|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines:  |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
Intervju Tatjana Debeljački vs. Jovica Đurđić,
Glogovici blizu Dervente i Doboja, Republika Srpska (Bosna i Hercegovina)
Oktobar/Listopad 2012.
OPOJNI MIRIS GREHA
DIOGEN: Kada ste napisali prvu pesmu i gde ste je objavili?
Prvu napisanu pesmu nikada nisam objavio, jer sam je izgubio. Ustvari, nju i nekoliko drugih izgubila je moja sestra Dragica. Tih nekoliko prvih napisanih pesama uobličio sam i ukoričio u knjižicu i poklonio njoj. Tada sam još bio u osnovnoj školi, a sestra ih nažalost nije sačuvala. Kasnije, 1966. Godine, dok sam bio učenik srednje škole u Derventi, objavljena je moja prva pesma Oblaci u Glasu komuna, lokalnom listu u Doboju u kome je Kasim Deraković uređivao rubriku za poeziju.
DIOGEN: O lepim i teškim momentima i ko Vam je bio najveća podrška na početku stvaralaštva?
Lepih i teških trenutaka, na jednom, moglo bi se sada reći, već podužem putu stvaralaštva bilo je mnogo. Osnivanje Književnog kluba Vihor u Derventi mogao bi se smatrati svakako jednim lepim trenutkom, jer sam družeći se i radeći u njemu sa još nekoliko mladih početnika u pisanju sticao prva iskustva. Čini mi se to nekim lepšim vremenom kada smo iako mladi mogli da na književnoj večeri okupimo punu salu Doma kulture.
Ljudi su više bili zainteresovani za književnost i čitanje nego danas. Jer, danas na književnim susretioma ako dođe tridesetak ljudi smatramo da je to uspeh. Svaka objavljena pesma ili priča od tih prvih dana do danas takođe je lep trenutak, da ne govorim o prvoj knjizi i ostalima koje su došle posle nje.
Teških trenutaka je bilo takođe mnogo, ali najtežima ipak mogu smatrati devedesete godine prošlog veka, kada sam i kao čovek i pisac bio u nemilosti novih politika. Bolje da se tih trenutaka i ne sećam. Bilo je to vreme kada uopšte nisam pisao.
Nisam imao neke veće podrške na početku svog stvaralaštva. Ja sam samonikla biljka na kraju njive na koju je malo ko obraćao pažnju. Valjalo se samostalno boriti i probijati, dovijati na razne načine, daleko od velikih kulturnih centara, bez susreta s piscima koji bi mogli da mi daju nekin savet, da me uvedu u redakcije listova i časopisa, izdavačke kuće.
Ipak, ne mogu da ne spomenem Duška Trifunovića koji je rodom iz Sijekovca kod Bosanskog Broda i s kojim sam se povremeno susretao. On mi je davao iskrenu podršku, ohrabrenje da nastavim raditi, objavljujući povremeno neku moju pesmu tamo gde je mogao. Isto tako barda i kao pesnika i kao urednika Ristu Trifkovića koji mi je prihvatio i objavio prvu knjigu pesama Usnula devojka, a kasnije i Ljubičasto gorje u izdavačkoj kući Svjetlost u Sarajevu.
DIOGEN: Dobitnik ste mnogih nagrada i priznanja, što domaćih, što međunarodnih?
Ne baš tako mnogo. Pogotovo ne međunarodnih, ako pod tim ne podrazumevamo i naše novonastale državice iznikle na prostoru bivše Jugoslavije. Dva puta sam dobio nagradu iz Fonda Drago Gervais (Žerve) u Rijeci, za zbirku soneta Larisa i knjigu pesama Ljubičasto gorje. Dobitnik sam Zlatke značke Kulturno-Prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, u Kraljevu sam dva puta dobio nagradu Veća saveza sindikata, jednom zlatnik s Titovim likom za pesmu Jabuka, drugi put tri srebrenjaka za neke radove, ne sećam se sada koje, kao i drugih nagrada na raznim književnim konkursima.
DIOGEN: Objavili ste knjige poezije i proze za decu i odrasle, u mnogim listovima i časopisima, pojedini radovi su vam prevođeni na strane jezike?
Upravo iz štampe izlazi moja devetnaesta knjiga. Radi se prvi oput o pričama za odrasle čitaoce pod nazivom Opojni miris greha. Podjednako sam pisao i za decu i za odrasle. Za decu nešto kasnije, kao što sam se i prozi za odrasle posvetio u poslednje vreme. I ja kao i većina pisaca počeo sam s poezijom i dugo godina bio samo u tome. Nekada sam zaista mnogo objavljivao u časopisima i listovima za decu i odrasle širom Jugoslavije, od Skopja do Ljubljane. Danas nije tako. U moj poštanski sandučić više ne dolaze mnogobrojni časopisi iz tih naših bivših republika. Objavio sam i dve samostalne dvojezične knjige poezije, na engleskom Košuta i lopoči (The Roe and Water Lilies) i poljskom jeziku Kiša i vlati (Deszcz i źdźbła), kao i bibliofilsko izdanje izabranih pesama Zvezde na uzglavlju prevedenih na dvadeset stranih jezika i slikama slavne Olje Ivanjicki.
DIOGEN: “Zvezde na uzglavlju” objavljena ja kao bibliofilsko izdanje sa 12 pesama prevedenih na 20 stranih jezika i slikama Olje Ivanjicki?
Da, upravo sam to naveo. Ona mi je posebno draga, ali Olja nije dočekala da je vidi. Davno, dok sam jednom sedeo s njom u njenom ateljeu, spomenuo sam joj kako bih rado imao jednu takvu knjigu. Dugo sam radio na njoj, jer je trebalo naći prevodioce, što nije bilo lako. Danas je knjiga tu u izvrsnoj opremi, čemu su svakako pridonele i Oljine slike.
Na koricama još dve moje knjige nalaze se njene slike.
DIOGEN: Poezija ima u sebi beskonačnosti i pesnikove vizije su nepredvidljive?
Slažem se s vašom konstatcijom. I tu ne bih imao šta posebno dodati. Ponekada zadrhtim kada pročitam svoju ranije napisanu pesmu koja govori o nekom događaju koji se dogodi kasnije. Ko je mogao pretpostaviti da će svetski zločinci bombarovati moj narod, a ja imam pesmu koja govori o tako nečemu. Ponekada kada počinjem da pišem priču imam osnovnu ideju, a priču završim sasvim drukčije od prve zamisli.
DIOGEN: Napisali ste dosta anonimnog i pod pseudonimom stvari?
Ne, nisam. Ono što imam reći kažem javno, pod svojim imenom i prezimenom. Nisam ni napisao baš mnogo za sve ove godine. Moj usud je da sam celog života, da bih imao od čega da živim, radio posao koji ne volim, a pisao sam u slobodnim trenucima, kradući vreme za to.
DIOGEN: Jeste li svesno razvili sopstveni stil pisanja, ili to dođe prirodno?
Ovo je baš teško pitanje, za koje možda i nemam odgovor. Možda bih približno citirao nešto što je jednom rekao Milovan Danojlić: Nisam ja baš nešto posebno pametan...
Ovde bi kod odgovora trebalo nešto kao da pametujem, a ja to ne volim. Ne volim intervjue u kojima se mudruje, težeći da se nešto celomudreno iznedri, da se prospe neka posebna pamet. Sve to mogu vrlo jednostavno da kažem. A to posebno pokušavam u svojim knjigama, ako sam uspeo.
Prvenstveno sam mnogo čitao. Kada to kažem onda zaista mislim – mnogo. Moja majka često kaže: Stalno čitaš. Kako to možeš? Razgovaraj sa mnom. Tada uz osmeh ostavljam knjigu i razgovaram, a čim završimo, opet je knjiga tu. Čitajući čovek jedne pisce više voli od drugih, njihov stil mu je bliži, pa, svesno ili nesvesno, ugleda se na njih. Čini to jer mu se taj način sviđa. Odgovor na pitanje bi bio: i jedno i drugo.
DIOGEN: Kada pišete, da li ste ikada pod uticajem onoga što čitate u to vreme?
Mislim da nisam. A ko će ga znati. Možda bi ponegdje moja rečenica mogla zazvučati slično nekoj ranije pročitanoj kod nekoga drugog. Trudim se da toga ne bude, ali uticaj je neminovan. Barem onoga što nam se kod drugih sviđa. Ponekada kada pročitam odličnu pesmu ili kratku priču zažalim što sam nisam njen autor. Toliko mi se sviđa. Ko danas zna za neopravdano zapostavljenog pisca Čedomira Brašanca. Njegovu priču Švedski turisti čitao sam stotinajk puta i svaki put me je oduševljavala njena kratkoća, lepota jezika, jednostavnost... I uvek je tako: kad pročitam nešto što je briljantno, zaželim da i sam stvorim tako nešto. Mi se i inače celog života ugledamo na nekoga, ili želimo da budemo takvi. Ipak, svako jednom stvori nekakv svoj stil koji možemo prepoznati.
Ne pišem pod uticajem onoga što trenutno čitam, nego to dođe kao plod inspiracije, kad me nešto zagolica.
DIOGEN: Da li je emocionalna stabilnost neophodno da se dobro piše?
Jeste. A zar bih mogao da pišem da nje nema? Samo kada je u čoveku sve pomireno i onako kako treba može da nastane istinsko umetničko delo. A stvar je trenutka u kome se nalazimo kakav će se odraz osetiti u delu. U mojoj novoj knjizi priča za odrasle čitaoce Opojni miris greha neki budući čitalac, nadam se da će ih biti, moći će da oseti odraz moje duše. I kada me obasjao zračak sreće, i kada me bol lomio zbog izgubljenih najdražih. Mene ovde brine nešto drugo. To što sam neke stvari napisao ranije nego što su se istinski kasnije desile. Kao da sam bio vidovit.
DIOGEN: Književni kritičari imaju pohvale za sva vaša dela? Među kolegama uživate izuzetno mišljenje i poštovanje, jeste postigli svojom jednostavnošću složen odnos?
Opet bi trebalo da mudrujem. Ako tako zaključujete, raduje me. Da, nije bilo nekih posebno negativnih kritika na moj rad. Pišem sporo i svaki put dok ne završim jednu knjigu, ne prihvatam se druge. Osim nekih pojedinačnih izleta, zabeleški i slično. Kada završim i objavim knjigu, svestan sam da tu više ništa ne mogu i radim dalje. U vašem pitanju vidim da ste dobro zaključili da moj rad karakteriše jednostavnost. Možda ja, a sigurno je tako, bežim od stvarnosti i život shvatam u ružičastijim bojama. Možda je to jednostavnije i složenije. A zar se ne osećate divno kada pročitate jednostavnu toplu pesmu, ne višeznačenjsku, ili priču koja kao da je kapnula blistava kap, a ostavila dubok utisak i ozarila vas? Mislim zaista da treba pisati jednostavno da rečima bude tesno a mislima prostrano.
DIOGEN: Sviđa Vam se isto nešto što ste napisali davno, kao ono što sada pišete?
O, ne! Koliko puta poželim da svoje stare i rane radove uništim, pa ipak to iz nekog razloga ne činim. Ne zato što bih se stideo toga, nego što možda taj trag ne bi morao da ostane. Naravno, radi se o onim prvim mladalačkim stihovima, u kojima nije sve za baciti. Ima pesama koje sam napisao u tom periodu, a koje i dans odišu svojom zrelošću i lepotom. Na primer pesmu Detinjstvo napisao sam u ranoj mladosti a i danas mi je draga i odiše zrelošću.
DIOGEN: Kad ne pišete, ostajete li posmatrač, u potrazi za nečim što može biti od koristi?
Pisac je uvek posmatrač. On traga za nekim istinama koje bi svetu bile bolje i koje bi pomogle. Za sebe uvek kažem da sam jedno veliko zagledano dete koje ne želi da odraste i koje i danas s čuđenjem posmatra svet. Sve oko mene je rudnik u kome kopam i spremam za svaku novu rečenicu ili stih. Nekada to upotrebim, nekada ne, nekada jednostavno zaboravim ili kasnije smatram nedovoljno interesantnim za priču ili pesmu.
DIOGEN: Jeste li zadovoljni uspehom do sada? Šta je ostalo posebno u pamćenju?
Nisam. Mogao sam više, mogao sam bolje. U stvari, možda sam bez lažne skromnosti i suviše samokritičan. Ponekada padam u krize i mislim da sve što sam napisao ne vredi.
Opet, ponekada, mislim: Ima tu nečega. Naveo bih ovde stihove iz jedne moje ranepesme Ne otvaram svoje stare knjige:
NE OTVARAM SVOJE STARE KNJIGE
Ne otvaram više svoje stare knjige
Strah me je da se ne prepoznam
Mogao bi neki stari bol da se prene
Da pusti svoje trule konce užasa
Da me uhvate u crnu mrežu očaja
Ne listam ja više minule godine mladosti
Ne tražim presovano sunce herbarija
Ako požurim ako samo malo požurim
Neću biti usamljen usred tunela samoće
Malo i ja sam na drugoj strani planine
DIOGEN: Šta trenutno radite? Hoće li biti iznađenje za decu ili odrasle?
Nakon što sam završio knjigu priča za odrasle Opojni miris greha, koju s nestrpljenjem čekam da se pojavi iz štampe, mislim da ću i dalje ostati kod kratke priče, i za decu i za odrasle. A možda ću završiti tek započeti roman za decu, još bez pravog naslova.
DIOGEN: Sa vašeg gledišta nesto lično za čitaoce "DIOGENA"?
Čitaocima Diogena želim ugodno čitanje. Trebamo biti srećni što Diogen postoji. Kamo sreće da je što više Diogena, a manje zla koje nas okružuje, sa svim strana. Sa strahom se pitam kuda to svi idemo. Dok šetam ovde kraj mora, zagledan u svu tu lepotu, ne mogu da ne kažem: Kako je svet lep i kako bi život u njemu isto tako mogao biti lep za sve.
DIOGEN: Kada ste napisali prvu pesmu i gde ste je objavili?
Prvu napisanu pesmu nikada nisam objavio, jer sam je izgubio. Ustvari, nju i nekoliko drugih izgubila je moja sestra Dragica. Tih nekoliko prvih napisanih pesama uobličio sam i ukoričio u knjižicu i poklonio njoj. Tada sam još bio u osnovnoj školi, a sestra ih nažalost nije sačuvala. Kasnije, 1966. Godine, dok sam bio učenik srednje škole u Derventi, objavljena je moja prva pesma Oblaci u Glasu komuna, lokalnom listu u Doboju u kome je Kasim Deraković uređivao rubriku za poeziju.
DIOGEN: O lepim i teškim momentima i ko Vam je bio najveća podrška na početku stvaralaštva?
Lepih i teških trenutaka, na jednom, moglo bi se sada reći, već podužem putu stvaralaštva bilo je mnogo. Osnivanje Književnog kluba Vihor u Derventi mogao bi se smatrati svakako jednim lepim trenutkom, jer sam družeći se i radeći u njemu sa još nekoliko mladih početnika u pisanju sticao prva iskustva. Čini mi se to nekim lepšim vremenom kada smo iako mladi mogli da na književnoj večeri okupimo punu salu Doma kulture.
Ljudi su više bili zainteresovani za književnost i čitanje nego danas. Jer, danas na književnim susretioma ako dođe tridesetak ljudi smatramo da je to uspeh. Svaka objavljena pesma ili priča od tih prvih dana do danas takođe je lep trenutak, da ne govorim o prvoj knjizi i ostalima koje su došle posle nje.
Teških trenutaka je bilo takođe mnogo, ali najtežima ipak mogu smatrati devedesete godine prošlog veka, kada sam i kao čovek i pisac bio u nemilosti novih politika. Bolje da se tih trenutaka i ne sećam. Bilo je to vreme kada uopšte nisam pisao.
Nisam imao neke veće podrške na početku svog stvaralaštva. Ja sam samonikla biljka na kraju njive na koju je malo ko obraćao pažnju. Valjalo se samostalno boriti i probijati, dovijati na razne načine, daleko od velikih kulturnih centara, bez susreta s piscima koji bi mogli da mi daju nekin savet, da me uvedu u redakcije listova i časopisa, izdavačke kuće.
Ipak, ne mogu da ne spomenem Duška Trifunovića koji je rodom iz Sijekovca kod Bosanskog Broda i s kojim sam se povremeno susretao. On mi je davao iskrenu podršku, ohrabrenje da nastavim raditi, objavljujući povremeno neku moju pesmu tamo gde je mogao. Isto tako barda i kao pesnika i kao urednika Ristu Trifkovića koji mi je prihvatio i objavio prvu knjigu pesama Usnula devojka, a kasnije i Ljubičasto gorje u izdavačkoj kući Svjetlost u Sarajevu.
DIOGEN: Dobitnik ste mnogih nagrada i priznanja, što domaćih, što međunarodnih?
Ne baš tako mnogo. Pogotovo ne međunarodnih, ako pod tim ne podrazumevamo i naše novonastale državice iznikle na prostoru bivše Jugoslavije. Dva puta sam dobio nagradu iz Fonda Drago Gervais (Žerve) u Rijeci, za zbirku soneta Larisa i knjigu pesama Ljubičasto gorje. Dobitnik sam Zlatke značke Kulturno-Prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, u Kraljevu sam dva puta dobio nagradu Veća saveza sindikata, jednom zlatnik s Titovim likom za pesmu Jabuka, drugi put tri srebrenjaka za neke radove, ne sećam se sada koje, kao i drugih nagrada na raznim književnim konkursima.
DIOGEN: Objavili ste knjige poezije i proze za decu i odrasle, u mnogim listovima i časopisima, pojedini radovi su vam prevođeni na strane jezike?
Upravo iz štampe izlazi moja devetnaesta knjiga. Radi se prvi oput o pričama za odrasle čitaoce pod nazivom Opojni miris greha. Podjednako sam pisao i za decu i za odrasle. Za decu nešto kasnije, kao što sam se i prozi za odrasle posvetio u poslednje vreme. I ja kao i većina pisaca počeo sam s poezijom i dugo godina bio samo u tome. Nekada sam zaista mnogo objavljivao u časopisima i listovima za decu i odrasle širom Jugoslavije, od Skopja do Ljubljane. Danas nije tako. U moj poštanski sandučić više ne dolaze mnogobrojni časopisi iz tih naših bivših republika. Objavio sam i dve samostalne dvojezične knjige poezije, na engleskom Košuta i lopoči (The Roe and Water Lilies) i poljskom jeziku Kiša i vlati (Deszcz i źdźbła), kao i bibliofilsko izdanje izabranih pesama Zvezde na uzglavlju prevedenih na dvadeset stranih jezika i slikama slavne Olje Ivanjicki.
DIOGEN: “Zvezde na uzglavlju” objavljena ja kao bibliofilsko izdanje sa 12 pesama prevedenih na 20 stranih jezika i slikama Olje Ivanjicki?
Da, upravo sam to naveo. Ona mi je posebno draga, ali Olja nije dočekala da je vidi. Davno, dok sam jednom sedeo s njom u njenom ateljeu, spomenuo sam joj kako bih rado imao jednu takvu knjigu. Dugo sam radio na njoj, jer je trebalo naći prevodioce, što nije bilo lako. Danas je knjiga tu u izvrsnoj opremi, čemu su svakako pridonele i Oljine slike.
Na koricama još dve moje knjige nalaze se njene slike.
DIOGEN: Poezija ima u sebi beskonačnosti i pesnikove vizije su nepredvidljive?
Slažem se s vašom konstatcijom. I tu ne bih imao šta posebno dodati. Ponekada zadrhtim kada pročitam svoju ranije napisanu pesmu koja govori o nekom događaju koji se dogodi kasnije. Ko je mogao pretpostaviti da će svetski zločinci bombarovati moj narod, a ja imam pesmu koja govori o tako nečemu. Ponekada kada počinjem da pišem priču imam osnovnu ideju, a priču završim sasvim drukčije od prve zamisli.
DIOGEN: Napisali ste dosta anonimnog i pod pseudonimom stvari?
Ne, nisam. Ono što imam reći kažem javno, pod svojim imenom i prezimenom. Nisam ni napisao baš mnogo za sve ove godine. Moj usud je da sam celog života, da bih imao od čega da živim, radio posao koji ne volim, a pisao sam u slobodnim trenucima, kradući vreme za to.
DIOGEN: Jeste li svesno razvili sopstveni stil pisanja, ili to dođe prirodno?
Ovo je baš teško pitanje, za koje možda i nemam odgovor. Možda bih približno citirao nešto što je jednom rekao Milovan Danojlić: Nisam ja baš nešto posebno pametan...
Ovde bi kod odgovora trebalo nešto kao da pametujem, a ja to ne volim. Ne volim intervjue u kojima se mudruje, težeći da se nešto celomudreno iznedri, da se prospe neka posebna pamet. Sve to mogu vrlo jednostavno da kažem. A to posebno pokušavam u svojim knjigama, ako sam uspeo.
Prvenstveno sam mnogo čitao. Kada to kažem onda zaista mislim – mnogo. Moja majka često kaže: Stalno čitaš. Kako to možeš? Razgovaraj sa mnom. Tada uz osmeh ostavljam knjigu i razgovaram, a čim završimo, opet je knjiga tu. Čitajući čovek jedne pisce više voli od drugih, njihov stil mu je bliži, pa, svesno ili nesvesno, ugleda se na njih. Čini to jer mu se taj način sviđa. Odgovor na pitanje bi bio: i jedno i drugo.
DIOGEN: Kada pišete, da li ste ikada pod uticajem onoga što čitate u to vreme?
Mislim da nisam. A ko će ga znati. Možda bi ponegdje moja rečenica mogla zazvučati slično nekoj ranije pročitanoj kod nekoga drugog. Trudim se da toga ne bude, ali uticaj je neminovan. Barem onoga što nam se kod drugih sviđa. Ponekada kada pročitam odličnu pesmu ili kratku priču zažalim što sam nisam njen autor. Toliko mi se sviđa. Ko danas zna za neopravdano zapostavljenog pisca Čedomira Brašanca. Njegovu priču Švedski turisti čitao sam stotinajk puta i svaki put me je oduševljavala njena kratkoća, lepota jezika, jednostavnost... I uvek je tako: kad pročitam nešto što je briljantno, zaželim da i sam stvorim tako nešto. Mi se i inače celog života ugledamo na nekoga, ili želimo da budemo takvi. Ipak, svako jednom stvori nekakv svoj stil koji možemo prepoznati.
Ne pišem pod uticajem onoga što trenutno čitam, nego to dođe kao plod inspiracije, kad me nešto zagolica.
DIOGEN: Da li je emocionalna stabilnost neophodno da se dobro piše?
Jeste. A zar bih mogao da pišem da nje nema? Samo kada je u čoveku sve pomireno i onako kako treba može da nastane istinsko umetničko delo. A stvar je trenutka u kome se nalazimo kakav će se odraz osetiti u delu. U mojoj novoj knjizi priča za odrasle čitaoce Opojni miris greha neki budući čitalac, nadam se da će ih biti, moći će da oseti odraz moje duše. I kada me obasjao zračak sreće, i kada me bol lomio zbog izgubljenih najdražih. Mene ovde brine nešto drugo. To što sam neke stvari napisao ranije nego što su se istinski kasnije desile. Kao da sam bio vidovit.
DIOGEN: Književni kritičari imaju pohvale za sva vaša dela? Među kolegama uživate izuzetno mišljenje i poštovanje, jeste postigli svojom jednostavnošću složen odnos?
Opet bi trebalo da mudrujem. Ako tako zaključujete, raduje me. Da, nije bilo nekih posebno negativnih kritika na moj rad. Pišem sporo i svaki put dok ne završim jednu knjigu, ne prihvatam se druge. Osim nekih pojedinačnih izleta, zabeleški i slično. Kada završim i objavim knjigu, svestan sam da tu više ništa ne mogu i radim dalje. U vašem pitanju vidim da ste dobro zaključili da moj rad karakteriše jednostavnost. Možda ja, a sigurno je tako, bežim od stvarnosti i život shvatam u ružičastijim bojama. Možda je to jednostavnije i složenije. A zar se ne osećate divno kada pročitate jednostavnu toplu pesmu, ne višeznačenjsku, ili priču koja kao da je kapnula blistava kap, a ostavila dubok utisak i ozarila vas? Mislim zaista da treba pisati jednostavno da rečima bude tesno a mislima prostrano.
DIOGEN: Sviđa Vam se isto nešto što ste napisali davno, kao ono što sada pišete?
O, ne! Koliko puta poželim da svoje stare i rane radove uništim, pa ipak to iz nekog razloga ne činim. Ne zato što bih se stideo toga, nego što možda taj trag ne bi morao da ostane. Naravno, radi se o onim prvim mladalačkim stihovima, u kojima nije sve za baciti. Ima pesama koje sam napisao u tom periodu, a koje i dans odišu svojom zrelošću i lepotom. Na primer pesmu Detinjstvo napisao sam u ranoj mladosti a i danas mi je draga i odiše zrelošću.
DIOGEN: Kad ne pišete, ostajete li posmatrač, u potrazi za nečim što može biti od koristi?
Pisac je uvek posmatrač. On traga za nekim istinama koje bi svetu bile bolje i koje bi pomogle. Za sebe uvek kažem da sam jedno veliko zagledano dete koje ne želi da odraste i koje i danas s čuđenjem posmatra svet. Sve oko mene je rudnik u kome kopam i spremam za svaku novu rečenicu ili stih. Nekada to upotrebim, nekada ne, nekada jednostavno zaboravim ili kasnije smatram nedovoljno interesantnim za priču ili pesmu.
DIOGEN: Jeste li zadovoljni uspehom do sada? Šta je ostalo posebno u pamćenju?
Nisam. Mogao sam više, mogao sam bolje. U stvari, možda sam bez lažne skromnosti i suviše samokritičan. Ponekada padam u krize i mislim da sve što sam napisao ne vredi.
Opet, ponekada, mislim: Ima tu nečega. Naveo bih ovde stihove iz jedne moje ranepesme Ne otvaram svoje stare knjige:
NE OTVARAM SVOJE STARE KNJIGE
Ne otvaram više svoje stare knjige
Strah me je da se ne prepoznam
Mogao bi neki stari bol da se prene
Da pusti svoje trule konce užasa
Da me uhvate u crnu mrežu očaja
Ne listam ja više minule godine mladosti
Ne tražim presovano sunce herbarija
Ako požurim ako samo malo požurim
Neću biti usamljen usred tunela samoće
Malo i ja sam na drugoj strani planine
DIOGEN: Šta trenutno radite? Hoće li biti iznađenje za decu ili odrasle?
Nakon što sam završio knjigu priča za odrasle Opojni miris greha, koju s nestrpljenjem čekam da se pojavi iz štampe, mislim da ću i dalje ostati kod kratke priče, i za decu i za odrasle. A možda ću završiti tek započeti roman za decu, još bez pravog naslova.
DIOGEN: Sa vašeg gledišta nesto lično za čitaoce "DIOGENA"?
Čitaocima Diogena želim ugodno čitanje. Trebamo biti srećni što Diogen postoji. Kamo sreće da je što više Diogena, a manje zla koje nas okružuje, sa svim strana. Sa strahom se pitam kuda to svi idemo. Dok šetam ovde kraj mora, zagledan u svu tu lepotu, ne mogu da ne kažem: Kako je svet lep i kako bi život u njemu isto tako mogao biti lep za sve.
O autoru i pjesme...
.
JOVICA ĐURĐIĆ rođen je 3. oktobra 1949. u Glogovici kod Dervente i Doboja, Republika Srpska. Prozni pisac i pjesnik. Diplomirao na Pedagoškom fakultetu u Rijeci. Član udruženja književnika Srbije i Uduženja književnika Srpske.
Autor knjiga poezije i proze za decu i odrasle. Objavljivao u mnogim listovima i časopisima. Pojedini radovi su mu prevođeni na strane jezike kao što su engleski, ruski, francuski, španski, italijanski, nemački, švedski, grčki, norveški, kineski, poljski, češki, slovenački, makedonski… Izbor poezije „Zvezde na uzglavlju” objavljen je kao bibliofilsko izdanje sa dvanaest pesama prevedenih na dvadeset stranih jezika sa slikama Olje Ivanjicki. Zastupljen je u mnogim antologijama, izborima poezije i lektiri za osnovnu školu.
Objavljene knjige:
USNULA DEVOJKA, pjesme, Svjetlost, Sarajevo, 1974,
LARISA, pjesme, Riječko književno društvo, Rijeka, 1974,
LJUBIČASTO GORJE, pjesme, Svjetlost, Sarajevo, 1976,
SANAK SKLOPIOČIĆ, priče za djecu, Otokar Keršovani, Rijeka, 1983,
KAKO VOLIM ANU, pjesme za djecu, Izdavački centar Rijeka, 1983,
RUKE VEČERNJIH LJUBAVNIKA, pjesme, Izdavački centar Rijeka, Rijeka, 1984,
LJUPKO TELO, pjesme, Partizanska knjiga, Ljubljana, 1985,
KOŠUTA I LOPOČI, (THE ROE AND WATER LILIES), dvojezično, pjesme, Vikend knjiga, Beograd, 2000,
ISTRGNUTI RUKOPIS, pjesme, Interpress, Beograd, 2004,
NJENE OČI MORE, pjesme, bibliofilsko izdanje (21 primjerak), Književni atelje Art, Malinska, 2004),
ŽIRAFA ŽERALDINA, pjesme za djecu, prvo izdanje Ars Poetica, Beograd, 2005., a drugo 2006. godine,
SIMONINE OČI, priče za djecu, prvo izdanje, Bookland, Beograd, 2006., drugo izdanje ”Ars Poetica, Beograd, 2006. godine,
LEPO JE BITI KOD KUĆE, pjesme za djecu, Bookland, Beograd, 2008 (ćirilično izdanje) Ars Poetica, Beograd, 2008. g., drugo, latinično izdanje),
ZVEZDE NA UZGLAVLJU, dvanaest pjesama na dvadeset stranih jezika obogaćenih slikama Olje Ivanjicki, Ars Poetica, beograd, 2009,
KALINA I MORSKI KONJIC, priče za djecu, Ars Poetica, Beograd, 2010,
LETO BEZ VERONIKE, priče za djecu, Bookland, Beograd, 2011,
KIŠA I VLATI / DESZCZ I ŹDŹBŁA, izbor starih i novih pjesama, dvojezično poljski i srpski, Oficyna Wydawnicza ”Agawa” , Varšava, 2012,
PEPEO ZGASLOG LETA, pesme, Prometej, Novi Sad, 2012. i
OPOJNI MIRIS GREHA, priče, Prometej, Novi Sad, 2012.
Dvostruki dobitnik nagrade "Drago Gervais" (Žerve) i Zlatne značke Kulturno-prosvjetne zajednice Srbije, kao i drugih nagrada na književnium konkursima.
Autor knjiga poezije i proze za decu i odrasle. Objavljivao u mnogim listovima i časopisima. Pojedini radovi su mu prevođeni na strane jezike kao što su engleski, ruski, francuski, španski, italijanski, nemački, švedski, grčki, norveški, kineski, poljski, češki, slovenački, makedonski… Izbor poezije „Zvezde na uzglavlju” objavljen je kao bibliofilsko izdanje sa dvanaest pesama prevedenih na dvadeset stranih jezika sa slikama Olje Ivanjicki. Zastupljen je u mnogim antologijama, izborima poezije i lektiri za osnovnu školu.
Objavljene knjige:
USNULA DEVOJKA, pjesme, Svjetlost, Sarajevo, 1974,
LARISA, pjesme, Riječko književno društvo, Rijeka, 1974,
LJUBIČASTO GORJE, pjesme, Svjetlost, Sarajevo, 1976,
SANAK SKLOPIOČIĆ, priče za djecu, Otokar Keršovani, Rijeka, 1983,
KAKO VOLIM ANU, pjesme za djecu, Izdavački centar Rijeka, 1983,
RUKE VEČERNJIH LJUBAVNIKA, pjesme, Izdavački centar Rijeka, Rijeka, 1984,
LJUPKO TELO, pjesme, Partizanska knjiga, Ljubljana, 1985,
KOŠUTA I LOPOČI, (THE ROE AND WATER LILIES), dvojezično, pjesme, Vikend knjiga, Beograd, 2000,
ISTRGNUTI RUKOPIS, pjesme, Interpress, Beograd, 2004,
NJENE OČI MORE, pjesme, bibliofilsko izdanje (21 primjerak), Književni atelje Art, Malinska, 2004),
ŽIRAFA ŽERALDINA, pjesme za djecu, prvo izdanje Ars Poetica, Beograd, 2005., a drugo 2006. godine,
SIMONINE OČI, priče za djecu, prvo izdanje, Bookland, Beograd, 2006., drugo izdanje ”Ars Poetica, Beograd, 2006. godine,
LEPO JE BITI KOD KUĆE, pjesme za djecu, Bookland, Beograd, 2008 (ćirilično izdanje) Ars Poetica, Beograd, 2008. g., drugo, latinično izdanje),
ZVEZDE NA UZGLAVLJU, dvanaest pjesama na dvadeset stranih jezika obogaćenih slikama Olje Ivanjicki, Ars Poetica, beograd, 2009,
KALINA I MORSKI KONJIC, priče za djecu, Ars Poetica, Beograd, 2010,
LETO BEZ VERONIKE, priče za djecu, Bookland, Beograd, 2011,
KIŠA I VLATI / DESZCZ I ŹDŹBŁA, izbor starih i novih pjesama, dvojezično poljski i srpski, Oficyna Wydawnicza ”Agawa” , Varšava, 2012,
PEPEO ZGASLOG LETA, pesme, Prometej, Novi Sad, 2012. i
OPOJNI MIRIS GREHA, priče, Prometej, Novi Sad, 2012.
Dvostruki dobitnik nagrade "Drago Gervais" (Žerve) i Zlatne značke Kulturno-prosvjetne zajednice Srbije, kao i drugih nagrada na književnium konkursima.
|
| ||||
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina