike, pa je ovaj skup bio nasilno prekinut kada su protivnici Parade ozbiljno povredili nekoliko učesnika i policajaca. Sveštenik Žarko Gavrilović bio je na čelu desničarskih organizacija koje su napadale LGBT aktiviste, među kojima su se najviše isticali navijači Crvene Zvezde i Rada, kao i pripadnici nacionalističkog pokreta Obraz.
Drugi pokušaj da se održi Parada 2009. godine imao je sličan ishod. Srpski parlament je u martu 2009. godine izglasao Zakon protiv diskriminacije, koji zabranjuje, između ostalog, diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije.[2] Mnogi su verovali da je to dovoljno da bi se u Srbiji organizovala mirna Parada ponosa. Međutim, pretnje ultradesničara počele su da bivaju sve intenzivnije. Beograd je bio izlepljen plakatima „Krv će se Beogradom liti, gej parade neće biti“ i grafitima „Čekamo vas“. Organizacija Obraz ponovo je imala najveći udeo u ovim aktivnostima. Zbog pretnji LGBT aktivistima od strane organizacija koje su bile protiv održavanja Parade ponosa, policija je donela odluku da se okupljanje premesti na drugu lokaciju iz bezbednosnh razloga. Ta odluka dovela je do otkazivanja Parade.
Prva, donekle, uspešna Parada ponosa održana je 2010. godine. Učesnika je bilo oko hiljadu, a policajaca koji su ih štitili pet puta više. Uprkos takvom ambijentu, pripadnici LGBT zajednice uspeli su da održe svoju paradu. Kao što se moglo očekivati, bilo je incidenata – huligani, pripadnici desničarskih pokreta i ostali protivnici parade kamenovali su organe reda i učesnike. Povređeno je više od sto četrdeset ljudi, a dve stotine je uhapšeno. Hiljade policajaca su blokirali ulice, neprestano dolazeći u sukob sa ruljom koja je pokušavala da se probije kroz bezbednosne kordone. Načinjena je i ogromna materijalna šteta.
Uz osvrt na Paradu ponosa 2010. godine, vlasti u Srbiji su 2012. zabranile održavanje iste, uz objašnjenje da postoji velika opasnost od nasilja. Srpska policija je zabranila beogradsku Paradu ponosa, navodeći kao razlog zabrinutost za bezbednost, ali i pod uticajem Srpske pravoslavne crkve. Prošlogodišnja parada takođe je bila zabranjena od strane vlasti. Mnogi strani mediji su pisali o ovoj odluci, a pojedini državnici je osuđivali, navodeći da bi održavanje ovogodišnje Parade ponosa bila jedna vrsta testa za Srbiju po pitanju tolerancije i borbe protiv diskriminacije, što je, uostalom, veoma važno za jednu zemlju koja je kandidat za ulazak u Evropsku Uniju.
3. Homofobija na Balkanu
3.1 Odnos prema "Paradi ponosa" i pravima LGBT populacije u zemljama Balkana
Homofobija (Homophobia) – “Mržnja, strah, neprijateljstvo i odvratnost prema ženama i muškarcima koji vole osobe istog spola . Homofobija je politički termin koji je ravan rasizmu ili seksizmu (mržnja prema ženama, odnosno muškarcima).”[3]
“Homofobija (od grč. homós koja znači isti, jednako i phóbos koja znači strah) je iracionalan strah, mržnja, predrasude ili diskriminacija prema osobama homoseksualne orijentacije i uključujući osobe koje su tako percipirane.”[4]
Pitanje slobode okupljanja LGBT osoba aktuelizovano je u različitim zemljama jugoistočne Evrope. Velika prepreka predstavlja otvoreno pokazivanje homofobije od strane verskih fundamentalista, ultranacionalista i neonacističkih pokreta. U ovim zemljama, parade za prava LGBT populacije često su kao epilog imale nasilje. Tokom prve parade ponosa u Bugarskoj 2008. godine, ekstremisti su bacali „molotovljeve koktele[5]“ na demonstrante. Nakon nekoliko napada na gej populaciju u Podgorici, 2011. godine Parada ponosa je otkazana. Prvi napad dogodio se u toku koncerta jedne hrvatske grupe, kada je suzavac bačen na gomilu ljudi. Taj koncert je bio održan povodom obeležavanja Svetskog dana protiv homofobije. Drugi napad dogodio se nakon koncerta, kada je grupa protivnika Parade napala dva LGBT aktivista. Prvu paradu ponosa u Splitu, 2011. obeležili su huligani bacajući kamenje i flaše, pokazujući na taj način šta misle o gej populaciji. Ovogodišnja Parada je prošla mirno, ali uz pratnju velikih policijskih snaga. Na Balkanu nije neuobičajeno da se termini „homoseksualnost“ i „pedofilija“ koriste kao sinonimi ili kao usko povezani. Na primer, bugarska Nacionalna unija, marginalna nacionalistička stranka, organizovala je debatu na temu: „Kako ograničiti i pobediti štetu od homoseksualnosti i pedofilije u Bugarskoj?“, boreći se protiv predstojeće Parade ponosa. Uverenje, održano najviše na Balkanu je da, homoseksualnost ne samo da je neprirodna i perverzna, već je i bolest. Iako je u mnogim zemljama zakon o gej jednakosti na snazi, homoseksualnost se smatra tabu temom u mnogim balkanskim zemljama, posebno van većih gradova. Kada je hrišćanski kulturološki kod u pitanju, jedan od najvećih problema predstavlja viševekovni odnos crkve prema homoseksualnosti. Tu vrstu predrasuda najsažetije je izneo Dragan Marković Palma: „Da je homoseksualnost normalna, u Bibliji bi u raju postojali Adam i Steva, a ne Adam i Eva“, gostujući u emisiji „Amigi Šou“.[6] Pripadnici LGBT zajednice širom Balkana u velikoj meri su marginalizovani, redovno se suočavajući sa predrasudama u njihovim profesionalnim i privatnim životima. Izbegavani su od strane svojih porodica, i stalno su u opasnosti od fizičke torture. Mnogi od njih, upravo zbog straha ne učestvuju u Paradi ponosa. U Albaniji, homoseksualno orijentisane osobe bile su primorane da napuste zemlju ili da se suoče sa stalnim zlostavljanjem i diskriminacijom, kao i siromaštvom usled svoje ekstremne marginalizacije. Mada izgleda da je na Balkanu homobija opšti trend, situacija se donekle razlikuje od zemlje do zemlje. Grci, Rumuni i Bugari su među najhomofobičnijim narodima u Evropi. Uprkos homofobiji, Rumunija je i dalje jedna od retkih zemalja u regionu gde se godišnja LGBT parada održava redovno od 2004. godine. Iako su poslednjih godina učinjeni veliki koraci, poput parada koje su održane u prestonicama nekih zemalja, one nisu dale dalekosežne rezultate po pitanju negativnih statova javnog mnjenja i visokog nivoa homofobije.
3.2 Zašto je problem organizovati gej paradu na Balkanu
Sudeći po po prošlogodišnjem izveštaju evropske komisije (oktobar 2011.)[7] najviše netrpeljivosti protiv LGBT osoba, uključujući pretnje i napade, registrovano je u Hrvatskoj, Srbiji i Turskoj. Mnogi su se bavili ovim pitanjem, od specijalizovanih organizacija do internet foruma. Može se reći da se iskristalizovalo mišljenje: Izvor homofobije u narodima na Balkanu potiče prvenstveno zbog vere i velikog procenta veoma religioznih osoba koji tvrde da hrišćanstvo osporava homoseksualnost. Takođe, komunistički režim u zemljama bivše Jugoslavije, kao i period devedesetih godina za koji se smatra da je ostavio velike posledice na stanovništvo, bitni su faktori netolerancije u ovim zemljama. Jaka patrihajalna tradicija i hetero-norme veoma su doprineli rasprostranjenom mišljenju da je homoseksualnost mentalni poremećaj, i da se može lečiti. Patrijahalna kultura je oblikovala mentalitet, što Balkan čini teškim za prihvatanje alternativnih seksualnih orijentacija. Društveni i politički lideri uglavnom ćute o temi seksualne orijentacije ili izražavaju negativne stavove, a mediji retko pokrivaju teme vezane za gej i lezbejske zajednice, koje nemaju lidere koji bi artikulisali njihove zahteve u javnosti. Mnogi ljudi širom Balkana prilično su konzervativni (neki čak i šovinistički nastrojeni), dok se u kulturi slepo drže tradicionalnih normi. I mada biti homoseksualac više nije krivično delo u bilo kojoj balkanskoj zemlji, postoji veliki otpor davanju prava gej parovima da, na primer, ozvaniče njihov odnos putem braka. Upoređujući strejt i gej brakove, protivnici gej brakova veruju da bi oni ugrozili temelje tradicionalnog pojma braka između muškarca i žene za reproduktivne svrhe. Na Paradu ponosa generalno se gleda kao na provokaciju ili uvredu prihvaćenih normi društva. Oni se pitaju koja je poenta održavanja gej parada jer, “ni oni, kao strejt orijentisani, nemaju svoje strejt parade”. Pored konzervativnog morala, postoji jak osećaj nacionalizma među različitim balkanskim narodima, koji je znatno povećan od propasti komunizma u Evropi. Sve je to plodno tle da ksenofobični stavovi nađu odgovarajuće mesto u ovim zaostalim, mahom desničarskim sredinama… a naročito u Srbiji, koja je doživela stranu intervenciju na svojoj teritoriji krajem devedesetih. Poznato je da nacionalizam ide ruku pod ruku sa mačizmom[8], a s obzirom na brojne ratove u ovom regionu, za muškarca je važno da se vidi kao “pravi Srbin” ili “pravi Hrvat”, koji će biti dovoljno hrabar da se bori za svoj narod. Dakle, termin “pravi Srbin” ili “pravi Hrvat” možemo shvatiti kao “pravi čovek”, a iz nekog razloga, homoseksualci imaju tretman ljudi koji nemaju volje za borbu, pa se smatraju kukavicama na koje se niko ne može osloniti. Zato, na Balkanu, biti posmatran kao gej od strane drugog muškarca, predstavlja direktan napad na njegovu muškost i lični ponos. Homofobični grafiti, nalepnice i posteri koji sadrže krajnje neprijateljske poruke mogu se naći na svakom uglu. Ali ono što je još šokantnije od poruka koje se vide i čuju u regionu je to što, dosta strejt ljudi u tim zemljama smatraju nasilne kontra-demonstrante “dobrim momcima”, a ne LGBT demonstranate, koji se hrabro usuđuju da otvoreno izražavaju fundamentalni deo sopstvenog ličnog identiteta. Svuda na Balkanu postoje veoma glasne desničarske organizacije, koje šire anti-gej retoriku i promovišu negativan odnos prema LGBT osobama. Konstanta optužba prema LGBT aktivizmu je kako njihova promocija “alternativnog života” predstavlja “napad” na porodicu kao stub društva. Sveštenici iz Pravoslavne i Katoličke crkve, kao i druge organizacije povezane sa njima, takođe su izrazili religijski inspirisanu osudu homoseksualnosti i gej parada, braneći tradicionalno porodično okruženje koje je, po njima, ugroženo od strane rastućeg gej aktivizma.
4. Analiza javnih nastupa na televiziji povodom Parade ponosa u skladu sa strategijama Šopenhauera i Paskala
4.1Javni nastupi LGBT aktivista u Srbiji 2012.
4.1.1. Emisija „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ (gosti – LGBT aktivisti)
Popularni voditelj Ivan Ivanović je u svojoj emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem” ugostio LGBT aktiviste, u oktobru mesecu 2012. godine, kada je vest o zabrani Parade ponosa bila još aktuelna. Ivan Ivanović, kao poznati homofob koji se nikada nije trudio da u svojim emisijama sakrije netoleranciju prema gej populaciji, ugostio je njihove predstavnike, ali je ipak izjavio da se ne slaže sa pojedinim ciljevima LGBT aktivizma. U emisiji su učestvovali Goran Miletić, Boban Stojanović (članovi Organizacionog odbora beogradske Parade ponosa), i Bojana Ivković (studentkinja završne godine prava koja je uzela učešće u organizaciji ovogodišnjeg Parade ponosa). U jednom trenutku, voditelj je komentarisao činjenicu koja se po njemu lako mogla uočiti tokom gostovanja: Da su LGBT aktivisti veoma “agresivni” u svojoj nameri da ubede strejt populaciju u ispravnost svojih stavova. Takođe, metode kojima se služe previše forsiraju javnost da za relativno kratko vreme prihvati nešto što stoji u apsolutnoj suprotnosti sa kulturološkim kodom žitelja Srbije. Blez Paskal je u “Umetnosti ubeđivanja” rekao:
“Umetnost ubeđivanja je u nužnom odnosu sa načinom na koji ljudi prihvataju ono što im se predlaže i stanje stvari u koje želimo da ih ubedimo.”[9]
LGBT aktivisti se očigledno snažno odupiru ovom pravilu koje bi, kada bi ga primenili u svojim aktivnostima, dalo znatno bolje rezultate od trenutno postignutih. Srbija je zemlja koja teško prihvata promene, Srbi su ljudi koji se grčevito drže svojih načela izgrađenih od ranog detinjstva. I ni jedno od tih načela ne podrazumeva drastične promene i olako prihvatanje “zapadnih” sistema vrednosti. Paskal spominje poslovicu kojom možemo lako okarakterisati srpski mentalitet: “Ono što ne znamo, ne želimo”.[10] Iz tog razloga, LGBT populacija bi trebalo da se posveti upoznavanju “onih koji ih ne znaju” sa pozitivnim stranama svog aktivizma i stavovima za koje se zalažu. Umesto toga, oni kategorički odbijaju svaki pokušaj voditelja Ivana Ivanovića da im ukaže na njihove greške, koje su ih dovele do mesta gde se sada nalaze. Na svaku eventualnu zamerku i predlog koji im je ponuđen, oni su nalazili razloge protiv, ne trudeći se da razmisle o ponuđenom. Čvrsto su se držali svog zacrtanog mišljenja, ukazujući samo na loše strane onih koji su protiv njih. Ovde vidimo da, bez obzira na seksualno opredeljenje, srpski mentalitet je isti – i gej i strejt populacija je dosledna svojim principima, i ni jedna ni druga strana ne dozvoljava da ih neko olako promeni. Svaki argument usmeren protiv njihovih stavova trudili su se da pobiju, makar to bilo na sasvim iracionalan način. Sam početak emisije obeležio je njihov zajednički komentar da svi problemi sa kojima se susreću prilikom organizovanja Parade ponosa, njima zapravo nisu problem već da u tome uživaju i da im je to navodno, veoma interesanto. Boban Stojanović je komentarisao lepe roze cipelice pevačice, a voditelju Ivanu Ivanoviću poklonio je roze majicu. Ovo su bili pokušaji da se kroz šalu (ili provokaciju?) LGBT aktivisti ograde od potencijalno neprijatnih komentara, vodeći se politikom “bolje da se sam šalim na svoj račun nego da to rade drugi”. Ovakvo ponašanje bilo je očekivano, i potpuno je razumljivo ako uzmemo u obzir trenutni položaj gej populacije u društvu. Mađutim, prosečni gledalac će ove “opaske” doživeti kao čistu provokaciju i zgražavati se nad ponašanjem koje nije za njega normalno i prihvatljivo. (Na pitanje šta misle o otkazivanju ovogodišnje Parade ponosa, odgovor je bio: “U Srbiji možeš sve da očekuješ”). Osnovna greška u njihovom izlaganju bilo je potenciranje problema drugih manjina i njihovo upoređivanje sa problemima gej populacije. Navodili su samohrane majke, Rome, male verske zajednice i sebe stavljali u istu poziciju sa njima, braneći se od činjenice koju je voditelj izložio – da oni sebe ne predstavljaju na pravi način, i da ljudi generalno nisu dovoljno upućeni u rad LGBT aktivizma. Manjinske grupe koje su oni naveli većinom ne izazivaju negativne reakcije i zgražavanja od strane najvećeg dela javnosti, te ih velika većina smatra ugroženima. Izjednačavajući sebe sa njima, LGBT aktivisti nisu uspeli da izazovu pozitivnu emotivnu reakciju, već još veće negodovanje i nerazumevanje. Nisu se trudili da dokažu ispravnost svojih stavova, nisu insistirali na pozitivnoj strani svog aktivizma, i nisu pokušali da se približe ljudima koji imaju otpor prema njihovim aktivnostima. Žalili su se na uslove u kojima rade i žive, davali loše komentare na račun srpskog mentaliteta, omalovažavali kulturu srpskog naroda, pozivajući se na nerazmevanje, ne pokušavajući da iznesu argumente koji bi doprineli tom razumevanju. Upoređivali su Srbiju sa zemljama u kojima su gej brakovi legalni, usvajanje dece od strane gej parova prihvaćeno, a gej parade dobrodošle. Zapravo, nisu se potrudili da deluju u skladu sa balkanskim načinom funkcionisanja u većinski netolerantnom društvu prema LGBT osobama. Komentari o njihovom nastupu u ovoj emisiji koji se mogu naći na internetu, generalno se zasnivaju na sledećem: Najveća greška je bila izbor predstavnika LGBT aktivista. Oni koji su gostovali u emisiji nisu ih predstavili na pravi način, već su samo doprineli učvršćavanju stereotipa i predrasuda vezanih za gej osobe, što nas dovodi do sledećih zaključaka: “Ne treba silom uzdizati duh; nategnuto i nametnuto ponašanje ispunjavaju ga glupim nagađanjem kroz neprirodno uzdizanje i taštu i smešnu nadobudnost, umesto čvrstog i poletnog hranjenja”[11] i “Iste misli nekada sasvim drugačije rastu kod nekog drugog, nego kod svog autora: neplodne u svom prirodnom polju, balgorodne kad su presađene.”[12]
4.1.2 Emisija „U Ringu“ (duel LGBT aktivista i protivnika Parade ponosa)
U debati su učestvovali predvodnik političke stranke Dveri – Vladan Glišić, bivši košarkaš, rijaliti zvezda i političar – Radovan Raka Radović, jedan od LGBT aktivista – Predrag Azdejković, kao i čuveni gej aktivista – Boban Stojanović. Ideja ove emisije je nenasilna borba (rečima) između dva para učesnika, koji se zalažu za različite ciljeve. U ovoj emisiji mogao je da se primeti veliki broj trikova kojima su se takmičari služili, kako bi pobili argumente protivnika, koje inače, Artur Šopenhauer navodi u „Erističkoj dijalektici“.
Na komentar LGBT aktiviste da su gej parovi u Srbiji ugroženi i da im preti opasnost od fizičkog nasilja na svakom koraku, kao i da nemaju zakonska prava kao hetero parovi, protivnik Vladan Glišić je odgovorio: „Gej parovi nisu ništa više ugroženi od ostalih manjina u Srbiji, čak imaju i veće povlastice od njih. Nasilje je problem u ovoj zemlji bez obzira kom delu populacije pripadate, i mnogi problemi se nažalost rešavaju na taj način. Ipak, gej brakovi ne mogu da budu prihvaćeni kao hetero jer srpski moral, kao i zakon, brak definiše kao zajednicu između muškarca i žene. Sve to o čemu pričate može da se reguliše zakonskom regulativom, bez nepotrebnih parada i problema koje pravite svake godine.“ Ovde se prepoznaje Šopenhauerov trik ignoratio elenchi: nepoznavanje protivargumenta – „protivnik govori o nečemu drugom od onog što je izloženo, (...) ono što protivnik kaže je istinoto, ali ne stoji u direktnoj, već samo u prividnoj protivrečnosti sa tezom. (...) To je, dakle, direktno pobijanje njegovog pobijanja per negationem consequentiae (pobijanjem zaključaka)“[13]
Kada je u “ring“ ušao jedan od učesnika, Radovan Raka Radović, emisija je postala daleko zanimljivija. Prva njegova izjava je bila: „Kažu da homoseksualnost nije bolest jer se ne leči. Pa i rak se ne leči, da li to znači da nije bolest?“ Radović je u konkretnom slučaju upotrebio Šopenhauerov 25. trik: On se odnosi na apagoge (Uzmemo protivnikovo tvrđenje kao istinito i onda pokazujemo šta iz toga sledi)[14] putem instance (Pobijanje opšteg iskaza direktnim dokazivanjem pojedinačnih slučajeva zahvaćenih protivnikovim stavom, na osnovu kojih tvrđenje nema važnost, dakle, i samo je pogrešno).[15] – „Samo jedan jedini slučaj kojem izloženi stav ne odgovara treba da se izloži i on pada.”[16]
Ovaj učesnik se najviše isticao tokom debate, koristeći argumente protiv LGBT populacije kao što su: “Homoseksualnost nije prirodna, i u životinjskom svetu se zna za pravilo da mužjak i ženka prave neku vrstu zajednice, homoseksualci uništavaju natalitet, dovode do bele kuge u zemlji, oni bi trebalo da se leče i da imaju normalne porodice, žene i porod.”[17] Ove argumente možemo prepoznati kao tipične kod osoba sa Balkana. Pridržavaju se osnovnih načela Biblije i balkanskog kulturološkog koda koje je gotovo nemoguće usmeriti ka nekom drugom pravcu razmišljanja.
Sve vreme trajanja emisije, Radović se pridržavao Šopenhauerovog 8. trika koji glasi: “Iznervirati protivnika da pobesni. Jer, u besu nije u stanju da pravilno rasuđuje i uvidi svoju prednost. Do besa ga dovodimo tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu, šikaniramo ga i uopšte se nepristojno odnosimo prema njemu.”[18] Radovan Radović nije odustajao od ovakvog ophođenja prema oponentima, pri čemu je svoje stavove često iznosio povišenim tonom: “Sram bilo onoga ko je rekao da homoseksualnost nije bolest, oni treba da se leče i da pokušaju da žive kao normalni ljudi. Vi niste društveno korisna grupa. (…) Posle gej parade sledeća je sodomija. (…) Voleo bih da vidim čoveka kad mu sin dovede momka kući ili ćerka devojčicu.”[19] Međutim, LGBT aktivisti nisu naseli na ove provokacije, kontrolisano su njegove izjave komentarisali time da je takvo razmišljanje čist primitivizam i da oni nastoje da stvore upravo suprotno društvo od takvog kakvo on predstavlja, liberalnije i ne toliko konzervativno.
Tokom cele emisije trajala je anketa za gledaoce koji su SMS-om glasali na pitanje: “Da li su prava gej populacije ugrožena u Srbiji?”. Rezultati su bili sledeći: 58% glasača je odgovorilo potvrdno, a 42% negativno. Međutim, validnost ove ankete treba dovoditi u pitanje jer se ne zna koji glasač je više puta glasao niti koje starosne grupe su većinski glasale. Ova anketa ne može pružiti realnu sliku mišljenja većine građana.
4.1.3 Emisija “Debata” na TV B92 (Zašto je u Srbiji i regionu problem organizovati gej paradu?)
Gosti emisije bili su: borac za ljudska prava Marko Karadžić, pevačica koja je javno podržala gej paradu Jelena Karleuša, psihijatar i profesor Jovan Marić i član Srpske radikalne stranke Aleksandar Martinović. Ivana Konstantinović, voditeljka, pokušavala je da smiri žustre verbalne rasprave, u kojima se pevačica Jelena Karleuša najviše isticala… ali, poprilično bezuspešno. Voditeljka je bila vidno pristrasna prema borcima za gej prava, što je ostavilo loš utisak na neutralnog gledaoca jer ona, kao posrednik između dve sukobljene strane, ne bi trebalo da se opredeljuje. Bezuspešno je pokušavala da nametne njena “pripremljena” pitanja za učesnike. Od samog početka, gosti su emisiju gotovo sami vodili, ne obazirući se na uzaludne pokušaje voditeljke da skrene tok rasprave u smeru koji je ona predvidela. Do samog kraja, učesnici su jedno drugom upadali u reč, pri čemu često nisu birali ni reči a ni način na koji će to učiniti. Ovo je za prosečnog gledaoca bila veoma zanimjiva debata, što zbog gostiju, što zbog atmosfere. Napetost je bila gotovo opipljiva a tenzija između gostiju nepodnošljiva, što samo pokazuje da se u Srbiji izuzetno malo govori o ovoj temi, kao nečemu što veoma zanima javnost.
Prvo što se primetilo tokom emisije, jeste greška prof. dr Jovana Marića koji je stručno pokušao da objasni homoseksualnost kao “varijetet ljudske prirode” pozivajući se na razna istraživanja, objašnjavajući ih latinskim terminima koji su prosečnom gledaocu nerazumljivi i nezanimljivi. Posle pet minuta neprekidnog slušanja negovog izlaganja gledalac postaje nezainteresovan i naporno mu je da prati tok njegove priče. Potom je nastupila pevačica Jelena Karleuša, prepoznavši odličan trenutak da izjavi: “Profesor je na žalost profesor koji ne može da odgovori direktno na pitanje i mora da se bavi ovom jako dosadnom demagogijom. Da ste mi Vi profesor, ja ne bih imala poštovanje prema takvim stavovima i sigurno kod Vas ne bih imala prelaznu ocenu. Govorite jezikom koji će svi razumeti. Narod ne razume Vaše komplikovane reči.”[20] Ovom izjavom, pevačica je nesumnjivo dobila dosta “glasova” od tzv. običnog naroda, i odnela pobedu u ovom delu debate. U ovom slučaju ona je upotrebila Šopenhauerov 28. trik koji glasi: “Trik se koristi u slučaju gde se obrazovani spore pred neobrazovanim učesnicima.(…) Nevažećom upadicom, u očima slušaoca, protivnika pobijamo utoliko pre ukoliko upadica karikira njegovo tvrđenje. Ljudi su odmah spremni na smeh, a oni koji se smeju na našoj su strani.”[21]
Jelena Karleuša se poslužila i 32. Šopenhauerovim trikom: „Protivnikovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo kratkim postupkom, ili bar da ga učinimo sumnjivim dovodeći ga pod neku omraženu kategoriju, ako samo ima neku sličnost ili je na ma koji način s tim u vezi.”[22] Posle izalaganja profesora Marića, odlučno je u nekoliko navrata povikala: “To je dezavuisanje!”
Voditeljka Ivana Konstantinović postavila je pitanje političaru Aleksandru Martinoviću, protivniku LGBT aktivizma: “Kako je moguće da silovatelje dece poredite sa ljudima koji nemaju ni jednu drugu želju osim da se bore za onog koga vole, a to nije u pitanju heteroseksualna ljubav?”[23] Martinović je pokušao da se ogradi od ovog pitanja skretanjem teme, koristeći mutatio controversiae (skretanje teme, ukazivanje na druga tvrđenja)[24], aludirajući isključivo na samo jedan argument kojim se služio sve vreme: LGBT aktivisti su na poslednjoj paradi imali parolu “Smrt državi!”. Objašnjavao je kako cela situacija nije tako crno-bela i pokušavao da usmeri razgovor na činjenicu da veći deo populacije ne podržava LGBT osobe kao takve. Međutim, voditeljka je prozrela njegovu nameru i koristila se Šopenhauerovim 34. trikom: “Ako protivnik na neko pitanje ili argument ne da nikakav odgovor, ili se ne izjasni, već protivpitanjem ili indirektnim odgovorom, ili navođenjem nečeg što s predmetom razgovora nema veze, želi da se izvuče ili pređe na neku drugu temu, to je pouzdan znak da smo dirnuli u slabu tačku. (…) Na pomenutoj stvari treba insistirati i ne dati protivniku da skrene razgovor…”[25] Insistirala je na postavljenom pitanju, postavljala ga je iznova, do trenutka kada je gledaocima postalo jasno da Martinović nema odgovarajući odgovor, kao ni argument u svoju odbranu.
Aleksandar Martinović je pokušao da iskoristi Argumentum ad verecundiam (argument koji se odnosi na strahopoštovanje)[26], navodeći da se mitropolit Amfilohije Radović kategorično izjasnio protiv gej parade, izjednačavajući stav mitropolita sa stavom crkve po tom pitanju. Takođe, sve vreme se koristio prvim Šopenhauerovim trikom, tzv. proširivanjem: “Izvesti protivnikovo tvrđenje preko granica prirodnog, tumačiti ga što uopštenije, shvatiti ga u što širem smislu i preterivati, a sopstveno, pak, svoditi u što uži smisao, u što tešnje okvire.”[27] Takođe, govorio je o tome kako organizatori Parade svesno stvaraju problem u državi, organizujući jednu takvu manifestaciju, znajući pri tome do kakvih će nereda doći na njoj. Generalno ih je svrstavao u grupu onih koji žele da razaraju državu, uporno se pozivajući na njihovu svest o posledicama koje izazivaju šetnjom, kao i na njihovu čuvenu parolu “Smrt državi”.
Pevačica Jelena Karleuša je u jednom momentu iskoristila jedan od najboljih Šopehauerovih trikova – 35. trik: “Ukoliko možemo protivniku da predočimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno štetio njegovom interesu, on će veoma brzo odustati od svoje ideje.”[28] Pevačica se obratila političaru Aleksandru Martinoviću rečima: “Vi, kao političar, želite sve građane ove zemlje za svoje glasače. Zašto Vi pravite diskriminaciju? Vi ovim stavom gubite svoje glasače.”[29]
Primećuje se da se, Jelena Karleuša, kao “najglasnija” u ovoj debati, tokom cele emisije uporno služila jednim 36. Šopenhauerovim trikom: “Zaseniti, zapanjiti protivnika besmislenom bujicom reči.”[30]
------------------------------------
[1] Akronim – skraćenica sastavljena od početnih slova ili slogova nekog naziva od više reči
[2] “Zakon protiv diskriminacije“ B92.net (februar 2009.)
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=02&dd=21&nav_category=12&nav_id=346270 (pristupljeno 24. 10. 2012.)
[3] Rečnik LGBTIQ pojmova. http://www.kontra.hr/cms/index.php?option=com_content&view=article&id=42&Itemid=56&lang=hr (pristupljeno 24. 10. 2012.)
[4] Dvorniković, Vladimir: “Ksenofobija, homofobija i rasizam“; Angus Young (oktobar 2010.)
http://angusyoung111.wordpress.com/2010/10/17/ksenofobija-homofobija-i-rasizam/ (pristupljeno 24. 10. 2012.)
[5] Ručno pravljena bomba od zapaljive tečnosti.
[6] Dragan Marković Palma: “Nisu homoseksualci, nego pederi.” Vesti-online (septembar, 2011.)
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/166058/Palma-Nisu-homosekusalci-nego-pederi (pristupljeno 30. 10. 2012.)
[7] “New EU accession reports: LGBT rights in South-Eastern Europe, Turkey and Iceland”; Intergroup on LGBT rights (oktobar 2012.) http://www.lgbt-ep.eu/press-releases/new-eu-accession-reports-lgbt-rights-in-south-eastern-europe-turkey-and-iceland/ (pristupljeno 25. 10. 2012.)
[8] Mačizam je koncept blizak seksizmu i temelji se na naglašavanju muškosti, to jest osobina koje se smatraju tradicionalno muškima.
[9] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 7.
[10] Ibid; str. 8.
[11] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 25.
[12] Ibid; str. 22.
[13] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 48.
[14] Ibid; str. 42.
[15] Ibid.
[16] Ibid; str. 60.
[17] Radovan Raka Radović, „U Ringu“, voditelj Bojan Nedeljković, TV Pink, 28. septembar 2012.
http://www.youtube.com/watch?v=CzkgPGo2tcw&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=3&feature=plpp_video
(pristupljeno 26.10.2012.)
[18] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 51/52.
[19] Radovan Raka Radović, „U Ringu“, voditelj Bojan Nedeljković, TV Pink, 28. septembar 2012.
http://www.youtube.com/watch?v=CzkgPGo2tcw&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=3&feature=plpp_video (pristupljeno 26.10.2012.)
[20] Jelena Karleuša, “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?”, voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. jun 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
[21] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 62.
[22] Ibid; str. 70/71.
[23] Ivana Konstantinović , “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?”, voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. jun 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
[24] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 57.
[25] Ibid; str. 72.
[26] Ibid; str. 64 – 69.
[27] Ibid; str. 43 – 45.
[28] Ibid; str. 72/73.
[29] Jelena Karleuša, “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?”, voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. jun 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
[30] Šopenhauer, Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 74.
5. Javni nastupi protivnika Parade ponosa u Srbiji 2012.
5.1. Javni nastupi najviših predstavnika vlasti u Srbiji
5.1.1. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić
U toku predsedničke kampanje, Tomislav Nikolić je govorio na RTS-u, u emisiji “Reč na reč” o LGBT pravima i Paradi ponosa. Na komentar voditelja da političari generalno ne vole da pričaju o tome, ali ga ipak pita o njegovom mišljenju, i kako bi se on, kao budući predsednik ophodio prema problemima LGBT populacije – Tomislav Nikolić je prvo odgovorio negacijom (protivurečnost – Šopenhauerov 23. trik)[1], rekavši da se on nikada nije bojao da izrazi svoj stav po tom pitanju i da je uvek komentarisao problem LGBT aktivista. Dalje je izjavio: “To su ljudi koji imaju svoja prava, a ta prava treba da im budu obezbeđena”[2] kao i to da bi on prvi stao na čelo te povorke kada bi postojala opasnost da učesnici budu “premlaćeni”, ali ipak misli da je podrška države dovoljna da oni budu zaštićeni. Po njegovom mišljenju, LGBT aktivisti bi trebalo više da očekuju od ministra policije i predsednika Vlade, a predsednik države je tu samo da iznese svoj stav. Rekao je i da “na svakoj utakmici postoji opasnost od nasilja, pa predsednik ne ide na svaku utakmicu kako bi sprečio nasilje”.[3] U ovom slučaju prepoznajemo Šopenhauerov 29. trik – Diverziju[4]. Nakon izjave da bi stao na čelo povorke, shvatio je da bi se taj čin verovatno završio loše po njega, i da bi od njega, kao potencijalno budućeg predsednika, LGBT aktivisti upravo to i očekivali. Nikolić je uspeo da povuče svoju izjavu pričajući o drugim državnim organima koji bi trebalo, pre njega, da se zalažu za LGBT populaciju, uz sve to praveći komparaciju sa neredima na utakmicama.
Naravno, dok su trajali pregovori oko Parade ponosa, predsednik Nikolić se nije izjašnjavao niti javno uticao na bilo koga. Tek kada je Parada ponosa 2012. zabranjena, izjavio je: “Da Parada ponosa nije zabranjena, ja bih bio na njenom čelu.”[5]
U emisiji “Utisak nedelje” na TV B92, govoreći o zabrani Parade ponosa, predsednik Srbije, Tomislav Nikolić je izjavio da sledeće godine Vlada neće moći, pod izgovorom da je ugrožena bezbednost, zabrani održavanje te manifestacije. Takođe je rekao da bi se on usprotivio zabrani da je ona bila cilj da se diskriminiše LGBT populacija: “Ova vlada je rovita, krhka, tanka, nije ušla u sve strukture i ne zna ko vlada tužilaštvom ko policijom. Vlada nije imala vremena da pronađe one koji prete silom i da ih izoluje. Ovoj vladi treba vreme. Mislim da već iduće godine neće biti opravdanja da kaže da ne može da spreči da se nešto desi.”[6]
Iz ove Nikolićeve izjave možemo zaključiti da je on, kao predsednik veoma malo upućen u aktuelna dešavanja. Dao je odgovor koji šteti njegovom ugledu jer je otvoreno pokazao da se niko u Vladi Srbije nije zalagao, niti bar pokušao da spreči nasilje, kao i to da je vlada apsolutno neorganizovana. Jedan od bitnijih detalja je to što se Nikolić izjasnio tek nakon otkazivanja Parade ponosa: “Moj stav se nikada neće promeniti, to su ljudi koji se drugačije ponašaju od mene. To nije razlog da budu dikriminisani, ali ni razlog da ih previše hvalim. Treba da im bude omogućeno da pokažu šta žele, ali se za to još nisu stekle prilike.”[7]
Predsednik Nikolić je prvo potvrdio svoju izjavu koju je dao u predizbornoj kampanji (da bi stao na čelo Parade), a zatim okrivio vladu pridajući joj epitete koji podsećaju na opisivanje deteta koje nije u stanju ništa da uradi samo ili nije dovoljno zrelo za neki ozbiljan potez u životu. Zatim je dao obećanje o održavanju Parade ponosa sledeće godine. Ponovo je uspeo da ogradi sebe u nastalim problemima, kao i da izbegne rizik od postavljanja daljih pitanja na ovu temu. Želeo je da sebe predstavi narodu Srbije u što boljem svetlu, ne ulazeći u obračun ni sa kim. Njegov cilj je bio pridobijanje simpatija i glasova naroda. Prosečan gledalac je zaključio da je on čovek koji se solidariše, balansira, i pokušava da nađe pravu meru u svemu što radi. Tomislav Nikolić je znao da se obraća populaciji koja je izgubila poverenje u Vladu Srbije, pa se “solidarisao”, kriveći upravo nju za sve probleme. Naravno, on je iskoristio priliku da pruži obećanje o održavanju Parade ponosa sledeće godine, i naglasio da će on biti zaslužan za njeno održavanje. Ove izjave možemo dovesti u vezu sa Paskalovim mislima:
“U šta god želimo nekog da ubedimo, treba uzeti u obzir ko je ta osoba, kojoj treba poznavati duh i srce, principe koje priznaje, stvari koje voli.”[8]; kao i “Mi zapravo verujemo skoro samo u ono što nam se sviđa.”[9]
5.1.2. Predsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić
Premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić je bio jedan od onih u koje su sve oči bile uperene tokom procesa odlučivanja da li će ove godini biti Parade ponosa ili ne. Od Vlade Srbije i MUP-a zavisila je ta odluka. Međutim, Ivica Dačić, ma koliko se trudio da deluje neutralno i da postupa u skladu sa zakonom, nije mogao da prikrije svoje neslaganje povodom održavanja parada proteklih godina.
Prošle godine, 2011. on je u svojim izjavama ukazivao na daleko veće probleme sa kojima se Srbija suočavala u tom trenutku, kao i na to da Parada ponosa služi samo kao maska kojom se prikrivaju daleko ozbiljniji, politički problemi. On je smatrao da je Parada ponosa manifestacija koja nema veze sa ljudskim pravima, kao i to da ona služi samo da bi se javnosti skrenula pažnja na marginalne stvari i gotovo nebitne probleme u društvu. Slične izjave je davao i ove godine: “O tome ćemo tek razgovarati. Oni to mogu da najavljuju koliko hoće. Ja nisam taj koji radi bezbednosne procene. Bezbednosni rizici su, kao što znate, uvek veoma visoki kada je događaj takvog tipa u pitanju. Ja jesam za zabranu diskriminacije, ali ovde je reč o potpuno bezbedenosnim pitanjima, i ne pada mi na pamet da žrtvujem živote ljudi i sa jedne i sa druge strane.”[10] Sve ovo Dačić je izrekao, rukovodeći se Paskalovim pravilom: “Dokazati sve predloge koji su pomalo magloviti i u njihovom dokazivanju upotrebiti samo veoma očigledne aksiome, ili predloge oko kojih već postoji slaganje ili koji su predstavljeni.”[11]
Diplomatski odgovor koji je dao premijer obihvata nekoliko tačaka: a) on je svestan da ljudi u Srbiji žele da budu zaštićeni; b) on se postavio zaštitnički prema svima, pozivajući se na javni red i mir; c) naravno, ogradio se time što je rekao da je kategorično protiv diskriminacije, d) ogradio se i time što je naglasio da nije sve u njegovoj moći i da on ne odlučuje o proceni bezbednosti. Onome, ko je tada čitao ovu Dačićevu izjavu “između redova”, bilo je jasno da će Parada ponosa biti otkazana. On se, očigledno, vodio još jednim od Paskalovih uputstava : “Ne pokušavati da pokažete bilo šta što je toliko očigledno samo po sebi da nema ničeg jasnijeg što bi ga dokazalo.”[12]
Sličnu izjavu dao je i za vesti TV B92, kada je naglasio da ima zemalja u Evropskoj Uniji gde nema gej parade, ali su ipak članice EU. Temu je prebacio na činjenicu da pored svih problema, Parada ponosa je nebitna, i da ona nikako nije naša “ulaznica” za Evropsku Uniju, te da je takvo viđenje smešno. Desničarske organizacije koje najavljuju nerede na potencijalnoj paradi nazvao je psihopatama. Ovde prepoznajemo Šopenhauerov 12. trik koji govori o tome da ako neku reč zamenimo drugom koja nama više odgovara, postižemo željeni efekat, isključivo zbog moći koju sa sobom nose parabole: “Ono što hoćemo prvo da izložimo unapred ugradimo u reč, u naziv iz kojega, iz čistog analitičkog suda, potom proizlazi ono što smo smerali.”[13]
Ivica Dačić je takođe, u ovom izlaganju, izveo i mutatio controversiae (Šopenhauerov 18. trik): “Prelaženje na drugu temu, skretanje pažnje i ukazivanje na druga tvrđenja.”[14]
Trećeg oktobra, tri dana pred najavljenu Paradu ponosa, Ivica Dačić je objavio da su Vlada Srbije i MUP Srbije doneli odluku da se iz bezbednosnih razloga otkaže šetnja LGT osoba. Ponovo se pozvao na sve argumente koje je već upotrebio, koji su zapravo bili samo uvod u ono što su svi znali da će se dogoditi. Ipak, kako bi prividno izgledalo da je vlast stala na stranu gej populacije, zabranjeni su svi masovni događaji zakazani za šesti oktobar, uključujući i sportske utakmice. Ovaj potez je učinjen krajnje proračunato. Sa jedne strane, protivnici Parade su bili zadovoljni zbog otkazivanja iste, a aktivistima je ukazano poštovanje otkazivanjem i svih drugih manifestacija, kao i argumentom da je sve to urađeno zbog njihove bezbednosti.
Na negodovanje LGBT aktivista i izjave da je ovo poraz države, Ivica Dačić je odgovorio: “Zabrana ne znači kapitulaciju pred onima koji prete nasiljem”[15]. Istakao je da je ovo pobeda, a ne poraz države, jer će šesti oktobar biti miran dan, a LGBT populacija će svoje manifestacije održati u zatvorenom prostoru. U ovom slučaju premijer je izveo Šopenhauerov 23. trik, koji se poziva na protivrečnost i prepirku: “Možemo da ljutimo protivnika protivurečnostima, da jedno po sebi i u određenim okvirima istinito tvrđenje uzdižemo iznad istine.”[16]
Ivica Dačić je ove godine pokušao da deluje malo liberalnije u odnosu na prošlu po pitaju Parade ponosa. Međutim, svi nastupi čelnika države nagoveštavali su da će parada biti otkazana, a moglo se zaključiti da je upravo premijer u prvim redovima među onima koji su njeni protivnici. Govorio je da je on za održavanje Parade ponosa, međutim da ipak postoje bezbednosni rizici za to. Govorio je da je protiv diskriminacije, ali je ipak podlegao uticaju desničarskih organizacija. Njegove reči su bile u suprotnosti sa njegovim delima, ali je na kraju uspeo vešto da prikrije tu suprotnost, pozivajući se na argument koje je veoma teško osporiti.
5.1.3. Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić
Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, u emisiji “Kažiprst” na TV B92 odgovarao je na pitanja vezana za gej paradu. Na pitanje kakav će odnos imati prema paradi, pokušao je mutatio controversiae (ukazivanje na druga tvrđenja), te je izjavio: “Shvatio sam da će to biti pitanje za sve predstavnike vlasti, baš kao što to nije bilo pitanje za prethodne predstavnike vlasti. To je pitanje za njih i za one koji žele da održe paradu”[17] – nakon čega je voditeljka insistirala na odgovoru, rekavši da te ljude zanima njegov stav. Ogradio se rečima da je “posao države da obezbedi sigurnost, a da li će, i kakva će procena bezbednosne situacije biti, o tome će se, naravno, odlučivati u skladu sa situacijom.”[18] U ovom slučaju Vučić je iskoristio Šopenhauerov 17. trik koji glasi: “Kada nas protivnik pritiska nekim protivargumentom, često se možemo spasti finom razlikom, na koju, naravno, nismo prvo mislili, ako stvar ima neko dvostruko značenje ili dvostruki ishod.”[19] Nakon toga voditeljka mu se zahvalila na gostovanju, shvativši da neće dobiti odgovor koji očekuje.
5.1.4. Lider Nove Srbije i minstar za građevinarstvo i urbanizam Velimir Ilić
Lider Nove Srbije, Velimir Velja Ilić je jedan od javno deklarisanih protivnika održavanja Parade ponosa u Srbiji. On je izjavio: “Nemamo ništa protiv, neka budu hiperaktivni među sobom”[20], kao i to da samo ime Parada ponosa mnogo iritira Srbiju, i upoređivao je homoseksualce sa narkomanima, govoreći da bi oni bili sledeći koji bi održali svoju paradu. “Ako dozvolimo njima da izađu i paradiraju, onda to isto moramo učiniti i drugim sektama”[21], rekao je Ilić.
Stranka Velimira Ilića, Nova Srbija, uputila je poruku premijeru da otkaže paradu, i pozvala je pripadnike LGBT populacije da se za svoja prava bore kroz institucije države, a ne organizovanjem parade, koja može ugroziti bezbednost građana, javni red i mir. Nešto oštriji stav o Paradi ponosa Velimir Ilić je izneo 2011. godine, kada je negodovao zbog naziva Parada ponosa. Kao razlog je naveo da je to čista provokacija podmlatka njegove partije koja nosi naziv Ponos. Tom prilikom je tvrdio da u njegovoj stranci nema gejeva, da su oni za crkvu, pravoslavlje i Srbiju, a protiv Parade ponosa.
Javne nastupe Velimira Velje Ilića možemo uporediti sa nastupima Dragana Markovića Palme. On koristi identičan rečnik u javnom govoru da potencira patrijarhalni moral i srpski kulturološki kod u kome porodica zauzima glavno mesto, pozivajući se na crkvu kao skoro najbitniju instituciju koja se zalaže protiv LGBT aktivizma. Poistovećuje se sa srpskim narodom, ostavljajući utisak da brani volju većine, a sve u cilju poboljšanja svog političkog rejtinga.
5.1.5. Lider Jedinstvene Srbije i gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma
Poslanik u Skupštini Srbije i gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković – Palma, jedan je od najvatrenijih protivnika LGBT aktivizma. Neki ga nazivaju neukim, staromodnim i primitivnim, dok se drugi dive njegovim menadžerskim sposobnostima i požrtvovanošću za dobrobit svog grada. U nekoliko navrata davao je izjave povodom Parade ponosa, kroz šalu izlagao svoje stavove, pričao viceve o gej populaciji i ismevao gej aktiviste. Zalaže se za porodične vrednosti kao temeljne u jednom društvu, bori se protiv bele kuge raznim akcijama i radi na očuvanju tradicije.
U emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem” Dragan Marković je izjavio: “To je nešto što ja nikada ne mogu da prihvatim. (…) Zamislite vi dva muškarca sa brkovima koji se ljube u usta. (…) Zamislite da sin mesto snaje dovede zeta u kuću i da to gleda cela familija. (…) Ja znam da Sajam knjiga i Sajam turizma traje šest dana. Nije mi jasno šta će oni da izlažu za tih šest dana. Pa, ja se naježim.”[22] Naravno, zasmejavao je publiku svakom drugom rečenicom, a smehom možete naterati i one koji drugačije razmišljaju od vas da promene mišljenje. Izazvao je ovacije u studiju, neprestane aplauze i neprekidni smeh publike.
“Ženidbom žirafa” Dragan Marković Palma poslao je jasnu poruku gej populaciji u Srbiji. On je ispunio svoje obećanje da će oženiti mužjaka žirafe u zoološkom vrtu u Jagodini, i tom prilikom je izjavio: “To obećanje sam dao jer je bilo najavljeno da će se u Beogradu nešto desiti, neke parade, izložbe, a pošto je poznato da sam ja human čovek i da se zalažem za ljudska prava, a siguran sam da ljudska prava nisu prekršena kod onih koji stalno pričaju kako im neko nešto zabranjuje, obećao sam ženidbu Jovanče, i ispunio.”[23] Ovim gestom je želeo da pokaže svima kako je čak i u životinjskom carstvu “normalno” spojiti mužjaka i ženku. Malo provokativno, stavljajući sebe u ulogu “učitelja”, ponovo je uspeo da komičnom stranom svoje priče pridobije ljude i baci u senku prave probleme LGBT populacije.
---------------------------------------------
[1] Ibid; str. 59.
[2] Tomislav NIkolić, “Reč na reč – LGBT prava i Parada ponosa”, voditelj Zoran Stanojević, RTS 1. maj 2012. http://www.youtube.com/watch?v=acZKJQ0H-vQ (pristupljeno 27. 10. 2012.)
[3] Ibid.
[4] Ibid; (op. cit.) str. 63/64.
[5] Tomislav Nikolić, „Iduće godine neće biti opravdanja za zabranu Parade ponosa“; Blic online (oktobar 2012.)
[6] Ibid.
[7] Ibid.
[8] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 11.
[9] Ibid; str. 8.
[10] Ivica Dačić, „Kažiprst.“, voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=Xe6Vbai8btM (pristupljeno 27. 10. 2012.)
[11] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 16.
[12] Ibid; str. 15.
[13] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 53/54.
[14] Ibid; str. 57.
[15] Ivica Dačić, vesti TV B92, oktobar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=792aSS9zxg0 (pristupljeno 27. 10. 2012.)
[16] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 59.
[17] Aleksandar Vučić, „Kažiprst – Prajd“, voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=4REkQr4udho (pristupljeno 27.10.2012.)
[18] Aleksandar Vučić, „Kažiprst“ – Prajd, voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=4REkQr4udho (pristupljeno 27.10.2012.)
[19] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 57.
[20] D. Z. “Saznajemo: Većina ministara protiv gej parade!” Telegraf (septembar 2012.) http://www.telegraf.rs/vesti/341598-saznajemo-vecina-ministara-protiv-gej-parade (pristupljeno 27.10.2012.)
[21] Ibid.
[22] Dragan Marković Palma, „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, voditelj Ivan Ivanović, TV B92, 21. 09. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=8aPlpozsbYM (pristupeljno 26. 10. 2012.)
[23] „Palma ‘venčao’ žirafe i poslao poruku gejevima“; “Blic online” (oktobar 2009.) http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/346879/Palma-vencao-zirafe-i-poslao-poruku-gejevima (pristupljeno 26. 10. 2012.)
5.1. Javni nastupi najviših predstavnika vlasti u Srbiji
5.1.1. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić
U toku predsedničke kampanje, Tomislav Nikolić je govorio na RTS-u, u emisiji “Reč na reč” o LGBT pravima i Paradi ponosa. Na komentar voditelja da političari generalno ne vole da pričaju o tome, ali ga ipak pita o njegovom mišljenju, i kako bi se on, kao budući predsednik ophodio prema problemima LGBT populacije – Tomislav Nikolić je prvo odgovorio negacijom (protivurečnost – Šopenhauerov 23. trik)[1], rekavši da se on nikada nije bojao da izrazi svoj stav po tom pitanju i da je uvek komentarisao problem LGBT aktivista. Dalje je izjavio: “To su ljudi koji imaju svoja prava, a ta prava treba da im budu obezbeđena”[2] kao i to da bi on prvi stao na čelo te povorke kada bi postojala opasnost da učesnici budu “premlaćeni”, ali ipak misli da je podrška države dovoljna da oni budu zaštićeni. Po njegovom mišljenju, LGBT aktivisti bi trebalo više da očekuju od ministra policije i predsednika Vlade, a predsednik države je tu samo da iznese svoj stav. Rekao je i da “na svakoj utakmici postoji opasnost od nasilja, pa predsednik ne ide na svaku utakmicu kako bi sprečio nasilje”.[3] U ovom slučaju prepoznajemo Šopenhauerov 29. trik – Diverziju[4]. Nakon izjave da bi stao na čelo povorke, shvatio je da bi se taj čin verovatno završio loše po njega, i da bi od njega, kao potencijalno budućeg predsednika, LGBT aktivisti upravo to i očekivali. Nikolić je uspeo da povuče svoju izjavu pričajući o drugim državnim organima koji bi trebalo, pre njega, da se zalažu za LGBT populaciju, uz sve to praveći komparaciju sa neredima na utakmicama.
Naravno, dok su trajali pregovori oko Parade ponosa, predsednik Nikolić se nije izjašnjavao niti javno uticao na bilo koga. Tek kada je Parada ponosa 2012. zabranjena, izjavio je: “Da Parada ponosa nije zabranjena, ja bih bio na njenom čelu.”[5]
U emisiji “Utisak nedelje” na TV B92, govoreći o zabrani Parade ponosa, predsednik Srbije, Tomislav Nikolić je izjavio da sledeće godine Vlada neće moći, pod izgovorom da je ugrožena bezbednost, zabrani održavanje te manifestacije. Takođe je rekao da bi se on usprotivio zabrani da je ona bila cilj da se diskriminiše LGBT populacija: “Ova vlada je rovita, krhka, tanka, nije ušla u sve strukture i ne zna ko vlada tužilaštvom ko policijom. Vlada nije imala vremena da pronađe one koji prete silom i da ih izoluje. Ovoj vladi treba vreme. Mislim da već iduće godine neće biti opravdanja da kaže da ne može da spreči da se nešto desi.”[6]
Iz ove Nikolićeve izjave možemo zaključiti da je on, kao predsednik veoma malo upućen u aktuelna dešavanja. Dao je odgovor koji šteti njegovom ugledu jer je otvoreno pokazao da se niko u Vladi Srbije nije zalagao, niti bar pokušao da spreči nasilje, kao i to da je vlada apsolutno neorganizovana. Jedan od bitnijih detalja je to što se Nikolić izjasnio tek nakon otkazivanja Parade ponosa: “Moj stav se nikada neće promeniti, to su ljudi koji se drugačije ponašaju od mene. To nije razlog da budu dikriminisani, ali ni razlog da ih previše hvalim. Treba da im bude omogućeno da pokažu šta žele, ali se za to još nisu stekle prilike.”[7]
Predsednik Nikolić je prvo potvrdio svoju izjavu koju je dao u predizbornoj kampanji (da bi stao na čelo Parade), a zatim okrivio vladu pridajući joj epitete koji podsećaju na opisivanje deteta koje nije u stanju ništa da uradi samo ili nije dovoljno zrelo za neki ozbiljan potez u životu. Zatim je dao obećanje o održavanju Parade ponosa sledeće godine. Ponovo je uspeo da ogradi sebe u nastalim problemima, kao i da izbegne rizik od postavljanja daljih pitanja na ovu temu. Želeo je da sebe predstavi narodu Srbije u što boljem svetlu, ne ulazeći u obračun ni sa kim. Njegov cilj je bio pridobijanje simpatija i glasova naroda. Prosečan gledalac je zaključio da je on čovek koji se solidariše, balansira, i pokušava da nađe pravu meru u svemu što radi. Tomislav Nikolić je znao da se obraća populaciji koja je izgubila poverenje u Vladu Srbije, pa se “solidarisao”, kriveći upravo nju za sve probleme. Naravno, on je iskoristio priliku da pruži obećanje o održavanju Parade ponosa sledeće godine, i naglasio da će on biti zaslužan za njeno održavanje. Ove izjave možemo dovesti u vezu sa Paskalovim mislima:
“U šta god želimo nekog da ubedimo, treba uzeti u obzir ko je ta osoba, kojoj treba poznavati duh i srce, principe koje priznaje, stvari koje voli.”[8]; kao i “Mi zapravo verujemo skoro samo u ono što nam se sviđa.”[9]
5.1.2. Predsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić
Premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić je bio jedan od onih u koje su sve oči bile uperene tokom procesa odlučivanja da li će ove godini biti Parade ponosa ili ne. Od Vlade Srbije i MUP-a zavisila je ta odluka. Međutim, Ivica Dačić, ma koliko se trudio da deluje neutralno i da postupa u skladu sa zakonom, nije mogao da prikrije svoje neslaganje povodom održavanja parada proteklih godina.
Prošle godine, 2011. on je u svojim izjavama ukazivao na daleko veće probleme sa kojima se Srbija suočavala u tom trenutku, kao i na to da Parada ponosa služi samo kao maska kojom se prikrivaju daleko ozbiljniji, politički problemi. On je smatrao da je Parada ponosa manifestacija koja nema veze sa ljudskim pravima, kao i to da ona služi samo da bi se javnosti skrenula pažnja na marginalne stvari i gotovo nebitne probleme u društvu. Slične izjave je davao i ove godine: “O tome ćemo tek razgovarati. Oni to mogu da najavljuju koliko hoće. Ja nisam taj koji radi bezbednosne procene. Bezbednosni rizici su, kao što znate, uvek veoma visoki kada je događaj takvog tipa u pitanju. Ja jesam za zabranu diskriminacije, ali ovde je reč o potpuno bezbedenosnim pitanjima, i ne pada mi na pamet da žrtvujem živote ljudi i sa jedne i sa druge strane.”[10] Sve ovo Dačić je izrekao, rukovodeći se Paskalovim pravilom: “Dokazati sve predloge koji su pomalo magloviti i u njihovom dokazivanju upotrebiti samo veoma očigledne aksiome, ili predloge oko kojih već postoji slaganje ili koji su predstavljeni.”[11]
Diplomatski odgovor koji je dao premijer obihvata nekoliko tačaka: a) on je svestan da ljudi u Srbiji žele da budu zaštićeni; b) on se postavio zaštitnički prema svima, pozivajući se na javni red i mir; c) naravno, ogradio se time što je rekao da je kategorično protiv diskriminacije, d) ogradio se i time što je naglasio da nije sve u njegovoj moći i da on ne odlučuje o proceni bezbednosti. Onome, ko je tada čitao ovu Dačićevu izjavu “između redova”, bilo je jasno da će Parada ponosa biti otkazana. On se, očigledno, vodio još jednim od Paskalovih uputstava : “Ne pokušavati da pokažete bilo šta što je toliko očigledno samo po sebi da nema ničeg jasnijeg što bi ga dokazalo.”[12]
Sličnu izjavu dao je i za vesti TV B92, kada je naglasio da ima zemalja u Evropskoj Uniji gde nema gej parade, ali su ipak članice EU. Temu je prebacio na činjenicu da pored svih problema, Parada ponosa je nebitna, i da ona nikako nije naša “ulaznica” za Evropsku Uniju, te da je takvo viđenje smešno. Desničarske organizacije koje najavljuju nerede na potencijalnoj paradi nazvao je psihopatama. Ovde prepoznajemo Šopenhauerov 12. trik koji govori o tome da ako neku reč zamenimo drugom koja nama više odgovara, postižemo željeni efekat, isključivo zbog moći koju sa sobom nose parabole: “Ono što hoćemo prvo da izložimo unapred ugradimo u reč, u naziv iz kojega, iz čistog analitičkog suda, potom proizlazi ono što smo smerali.”[13]
Ivica Dačić je takođe, u ovom izlaganju, izveo i mutatio controversiae (Šopenhauerov 18. trik): “Prelaženje na drugu temu, skretanje pažnje i ukazivanje na druga tvrđenja.”[14]
Trećeg oktobra, tri dana pred najavljenu Paradu ponosa, Ivica Dačić je objavio da su Vlada Srbije i MUP Srbije doneli odluku da se iz bezbednosnih razloga otkaže šetnja LGT osoba. Ponovo se pozvao na sve argumente koje je već upotrebio, koji su zapravo bili samo uvod u ono što su svi znali da će se dogoditi. Ipak, kako bi prividno izgledalo da je vlast stala na stranu gej populacije, zabranjeni su svi masovni događaji zakazani za šesti oktobar, uključujući i sportske utakmice. Ovaj potez je učinjen krajnje proračunato. Sa jedne strane, protivnici Parade su bili zadovoljni zbog otkazivanja iste, a aktivistima je ukazano poštovanje otkazivanjem i svih drugih manifestacija, kao i argumentom da je sve to urađeno zbog njihove bezbednosti.
Na negodovanje LGBT aktivista i izjave da je ovo poraz države, Ivica Dačić je odgovorio: “Zabrana ne znači kapitulaciju pred onima koji prete nasiljem”[15]. Istakao je da je ovo pobeda, a ne poraz države, jer će šesti oktobar biti miran dan, a LGBT populacija će svoje manifestacije održati u zatvorenom prostoru. U ovom slučaju premijer je izveo Šopenhauerov 23. trik, koji se poziva na protivrečnost i prepirku: “Možemo da ljutimo protivnika protivurečnostima, da jedno po sebi i u određenim okvirima istinito tvrđenje uzdižemo iznad istine.”[16]
Ivica Dačić je ove godine pokušao da deluje malo liberalnije u odnosu na prošlu po pitaju Parade ponosa. Međutim, svi nastupi čelnika države nagoveštavali su da će parada biti otkazana, a moglo se zaključiti da je upravo premijer u prvim redovima među onima koji su njeni protivnici. Govorio je da je on za održavanje Parade ponosa, međutim da ipak postoje bezbednosni rizici za to. Govorio je da je protiv diskriminacije, ali je ipak podlegao uticaju desničarskih organizacija. Njegove reči su bile u suprotnosti sa njegovim delima, ali je na kraju uspeo vešto da prikrije tu suprotnost, pozivajući se na argument koje je veoma teško osporiti.
5.1.3. Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić
Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, u emisiji “Kažiprst” na TV B92 odgovarao je na pitanja vezana za gej paradu. Na pitanje kakav će odnos imati prema paradi, pokušao je mutatio controversiae (ukazivanje na druga tvrđenja), te je izjavio: “Shvatio sam da će to biti pitanje za sve predstavnike vlasti, baš kao što to nije bilo pitanje za prethodne predstavnike vlasti. To je pitanje za njih i za one koji žele da održe paradu”[17] – nakon čega je voditeljka insistirala na odgovoru, rekavši da te ljude zanima njegov stav. Ogradio se rečima da je “posao države da obezbedi sigurnost, a da li će, i kakva će procena bezbednosne situacije biti, o tome će se, naravno, odlučivati u skladu sa situacijom.”[18] U ovom slučaju Vučić je iskoristio Šopenhauerov 17. trik koji glasi: “Kada nas protivnik pritiska nekim protivargumentom, često se možemo spasti finom razlikom, na koju, naravno, nismo prvo mislili, ako stvar ima neko dvostruko značenje ili dvostruki ishod.”[19] Nakon toga voditeljka mu se zahvalila na gostovanju, shvativši da neće dobiti odgovor koji očekuje.
5.1.4. Lider Nove Srbije i minstar za građevinarstvo i urbanizam Velimir Ilić
Lider Nove Srbije, Velimir Velja Ilić je jedan od javno deklarisanih protivnika održavanja Parade ponosa u Srbiji. On je izjavio: “Nemamo ništa protiv, neka budu hiperaktivni među sobom”[20], kao i to da samo ime Parada ponosa mnogo iritira Srbiju, i upoređivao je homoseksualce sa narkomanima, govoreći da bi oni bili sledeći koji bi održali svoju paradu. “Ako dozvolimo njima da izađu i paradiraju, onda to isto moramo učiniti i drugim sektama”[21], rekao je Ilić.
Stranka Velimira Ilića, Nova Srbija, uputila je poruku premijeru da otkaže paradu, i pozvala je pripadnike LGBT populacije da se za svoja prava bore kroz institucije države, a ne organizovanjem parade, koja može ugroziti bezbednost građana, javni red i mir. Nešto oštriji stav o Paradi ponosa Velimir Ilić je izneo 2011. godine, kada je negodovao zbog naziva Parada ponosa. Kao razlog je naveo da je to čista provokacija podmlatka njegove partije koja nosi naziv Ponos. Tom prilikom je tvrdio da u njegovoj stranci nema gejeva, da su oni za crkvu, pravoslavlje i Srbiju, a protiv Parade ponosa.
Javne nastupe Velimira Velje Ilića možemo uporediti sa nastupima Dragana Markovića Palme. On koristi identičan rečnik u javnom govoru da potencira patrijarhalni moral i srpski kulturološki kod u kome porodica zauzima glavno mesto, pozivajući se na crkvu kao skoro najbitniju instituciju koja se zalaže protiv LGBT aktivizma. Poistovećuje se sa srpskim narodom, ostavljajući utisak da brani volju većine, a sve u cilju poboljšanja svog političkog rejtinga.
5.1.5. Lider Jedinstvene Srbije i gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma
Poslanik u Skupštini Srbije i gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković – Palma, jedan je od najvatrenijih protivnika LGBT aktivizma. Neki ga nazivaju neukim, staromodnim i primitivnim, dok se drugi dive njegovim menadžerskim sposobnostima i požrtvovanošću za dobrobit svog grada. U nekoliko navrata davao je izjave povodom Parade ponosa, kroz šalu izlagao svoje stavove, pričao viceve o gej populaciji i ismevao gej aktiviste. Zalaže se za porodične vrednosti kao temeljne u jednom društvu, bori se protiv bele kuge raznim akcijama i radi na očuvanju tradicije.
U emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem” Dragan Marković je izjavio: “To je nešto što ja nikada ne mogu da prihvatim. (…) Zamislite vi dva muškarca sa brkovima koji se ljube u usta. (…) Zamislite da sin mesto snaje dovede zeta u kuću i da to gleda cela familija. (…) Ja znam da Sajam knjiga i Sajam turizma traje šest dana. Nije mi jasno šta će oni da izlažu za tih šest dana. Pa, ja se naježim.”[22] Naravno, zasmejavao je publiku svakom drugom rečenicom, a smehom možete naterati i one koji drugačije razmišljaju od vas da promene mišljenje. Izazvao je ovacije u studiju, neprestane aplauze i neprekidni smeh publike.
“Ženidbom žirafa” Dragan Marković Palma poslao je jasnu poruku gej populaciji u Srbiji. On je ispunio svoje obećanje da će oženiti mužjaka žirafe u zoološkom vrtu u Jagodini, i tom prilikom je izjavio: “To obećanje sam dao jer je bilo najavljeno da će se u Beogradu nešto desiti, neke parade, izložbe, a pošto je poznato da sam ja human čovek i da se zalažem za ljudska prava, a siguran sam da ljudska prava nisu prekršena kod onih koji stalno pričaju kako im neko nešto zabranjuje, obećao sam ženidbu Jovanče, i ispunio.”[23] Ovim gestom je želeo da pokaže svima kako je čak i u životinjskom carstvu “normalno” spojiti mužjaka i ženku. Malo provokativno, stavljajući sebe u ulogu “učitelja”, ponovo je uspeo da komičnom stranom svoje priče pridobije ljude i baci u senku prave probleme LGBT populacije.
---------------------------------------------
[1] Ibid; str. 59.
[2] Tomislav NIkolić, “Reč na reč – LGBT prava i Parada ponosa”, voditelj Zoran Stanojević, RTS 1. maj 2012. http://www.youtube.com/watch?v=acZKJQ0H-vQ (pristupljeno 27. 10. 2012.)
[3] Ibid.
[4] Ibid; (op. cit.) str. 63/64.
[5] Tomislav Nikolić, „Iduće godine neće biti opravdanja za zabranu Parade ponosa“; Blic online (oktobar 2012.)
[6] Ibid.
[7] Ibid.
[8] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 11.
[9] Ibid; str. 8.
[10] Ivica Dačić, „Kažiprst.“, voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=Xe6Vbai8btM (pristupljeno 27. 10. 2012.)
[11] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 16.
[12] Ibid; str. 15.
[13] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; (op. cit.) str. 53/54.
[14] Ibid; str. 57.
[15] Ivica Dačić, vesti TV B92, oktobar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=792aSS9zxg0 (pristupljeno 27. 10. 2012.)
[16] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 59.
[17] Aleksandar Vučić, „Kažiprst – Prajd“, voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=4REkQr4udho (pristupljeno 27.10.2012.)
[18] Aleksandar Vučić, „Kažiprst“ – Prajd, voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=4REkQr4udho (pristupljeno 27.10.2012.)
[19] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 57.
[20] D. Z. “Saznajemo: Većina ministara protiv gej parade!” Telegraf (septembar 2012.) http://www.telegraf.rs/vesti/341598-saznajemo-vecina-ministara-protiv-gej-parade (pristupljeno 27.10.2012.)
[21] Ibid.
[22] Dragan Marković Palma, „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, voditelj Ivan Ivanović, TV B92, 21. 09. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=8aPlpozsbYM (pristupeljno 26. 10. 2012.)
[23] „Palma ‘venčao’ žirafe i poslao poruku gejevima“; “Blic online” (oktobar 2009.) http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/346879/Palma-vencao-zirafe-i-poslao-poruku-gejevima (pristupljeno 26. 10. 2012.)
Dragan Marković Palma je zatražio od Vlade Srbije da zabrani šetnju, koju je nazvao “Paradom srama”, koja, po njegovim rečima predstavlja udar na porodicu i Srpsku pravoslavnu crkvu. Karakteristična je još jedna njegova izjava: “Zamolio sam premijera Ivicu Dačića kao čoveka, a ne kao mog koalicionog partnera da ne dozvoli održavanje šetnje zbog bezbednosti građana Srbije i zbog saradnje sa Evropom da ne vraćamo ponovo onu etiketu koju smo imali nekada.”[1] U argumentima kao što su: “porodica kao najveća vrednost”, “nepoštovanje Srpske pravoslavne crkve”, “Parada srama”, itd… ponovo prepoznajemo Šopenhauerov 30. trik – argument koji se poziva na autoritet opštih predrasuda.
Dragan Marković Palma ne bavi se ozbiljnim debatama i suštinom problema… niti koristi termine koje bi zbunili prosečnog gledaoca. Naprotiv. Sve što on izgovara trudi se da pojednostavi i uprosti. Sve to kao krajnji efekat ima utisak da se poistovećuje sa najširim masama. On se trudi da odaje utisak prosečnog građanina koji se bavi svakodnevnim problemima, da reaguje isto kao ostali, i da ne postavlja barijeru između sebe kao političara i “običnog naroda”. Iz tog razloga, veliki deo populacije mu je naklonjen jer mu je blizak njegov rečnik i stavovi. Što se analize njegovog medijskog nastupa tiče, lako prepoznajemo Paskalove misli: “Izuzetnost bilo koje vrste ne nalazi se u neobičnim i čudnim stvarima. Uzdižemo se da bismo je dostigli, a od nje se udaljavamo: najčešće se treba uniziti.”[2] Drugi Paskalov primer, koji se itekako odnosi na Palmu, glasi: „Ono što nema veze ni s našim verovanjima ni s našim zadovoljstvima nam je grozno, lažno i potpuno strano.“[3]
5.2. Javni nastupi konzevrativne i desničarske opozicije u Srbiji protiv Parade ponosa
5.2.1. Borba “Dveri” protiv “Globalnog zaGEJavanja”, u svetlu “Umetnosti ubeđivanja” Bleza Paskala
Politički gledano, sa stanovišta potencijalnih birača, veoma je promišljen potez stranke “Dveri” što se zalaže protiv Parade ponosa. Time što se zalažu protiv Parade ponosa, “Dveri” se zalažu za tradicionalne vrednosti i moral, te na taj način staju na stranu većinskog, konzervativnog dela populacije u Srbiji. “Dveri” na taj način pokazuju kako je njima „zaista stalo do srpskog naroda i kulture“. “Dveri” su organizovale mnoge proteste, konferencije za medije i javno istupali po ovom pitanju. Stranka je čak izdala i knjigu pod nazivom „Globalno zaGEJavanje“. U spomenutoj knjizi govori se o tome da je delovanje LGBT organizacija prožeto totalitarnom i destruktivnom ideologijom, da je reč o „lažnim“ tvrdnjama kako homoseksualnost nije poremećaj, kako su ideolozi homoseksualizma u SAD i EU istovremeno i promoteri pedofilije, itd… Javno i odlučno govorili su o tome kako će se suprotstaviti svim LGBT organizacijama i njihovom delovanju. Oni ne žele da LGBT osobama oduzmu njihova prava kao prava građana, ali se suprotstavljaju njihovom afirmisanju jer ih smatraju neprirodnim delom populacije. U jednom od svojih nastupa, dok su promovisali knjigu „Globalno zaGEJavanje“, izrazili su kategorično i jasno svoj stav: „Imamo razumevanja za LGBT osobe i za njihove probleme, ali smo apsolutno protiv ideologije homoseksualizma“.[4]
Blez Paskal u “Umetnosti ubeđivanja” kaže: „Neke od istina su nužna posledica zajedničkih principa i priznatih istina. U takve istine čoveka je lako ubediti jer, pokazujući odnos u kome se one nalaze a usaglašenim principima, postoji neizbežna nužnost prihvatanja. Takve istine moraju da budu primljene u dušu čim uspemo da ih privežemo sa istinama koje je ona već primila… S druge strane, ono što nema veze sa našim verovanjem ni s našim zadovoljstvom, grozno je, lažno i potpuno strano.”[5] “Dveri” se očigledno rukovode ovakvim stavom, naglašavajući već prihvaćene društvene norme, patriotizam (u senci nacionalizma) kao najveću vrlinu srpskog društva, pozivajući se na hrišćansku veru i odbacujući sve što je srpskom narodu strano i nemoralno sa aspekta kulture koja je opšteprihvaćena. Predstavnici stranke govore ono što njihovi potencijalni glasači žele da čuju, a na taj način dobijaju povratne komentare kao što su “Dveri su prava patriotska organizacija, svaka čast, na sledećim izborima glasam za Dveri.” Slično tvrđenje nam daje i Šopenhauer u 30. triku (Argumentum ad verecundiam, odnosno argument koji se odnosi na strahopoštovanje): “Umesto činjenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. (…) Jer većina misli – ono što je za mnoge tačno, to, kažemo, jeste. Elem, nema te apsurdne misli koju ljudi neće olako prihvatiti, čim nam pođe za rukom da ih ubedimo da je ona opšteprihvaćena.”[6]
5.2.2. Nastup Vladana Glišića u emisiji “U centru” (TV Studio B, voditelj Đorđe Mićić), u svetlu Šopenhauerovih trikova
Na pitanje voditelja zašto “Dveri” osporavaju gej paradu, Vladan Glišić je odgovorio: “Sama gej parada je provokacija, pogotovo tako kako je zamišljena. Pod nazivom ‘Vera, nada, ljubav’ počinje 30. septembra, kada je praznik koji proslavljaju pravoslavni hrišćani. Ona ne pripada nečemu što je ostvarivanje ljudskih prava, i sama gej parada nije manifestacija borbe protiv diskriminacije, već je jedna manifestacija koja se svuda u svetu pretvara u karneval skaradnosti. Na poslednjoj gej paradi ste imali gospodu iz Holandije koji su tamo krivično gonjeni za pedofiliju, koji su bili u prvim redovima, imali ste ministre koji su išli uz transparent ‘Smrt državi’, imali ste vređanje i skaradno dobacivanje monahinjama. Znači ona i u trenutku kada je trebala da bude najpristojnija, pokazala je tri elementa koji govore o tome da ona ima tendenciju da se pretvori u nešto što nema veze sa borbom za ljudska prava.”[7] Vladan Glišić je, dakle, putem instance uspeo da ospori gotovo sve argumente koje LGBT populacija koristi za svoje ciljeve (“Instanca – pobijanje opšteg iskaza direktnim dokazivanjem pojedinačnih slučajeva zahvaćenih protivnikovim stavom, na osnovu kojih tvrđenje nema važnost, dakle, i samo je pogrešno.”[8]) Takođe, u ovoj izjavi prepoznajemo argumenta ad hominem, odnosno Šopenhauerov 16. trik: “U protivnikovom tvrđenju moramo da utvrdimo da li je ono možda nekako, čak i samo prividno, protivurečno ma s čim što je ranije rekao ili priznao, ali s načelima neke škole ili sekte koju je on hvalio i prihvatio, ili s delanjem pristalica te sekte, ili čak samo onih lažnih i tobože članova, ili s onim kako on živi i radi.”[9]
5.2.3. Nastup Bore Đorđevića, rok muzičara i funkcionera DSS-a u emisiji “Pink target” u svetlu Šopenhauerovih trikova
Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba, jedan od najpopularnijih muzičara u Srbiji koji je dugo na muzičkoj sceni izjasnio se povodom održavanja Parade ponosa, u gostovanju u emisiji “Pink target”. Upitno se obraćao jednom od LGBT aktivista, rekavši da ne vidi razlog zašto se to zove Parada ponosa, i citirao staru srpsku oslovicu: “Čega se pametan stidi, time se budala ponosi”. Ovde takođe vidimo argument koji se odnosi na opšte prihvaćenu istinu, a kao autoritet se navodi izreka koja je očuvana u srpskom narodu od davnina (Šopenhauerov 30. trik). Ironičnim ponašanjem i provociranjem pokušao je da iznervira protivnika, govoreći da je on, kao roker u odnosu na narodnjake, i kao debeo čovek koji je izložen podsmehu veoma ugrožen i diskriminisan u Srbiji. Na kraju je naveo da on, kao pripadnik ugrožene manjine u Srbiji, ne želi da organizuje rokersku paradu ili paradu debelih, jer u ovoj zemlji ima mnogo bitnijih problema od tih. U ovom argumentu prepoznajemo prvi Šopenhauerov trik, odnosno tzv. proširivanje: “Izvesti protivnikovo tvrđenje preko granica prirodnog, tumačiti ga što uopštenije, shvatiti ga u što širem smislu i preterivati, a sopstveno, pak, svoditi u što uži smisao, u što tešnje okvire.”[10]
6. Javni nastupi najviših predstavnika Srpske pravoslavne crkve povodom Parade ponosa
Srpska pravoslavna crkva snažno se protivi Paradi ponosa, još od vremena kada su počele prve polemike oko održavanj iste. SPC se poziva na kršenje javnog morala i na ugrožavanje hrišćanskih vrednosti. Izjave predstavnika crkve zasnivaju se na suprotstavljanju javnog izražavanja i reklamiranja “devijantne” seksualne orijentacije jer smatra da to vređa prava građana na privatnost i porodični život. Crkva se zalaže za “prirodnu” ljubav (između muškarca i žene), i u tom kontekstu, ona se odlučno protivi organizovanju Parade ponosa. Treba imati u vidu da je najveći broj vernika u Srbiju upravo pravoslavne provenijencije, pa se Crkva vodi Paskalovim iskazom: “Najprirodniji put prihvatanja dokazane istine je razumevanje, ali ljudi skoro uvek radije veruju, ne zbog dokaza, nego zbog pristajanja.”[11]
6.1. Nastup patrijarha Irineja
Poglavar Srpske pravoslavne crkve, arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski, gospodin Irinej – uputio je pismo predsedniku Vlade Srbije i Ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, tražeći da se, pored gej parade, zabrani i bogohulna izložba u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u kojoj se u ime navodne borbe za „gej prava“ vređaju najdublja osećanja pravoslavnih hrišćana… ali, i muslimana Srbije. Paradu je nazvao “tragično-komičnom paradom srama”. Patrijarh se pozivao na navodna nedela koja bi bila prouzrokovana ovom “Paradom srama”, te je ona i zabranjena. Patrijarh je tvrdio da fotografska izložba “Ecce Homo” švedske umetnice Elizabet Ohlson Vallin duboko uvredljiva. Izložba je, inače, bila deo pratećeg programa “Parade ponosa”. Tom prilikom patrijarh je izjavio: “Čekam da država odradi svoje, da nadležni reaguju. Ovo je sramota, ovo je strašno, ovo je skandal. Ne znam zaista šta bih još mogao da kažem. Nemamo mi ništa protiv da bilo ko iskazuje svoje stavove, ali da neko na ovaj način blati svoj grad, državu, veru – to je jednostavno sramota. Šta još treba da nam se desi pa da nadležni reaguju?!”[12] Patrijarh Irinej je pokušao metodom indirektnog pobijanja teze da dokaže kako je, iako se veliki broj aktivista zalaže za održavanje Parade ponosa, to apsolutno nemoguće. Metodu indirektnog pobijanja Artur Šopenhauer je formulisao na sledeći način: “Indirektno pobijanje napada tezu u njenim posledicama, pokazuje da teza ne može biti istinita.”[13]
6.2. Nastupi Mitropolita Amfilohija Radovića
Mitropolit Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Amfilohije Radović 2010. godine, održao je govor o Paradi ponosa, koji su mnogi nazvali “govorom mržnje”. On, kao autoritet za veliki broj ljudi pravoslavne vere, svesno ili nesvesno iskoristio je Šopenhauerov trik br. 30. Kako bi njegove izjave bile što efektnije i da bi sprečio dalji napredak LGBT aktivizma, on se rukovodio sledećim pravilom: “Umesto činjenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. (…) Obični ljudi duboko poštuju stručnjake svake vrste.”[14]
Dan nakon održavanja Parade ponosa 2010. godine, Amfilohije Radović je u okviru verske besede izneo stavove i nezadovoljstvo zbog održane parade. Nasilje je komentarisao na isti nači, kao i u prethodnim javnim nastupima: “Evo, juče smo gledаli kаkаv je smrаd otrovаo i zаgаdio prestoni grаd Beogrаd, strašniji od uranijuma. Nаjveći smrаd sodomski koji je ovа sаvremenа civilizаcijа uzdiglа nа pedestаl božаnstvа. I vidite, jedno nаsilje, nаsilje tih obezboženih i nаstrаnih ljudi izаzvаlo je drugo nаsilje.[15] Pа se sаd pitаju ko je kriv i tu decu nаzivаju huligаnimа.” U ovom izlaganju možemo videti gorčinu sa kojom je govorio, kao i to da se ne libi reči niti postupaka kojima će se boriti protiv LGBT aktivista. Nastavio je sa pozivanjem na autoritete, opšteprihvaćene istine, i neznanje laika: “Budite uvereni dа je to predskаzаnje propаsti hrišćаnskih nаrodа. Bog će znаti kаd će udаriti svojim bičem i opomenom, аli se to već polаko pripremа.”
6.3. Drugačiji glasovi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
Iako najveći deo predstavnika Srpske pravoslavne crkve ima problem sa priznavanjem LGBT osoba kao ravnopravnih i jednakih strejt populaciji, postoji nekolicina njih čije izjave obećavaju u pogledu tolerancije u budućnosti. U trenutku kada je davao intervju Radovan Bigović je bio prodekan Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Za “Blic” je govorio o srpskom društvu, mentalitetu, kulturološkom kodu i političkoj sceni, a između ostalog je rekao da njemu održavanje Parade ponosa liči na prkos prema tradicionalnim vrednostima, i priznao je da ne razume celu poentu parade. Međutim, naglasio je i da bi bez razmišljanja podržao kada bi zaista bilo reči o borbi za slobodu i ravnopravnost: “Ta populacija ne sme biti izložena nikakvim oblicima nasilja i torture. Za Boga nema izgubljenih i otpisanih ljudi, sem onih koji sami sebe odvoje od Njega. Nema čoveka u kojem je uništen svaki potencijal za dobro. U svakom čoveku treba poštovati njegovo neuništivo ljudsko dostojanstvo.”[16] Blez Paskal ima slično tvrđenje: “ Nema ničeg običnijeg od dobrih stvari: pitanje je samo kako ih prepoznati; sigurno je da su nam one sasvim prirodne na dohvat ruke, i da ih čak svi znaju – ali ne znamo da ih razlikujemo.”[17] Takođe, i poglavar Srpske pravoslavne crkve, Irinej (iako na homoseksualno orijentisane osobe gleda kao na grešnike), rekao je da se oštro protivi svakom vidu nasilja: “Nikakvo nasilje, ma od koga dolazilo, ne može se odobriti. Ako se želi nečemu suprotstaviti, neka to bude bez nasilja. Nisam pristalica nikakvog nasilja u ovom slučaju. ”[18]
Na pitanje Petra Lazića: “Koliko vrednosti za koje se zalaže LGBT populacija, ugrožavaju vladajući hrišćanski moral u vremenu u kome živimo?, Radovan Bigović je u istom intervjuu da odgovor: “O tom fenomenu treba odgovorno i stručno raspravljati kroz prizmu najnovijih naučnih i teoloških saznanja, bez predrasuda i stereotipa. Možda Bog hoće kroz sve ovo da nam kaže kako se jedino možemo pouzdati u Njega, a ne čak ni u uzvišene tradicionalne moralne norme jer one nestaju pred našim očima neverovatnom brzinom. Ono što je doskora bilo moralno, sada je nemoralno, a važi i obratno – što je bilo nemoralno, sada je moralno!”[19] Treba imati u vidu da se za reviziju dogmatski shvaćenog vladajućeg hrišćanskog morala javno založio bivši dekan Bogoslovskog fakulteta i jedan od najuglednijih ličnosti koje je Srpska pravoslavna crkva imala.
7. Javni nastupi političkih činilaca i javnih ličnosti koji su podržali održavanje Parade ponosa u Srbiji 2012.
Prava LGBT osoba predstavljaju jednu od tema o kojoj se u javnosti proteklih godina sve više diskutuje. Međutim, sama ta prava nisu ono oko čega se pravi problem u Srbiji. Problem je održavanje Parada ponosa, oko koje svake jeseni nastaje polemika koja zaokuplja sve – od političara, preko javnih ličnosti do “običnog naroda”. Predstava koju nam mediji pružaju o spomenutoj paradi utiče na opšte mišljenje građana, a političari nam nameću svoja mišljenja, boreći se u raznim javnim debatama, raspravama, koristeći ih za sopstvene kampanje. Mediji su ove jeseni bili preokupirani Paradom ponosa, taman toliko da su se na svim televizijama ili radijima, gotovo u svakoj emisiji, bez obzira na njihov karakter, vodile diskusije na tu temu.
7.1. Stranke i političari u Srbiji koji su se javno zalagali za održavanje Parade ponosa
Boris Milićević, član Glavnog odbora SPS-a (Socijalistička partija Srbije) jedini je deklarisani gej političar u Srbiji. On je osnivač GSA (Gej strejt alijanse), i jedan od vodećih boraca za prava LGBT populacije. U svim intervjuima otvoreno je govorio o svojoj seksualnosti, kao i o problemima sa kojima se susreće gej populacija: „Gej pokret u Srbiji se nalazi u prelomnoj tački kada treba iz faze probijanja u javnosti preći u fazu ozbiljnog delovanja.“[20]
Žarko Obradović, ministar prosvete i, takođe član SPS, zalaže se protiv homofobije i smatra da Parada ponosa treba da se održava: “Svaki čovek ima pravo da iskaže svoje posebnosti, kakve god da su.”[21] Takođe je rekao da je pre nekoliko godina lično bio na protestnom maršu u znak podrške LGBT populaciji.
Što se tiče drugačijih glasova u SPS-u, sadašnja ministarka zdravlja i potpredsednica stranke, Slavica Đukić – Dejanović izjavila je: “Što se mene tiče, ne mislim da gej parada smeta ugledu Srbije. Naprotiv. (…) Ti, koji su ekstremni na jednoj ili na drugoj strani, prosto podgrevaju atmosferu koja nije ugodna i kada je u pitanju gej parada”[22]
Stranaka, u kojima su se svi jednoglasno slagali o podržavanju Parade ponosa, praktično da i nije bilo. Skoro sve stranake plaše se loše reakcije javnosti u slučaju apsolutnog podržavanja Parade ponosa, kao i pada rejtinga kod potencijalnih glasača jer je svima poznato da je stepen homofobije u Srbiji na visokom nivou. Jedina stranka koja je apsolutno podržala održavanje Parade bila je Liberalno demokratska partija.
7. 1. 1. Liberalno-demokratska partija
Stranka koja se najviše zalagala za prava LGBT populacije, kao i aktivizma istih jeste LDP, na čelu sa Čedomirom Jovanovićem. Lider ove stranke često je potencirao kako je održavanje Parade ponosa velika usluga svima u zemlji, jer se kroz odnos prema toj šetnji može videti kakva je današnja Srbija i koliko smo odmakli kao narod po pitanju tolerancije. Zalagao se za demokratiju, zakon, i prestanak diskriminacije LGBT populacije, govoreći da ako Srbija nastavi sa negativnim stavom, to će biti loše samo po nju. Čedomir Jovanović je, očigledno, pokušao da koristi Šopenhauerov 35. trik: “Ukoliko možemo protivniku da predočimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno štetio njegovom interesu, on će veoma brzo odustati od svoje ideje.”[23]
Kada je Parada ponosa bila zvanično otkazana, Jovanović je izjavio da je to veoma nezreo i pogrešan potez Vlade Srbije. Takođe je rekao da se na taj način ne brane ni hrišćanstvo ni tradicija, te da je suština države zakon i hrišćanstva ljubav, pa se samim tim LDP zalaže za život po tim standardima.
LGBT aktivisti jesu imali dosta nastupe u medijima, u smislu debata, duela, itd... u svrhu proklamovanja svojih ciljeva. Međutim, počinili su niz greška. Nisu organizovali nijedan javni događaj kojim bi se obratili gotovo svim građanima Srbije. Oni su samo ulazili u rasprave i dolazili u situacije da budu javno poniženi od strane svojih protivnika. Od svih javnih nastupa, može se reći da su trijumfovali samo u jednom. Smislena dokumentarna emisija ili javno obraćanje (bez prisustva protivnika) doneli bi im mnogo bolje rezultate.
Ove godine, kao i nekoliko prethodnih, Parada ponosa je otkazana. Jedan od najaktivnijih zagovornika, Goran Miletić, po otkazivanju Parade ponosa, za vesti B92 je izjavio da odluka o otkazivanju nije uopšte obrazložena, i da je u pitanju “otvorena koalicija sa huliganima”. [24]
U duhu “Prajd“ festivala, koji po pravilu traje šest dana... a i kao odgovor na provokacije i ponižavanja, LGBT aktivisti su organizovali izložbu „Ecce Homo“. Mnogi su ovu izložbu nazvali kontroverznom i ponižavajućom za pravoslavce. Na većini slika Isus Hrist je prikazan na način koji definitivno može da zgrozi vernike – kao, na primer, Isus Hrist u cipelama na štiklu. Ovim postupkom, LGBT populacija je još jednom pokazala da ne ume da se bori na pravi način za svoja prava. Ova konstatacija naročito važi za region poput našeg. O ovakvim slikama, da su one kojim slučajem plod autorstva nekog priznatog umetnika (koji je zvanično strej orijentisan), ne bi se toliko polemisalo, već bi (verovatno) komentari bili tipa: „Ovo je umetnost, ukusi su različiti, o ukusima se ne raspravlja, itd.“ Neverovatno je da LGBT aktivisti nisu svesni ovoga, kao i činjenice da su samom izložbom izazvali veliki bunt i neodobravanje javnosti. Oni su vođeni revoltom, želeli da „uzvrate udarac“ sredstvom koje možda ne bi bilo prihvaćeno čak i u nekim daleko liberalnijim zemljama. Da bi dobili ono što žele, i da bi se izborili za prava za koja se zalažu, neophodno je promeniti taktiku i ponašati se više u skladu sa „balkanskim mentalitetom“.
7.1.2. Demokratska stranka
Predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, javno se zalagao za održavanje ovogodišnje Parade ponosa, kao i prethodnih godina (dok je bio predsednik Srbije). Na svom profilu, na jednoj od društvenih mreža, napisao je: „Zalažem se za održavanje Parade ponosa. Svakako, mora se najozbiljnije uzeti u obzir bezbednost ljudi, neophodno je učiniti sve da niko ne nastrada.“[25]
Osim predsednika stranke Borisa Tadića, još nekoliko funkcionera DS-a podržalo je održavanje parade. Poslanik Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Srbije i bivši premijer Mirko Cvetković izjavio je da je „ponosan što je tokom vlade kojoj je on bio na čelu održana jedina gej parada. S druge strane, ona koja je bila otkazana prošle godine, nije bila zabranjena kao ovogodišnja, već smo joj dali drugu lokaciju koju oni nisu prihvatili. Ovo je sada eksplicitna zabrana. To nije popularno, političke stranke su populističke i one tako funkcionišu.”[26]
Poslanica DS-a Gorica Mojović rekla je da podržava održavanje Parade ponosa i da će otići na taj skup ako je organizatori pozovu, kao i Balša Božović, koji izjavio: “Bio sam i na prošloj, a otići ću i na ovu paradu. To je tekovina modernog društva, sviđalo se to nekom ili ne”[27]
7.1.3. Ostale stranke
Liga socijaldemokrata Vojvodine zatražila je ove godine da se održi Parada ponosa, i to u otvorenom pismu premijeru, pozivajući se na anti-diskriminaciju: “Srbija svetovna država u kojoj su svi građani ravnopravni i jednaki pred zakonom, a sloboda okupljanja zagarantovana svima koji ne ugrožavaju prava drugih“.[28]
Socijaldemokratska unija osudila je zabranu Parade ponosa: “Odlukom da se i ove godine zabrani Parada ponosa, premijer Srbije Ivica Dačić i MUP Srbije ponovo su pokazali nesposobnost da zaštite osnovna ljudska prava i slobode.”[29]
SNS je ostala neutralna i javnosti neuhvatljiva po pitanju stavova na ovu temu. U svim intervjuima može se videti da se izričito zalažu za Ustav u kome se navodi da treba odobriti sve javne skupove... ali se sve vreme pozivaju na ugrožavanje bezbednosti građana u slučaju održavanja Parade ponosa. Svi čelnici stranke su rekli da se zalažu za održavanje Parade ponosa, i da bi je oni apsolutno podržali, samo da su uslovi drugačiji.
7.1.4. Javne lčnosti
Održavanje Parade ponosa, već tradicionalno, podržavaju brojne domaće i strane javne ličnosti. Neki to rade iz ubeđenja, neki iz pomodarstva – javno iskazujući svoje simpatije prema LGBT aktivizmu i “spornoj” šetnji. Najveći broj tih osoba (kada je Srbija u pitanju) pripada onom delu estrade koji se trudi da prati svetske tokove i da se ponaša u skladu sa njima. Ipak, u zemlji kao što je Srbija, to je u velikom broju slučajeva greška. U zemlji u kojoj ljudi teško prihvataju nove stvari čak i kada su u pitanju one marginalne, nije mudar izbor boriti se javno protiv takvog kulturološkog koda. Za te javne ličnosti postoji nada da će ih nove generacije, koje su daleko fleskibilnije i tolerantnije na novine, slediti i podržavati na tom putu. U suprotnom, čeka ih vrlo brz pad rejtinga i marginalizovanje u skladu sa statusom populacije koju podržavaju.
Dunja Ilić – pevačica, kompozitor i kolumnistinja, već dve godine (od kad je stupila na javnu scenu) podržava održavanje Parade ponosa. Na svojim profilima na društvenim mrežama objavljuje da je jedan od najvećih boraca za prava LGBT populacije: “Prošle godine sam napisala pismo podrške Paradi ponosa. I danas stojim iza svake svoje reči.”[30] Između ostalog, okarakterisala je Paradu ponosa kao smisao života. Svako, ko je bar malo pratio karijeru ove pevačice može zaključiti da se taj smisao života pretežno odnosi na smisao njene karijere, koju ona pokušava da izgradi putem skandala, provokativnih pesama i spotova, kao i ovakvih izjava. U moru pevačica koje su preplavile estradnu scenu, Dunja Ilić se trudi da se pokaže kao je drugačija, te da bi uspela u svom pozivu, zdušno zato podržava i Paradu ponosa.
Jelena Karleuša – pevačica koja je aktivno učestvovala u raznim debatama, marketinškim projektima i raspravama podržavajući Paradu ponosa – na svom Twitter profilu, povodom otkazivanja ovogodišnje Parade ponosa napisala je: „Nekada su hrišćane razapinjali na krst, zabranjivali... Danas hrišćanski poglavari čine istu nepravdu drugačijima, iako ih Bog drugačije uči.“[31] Ova pevačica, koja ne bira sredstva kojima će doći do cilja, što je i dokazala u svojoj dosadašnjoj estradnoj karijeri, počinje da gubi argumente, i zato se poziva na hrišćanstvo i veru. Mnogi danas tumače Bibliju na svoj način, i svako svoju veru shvata drugačije. U tom smislu, Karleuša je uspela da protumači na svoj način i to je upotrebila u korist LGBT aktivizma.
Pevač Aleksa Jelić je snimio pesmu koja je bila zvanična himna ovogodišnje Parade ponosa u Beogradu. On je i prethodnih godina podržavao paradu. Očigledno je reč o pevaču koji nije dovoljno poznat (uprkos tome što pitiče iz veoma poznate muzičke porodice), pa se na ovaj način trudi da skrene pažnju medija na sebe i pokuša da taj publicitet iskoristi u svrhu promovisanja sebe kao muzičara.
8. Budućnost LGBT populacije u Srbiji
Agencija „Ninamedia“ uradila je anketu telefonskim putem na reprezentativnom uzorku a rezultati su objavljeni nekoliko dana pre zakazane Parade ponosa, na TV Prvoj.
8.1. Parada ponosa i istraživanje javnog mnjenja (24. 09. 2012.)
Ø 80,9% ljudi ne poražava organizovanje Parade ponosa;
Ø Građani stariji od četrdeset i pet godina (i to, pretežno muškarci) najbrojniji su pritvnici Parade ponosa. Sa porastom stepena obrazovanja, raste i broj onih koji podržavaju održavanje parade.
Ø 73,3% ljudi kaže da se u Srbiji ne poštuju prava LGBT populacije;
Napomena: Veoma čest komentar ispitanika bio je da se ta prava ne poštuju, ali i da ne treba da se poštuju.
Posmatrajući rezultate ovog istraživanja, možemo zaključiti sledeće: U zemlji u kojoj se donedavno žestoko raspravljalo o tome da li treba optuženi za ratne zločine da budu privedeni, i u zemlji u kojoj neobuzdani nacionalizam dominira javnim diskursom – LGBT građani su i dalje ostali marginalizovani. Čak i sa napretkom civilizacijskih normi, može se samo očekivati da će gej zajednica moći da se opusti kada su u pitanju fizički napadi – ali to je sve. U Srbiji će još dugo vremena pred većinom, gej osobe spuštati glavu postiđene… i dalje će biti verbalno progonjenje, ili jednostavno ignorisane.
Suočeni sa negodovanjem, odbacivanjem i otuđenosti na svim nivoima, LGBT osobe će nastaviti da se opredeljuju između dva izbora – da žive svoj život u Srbiji, u senci (krijući se i strahovati)… ili će odlaziti iz ove zemlje.
Političari će reći sve što narod želi da čuje u tom trenutku. Braniće interes većine građana, braniće vladajuću kultutu, moral, i porodicu kao najvažniju instituciju, dok se za LGBT aktiviste, ili neće izjašnjavati, ili će se eventualno potruditi da ih zaštite od nasilja na ulicama. Gej parada će se verovatno održati, ako ne sledeće godine, onda u nekoliko narednih jer će to biti pokazatelj Evropskoj Uniji da je Srbija zemlja koja ide napred, koja štiti manjinske grupe, i koja se bori protiv diskriminacije i nasilja.
Bez obzira na to kakav ćemo utisak ostaviti u Evropi, i sa kakvom namerom će se pojedine stvari, sa jedne strane dozvoliti a sa druge zabraniti – sve to će biti samo pokazatelj zvanične politike. Mentalitet ljudi sa Balkana duboko je ukorenjen u predrasudama, i teško je promenljiv… uostalom, kao i sve drugo u ovim zemljama. Srbija, kao jedna od tih zemalja, još dugo neće moći da prihvati LGBT populaciju kao ravnopravnu sa hetero populacijom. Građani Srbije, uključujući sve generacije, sa velikim negodovanjem i neprijatnošću posmatrali bi gej osobe, na svim životnim poljima. Kada dođu neke nove generacije, koje nisu imale dodira sa ratovima i balkanskim patrijarhalnim kodeksom, možda će se tada promeniti i celokupna klima za LGBT populaciju. Možda će tada gej osobe moći da žive u skladu i harmoniji sa hetero osobama, i neće strepiti od ismevanja, zlostavljanja ili vređanja. Do tada, LGBT osobe će u Srbiji, bez obzira na zakon – biti marginalizovane na svaki način.
-----------------------------------------
[1] Dragan Marković Palma, Nacionalni dnevnik, RTV Pink 02. 10. 2012., http://www.youtube.com/watch?v=OsCzojMCR0o (pristupljeno 26. 10. 2012.)
[2] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 24.
[3] Ibid; str. 10.
[4] Branimir Nešić, Pres konferencija „Dveri“, 13.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=dwU8gKv8t8A&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=6&feature=plpp_video (pristupljeno 26. 10. 2012.)
[5] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 10.
[6] Ibid; (op. cit.) str. 64 – 69.
[7] Vladan Glišić, „U Centru“, voditelj Đorđe Mićić, Studio B, 19. 09. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=HlIUJOXSpl8 (pristupljeno 26.10.2012.)
[8] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 42.
[9] Ibid; str. 64 – 69.
[10] Ibid; str.43.
[11] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 7.
[12] „Patrijarh Irinej: Ovo je strašno!“ „Vesti online“ (septembar, 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257803/Patrijarh-Irinej-Ovo-je-strasno (pristupljeno 09. 11. 2012.)
[13] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 41.
[14] Ibid; str. 65.
[15] „Govor mržnje: Parada kao uranijum“ B92.net
(oktobar 2010.) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=10&dd=14&nav_category=11&nav_id=465324 (pristupljeno 09. 11. 2012.)
[16] Petar Lazić: „Nema prečeg posla od dobrih odnosa sa susedima“; „Blic“ (oktobar, 2011.)
[17] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 24.
[18] “Irinej: Sažaljevam homoseksualce“ Vesti.online (oktobar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/258604/Irinej-Sazaljevam-homoseksualce- (pristupljeno 03.11.2012.)
[19] Petar Lazić: „Nema prečeg posla od dobrih odnosa sa susedima“; „Blic“ (oktobar, 2011.)
[20] “Milićević: Dačić zna šta radi“ Vesti.online (septembar, 2011.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167893/Milicevic-Dacic-zna-sta-radi (pristupljeno 11. 11. 2012.)
[21] Tanjug: „Obradović podržao Paradu ponosa“ Akter (septembar 2012.) http://www.akter.co.rs/27-drutvo/14859-obradovi-podr-ao-paradu-ponosa.html (pristupljeno 11.11.2012.)
[22] Dejanović: “Gej parada neće smetati ugledu Srbije, naprotiv.“ Blic.oline (septembar 2012.) http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345128/Dejanovic-Gej-parada-nece-smetati-ugledu-Srbije-naprotiv (pristupljeno 11.11.2012.)
[23] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 72/73.
[24] Goran Miletić, vesti B92, 03. 10. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=LU2B5wohAVE (pristupljeno 25. 10. 2012.)
[25] “Tadić podržao Paradu ponosa“ RTS.online
(oktobar 2012.) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1184738/Tadi%C4%87+podr%C5%BEao+Paradu+ponosa.html
(pristupljeno 11.11.2012.)
[26] “Dačićeve izjave o Gej paradi bizarne“ Vesti.online (oktobar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/259143/Daciceve-izjave-o-Gej-paradi-bizarne (pristupljeno 11.11.2012.)
[27] Violeta Nedeljković: „Poslanici beže od Gej parade“ Press (septembar 2012.)
[28] “LSV traži da se održi parada ponosa” Pravda (oktobar 2012.) https://www.pravda.rs/2012/10/03/lsv-trazi-da-se-odrzi-parada-ponosa/?lng=lat (pristupljeno 11. 11. 2012.)
[29] „Tanjug, SDU i CEAS osudili zabranu Parade ponosa“ Ceas-Serbia (03.10.2012.) http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/ceas-u-medijima/419-3-10-2012-sdu-i-ceas-osudili-zabranu-parade-ponosa (pristupljeno 11. 11. 2012.)
[30] “Dunja Ilić: Prajd je smisao života!“ Alo.rs (septembar, 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/dunja-ilic-prajd-je-smisao-zivota/650 (pristupljeno 12.11.2012.)
[31] N. G: „Karleuša: Hrišćani ne slušaju Boga!“ Alo.rs (oktobar 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/karleusa-hriscani-ne-slusaju-boga/998 (pristupljeno 12. 11. 2012.)
Dragan Marković Palma ne bavi se ozbiljnim debatama i suštinom problema… niti koristi termine koje bi zbunili prosečnog gledaoca. Naprotiv. Sve što on izgovara trudi se da pojednostavi i uprosti. Sve to kao krajnji efekat ima utisak da se poistovećuje sa najširim masama. On se trudi da odaje utisak prosečnog građanina koji se bavi svakodnevnim problemima, da reaguje isto kao ostali, i da ne postavlja barijeru između sebe kao političara i “običnog naroda”. Iz tog razloga, veliki deo populacije mu je naklonjen jer mu je blizak njegov rečnik i stavovi. Što se analize njegovog medijskog nastupa tiče, lako prepoznajemo Paskalove misli: “Izuzetnost bilo koje vrste ne nalazi se u neobičnim i čudnim stvarima. Uzdižemo se da bismo je dostigli, a od nje se udaljavamo: najčešće se treba uniziti.”[2] Drugi Paskalov primer, koji se itekako odnosi na Palmu, glasi: „Ono što nema veze ni s našim verovanjima ni s našim zadovoljstvima nam je grozno, lažno i potpuno strano.“[3]
5.2. Javni nastupi konzevrativne i desničarske opozicije u Srbiji protiv Parade ponosa
5.2.1. Borba “Dveri” protiv “Globalnog zaGEJavanja”, u svetlu “Umetnosti ubeđivanja” Bleza Paskala
Politički gledano, sa stanovišta potencijalnih birača, veoma je promišljen potez stranke “Dveri” što se zalaže protiv Parade ponosa. Time što se zalažu protiv Parade ponosa, “Dveri” se zalažu za tradicionalne vrednosti i moral, te na taj način staju na stranu većinskog, konzervativnog dela populacije u Srbiji. “Dveri” na taj način pokazuju kako je njima „zaista stalo do srpskog naroda i kulture“. “Dveri” su organizovale mnoge proteste, konferencije za medije i javno istupali po ovom pitanju. Stranka je čak izdala i knjigu pod nazivom „Globalno zaGEJavanje“. U spomenutoj knjizi govori se o tome da je delovanje LGBT organizacija prožeto totalitarnom i destruktivnom ideologijom, da je reč o „lažnim“ tvrdnjama kako homoseksualnost nije poremećaj, kako su ideolozi homoseksualizma u SAD i EU istovremeno i promoteri pedofilije, itd… Javno i odlučno govorili su o tome kako će se suprotstaviti svim LGBT organizacijama i njihovom delovanju. Oni ne žele da LGBT osobama oduzmu njihova prava kao prava građana, ali se suprotstavljaju njihovom afirmisanju jer ih smatraju neprirodnim delom populacije. U jednom od svojih nastupa, dok su promovisali knjigu „Globalno zaGEJavanje“, izrazili su kategorično i jasno svoj stav: „Imamo razumevanja za LGBT osobe i za njihove probleme, ali smo apsolutno protiv ideologije homoseksualizma“.[4]
Blez Paskal u “Umetnosti ubeđivanja” kaže: „Neke od istina su nužna posledica zajedničkih principa i priznatih istina. U takve istine čoveka je lako ubediti jer, pokazujući odnos u kome se one nalaze a usaglašenim principima, postoji neizbežna nužnost prihvatanja. Takve istine moraju da budu primljene u dušu čim uspemo da ih privežemo sa istinama koje je ona već primila… S druge strane, ono što nema veze sa našim verovanjem ni s našim zadovoljstvom, grozno je, lažno i potpuno strano.”[5] “Dveri” se očigledno rukovode ovakvim stavom, naglašavajući već prihvaćene društvene norme, patriotizam (u senci nacionalizma) kao najveću vrlinu srpskog društva, pozivajući se na hrišćansku veru i odbacujući sve što je srpskom narodu strano i nemoralno sa aspekta kulture koja je opšteprihvaćena. Predstavnici stranke govore ono što njihovi potencijalni glasači žele da čuju, a na taj način dobijaju povratne komentare kao što su “Dveri su prava patriotska organizacija, svaka čast, na sledećim izborima glasam za Dveri.” Slično tvrđenje nam daje i Šopenhauer u 30. triku (Argumentum ad verecundiam, odnosno argument koji se odnosi na strahopoštovanje): “Umesto činjenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. (…) Jer većina misli – ono što je za mnoge tačno, to, kažemo, jeste. Elem, nema te apsurdne misli koju ljudi neće olako prihvatiti, čim nam pođe za rukom da ih ubedimo da je ona opšteprihvaćena.”[6]
5.2.2. Nastup Vladana Glišića u emisiji “U centru” (TV Studio B, voditelj Đorđe Mićić), u svetlu Šopenhauerovih trikova
Na pitanje voditelja zašto “Dveri” osporavaju gej paradu, Vladan Glišić je odgovorio: “Sama gej parada je provokacija, pogotovo tako kako je zamišljena. Pod nazivom ‘Vera, nada, ljubav’ počinje 30. septembra, kada je praznik koji proslavljaju pravoslavni hrišćani. Ona ne pripada nečemu što je ostvarivanje ljudskih prava, i sama gej parada nije manifestacija borbe protiv diskriminacije, već je jedna manifestacija koja se svuda u svetu pretvara u karneval skaradnosti. Na poslednjoj gej paradi ste imali gospodu iz Holandije koji su tamo krivično gonjeni za pedofiliju, koji su bili u prvim redovima, imali ste ministre koji su išli uz transparent ‘Smrt državi’, imali ste vređanje i skaradno dobacivanje monahinjama. Znači ona i u trenutku kada je trebala da bude najpristojnija, pokazala je tri elementa koji govore o tome da ona ima tendenciju da se pretvori u nešto što nema veze sa borbom za ljudska prava.”[7] Vladan Glišić je, dakle, putem instance uspeo da ospori gotovo sve argumente koje LGBT populacija koristi za svoje ciljeve (“Instanca – pobijanje opšteg iskaza direktnim dokazivanjem pojedinačnih slučajeva zahvaćenih protivnikovim stavom, na osnovu kojih tvrđenje nema važnost, dakle, i samo je pogrešno.”[8]) Takođe, u ovoj izjavi prepoznajemo argumenta ad hominem, odnosno Šopenhauerov 16. trik: “U protivnikovom tvrđenju moramo da utvrdimo da li je ono možda nekako, čak i samo prividno, protivurečno ma s čim što je ranije rekao ili priznao, ali s načelima neke škole ili sekte koju je on hvalio i prihvatio, ili s delanjem pristalica te sekte, ili čak samo onih lažnih i tobože članova, ili s onim kako on živi i radi.”[9]
5.2.3. Nastup Bore Đorđevića, rok muzičara i funkcionera DSS-a u emisiji “Pink target” u svetlu Šopenhauerovih trikova
Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba, jedan od najpopularnijih muzičara u Srbiji koji je dugo na muzičkoj sceni izjasnio se povodom održavanja Parade ponosa, u gostovanju u emisiji “Pink target”. Upitno se obraćao jednom od LGBT aktivista, rekavši da ne vidi razlog zašto se to zove Parada ponosa, i citirao staru srpsku oslovicu: “Čega se pametan stidi, time se budala ponosi”. Ovde takođe vidimo argument koji se odnosi na opšte prihvaćenu istinu, a kao autoritet se navodi izreka koja je očuvana u srpskom narodu od davnina (Šopenhauerov 30. trik). Ironičnim ponašanjem i provociranjem pokušao je da iznervira protivnika, govoreći da je on, kao roker u odnosu na narodnjake, i kao debeo čovek koji je izložen podsmehu veoma ugrožen i diskriminisan u Srbiji. Na kraju je naveo da on, kao pripadnik ugrožene manjine u Srbiji, ne želi da organizuje rokersku paradu ili paradu debelih, jer u ovoj zemlji ima mnogo bitnijih problema od tih. U ovom argumentu prepoznajemo prvi Šopenhauerov trik, odnosno tzv. proširivanje: “Izvesti protivnikovo tvrđenje preko granica prirodnog, tumačiti ga što uopštenije, shvatiti ga u što širem smislu i preterivati, a sopstveno, pak, svoditi u što uži smisao, u što tešnje okvire.”[10]
6. Javni nastupi najviših predstavnika Srpske pravoslavne crkve povodom Parade ponosa
Srpska pravoslavna crkva snažno se protivi Paradi ponosa, još od vremena kada su počele prve polemike oko održavanj iste. SPC se poziva na kršenje javnog morala i na ugrožavanje hrišćanskih vrednosti. Izjave predstavnika crkve zasnivaju se na suprotstavljanju javnog izražavanja i reklamiranja “devijantne” seksualne orijentacije jer smatra da to vređa prava građana na privatnost i porodični život. Crkva se zalaže za “prirodnu” ljubav (između muškarca i žene), i u tom kontekstu, ona se odlučno protivi organizovanju Parade ponosa. Treba imati u vidu da je najveći broj vernika u Srbiju upravo pravoslavne provenijencije, pa se Crkva vodi Paskalovim iskazom: “Najprirodniji put prihvatanja dokazane istine je razumevanje, ali ljudi skoro uvek radije veruju, ne zbog dokaza, nego zbog pristajanja.”[11]
6.1. Nastup patrijarha Irineja
Poglavar Srpske pravoslavne crkve, arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski, gospodin Irinej – uputio je pismo predsedniku Vlade Srbije i Ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, tražeći da se, pored gej parade, zabrani i bogohulna izložba u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u kojoj se u ime navodne borbe za „gej prava“ vređaju najdublja osećanja pravoslavnih hrišćana… ali, i muslimana Srbije. Paradu je nazvao “tragično-komičnom paradom srama”. Patrijarh se pozivao na navodna nedela koja bi bila prouzrokovana ovom “Paradom srama”, te je ona i zabranjena. Patrijarh je tvrdio da fotografska izložba “Ecce Homo” švedske umetnice Elizabet Ohlson Vallin duboko uvredljiva. Izložba je, inače, bila deo pratećeg programa “Parade ponosa”. Tom prilikom patrijarh je izjavio: “Čekam da država odradi svoje, da nadležni reaguju. Ovo je sramota, ovo je strašno, ovo je skandal. Ne znam zaista šta bih još mogao da kažem. Nemamo mi ništa protiv da bilo ko iskazuje svoje stavove, ali da neko na ovaj način blati svoj grad, državu, veru – to je jednostavno sramota. Šta još treba da nam se desi pa da nadležni reaguju?!”[12] Patrijarh Irinej je pokušao metodom indirektnog pobijanja teze da dokaže kako je, iako se veliki broj aktivista zalaže za održavanje Parade ponosa, to apsolutno nemoguće. Metodu indirektnog pobijanja Artur Šopenhauer je formulisao na sledeći način: “Indirektno pobijanje napada tezu u njenim posledicama, pokazuje da teza ne može biti istinita.”[13]
6.2. Nastupi Mitropolita Amfilohija Radovića
Mitropolit Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Amfilohije Radović 2010. godine, održao je govor o Paradi ponosa, koji su mnogi nazvali “govorom mržnje”. On, kao autoritet za veliki broj ljudi pravoslavne vere, svesno ili nesvesno iskoristio je Šopenhauerov trik br. 30. Kako bi njegove izjave bile što efektnije i da bi sprečio dalji napredak LGBT aktivizma, on se rukovodio sledećim pravilom: “Umesto činjenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. (…) Obični ljudi duboko poštuju stručnjake svake vrste.”[14]
Dan nakon održavanja Parade ponosa 2010. godine, Amfilohije Radović je u okviru verske besede izneo stavove i nezadovoljstvo zbog održane parade. Nasilje je komentarisao na isti nači, kao i u prethodnim javnim nastupima: “Evo, juče smo gledаli kаkаv je smrаd otrovаo i zаgаdio prestoni grаd Beogrаd, strašniji od uranijuma. Nаjveći smrаd sodomski koji je ovа sаvremenа civilizаcijа uzdiglа nа pedestаl božаnstvа. I vidite, jedno nаsilje, nаsilje tih obezboženih i nаstrаnih ljudi izаzvаlo je drugo nаsilje.[15] Pа se sаd pitаju ko je kriv i tu decu nаzivаju huligаnimа.” U ovom izlaganju možemo videti gorčinu sa kojom je govorio, kao i to da se ne libi reči niti postupaka kojima će se boriti protiv LGBT aktivista. Nastavio je sa pozivanjem na autoritete, opšteprihvaćene istine, i neznanje laika: “Budite uvereni dа je to predskаzаnje propаsti hrišćаnskih nаrodа. Bog će znаti kаd će udаriti svojim bičem i opomenom, аli se to već polаko pripremа.”
6.3. Drugačiji glasovi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
Iako najveći deo predstavnika Srpske pravoslavne crkve ima problem sa priznavanjem LGBT osoba kao ravnopravnih i jednakih strejt populaciji, postoji nekolicina njih čije izjave obećavaju u pogledu tolerancije u budućnosti. U trenutku kada je davao intervju Radovan Bigović je bio prodekan Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Za “Blic” je govorio o srpskom društvu, mentalitetu, kulturološkom kodu i političkoj sceni, a između ostalog je rekao da njemu održavanje Parade ponosa liči na prkos prema tradicionalnim vrednostima, i priznao je da ne razume celu poentu parade. Međutim, naglasio je i da bi bez razmišljanja podržao kada bi zaista bilo reči o borbi za slobodu i ravnopravnost: “Ta populacija ne sme biti izložena nikakvim oblicima nasilja i torture. Za Boga nema izgubljenih i otpisanih ljudi, sem onih koji sami sebe odvoje od Njega. Nema čoveka u kojem je uništen svaki potencijal za dobro. U svakom čoveku treba poštovati njegovo neuništivo ljudsko dostojanstvo.”[16] Blez Paskal ima slično tvrđenje: “ Nema ničeg običnijeg od dobrih stvari: pitanje je samo kako ih prepoznati; sigurno je da su nam one sasvim prirodne na dohvat ruke, i da ih čak svi znaju – ali ne znamo da ih razlikujemo.”[17] Takođe, i poglavar Srpske pravoslavne crkve, Irinej (iako na homoseksualno orijentisane osobe gleda kao na grešnike), rekao je da se oštro protivi svakom vidu nasilja: “Nikakvo nasilje, ma od koga dolazilo, ne može se odobriti. Ako se želi nečemu suprotstaviti, neka to bude bez nasilja. Nisam pristalica nikakvog nasilja u ovom slučaju. ”[18]
Na pitanje Petra Lazića: “Koliko vrednosti za koje se zalaže LGBT populacija, ugrožavaju vladajući hrišćanski moral u vremenu u kome živimo?, Radovan Bigović je u istom intervjuu da odgovor: “O tom fenomenu treba odgovorno i stručno raspravljati kroz prizmu najnovijih naučnih i teoloških saznanja, bez predrasuda i stereotipa. Možda Bog hoće kroz sve ovo da nam kaže kako se jedino možemo pouzdati u Njega, a ne čak ni u uzvišene tradicionalne moralne norme jer one nestaju pred našim očima neverovatnom brzinom. Ono što je doskora bilo moralno, sada je nemoralno, a važi i obratno – što je bilo nemoralno, sada je moralno!”[19] Treba imati u vidu da se za reviziju dogmatski shvaćenog vladajućeg hrišćanskog morala javno založio bivši dekan Bogoslovskog fakulteta i jedan od najuglednijih ličnosti koje je Srpska pravoslavna crkva imala.
7. Javni nastupi političkih činilaca i javnih ličnosti koji su podržali održavanje Parade ponosa u Srbiji 2012.
Prava LGBT osoba predstavljaju jednu od tema o kojoj se u javnosti proteklih godina sve više diskutuje. Međutim, sama ta prava nisu ono oko čega se pravi problem u Srbiji. Problem je održavanje Parada ponosa, oko koje svake jeseni nastaje polemika koja zaokuplja sve – od političara, preko javnih ličnosti do “običnog naroda”. Predstava koju nam mediji pružaju o spomenutoj paradi utiče na opšte mišljenje građana, a političari nam nameću svoja mišljenja, boreći se u raznim javnim debatama, raspravama, koristeći ih za sopstvene kampanje. Mediji su ove jeseni bili preokupirani Paradom ponosa, taman toliko da su se na svim televizijama ili radijima, gotovo u svakoj emisiji, bez obzira na njihov karakter, vodile diskusije na tu temu.
7.1. Stranke i političari u Srbiji koji su se javno zalagali za održavanje Parade ponosa
Boris Milićević, član Glavnog odbora SPS-a (Socijalistička partija Srbije) jedini je deklarisani gej političar u Srbiji. On je osnivač GSA (Gej strejt alijanse), i jedan od vodećih boraca za prava LGBT populacije. U svim intervjuima otvoreno je govorio o svojoj seksualnosti, kao i o problemima sa kojima se susreće gej populacija: „Gej pokret u Srbiji se nalazi u prelomnoj tački kada treba iz faze probijanja u javnosti preći u fazu ozbiljnog delovanja.“[20]
Žarko Obradović, ministar prosvete i, takođe član SPS, zalaže se protiv homofobije i smatra da Parada ponosa treba da se održava: “Svaki čovek ima pravo da iskaže svoje posebnosti, kakve god da su.”[21] Takođe je rekao da je pre nekoliko godina lično bio na protestnom maršu u znak podrške LGBT populaciji.
Što se tiče drugačijih glasova u SPS-u, sadašnja ministarka zdravlja i potpredsednica stranke, Slavica Đukić – Dejanović izjavila je: “Što se mene tiče, ne mislim da gej parada smeta ugledu Srbije. Naprotiv. (…) Ti, koji su ekstremni na jednoj ili na drugoj strani, prosto podgrevaju atmosferu koja nije ugodna i kada je u pitanju gej parada”[22]
Stranaka, u kojima su se svi jednoglasno slagali o podržavanju Parade ponosa, praktično da i nije bilo. Skoro sve stranake plaše se loše reakcije javnosti u slučaju apsolutnog podržavanja Parade ponosa, kao i pada rejtinga kod potencijalnih glasača jer je svima poznato da je stepen homofobije u Srbiji na visokom nivou. Jedina stranka koja je apsolutno podržala održavanje Parade bila je Liberalno demokratska partija.
7. 1. 1. Liberalno-demokratska partija
Stranka koja se najviše zalagala za prava LGBT populacije, kao i aktivizma istih jeste LDP, na čelu sa Čedomirom Jovanovićem. Lider ove stranke često je potencirao kako je održavanje Parade ponosa velika usluga svima u zemlji, jer se kroz odnos prema toj šetnji može videti kakva je današnja Srbija i koliko smo odmakli kao narod po pitanju tolerancije. Zalagao se za demokratiju, zakon, i prestanak diskriminacije LGBT populacije, govoreći da ako Srbija nastavi sa negativnim stavom, to će biti loše samo po nju. Čedomir Jovanović je, očigledno, pokušao da koristi Šopenhauerov 35. trik: “Ukoliko možemo protivniku da predočimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno štetio njegovom interesu, on će veoma brzo odustati od svoje ideje.”[23]
Kada je Parada ponosa bila zvanično otkazana, Jovanović je izjavio da je to veoma nezreo i pogrešan potez Vlade Srbije. Takođe je rekao da se na taj način ne brane ni hrišćanstvo ni tradicija, te da je suština države zakon i hrišćanstva ljubav, pa se samim tim LDP zalaže za život po tim standardima.
LGBT aktivisti jesu imali dosta nastupe u medijima, u smislu debata, duela, itd... u svrhu proklamovanja svojih ciljeva. Međutim, počinili su niz greška. Nisu organizovali nijedan javni događaj kojim bi se obratili gotovo svim građanima Srbije. Oni su samo ulazili u rasprave i dolazili u situacije da budu javno poniženi od strane svojih protivnika. Od svih javnih nastupa, može se reći da su trijumfovali samo u jednom. Smislena dokumentarna emisija ili javno obraćanje (bez prisustva protivnika) doneli bi im mnogo bolje rezultate.
Ove godine, kao i nekoliko prethodnih, Parada ponosa je otkazana. Jedan od najaktivnijih zagovornika, Goran Miletić, po otkazivanju Parade ponosa, za vesti B92 je izjavio da odluka o otkazivanju nije uopšte obrazložena, i da je u pitanju “otvorena koalicija sa huliganima”. [24]
U duhu “Prajd“ festivala, koji po pravilu traje šest dana... a i kao odgovor na provokacije i ponižavanja, LGBT aktivisti su organizovali izložbu „Ecce Homo“. Mnogi su ovu izložbu nazvali kontroverznom i ponižavajućom za pravoslavce. Na većini slika Isus Hrist je prikazan na način koji definitivno može da zgrozi vernike – kao, na primer, Isus Hrist u cipelama na štiklu. Ovim postupkom, LGBT populacija je još jednom pokazala da ne ume da se bori na pravi način za svoja prava. Ova konstatacija naročito važi za region poput našeg. O ovakvim slikama, da su one kojim slučajem plod autorstva nekog priznatog umetnika (koji je zvanično strej orijentisan), ne bi se toliko polemisalo, već bi (verovatno) komentari bili tipa: „Ovo je umetnost, ukusi su različiti, o ukusima se ne raspravlja, itd.“ Neverovatno je da LGBT aktivisti nisu svesni ovoga, kao i činjenice da su samom izložbom izazvali veliki bunt i neodobravanje javnosti. Oni su vođeni revoltom, želeli da „uzvrate udarac“ sredstvom koje možda ne bi bilo prihvaćeno čak i u nekim daleko liberalnijim zemljama. Da bi dobili ono što žele, i da bi se izborili za prava za koja se zalažu, neophodno je promeniti taktiku i ponašati se više u skladu sa „balkanskim mentalitetom“.
7.1.2. Demokratska stranka
Predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, javno se zalagao za održavanje ovogodišnje Parade ponosa, kao i prethodnih godina (dok je bio predsednik Srbije). Na svom profilu, na jednoj od društvenih mreža, napisao je: „Zalažem se za održavanje Parade ponosa. Svakako, mora se najozbiljnije uzeti u obzir bezbednost ljudi, neophodno je učiniti sve da niko ne nastrada.“[25]
Osim predsednika stranke Borisa Tadića, još nekoliko funkcionera DS-a podržalo je održavanje parade. Poslanik Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Srbije i bivši premijer Mirko Cvetković izjavio je da je „ponosan što je tokom vlade kojoj je on bio na čelu održana jedina gej parada. S druge strane, ona koja je bila otkazana prošle godine, nije bila zabranjena kao ovogodišnja, već smo joj dali drugu lokaciju koju oni nisu prihvatili. Ovo je sada eksplicitna zabrana. To nije popularno, političke stranke su populističke i one tako funkcionišu.”[26]
Poslanica DS-a Gorica Mojović rekla je da podržava održavanje Parade ponosa i da će otići na taj skup ako je organizatori pozovu, kao i Balša Božović, koji izjavio: “Bio sam i na prošloj, a otići ću i na ovu paradu. To je tekovina modernog društva, sviđalo se to nekom ili ne”[27]
7.1.3. Ostale stranke
Liga socijaldemokrata Vojvodine zatražila je ove godine da se održi Parada ponosa, i to u otvorenom pismu premijeru, pozivajući se na anti-diskriminaciju: “Srbija svetovna država u kojoj su svi građani ravnopravni i jednaki pred zakonom, a sloboda okupljanja zagarantovana svima koji ne ugrožavaju prava drugih“.[28]
Socijaldemokratska unija osudila je zabranu Parade ponosa: “Odlukom da se i ove godine zabrani Parada ponosa, premijer Srbije Ivica Dačić i MUP Srbije ponovo su pokazali nesposobnost da zaštite osnovna ljudska prava i slobode.”[29]
SNS je ostala neutralna i javnosti neuhvatljiva po pitanju stavova na ovu temu. U svim intervjuima može se videti da se izričito zalažu za Ustav u kome se navodi da treba odobriti sve javne skupove... ali se sve vreme pozivaju na ugrožavanje bezbednosti građana u slučaju održavanja Parade ponosa. Svi čelnici stranke su rekli da se zalažu za održavanje Parade ponosa, i da bi je oni apsolutno podržali, samo da su uslovi drugačiji.
7.1.4. Javne lčnosti
Održavanje Parade ponosa, već tradicionalno, podržavaju brojne domaće i strane javne ličnosti. Neki to rade iz ubeđenja, neki iz pomodarstva – javno iskazujući svoje simpatije prema LGBT aktivizmu i “spornoj” šetnji. Najveći broj tih osoba (kada je Srbija u pitanju) pripada onom delu estrade koji se trudi da prati svetske tokove i da se ponaša u skladu sa njima. Ipak, u zemlji kao što je Srbija, to je u velikom broju slučajeva greška. U zemlji u kojoj ljudi teško prihvataju nove stvari čak i kada su u pitanju one marginalne, nije mudar izbor boriti se javno protiv takvog kulturološkog koda. Za te javne ličnosti postoji nada da će ih nove generacije, koje su daleko fleskibilnije i tolerantnije na novine, slediti i podržavati na tom putu. U suprotnom, čeka ih vrlo brz pad rejtinga i marginalizovanje u skladu sa statusom populacije koju podržavaju.
Dunja Ilić – pevačica, kompozitor i kolumnistinja, već dve godine (od kad je stupila na javnu scenu) podržava održavanje Parade ponosa. Na svojim profilima na društvenim mrežama objavljuje da je jedan od najvećih boraca za prava LGBT populacije: “Prošle godine sam napisala pismo podrške Paradi ponosa. I danas stojim iza svake svoje reči.”[30] Između ostalog, okarakterisala je Paradu ponosa kao smisao života. Svako, ko je bar malo pratio karijeru ove pevačice može zaključiti da se taj smisao života pretežno odnosi na smisao njene karijere, koju ona pokušava da izgradi putem skandala, provokativnih pesama i spotova, kao i ovakvih izjava. U moru pevačica koje su preplavile estradnu scenu, Dunja Ilić se trudi da se pokaže kao je drugačija, te da bi uspela u svom pozivu, zdušno zato podržava i Paradu ponosa.
Jelena Karleuša – pevačica koja je aktivno učestvovala u raznim debatama, marketinškim projektima i raspravama podržavajući Paradu ponosa – na svom Twitter profilu, povodom otkazivanja ovogodišnje Parade ponosa napisala je: „Nekada su hrišćane razapinjali na krst, zabranjivali... Danas hrišćanski poglavari čine istu nepravdu drugačijima, iako ih Bog drugačije uči.“[31] Ova pevačica, koja ne bira sredstva kojima će doći do cilja, što je i dokazala u svojoj dosadašnjoj estradnoj karijeri, počinje da gubi argumente, i zato se poziva na hrišćanstvo i veru. Mnogi danas tumače Bibliju na svoj način, i svako svoju veru shvata drugačije. U tom smislu, Karleuša je uspela da protumači na svoj način i to je upotrebila u korist LGBT aktivizma.
Pevač Aleksa Jelić je snimio pesmu koja je bila zvanična himna ovogodišnje Parade ponosa u Beogradu. On je i prethodnih godina podržavao paradu. Očigledno je reč o pevaču koji nije dovoljno poznat (uprkos tome što pitiče iz veoma poznate muzičke porodice), pa se na ovaj način trudi da skrene pažnju medija na sebe i pokuša da taj publicitet iskoristi u svrhu promovisanja sebe kao muzičara.
8. Budućnost LGBT populacije u Srbiji
Agencija „Ninamedia“ uradila je anketu telefonskim putem na reprezentativnom uzorku a rezultati su objavljeni nekoliko dana pre zakazane Parade ponosa, na TV Prvoj.
8.1. Parada ponosa i istraživanje javnog mnjenja (24. 09. 2012.)
Ø 80,9% ljudi ne poražava organizovanje Parade ponosa;
Ø Građani stariji od četrdeset i pet godina (i to, pretežno muškarci) najbrojniji su pritvnici Parade ponosa. Sa porastom stepena obrazovanja, raste i broj onih koji podržavaju održavanje parade.
Ø 73,3% ljudi kaže da se u Srbiji ne poštuju prava LGBT populacije;
Napomena: Veoma čest komentar ispitanika bio je da se ta prava ne poštuju, ali i da ne treba da se poštuju.
Posmatrajući rezultate ovog istraživanja, možemo zaključiti sledeće: U zemlji u kojoj se donedavno žestoko raspravljalo o tome da li treba optuženi za ratne zločine da budu privedeni, i u zemlji u kojoj neobuzdani nacionalizam dominira javnim diskursom – LGBT građani su i dalje ostali marginalizovani. Čak i sa napretkom civilizacijskih normi, može se samo očekivati da će gej zajednica moći da se opusti kada su u pitanju fizički napadi – ali to je sve. U Srbiji će još dugo vremena pred većinom, gej osobe spuštati glavu postiđene… i dalje će biti verbalno progonjenje, ili jednostavno ignorisane.
Suočeni sa negodovanjem, odbacivanjem i otuđenosti na svim nivoima, LGBT osobe će nastaviti da se opredeljuju između dva izbora – da žive svoj život u Srbiji, u senci (krijući se i strahovati)… ili će odlaziti iz ove zemlje.
- Podrška javnih ličnosti mogla bi da donese veoma dobre rezultate, međutim problem je u tome što svaka javna ličnost postupa u skladu sa zahtevima sopstvenog imidža. Na primer – kada bi poznati sportista u Srbiji javno priznao da je homoseksualno orijentisan, izgubio bi veliki broj fanova, popularnost bi mu opala, a samim tim bi i njegova karijera bila izložena propasti. LGBT populaciju podržava mali broj javnih ličnosti kojima je imidž takav da vole da šokiraju javnost – tačnije, njihova podrška nije od velikog značaja jer ih javnost u Srbiji ne shvata ozbiljno. Isti je slučaj i sa glumcima, piscima, voditeljima… i ostalim javnim ličnostima. Onaj kome odgovara zbog popularnosti i imidža da podrži gej populaciju, on će to i učiniti. To će se i dalje posmatrati samo kao vid zabave, a ne kao nešto čemu treba pokloniti dužnu pažnju. Oni, koji su svesni da bi im to na neki način uništilo karijeru, nikada neće stati LGBT osobama u zaštitu, bez obzira na njihovo lično viđenje ovog problema.
Političari će reći sve što narod želi da čuje u tom trenutku. Braniće interes većine građana, braniće vladajuću kultutu, moral, i porodicu kao najvažniju instituciju, dok se za LGBT aktiviste, ili neće izjašnjavati, ili će se eventualno potruditi da ih zaštite od nasilja na ulicama. Gej parada će se verovatno održati, ako ne sledeće godine, onda u nekoliko narednih jer će to biti pokazatelj Evropskoj Uniji da je Srbija zemlja koja ide napred, koja štiti manjinske grupe, i koja se bori protiv diskriminacije i nasilja.
Bez obzira na to kakav ćemo utisak ostaviti u Evropi, i sa kakvom namerom će se pojedine stvari, sa jedne strane dozvoliti a sa druge zabraniti – sve to će biti samo pokazatelj zvanične politike. Mentalitet ljudi sa Balkana duboko je ukorenjen u predrasudama, i teško je promenljiv… uostalom, kao i sve drugo u ovim zemljama. Srbija, kao jedna od tih zemalja, još dugo neće moći da prihvati LGBT populaciju kao ravnopravnu sa hetero populacijom. Građani Srbije, uključujući sve generacije, sa velikim negodovanjem i neprijatnošću posmatrali bi gej osobe, na svim životnim poljima. Kada dođu neke nove generacije, koje nisu imale dodira sa ratovima i balkanskim patrijarhalnim kodeksom, možda će se tada promeniti i celokupna klima za LGBT populaciju. Možda će tada gej osobe moći da žive u skladu i harmoniji sa hetero osobama, i neće strepiti od ismevanja, zlostavljanja ili vređanja. Do tada, LGBT osobe će u Srbiji, bez obzira na zakon – biti marginalizovane na svaki način.
-----------------------------------------
[1] Dragan Marković Palma, Nacionalni dnevnik, RTV Pink 02. 10. 2012., http://www.youtube.com/watch?v=OsCzojMCR0o (pristupljeno 26. 10. 2012.)
[2] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 24.
[3] Ibid; str. 10.
[4] Branimir Nešić, Pres konferencija „Dveri“, 13.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=dwU8gKv8t8A&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=6&feature=plpp_video (pristupljeno 26. 10. 2012.)
[5] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 10.
[6] Ibid; (op. cit.) str. 64 – 69.
[7] Vladan Glišić, „U Centru“, voditelj Đorđe Mićić, Studio B, 19. 09. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=HlIUJOXSpl8 (pristupljeno 26.10.2012.)
[8] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 42.
[9] Ibid; str. 64 – 69.
[10] Ibid; str.43.
[11] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 7.
[12] „Patrijarh Irinej: Ovo je strašno!“ „Vesti online“ (septembar, 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257803/Patrijarh-Irinej-Ovo-je-strasno (pristupljeno 09. 11. 2012.)
[13] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 41.
[14] Ibid; str. 65.
[15] „Govor mržnje: Parada kao uranijum“ B92.net
(oktobar 2010.) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=10&dd=14&nav_category=11&nav_id=465324 (pristupljeno 09. 11. 2012.)
[16] Petar Lazić: „Nema prečeg posla od dobrih odnosa sa susedima“; „Blic“ (oktobar, 2011.)
[17] Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009; str. 24.
[18] “Irinej: Sažaljevam homoseksualce“ Vesti.online (oktobar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/258604/Irinej-Sazaljevam-homoseksualce- (pristupljeno 03.11.2012.)
[19] Petar Lazić: „Nema prečeg posla od dobrih odnosa sa susedima“; „Blic“ (oktobar, 2011.)
[20] “Milićević: Dačić zna šta radi“ Vesti.online (septembar, 2011.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167893/Milicevic-Dacic-zna-sta-radi (pristupljeno 11. 11. 2012.)
[21] Tanjug: „Obradović podržao Paradu ponosa“ Akter (septembar 2012.) http://www.akter.co.rs/27-drutvo/14859-obradovi-podr-ao-paradu-ponosa.html (pristupljeno 11.11.2012.)
[22] Dejanović: “Gej parada neće smetati ugledu Srbije, naprotiv.“ Blic.oline (septembar 2012.) http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345128/Dejanovic-Gej-parada-nece-smetati-ugledu-Srbije-naprotiv (pristupljeno 11.11.2012.)
[23] Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“; „Svetovi“, Novi Sad; 1997; str. 72/73.
[24] Goran Miletić, vesti B92, 03. 10. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=LU2B5wohAVE (pristupljeno 25. 10. 2012.)
[25] “Tadić podržao Paradu ponosa“ RTS.online
(oktobar 2012.) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1184738/Tadi%C4%87+podr%C5%BEao+Paradu+ponosa.html
(pristupljeno 11.11.2012.)
[26] “Dačićeve izjave o Gej paradi bizarne“ Vesti.online (oktobar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/259143/Daciceve-izjave-o-Gej-paradi-bizarne (pristupljeno 11.11.2012.)
[27] Violeta Nedeljković: „Poslanici beže od Gej parade“ Press (septembar 2012.)
[28] “LSV traži da se održi parada ponosa” Pravda (oktobar 2012.) https://www.pravda.rs/2012/10/03/lsv-trazi-da-se-odrzi-parada-ponosa/?lng=lat (pristupljeno 11. 11. 2012.)
[29] „Tanjug, SDU i CEAS osudili zabranu Parade ponosa“ Ceas-Serbia (03.10.2012.) http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/ceas-u-medijima/419-3-10-2012-sdu-i-ceas-osudili-zabranu-parade-ponosa (pristupljeno 11. 11. 2012.)
[30] “Dunja Ilić: Prajd je smisao života!“ Alo.rs (septembar, 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/dunja-ilic-prajd-je-smisao-zivota/650 (pristupljeno 12.11.2012.)
[31] N. G: „Karleuša: Hrišćani ne slušaju Boga!“ Alo.rs (oktobar 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/karleusa-hriscani-ne-slusaju-boga/998 (pristupljeno 12. 11. 2012.)
9. Literatura
(I - KNJIGE)
1. Grupa autora: „Globalno zaGEJavanje“ (zbornik radova); „Dveri – Catena Mundi“, Beograd, 2012.
2. Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009.
3. Šopenhauer,Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova”; „Svetovi”, Novi Sad, 1997.
(II – PISANI IZVORI)
4. Jovana Gligorijević: “Zašto su nasilnici jači od države”; “Vreme” (oktobar, 2012.)
5. Petar Lazić: Predavanje „Umetnost ubeđivanja“; (Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 07. april 2011.)
6. Petar Lazić: „Nema prečeg posla od dobrih odnosa sa susedima“; „Blic“ (oktobar, 2011.)
7. Violeta Nedeljković: „Poslanici beže od Gej parade“; „Press“ (septembar 2012.)
(III – INTERNET PORTALI)
8. BETA: “Zakon protiv diskriminacije“; B92.net (februar 2009.)
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=02&dd=21&nav_category=12&nav_id=346270 (pristupljeno 24. 10. 2012.)
9. “Dačićeve izjave o Gej paradi bizarne“; „Vesti.online“ (oktobar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/259143/Daciceve-izjave-o-Gej-paradi-bizarne (pristupljeno 11.11.2012.)
10. Dejanović: “Gej parada neće smetati ugledu Srbije, naprotiv.“; „Blic.Online“
(septembar 2012.) http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345128/Dejanovic-Gej-parada-nece-smetati-ugledu-Srbije-naprotiv (pristupljeno 11.11.2012.)
11. “Dunja Ilić: Prajd je smisao života!“; „Alo.rs“ (septembar 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/dunja-ilic-prajd-je-smisao-zivota/650 (pristupljeno 12.11.2012.)
12. D.Z.: “Saznajemo: Većina ministra protiv gej parade!”; “Telegraf” (septembar 2012.) http://www.telegraf.rs/vesti/341598-saznajemo-vecina-ministara-protiv-gej-parade (pristupljeno 27.10.2012.)
13. Dvorniković, Vladimir: “Ksenofobija, homofobija i rasizam“; „Angus Young“
(oktobar 2010.) http://angusyoung111.wordpress.com/2010/10/17/ksenofobija-homofobija-i-rasizam/ (pristupljeno 24.10.2012.)
14. „Govor mržnje: Parada kao uranijum“; „b92.net“
(oktobar 2010.) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=10&dd=14&nav_category=11&nav_id=465324 (pristupljeno 09.11.2012.)
15. “Irinej: Sažaljevam homoseksualce“; „Vesti.online“ (oktobar 2012.) http://www.vestionline.com/Vesti/Srbija/258604/Irinej-Sazaljevam-homoseksualce- (pristupljeno 03.11.2012.)
16. “Istorijat Pride parade u Srbiji”; “Belgradepride.info” (maj 2012.) http://belgradepride.info/index.php/sr/istorijat (pristupljeno 24. 10. 2012.)
17. “LSV traži da se održi parada ponosa”; “Pravda” (oktobar 2012.) https://www.pravda.rs/2012/10/03/lsv-trazi-da-se-odrzi-parada-ponosa/?lng=lat (pristupljeno 11.11.2012.)
18. “Milićević: Dačić zna šta radi“; „Vesti.online“ (septembar 2011.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167893/Milicevic-Dacic-zna-sta-radi (pristupljeno 11.11.2012.)
19. “New EU accession reports: LGBT rights in South-Eastern Europe, Turkey and Iceland”; “Intergroup on LGBT rights” (oktobar 2012.) http://www.lgbt-ep.eu/press-releases/new-eu-accession-reports-lgbt-rights-in-south-eastern-europe-turkey-and-iceland/ (pristupljeno 25.10.2012.) 20. N.G: „Karleuša: Hrišćani ne slušaju Boga!“; „Alo.rs“ (oktobar 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/karleusa-hriscani-ne-slusaju-boga/998 (pristupljeno 12.11.2012.)
21. „Palma „venčao“ žirafe i poslao poruku gejevima“; „Blic online“ (oktobar 2009.) http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/346879/Palma-vencao-zirafe-i-poslao-poruku-gejevima (pristupljeno 26.10.2012.)
22. „Patrijarh Irinej: Ovo je strašno!“; „Vesti online“ (septembar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257803/Patrijarh-Irinej-Ovo-je-strasno (pristupljeno 09.11.2012.)
23. Rečnik LGBTIQ pojmova http://www.kontra.hr/cms/index.php?option=com_content&view=article&id=42&Itemid=56&lang=hr (pristupljeno 24.20.2012.)
24. Sargeant, Fred: “1970: A First-Person Account of the First Gay Pride March”; “Voice News” (jun 2010.) http://www.villagevoice.com/2010-06-22/news/1970-a-first-person-account-of-the-first-gay-pride-march/ (pristupljeno 27.10.2012.)
25. “Tadić podržao Paradu ponosa“; „RTS.online“
(oktobar 2012.) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1184738/Tadi%C4%87+podr%C5%BEao+Paradu+ponosa.html (pristupljeno 11.11.2012.)
26. „Tanjug, SDU i CEAS osudili zabranu Parade ponosa“; „Ceas-Serbia (03.10.2012.) http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/ceas-u-medijima/419-3-10-2012-sdu-i-ceas-osudili-zabranu-parade-ponosa (pristupljeno 11.11.2012.)
27. Tanjug: „Obradović podržao Paradu ponosa“; „Akter“ (septembar 2012.) http://www.akter.co.rs/27-drutvo/14859-obradovi-podr-ao-paradu-ponosa.html (pristupljeno 11.11.2012.)
28. Tatchell, Peter: “Britain’s first Gay Pride march, 1972“; „Boyz magazine”; London
(jun 2009) http://www.petertatchell.net/lgbt_rights/history/britainsfirstgaypridemarch1972.htm (pristupljeno 27.10.2012.)
(IV – TV EMISIJE) 29. Branimir Nešić, Pres konferencija Dveri; 13.09.2012.
http://www.youtube.com/watch?v=dwU8gKv8t8A&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=6&feature=plpp_video (pristupljeno26.10.2012.)
30. “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?; voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. 06. 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
31. Goran Miletić, vesti B92; 03.10.2012. http://www.youtube.com/watch?v=LU2B5wohAVE (pristupljeno 25.10.2012.)
32. „Kažiprst“; voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=Xe6Vbai8btM (pristupljeno 27.10.2012.)
33. Nacionalni dnevnik; RTV Pink 02.10.2012., http://www.youtube.com/watch?v=OsCzojMCR0o (pristupljeno 26.10.2012.)
34. “Ninamedia”: Parada ponosa i istraživanje javnog mnjenja; TV Prva, 24.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=FzIkasxPflE (pristupljeno 27.10.2012.)
35. “Reč na reč”; voditelj Zoran Stanojević, RTS 1, maj 2012. http://www.youtube.com/watch?v=acZKJQ0H-vQ (pristupljeno 27.10.2012.)
36. „U Ringu“; voditelj Bojan Nedeljković, RTV Pink, 28. 09. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=CzkgPGo2tcw&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=3&feature=plpp_video (pristupljeno 26.10.2012.)
37. „U Centru“; voditelj Đorđe Mićić, TV Studio B, 19.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=HlIUJOXSpl8 (pristupljeno 26.10.2012.)
38. “Veče sa Ivanom Ivanovićem”; voditelj Ivan Ivanović, TV Prva, 05.10.2012. http://www.youtube.com/watch?v=OnNSehZ6amE (pristupljeno 27.10.2012.)
39. “Veče sa Ivanom Ivanovićem”; voditelj Ivan Ivanović, TV B92, 21.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=8aPlpozsbYM (pristupljeno 26.10.2012.)
40. Vesti; TV B92, oktobar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=792aSS9zxg0 (pristupljeno 27.10.2012.)
(I - KNJIGE)
1. Grupa autora: „Globalno zaGEJavanje“ (zbornik radova); „Dveri – Catena Mundi“, Beograd, 2012.
2. Paskal, Blez: „Umetnost ubeđivanja“; „Službeni glasnik“, Beograd; 2009.
3. Šopenhauer,Artur: „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova”; „Svetovi”, Novi Sad, 1997.
(II – PISANI IZVORI)
4. Jovana Gligorijević: “Zašto su nasilnici jači od države”; “Vreme” (oktobar, 2012.)
5. Petar Lazić: Predavanje „Umetnost ubeđivanja“; (Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 07. april 2011.)
6. Petar Lazić: „Nema prečeg posla od dobrih odnosa sa susedima“; „Blic“ (oktobar, 2011.)
7. Violeta Nedeljković: „Poslanici beže od Gej parade“; „Press“ (septembar 2012.)
(III – INTERNET PORTALI)
8. BETA: “Zakon protiv diskriminacije“; B92.net (februar 2009.)
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=02&dd=21&nav_category=12&nav_id=346270 (pristupljeno 24. 10. 2012.)
9. “Dačićeve izjave o Gej paradi bizarne“; „Vesti.online“ (oktobar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/259143/Daciceve-izjave-o-Gej-paradi-bizarne (pristupljeno 11.11.2012.)
10. Dejanović: “Gej parada neće smetati ugledu Srbije, naprotiv.“; „Blic.Online“
(septembar 2012.) http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345128/Dejanovic-Gej-parada-nece-smetati-ugledu-Srbije-naprotiv (pristupljeno 11.11.2012.)
11. “Dunja Ilić: Prajd je smisao života!“; „Alo.rs“ (septembar 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/dunja-ilic-prajd-je-smisao-zivota/650 (pristupljeno 12.11.2012.)
12. D.Z.: “Saznajemo: Većina ministra protiv gej parade!”; “Telegraf” (septembar 2012.) http://www.telegraf.rs/vesti/341598-saznajemo-vecina-ministara-protiv-gej-parade (pristupljeno 27.10.2012.)
13. Dvorniković, Vladimir: “Ksenofobija, homofobija i rasizam“; „Angus Young“
(oktobar 2010.) http://angusyoung111.wordpress.com/2010/10/17/ksenofobija-homofobija-i-rasizam/ (pristupljeno 24.10.2012.)
14. „Govor mržnje: Parada kao uranijum“; „b92.net“
(oktobar 2010.) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=10&dd=14&nav_category=11&nav_id=465324 (pristupljeno 09.11.2012.)
15. “Irinej: Sažaljevam homoseksualce“; „Vesti.online“ (oktobar 2012.) http://www.vestionline.com/Vesti/Srbija/258604/Irinej-Sazaljevam-homoseksualce- (pristupljeno 03.11.2012.)
16. “Istorijat Pride parade u Srbiji”; “Belgradepride.info” (maj 2012.) http://belgradepride.info/index.php/sr/istorijat (pristupljeno 24. 10. 2012.)
17. “LSV traži da se održi parada ponosa”; “Pravda” (oktobar 2012.) https://www.pravda.rs/2012/10/03/lsv-trazi-da-se-odrzi-parada-ponosa/?lng=lat (pristupljeno 11.11.2012.)
18. “Milićević: Dačić zna šta radi“; „Vesti.online“ (septembar 2011.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167893/Milicevic-Dacic-zna-sta-radi (pristupljeno 11.11.2012.)
19. “New EU accession reports: LGBT rights in South-Eastern Europe, Turkey and Iceland”; “Intergroup on LGBT rights” (oktobar 2012.) http://www.lgbt-ep.eu/press-releases/new-eu-accession-reports-lgbt-rights-in-south-eastern-europe-turkey-and-iceland/ (pristupljeno 25.10.2012.) 20. N.G: „Karleuša: Hrišćani ne slušaju Boga!“; „Alo.rs“ (oktobar 2012.) http://www.alo.rs/v-i-p/estrada/karleusa-hriscani-ne-slusaju-boga/998 (pristupljeno 12.11.2012.)
21. „Palma „venčao“ žirafe i poslao poruku gejevima“; „Blic online“ (oktobar 2009.) http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/346879/Palma-vencao-zirafe-i-poslao-poruku-gejevima (pristupljeno 26.10.2012.)
22. „Patrijarh Irinej: Ovo je strašno!“; „Vesti online“ (septembar 2012.) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257803/Patrijarh-Irinej-Ovo-je-strasno (pristupljeno 09.11.2012.)
23. Rečnik LGBTIQ pojmova http://www.kontra.hr/cms/index.php?option=com_content&view=article&id=42&Itemid=56&lang=hr (pristupljeno 24.20.2012.)
24. Sargeant, Fred: “1970: A First-Person Account of the First Gay Pride March”; “Voice News” (jun 2010.) http://www.villagevoice.com/2010-06-22/news/1970-a-first-person-account-of-the-first-gay-pride-march/ (pristupljeno 27.10.2012.)
25. “Tadić podržao Paradu ponosa“; „RTS.online“
(oktobar 2012.) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1184738/Tadi%C4%87+podr%C5%BEao+Paradu+ponosa.html (pristupljeno 11.11.2012.)
26. „Tanjug, SDU i CEAS osudili zabranu Parade ponosa“; „Ceas-Serbia (03.10.2012.) http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/ceas-u-medijima/419-3-10-2012-sdu-i-ceas-osudili-zabranu-parade-ponosa (pristupljeno 11.11.2012.)
27. Tanjug: „Obradović podržao Paradu ponosa“; „Akter“ (septembar 2012.) http://www.akter.co.rs/27-drutvo/14859-obradovi-podr-ao-paradu-ponosa.html (pristupljeno 11.11.2012.)
28. Tatchell, Peter: “Britain’s first Gay Pride march, 1972“; „Boyz magazine”; London
(jun 2009) http://www.petertatchell.net/lgbt_rights/history/britainsfirstgaypridemarch1972.htm (pristupljeno 27.10.2012.)
(IV – TV EMISIJE) 29. Branimir Nešić, Pres konferencija Dveri; 13.09.2012.
http://www.youtube.com/watch?v=dwU8gKv8t8A&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=6&feature=plpp_video (pristupljeno26.10.2012.)
30. “B92 debata: Zašto je na Balkanu problem organizovati gej paradu?; voditeljka Ivana Konstantinović, TV B92, 20. 06. 2011. http://www.youtube.com/watch?v=0bquDg7EsJc&feature=BFa&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E (pristupljeno 25.10.2012.)
31. Goran Miletić, vesti B92; 03.10.2012. http://www.youtube.com/watch?v=LU2B5wohAVE (pristupljeno 25.10.2012.)
32. „Kažiprst“; voditeljka Danica Vučenić, TV B92, septembar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=Xe6Vbai8btM (pristupljeno 27.10.2012.)
33. Nacionalni dnevnik; RTV Pink 02.10.2012., http://www.youtube.com/watch?v=OsCzojMCR0o (pristupljeno 26.10.2012.)
34. “Ninamedia”: Parada ponosa i istraživanje javnog mnjenja; TV Prva, 24.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=FzIkasxPflE (pristupljeno 27.10.2012.)
35. “Reč na reč”; voditelj Zoran Stanojević, RTS 1, maj 2012. http://www.youtube.com/watch?v=acZKJQ0H-vQ (pristupljeno 27.10.2012.)
36. „U Ringu“; voditelj Bojan Nedeljković, RTV Pink, 28. 09. 2012. http://www.youtube.com/watch?v=CzkgPGo2tcw&list=PLIo1z0FxuWlXS4CdZ-g974iaE45OFaD2E&index=3&feature=plpp_video (pristupljeno 26.10.2012.)
37. „U Centru“; voditelj Đorđe Mićić, TV Studio B, 19.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=HlIUJOXSpl8 (pristupljeno 26.10.2012.)
38. “Veče sa Ivanom Ivanovićem”; voditelj Ivan Ivanović, TV Prva, 05.10.2012. http://www.youtube.com/watch?v=OnNSehZ6amE (pristupljeno 27.10.2012.)
39. “Veče sa Ivanom Ivanovićem”; voditelj Ivan Ivanović, TV B92, 21.09.2012. http://www.youtube.com/watch?v=8aPlpozsbYM (pristupljeno 26.10.2012.)
40. Vesti; TV B92, oktobar 2012. http://www.youtube.com/watch?v=792aSS9zxg0 (pristupljeno 27.10.2012.)
|
|
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina