|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines:  |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
|
Interview Tatjana Debeljački vs. Gojko Božović, Beograd, Srbija December 2013. |
|
Gojko Božović, pesnik, esejista i izdavač
Nisam ostvario sve što sam želeo, zato sam i dalje bavim ovim što želim
Kakvi su bili počeci dolaska u Beograd, i kada su objavljene prve pesme?
– U Beograd sam se doselio početkom avgusta 1991. godine. I prethodni mesec sam proveo u Beogradu, tražeći stan za sebe i svoju porodicu. Ni sam ne znam koliko sam stanova obišao, dok se, već u vremenskom tesnacu, nisam obreo u jednom potkrovlju na periferiji Zemuna. Tu ću živeti naredne četiri godine. Promenio sam mnogo stanova u Beogradu, ali je potraga za prvim stanom, u vrlo teškim okolnostima mog života, bila prava odiseja. Ali i godinama pre toga dolazio sam u Beograd, kad god je bilo prilike, a na Sajam knjiga obavezno. Provodio sam, u gimnazijskim danima, po ceo dan na Sajmu knjiga. Kao i danas: uvek sam po ceo dan na Sajmu knjiga, tu se ništa nije promenilo. Nisam znao nikoga, ali su knjige bile dovoljne.
Pesme i književnu kritiku sam počeo da objavljujem još u gimnaziji. To je sami kraj osamdesetih, književni časopisi i listovi su još čitani i još uticajni. Pisao sam tada dosta za novine, najviše za omladinsku štampu. Sećam se nestrpljenja s kojima sam dočekivao nove brojeve književnih časopisa, ili kako sam bio jedan od prvih prenumeranata časopisa Vojislava Despotova Hej, Džo, ili kada su mi izašle prve pesme u Književnoj reči, ili kako mi je jedan stariji prijatelj, raščišćavajući kuću od „greha mladosti“, ustupio komplete Književne reči i Književni novina iz sedamdesetih i ranih osamdesetih i ne znajući koliko me je tim gestom zadužio.
Na Sajmu knjiga 1991. godine jedan prijatelj mi je doneo prve primerke moje knjige pesama Podzemni bioskop. Tako sam počeo vidljivije za javnost, a to su pesme koje sam pisao kada sam imao sedamnaest-osamnaest godina, s mnogo strasti i posvećenosti. I sada mislim da su te pesme dobre i da u njima ima dokumentarnih detalja koje samo ja znam.
O svojim delima, nagradama, putovanjima i prijateljstvima?
– Možda da kažem nekoliko reći o mojoj za sada poslednjoj knjizi Obližnja božanstva, ona u mnogo čemu sažima tematska i poetička iskustva mog dosadašnjeg pisanja poezije. Obližnja božanstva sam pisao dugo, gotovo šest godina, ali sma sve to vreme iamo na umu jedinstveno poetičko i tematsko načelo iz koga je na kraju proistekla ova knjiga kao celina. Verujem da pesničke knjige treba da sadrže zajedničku priču. U knjizi Obližnja božanstva ta zajednička priča je pronađena u istraživanju mitskog mišljenja u modernim formama života. Interesovale su me priče jako dugog trajanja koje su u jedva izmenjenom obliku dospele i do našeg vremena, svejedno što to neistorični subjekt modernih vremena uglavnom ne primećuje. Pokušao sam da pratim te priče dugog trajanja u ona smera: njihovo prisustvo u najsavremenijim iskušenjima i dilemama, ali i pitanje da li se izrazi današnjeg dana molgu izraziti u kontrapunktu ili možda saglasju s jezikom mita, hronike ili istorije. Otuda je glas hronike jedan od najsnažnijih glasova knjige Obližnja božanstva. Nastojao sam da ova knjiga bude zaokružena priča o jednom trenutku ljudskog iskustva ispod čijih će slojeva oživeti i progovoriti i neki drugi trenuci i neka druga iskustva. Postoji nekoliko tema koje se, u različitim formama i različitim povodima, nalaze u svim mojim knjigama pesama. Voda i svetlost jesu svakako među najvažnijim. Ali tu su i vidljivost, glas, sećamnje i grad. Voda je početak svega i energija za sve. Svetlost je otkriće u kome se može sagledati svaki ljudski trenutak i svako iskustvo. Danas nam, više od svega, nedostaju stajne tačke, a bez njih je smisao teško dohvatan, ako je ikako moguć. Opsesivne teme jesu način da se moguće stajne tačke prizivaju, preispituju i naslućuju u samoj pesmi.
Nagrade su lep trenutak, i treba im se radovati i kada pripadaju vama i kada ih dobijaju drugi, ako su zaslužene. Nagrade više nemaju uticaj i javni značaj kakav su imale pre dvadesetak godina, i to je šteta i problem usred današnje inflacije pisaca bez knjiga i knjiga bez pisaca. Zadovoljan sam nagradama koje sam dobio u zemlji i inostranstvu, kada dođu, to je lepo, ali ne razmišljam o njima, niti smatram da su one svrha i smisao pisanja.
Nisam mnogo putovao. Devedesetih zbog viza, sada zbog posla. Skoro sva putovanja su povezana s mojim poslom. Ja i inače nisam turista, a pogotovu to nisam na poslovnom putu. Vrlo često u nekom gradu ne vidim ništa izvan konferencijske sale, sajamske hale ili festivalske tribine. Ako se nađe neki slobodan trenutak, pokušavam da vidim ono što nisam video: muzeji, galerije, neki spomenik. I, naravno, knjižare.
Danas je koncept prijateljstva potpuno promenjen. Brzina života, socijalne mreže, masovnost i površnost kontakata – sve je to učinilo svoje. Ranije prijateljstava nije bilo mnogo, nastajala su postepeno i proveravana su u konkretnom iskustvu života, ali su trajala zauvek. Danas prijateljstva nastaju lako, čim razmene brojeve telefona, e-mail adrese ili lokacije na socijalnim mrežama, ljudi se već nazivaju prijateljima. Ali svi vidimo da nema solidarnosti, ni lojalnosti i da to što se zove prijateljstvo nestaje kako je i nestalo, u površnosti, strašnoj privremenosti i nesolidnosti. Kao da je reč o projektu a ne o životnom izboru. Danas ljudu mogu da imaju hiljade prijatelja na nekoj od socijalnih mreža a da se, u isti čas, osećaju usamljeniji od starovremenih stolpnika. Moja prijateljstva traju dugo. Ne bih menjao moje prijatelje. Verujem da bi i oni to potvrdili.
Priređivač pesničkih antologija, književni kritičar i esejista, urednik beogradske izdavačke kuće Arhipelag?
– To su sve različiti načini bavljenja književnošću. I nisu toliko različiti koliko nekome, na prvi, samo na prvi pogled, mogu izgledati. Vrlo je važno poštovati zakonitosti svakog od pomenutih žanrova, u ponečemu različite, ali ja niti mogu niti hoću da budem različit čovek dok se bavim svim ovim aktivnostima. Zanimanja su različita, vrednosti su u njima iste. Počeo sam sa pesmama, i nikada to otkrivajuće polje nisam napuštao, ali mi je bilo prirodno da svoje iskustvo čitanja i pisanja podelim s drugima. I tako sam počeo da pišem, najpre kritiku, potom i esejistiku. Antologije su samo primenjena kritika, praktična primena kritičarskih načela i predstavljanje uvida i doslednosti. A da bi čovek živeo od književnosti, mora da radim barem još jedan posao. Ja sam kao svoje građansko zanimanje izabrao izdavaštvo, jer je, onako kako ga ja vidim, najbliže književnosti. I sada je Arhipelag praktična i vrlo vidljiva demonstracija toga kako ja vidim izdavaštvo. Ja sam uvek verovao u kulturnu i socijalnu odgovornost izdavača: izdavač je odgovoran prema svojim čitaocima a ne samo prema svojim interesima, ekonomskim ili bilo kojim drugim. Otuda ja kao urednik i izdavač objavljujem samo knjige koje bih svakako čitao da nisam izdavač već samo dragi čitalac. I spreman sam da za tu odluku da izdavaštvo kojim se bavim bude deo visoke kulture i vrhunske književnosti plaćam cenu. Kao što sam je i do sada plaćao.
Dugo ste bili predstavnik izdavačke kuće Stubovi kulture, preko noći se pojavilo u štampi da Božović nije više u Stubovima kulture, zašto?
– Nema tu ništa neobično. Ja sam u Stubovima kulture proveo deset godina kao glavni urednik. To su bile vrlo lepe godine u stvaralačkom i uredničkom smislu, osvojen prostor u uzburkanom moru politike i istorije. Deset godina je dugo i dovoljno vreme da uradite i zaokružite mnoge poslove, ali i pravi trenutak da prepoznate nove izazove. Rutina je opasna u svakom poslu, u izdavaštvu svakako jeste. Ja sam svoj izazov prepoznao u Arhipelagu koji sam osnovao polovinom maja 2007. godine. Bilo mi je uzbudljivo da predstavim javnosti jedan model izdavaštva i da u tome krenem od početka. I ta me uzbudljivost i dalje drži.
Priredili ste Katalog srpskih pisaca, počinje biografijom Miodraga Pavlovića, a završava se biografijom priređivača?
– Ja sam napisao, uredio, priredio ili pripremio već priličan broj knjiga. Ali katalog srpskih pisaca još nisam radio, mada mislim da su ti katalozi korisni i potrebni u mnogim prilikama, pogotovu ako se pripreme na stranim jezicima i ako su prisutni i vidljivi na međunarodnim kulturnim događajima. Pretpostavljam da mislite na neki dajdžest katalog pripreman za neki od sajmova knjiga. Za neke od tih sajamskih kataloga pisao sam biografije pojedinih pisaca koje su od mene poručene, ali nijedan nisam priredio. Tako da tu nisam menjao princip koji se lako može videti u nekoliko pesničkih antologija koje sam priredio: u njima nema mojih pesama, dovoljno je što je tu vidljiv moj ukus i kritički stav.
Kuća Arhipelag izdavač Sto slovenskih romana, izazvao je interesovanje javnosti, kako u slovenskim zemljama, tako i u mnogim drugim sredinama?
– Edicija Sto slovenskih romana je najveći međunarodni književni i kulturni projekat u koji je u poslednje tri decenije uključena srpska književnost. Počeli smo ni od čega, s mnogim otporima i nerazumevanjima, ali i s velikim ambicijama da oblikujemo reprezentativnu, antologijsku ediciju savremenog slovenskog romana, da povećamo kulturnu i književnu razmenu između slovenskih kultura i država, da podstaknemo stvaranje nove generacije prevodilaca sa slovenskih jezika, ali i da na osnovu ove edicije kao celine pokušamo da zainteresujemo izdavače iz drugih kultura za najbolje savremene slovenske romane. Edicija je oblikovana kao izbor, sve više je pred očima javnosti zahvaljujući nacionalnim izdavačima, među kojima je i Arhipelag, sve je više prevoda, pojavili su se novi prevodioci, a za pojedine knjige ili čak izbor iz edicije interesuju se i pojedini zapadni izdavači. Zadovoljan sam onim što smo uradili sa ovom edicijom, utoliko pre što je to što smo do sada uradili odličan osnov za dalji rad na projektu.
Arhipelag je objavio Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga?
– Arhipelag je objavio prozu Danila Kiša u sedam knjiga i Kišove poetičke spise u tri knjige. To je najveći pojedinačni projekat koji je do sada uradio Arhipelag. Potpuno je razumljivo da je neophodno da knjige Danila Kiša, kao visoka mera naše književnosti i kulture, budu stalno dostupne i novim i ranijim generacijama čitalaca. Ali imali smo još jedan razlog kada smo se odlučili na ovaj izdavački poduhvat. Danas se objavljuje mnogo knjiga, svakako i previše. Danas čitaocima gotovo da više niko ne govori koje su knjige dobre. Ukus se pokvario, vrednosti su marginalizovane. Kišove knjige govore, same za sebe i za sve koji to hoće da čuju, da sve što se danas objavljuje u formi knjiga nije književnost i šta od današnjih knjiga jeste literatura koju valja prepoznati baš sada.
Arhipelag ima i svoj Arhipelag magazin, koja je koncepcija?
– Arhipelag magazin je posebna celina u okviru sajta Arhipelaga (www.arhipelag.rs). U jednom trenutku to će neminovno postati poseban portal za književnost i kulturu sa samostalnom adresom. Arhipelag magazin je onlajn magazin za književnost, kulturu i nove ideje. U ovom magazinu objavljujemo eseje, razgovore s piscima, kolumne, kritike, kao i premijerne odlomke iz još neobjavljenih rukopisa. Naš cilj je da novim modelima podržimo vrednosti u koje verujemo. Onlajn magazini za književnost su i dalje nedovoljno iskorišćena tiha snaga vrhunske književnosti i u tome vidim razloge zašto je Arhipelag magazin tako posećen segment našeg sajta, ali i jasne mogućnosti njegovog daljeg razvoja.
Beogradski festival evropske književnosti, predstavlja i promoviše najbolje izraze savremene evropske i srpske književnosti, u organizaciji izdavačke kuće Arhipelag?
– Književnost ne sme da odustane od svojih najvažnijih umeća i sposobnosti, ali oni koji oblikuju javni prostor za književnost moraju da pronađu novu energiju i nove modele promocije čitanja i književnosti. Mislim da je festival odličan model, jer on knjigama daje energiju događaja, usmerava javni fokus na njih i omogućava upotrebu novih medija i tehnologija. To je sve neophodno književnosti u savremenom trenutku. Od toga smo počeli kada smo pokretali Beogradski festival evropske književnosti. Odmah je bilo jasno da on mora da bude multimedijalni događaj kako bi mogao da bude pogodna i privlačna platforma za promociju vrhunske književnosti. Uvek su dobrodošli posvećenici, oni svemu daju jedan poseban smisao, ali nama su potrebni novi čitaoci dobre literature koji će, zahvaljujući inovativnom festivalskom modelu, videti da književnost jeste i treba da bude prirodan deo njihovog svakodnevnog iskustva. Osnovni tok Beogradskog festivala evropske književnosti su čitanja poznatih evropskih i srpskih pisaca. Ali i tu nastojimo da akcenat bude na razgovoru s piscima i na video prezentaciji njihovih tekstova. Sama čitanja i razgovori ne bi bili dovoljni za festival. Otuda je sastavni deo Beogradskog festivala evropske književnosti retrospektiva filmova nastalih po savremenoj književnosti. Verujem da se na taj način pokazuje izrazito moderna struktura književnosti. Uostalom, pogledajmo iskustvo velikih filmskih festivala poslednjih godina, većina najvažnijih filmova proistekli su iz dela vrhunske književnosti. Treći aspekt Festivala jesu izložbe. Prošle godine to je bila izložba digitalne fotografije, ove godine reč je o izložbi posvećenoj Zbignjevu Herbertu, jednom od najvećih evropskih pesnika XX veka. Od ove godine u program festivala uključili smo i muziku koja je u nekoj vezi sa književnošću. Sve je, dakle, posvećeno književnosti i književnost je u svemu. To je upravo naš cilj: da pokažemo da vrhunska književnost nije stvar neke beznadežne manjine, niti nešto mimo stvarnog sveta, već nešto sa čim možemo lepše i bolje živeti u našem svakodnevnom iskustvu.
Priredili ste Sabrana dela Petra II Petrovića Njegoša u sedam knjiga, Izabrane pripovetke Ive Andrića, Seobe i Drugu knjigu Seoba Miloša Crnjanskog?
– Priredio sam jedan broj knjiga. Takav je posao književnog kritičara. Ovo su neki od vrhova naše književnosti i, istovremeno, najzahtevnijih i najizazovnijih priređivačkih poslova koje sam uradio.
Novi naslovi na ovogodišnjem 57. međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga?
– Ovo će očigledno biti godina za priču. A mi smo odlučili da ovu godinu Arhipelaga posvetimo priči u kojoj se može uživati i s kojom se može razumeti naše vreme. Otuda smo objavili nove knjige najboljih savremenih srpskih pripovedača: Davida Albaharija. Jelene Lengold i Mihajla Pantića, knjige priča Zbignjeva Herberta Kralj mrava, u kojima se govori o manje poznatim i marginalizovanim bogovima grčke i rimske mitologije, i Draga Jančara Džojsov učenik, priče iz istorije Duška Lopandića Bitke za Balkan, blog priče iz savremenosti Čarlsa Simića, roman Milete Prodanovića Arkadija, novo izdanje romana Vladislava Bajca Bekstvo od biografije, romane Džona Ralstona Sola, Karlosa Fuentesa i Terezije More, knjigu eseja Adama Zagajevskog ili knjigu drama Januša Glovackog Antigona u Njujorku. Objavili smo i knjigu memoara Dragoljuba Mićunovića Život u nevremenu koja daje uzbudljivu sliku istorijskih, političkih, ideoloških, društvenih i kulturnih prilika u najvećem delu XX veka.
Šta možemo očekivati od Vas u bliskoj budućnosti na stvaralačkom planu?
– Pišem novu knjigu pesama. Ali nisam blizu završnice, biće mi potrebno još najmanje godinu dana za ovu knjigu. Završio sam knjigu eseja o književnosti u doba tranzicije. Odavno pišem jednu knjigu o savremenoj srpskoj prozi, mislim da je trenutak da je sklopim u narednim mesecima.
Jeste ostvarili sve sve što želeli i kada bi krenuli ispočetka da li bi isto se bavili umetničkim stvaralaštvom?
– Nisam ostvario sve što sam želeo, zato sam i dalje bavim ovim što želim. Opasno je ispuniti sve želje, to mora da je strašna praznina. Dok imate želje, znate da je smisao tu, negde pored vas. Ponovo bih se bavio istim stvarima, nisam našao ništa uzbudljivije.
Bilo mi je veliko zadovoljstvo pričati sa Vama i uvek ste dobrodošli u našu kuću Diogen pro kultura magazina.
– Hvala Vam, uvek je lepo čuti da ste negde dobrodošli, zadovoljstvo je moje.
Nisam ostvario sve što sam želeo, zato sam i dalje bavim ovim što želim
Kakvi su bili počeci dolaska u Beograd, i kada su objavljene prve pesme?
– U Beograd sam se doselio početkom avgusta 1991. godine. I prethodni mesec sam proveo u Beogradu, tražeći stan za sebe i svoju porodicu. Ni sam ne znam koliko sam stanova obišao, dok se, već u vremenskom tesnacu, nisam obreo u jednom potkrovlju na periferiji Zemuna. Tu ću živeti naredne četiri godine. Promenio sam mnogo stanova u Beogradu, ali je potraga za prvim stanom, u vrlo teškim okolnostima mog života, bila prava odiseja. Ali i godinama pre toga dolazio sam u Beograd, kad god je bilo prilike, a na Sajam knjiga obavezno. Provodio sam, u gimnazijskim danima, po ceo dan na Sajmu knjiga. Kao i danas: uvek sam po ceo dan na Sajmu knjiga, tu se ništa nije promenilo. Nisam znao nikoga, ali su knjige bile dovoljne.
Pesme i književnu kritiku sam počeo da objavljujem još u gimnaziji. To je sami kraj osamdesetih, književni časopisi i listovi su još čitani i još uticajni. Pisao sam tada dosta za novine, najviše za omladinsku štampu. Sećam se nestrpljenja s kojima sam dočekivao nove brojeve književnih časopisa, ili kako sam bio jedan od prvih prenumeranata časopisa Vojislava Despotova Hej, Džo, ili kada su mi izašle prve pesme u Književnoj reči, ili kako mi je jedan stariji prijatelj, raščišćavajući kuću od „greha mladosti“, ustupio komplete Književne reči i Književni novina iz sedamdesetih i ranih osamdesetih i ne znajući koliko me je tim gestom zadužio.
Na Sajmu knjiga 1991. godine jedan prijatelj mi je doneo prve primerke moje knjige pesama Podzemni bioskop. Tako sam počeo vidljivije za javnost, a to su pesme koje sam pisao kada sam imao sedamnaest-osamnaest godina, s mnogo strasti i posvećenosti. I sada mislim da su te pesme dobre i da u njima ima dokumentarnih detalja koje samo ja znam.
O svojim delima, nagradama, putovanjima i prijateljstvima?
– Možda da kažem nekoliko reći o mojoj za sada poslednjoj knjizi Obližnja božanstva, ona u mnogo čemu sažima tematska i poetička iskustva mog dosadašnjeg pisanja poezije. Obližnja božanstva sam pisao dugo, gotovo šest godina, ali sma sve to vreme iamo na umu jedinstveno poetičko i tematsko načelo iz koga je na kraju proistekla ova knjiga kao celina. Verujem da pesničke knjige treba da sadrže zajedničku priču. U knjizi Obližnja božanstva ta zajednička priča je pronađena u istraživanju mitskog mišljenja u modernim formama života. Interesovale su me priče jako dugog trajanja koje su u jedva izmenjenom obliku dospele i do našeg vremena, svejedno što to neistorični subjekt modernih vremena uglavnom ne primećuje. Pokušao sam da pratim te priče dugog trajanja u ona smera: njihovo prisustvo u najsavremenijim iskušenjima i dilemama, ali i pitanje da li se izrazi današnjeg dana molgu izraziti u kontrapunktu ili možda saglasju s jezikom mita, hronike ili istorije. Otuda je glas hronike jedan od najsnažnijih glasova knjige Obližnja božanstva. Nastojao sam da ova knjiga bude zaokružena priča o jednom trenutku ljudskog iskustva ispod čijih će slojeva oživeti i progovoriti i neki drugi trenuci i neka druga iskustva. Postoji nekoliko tema koje se, u različitim formama i različitim povodima, nalaze u svim mojim knjigama pesama. Voda i svetlost jesu svakako među najvažnijim. Ali tu su i vidljivost, glas, sećamnje i grad. Voda je početak svega i energija za sve. Svetlost je otkriće u kome se može sagledati svaki ljudski trenutak i svako iskustvo. Danas nam, više od svega, nedostaju stajne tačke, a bez njih je smisao teško dohvatan, ako je ikako moguć. Opsesivne teme jesu način da se moguće stajne tačke prizivaju, preispituju i naslućuju u samoj pesmi.
Nagrade su lep trenutak, i treba im se radovati i kada pripadaju vama i kada ih dobijaju drugi, ako su zaslužene. Nagrade više nemaju uticaj i javni značaj kakav su imale pre dvadesetak godina, i to je šteta i problem usred današnje inflacije pisaca bez knjiga i knjiga bez pisaca. Zadovoljan sam nagradama koje sam dobio u zemlji i inostranstvu, kada dođu, to je lepo, ali ne razmišljam o njima, niti smatram da su one svrha i smisao pisanja.
Nisam mnogo putovao. Devedesetih zbog viza, sada zbog posla. Skoro sva putovanja su povezana s mojim poslom. Ja i inače nisam turista, a pogotovu to nisam na poslovnom putu. Vrlo često u nekom gradu ne vidim ništa izvan konferencijske sale, sajamske hale ili festivalske tribine. Ako se nađe neki slobodan trenutak, pokušavam da vidim ono što nisam video: muzeji, galerije, neki spomenik. I, naravno, knjižare.
Danas je koncept prijateljstva potpuno promenjen. Brzina života, socijalne mreže, masovnost i površnost kontakata – sve je to učinilo svoje. Ranije prijateljstava nije bilo mnogo, nastajala su postepeno i proveravana su u konkretnom iskustvu života, ali su trajala zauvek. Danas prijateljstva nastaju lako, čim razmene brojeve telefona, e-mail adrese ili lokacije na socijalnim mrežama, ljudi se već nazivaju prijateljima. Ali svi vidimo da nema solidarnosti, ni lojalnosti i da to što se zove prijateljstvo nestaje kako je i nestalo, u površnosti, strašnoj privremenosti i nesolidnosti. Kao da je reč o projektu a ne o životnom izboru. Danas ljudu mogu da imaju hiljade prijatelja na nekoj od socijalnih mreža a da se, u isti čas, osećaju usamljeniji od starovremenih stolpnika. Moja prijateljstva traju dugo. Ne bih menjao moje prijatelje. Verujem da bi i oni to potvrdili.
Priređivač pesničkih antologija, književni kritičar i esejista, urednik beogradske izdavačke kuće Arhipelag?
– To su sve različiti načini bavljenja književnošću. I nisu toliko različiti koliko nekome, na prvi, samo na prvi pogled, mogu izgledati. Vrlo je važno poštovati zakonitosti svakog od pomenutih žanrova, u ponečemu različite, ali ja niti mogu niti hoću da budem različit čovek dok se bavim svim ovim aktivnostima. Zanimanja su različita, vrednosti su u njima iste. Počeo sam sa pesmama, i nikada to otkrivajuće polje nisam napuštao, ali mi je bilo prirodno da svoje iskustvo čitanja i pisanja podelim s drugima. I tako sam počeo da pišem, najpre kritiku, potom i esejistiku. Antologije su samo primenjena kritika, praktična primena kritičarskih načela i predstavljanje uvida i doslednosti. A da bi čovek živeo od književnosti, mora da radim barem još jedan posao. Ja sam kao svoje građansko zanimanje izabrao izdavaštvo, jer je, onako kako ga ja vidim, najbliže književnosti. I sada je Arhipelag praktična i vrlo vidljiva demonstracija toga kako ja vidim izdavaštvo. Ja sam uvek verovao u kulturnu i socijalnu odgovornost izdavača: izdavač je odgovoran prema svojim čitaocima a ne samo prema svojim interesima, ekonomskim ili bilo kojim drugim. Otuda ja kao urednik i izdavač objavljujem samo knjige koje bih svakako čitao da nisam izdavač već samo dragi čitalac. I spreman sam da za tu odluku da izdavaštvo kojim se bavim bude deo visoke kulture i vrhunske književnosti plaćam cenu. Kao što sam je i do sada plaćao.
Dugo ste bili predstavnik izdavačke kuće Stubovi kulture, preko noći se pojavilo u štampi da Božović nije više u Stubovima kulture, zašto?
– Nema tu ništa neobično. Ja sam u Stubovima kulture proveo deset godina kao glavni urednik. To su bile vrlo lepe godine u stvaralačkom i uredničkom smislu, osvojen prostor u uzburkanom moru politike i istorije. Deset godina je dugo i dovoljno vreme da uradite i zaokružite mnoge poslove, ali i pravi trenutak da prepoznate nove izazove. Rutina je opasna u svakom poslu, u izdavaštvu svakako jeste. Ja sam svoj izazov prepoznao u Arhipelagu koji sam osnovao polovinom maja 2007. godine. Bilo mi je uzbudljivo da predstavim javnosti jedan model izdavaštva i da u tome krenem od početka. I ta me uzbudljivost i dalje drži.
Priredili ste Katalog srpskih pisaca, počinje biografijom Miodraga Pavlovića, a završava se biografijom priređivača?
– Ja sam napisao, uredio, priredio ili pripremio već priličan broj knjiga. Ali katalog srpskih pisaca još nisam radio, mada mislim da su ti katalozi korisni i potrebni u mnogim prilikama, pogotovu ako se pripreme na stranim jezicima i ako su prisutni i vidljivi na međunarodnim kulturnim događajima. Pretpostavljam da mislite na neki dajdžest katalog pripreman za neki od sajmova knjiga. Za neke od tih sajamskih kataloga pisao sam biografije pojedinih pisaca koje su od mene poručene, ali nijedan nisam priredio. Tako da tu nisam menjao princip koji se lako može videti u nekoliko pesničkih antologija koje sam priredio: u njima nema mojih pesama, dovoljno je što je tu vidljiv moj ukus i kritički stav.
Kuća Arhipelag izdavač Sto slovenskih romana, izazvao je interesovanje javnosti, kako u slovenskim zemljama, tako i u mnogim drugim sredinama?
– Edicija Sto slovenskih romana je najveći međunarodni književni i kulturni projekat u koji je u poslednje tri decenije uključena srpska književnost. Počeli smo ni od čega, s mnogim otporima i nerazumevanjima, ali i s velikim ambicijama da oblikujemo reprezentativnu, antologijsku ediciju savremenog slovenskog romana, da povećamo kulturnu i književnu razmenu između slovenskih kultura i država, da podstaknemo stvaranje nove generacije prevodilaca sa slovenskih jezika, ali i da na osnovu ove edicije kao celine pokušamo da zainteresujemo izdavače iz drugih kultura za najbolje savremene slovenske romane. Edicija je oblikovana kao izbor, sve više je pred očima javnosti zahvaljujući nacionalnim izdavačima, među kojima je i Arhipelag, sve je više prevoda, pojavili su se novi prevodioci, a za pojedine knjige ili čak izbor iz edicije interesuju se i pojedini zapadni izdavači. Zadovoljan sam onim što smo uradili sa ovom edicijom, utoliko pre što je to što smo do sada uradili odličan osnov za dalji rad na projektu.
Arhipelag je objavio Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga?
– Arhipelag je objavio prozu Danila Kiša u sedam knjiga i Kišove poetičke spise u tri knjige. To je najveći pojedinačni projekat koji je do sada uradio Arhipelag. Potpuno je razumljivo da je neophodno da knjige Danila Kiša, kao visoka mera naše književnosti i kulture, budu stalno dostupne i novim i ranijim generacijama čitalaca. Ali imali smo još jedan razlog kada smo se odlučili na ovaj izdavački poduhvat. Danas se objavljuje mnogo knjiga, svakako i previše. Danas čitaocima gotovo da više niko ne govori koje su knjige dobre. Ukus se pokvario, vrednosti su marginalizovane. Kišove knjige govore, same za sebe i za sve koji to hoće da čuju, da sve što se danas objavljuje u formi knjiga nije književnost i šta od današnjih knjiga jeste literatura koju valja prepoznati baš sada.
Arhipelag ima i svoj Arhipelag magazin, koja je koncepcija?
– Arhipelag magazin je posebna celina u okviru sajta Arhipelaga (www.arhipelag.rs). U jednom trenutku to će neminovno postati poseban portal za književnost i kulturu sa samostalnom adresom. Arhipelag magazin je onlajn magazin za književnost, kulturu i nove ideje. U ovom magazinu objavljujemo eseje, razgovore s piscima, kolumne, kritike, kao i premijerne odlomke iz još neobjavljenih rukopisa. Naš cilj je da novim modelima podržimo vrednosti u koje verujemo. Onlajn magazini za književnost su i dalje nedovoljno iskorišćena tiha snaga vrhunske književnosti i u tome vidim razloge zašto je Arhipelag magazin tako posećen segment našeg sajta, ali i jasne mogućnosti njegovog daljeg razvoja.
Beogradski festival evropske književnosti, predstavlja i promoviše najbolje izraze savremene evropske i srpske književnosti, u organizaciji izdavačke kuće Arhipelag?
– Književnost ne sme da odustane od svojih najvažnijih umeća i sposobnosti, ali oni koji oblikuju javni prostor za književnost moraju da pronađu novu energiju i nove modele promocije čitanja i književnosti. Mislim da je festival odličan model, jer on knjigama daje energiju događaja, usmerava javni fokus na njih i omogućava upotrebu novih medija i tehnologija. To je sve neophodno književnosti u savremenom trenutku. Od toga smo počeli kada smo pokretali Beogradski festival evropske književnosti. Odmah je bilo jasno da on mora da bude multimedijalni događaj kako bi mogao da bude pogodna i privlačna platforma za promociju vrhunske književnosti. Uvek su dobrodošli posvećenici, oni svemu daju jedan poseban smisao, ali nama su potrebni novi čitaoci dobre literature koji će, zahvaljujući inovativnom festivalskom modelu, videti da književnost jeste i treba da bude prirodan deo njihovog svakodnevnog iskustva. Osnovni tok Beogradskog festivala evropske književnosti su čitanja poznatih evropskih i srpskih pisaca. Ali i tu nastojimo da akcenat bude na razgovoru s piscima i na video prezentaciji njihovih tekstova. Sama čitanja i razgovori ne bi bili dovoljni za festival. Otuda je sastavni deo Beogradskog festivala evropske književnosti retrospektiva filmova nastalih po savremenoj književnosti. Verujem da se na taj način pokazuje izrazito moderna struktura književnosti. Uostalom, pogledajmo iskustvo velikih filmskih festivala poslednjih godina, većina najvažnijih filmova proistekli su iz dela vrhunske književnosti. Treći aspekt Festivala jesu izložbe. Prošle godine to je bila izložba digitalne fotografije, ove godine reč je o izložbi posvećenoj Zbignjevu Herbertu, jednom od najvećih evropskih pesnika XX veka. Od ove godine u program festivala uključili smo i muziku koja je u nekoj vezi sa književnošću. Sve je, dakle, posvećeno književnosti i književnost je u svemu. To je upravo naš cilj: da pokažemo da vrhunska književnost nije stvar neke beznadežne manjine, niti nešto mimo stvarnog sveta, već nešto sa čim možemo lepše i bolje živeti u našem svakodnevnom iskustvu.
Priredili ste Sabrana dela Petra II Petrovića Njegoša u sedam knjiga, Izabrane pripovetke Ive Andrića, Seobe i Drugu knjigu Seoba Miloša Crnjanskog?
– Priredio sam jedan broj knjiga. Takav je posao književnog kritičara. Ovo su neki od vrhova naše književnosti i, istovremeno, najzahtevnijih i najizazovnijih priređivačkih poslova koje sam uradio.
Novi naslovi na ovogodišnjem 57. međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga?
– Ovo će očigledno biti godina za priču. A mi smo odlučili da ovu godinu Arhipelaga posvetimo priči u kojoj se može uživati i s kojom se može razumeti naše vreme. Otuda smo objavili nove knjige najboljih savremenih srpskih pripovedača: Davida Albaharija. Jelene Lengold i Mihajla Pantića, knjige priča Zbignjeva Herberta Kralj mrava, u kojima se govori o manje poznatim i marginalizovanim bogovima grčke i rimske mitologije, i Draga Jančara Džojsov učenik, priče iz istorije Duška Lopandića Bitke za Balkan, blog priče iz savremenosti Čarlsa Simića, roman Milete Prodanovića Arkadija, novo izdanje romana Vladislava Bajca Bekstvo od biografije, romane Džona Ralstona Sola, Karlosa Fuentesa i Terezije More, knjigu eseja Adama Zagajevskog ili knjigu drama Januša Glovackog Antigona u Njujorku. Objavili smo i knjigu memoara Dragoljuba Mićunovića Život u nevremenu koja daje uzbudljivu sliku istorijskih, političkih, ideoloških, društvenih i kulturnih prilika u najvećem delu XX veka.
Šta možemo očekivati od Vas u bliskoj budućnosti na stvaralačkom planu?
– Pišem novu knjigu pesama. Ali nisam blizu završnice, biće mi potrebno još najmanje godinu dana za ovu knjigu. Završio sam knjigu eseja o književnosti u doba tranzicije. Odavno pišem jednu knjigu o savremenoj srpskoj prozi, mislim da je trenutak da je sklopim u narednim mesecima.
Jeste ostvarili sve sve što želeli i kada bi krenuli ispočetka da li bi isto se bavili umetničkim stvaralaštvom?
– Nisam ostvario sve što sam želeo, zato sam i dalje bavim ovim što želim. Opasno je ispuniti sve želje, to mora da je strašna praznina. Dok imate želje, znate da je smisao tu, negde pored vas. Ponovo bih se bavio istim stvarima, nisam našao ništa uzbudljivije.
Bilo mi je veliko zadovoljstvo pričati sa Vama i uvek ste dobrodošli u našu kuću Diogen pro kultura magazina.
– Hvala Vam, uvek je lepo čuti da ste negde dobrodošli, zadovoljstvo je moje.
|
Gojko Božović
Obližnja božanstva Pesme i hronike Tiha zverko podneva Uspavani dane, jesenja naviko, Potrebo za ljudskim glasom i dodirom, Tiha zverko podneva, Tako razumna u svojoj svrsi I u uvek gipkom koraku, Onemoćala zvezdo, tvoje je prošlo, Knjigo izuzeta iz ruku i očiju, Daleko od pripremljene beležnice, Sve kraći dani, sve duže nesanice, Sinkopo između dva udaha Proređenog vazduha, Uspavani dane, jesenja naviko. I tišino između dva noćna koraka. Niz padinu Kada sam poslednji put Prolazio tim putem, Niz padinu su se osipali Boja zemlje i boja oseknute poplave. Zemlja je nestajala pod predmetima Odbačenim iz automobila Čije je kretanje jedina garancija Da će jednom sve doći na svoje mesto. Put se gubio iz vida, I izranjao posle prevoja Kao osvojeni plato izvesnosti. I ponegde se ukazivala reka, Ako je to bila ista reka, U kojoj su se sabirale sve vidljive vode. Ali se nije videla nijedna kuća. Kao da još nije rešeno ko će da ih nastanjuje. Mada smo prolazili kroz krajeve U kojima se kuće temeljnije ruše nego što se grade. Niti se ijedan čovek Pomaljao duž usamljenog puta. Iznad vode Osećao sam da tonemo. Voda je prodirala u temelje broda, Voda, masna, crna voda, Teška kao zemlja, A mi smo napustili palubu U nerazrešenoj svađi I sišli u donji svet, Među vodu i mulj, Zamišljajući granice potpalublja Kao granice jednog okončanog sveta. I niko nije hteo da podigne pogled, Kako bi zadržao glavu iznad vode I sagledao obrise ostrva, Obećanje dalekog kopna. Osećao sam da tonemo. Nešto jače od vode zazivalo nas je u vodu. Nešto staro kao voda. Skladište Čovek je skladište strahova. Kuća puna prošlih duhova Koji će se glasnuti u današnjem danu Ili u nekom drugom, ništa manje Stvarnom danu tvog života. U uglovima su senke, Na prozorima teški zastori. Na prvi pogled, reklo bi se Da je zavladao mir, skoro večan. Ali uskoro ni iz čega počinju Da iskrsavaju trenuci mučnog života, Nikada zaboravljeni prizori, Ono što je snažno potisnuto I od tog potiskivanja još snažnije Vraćeno nazad, kao lopta iz mora, Kao metalna kugla Iz slomljenog tela zgrade. Jedino iskustvo Strpljivost prvih očeva Nestaje u jarosti mladih naslednika, Kao plaha kiša U svetlosti letnjeg podneva. A strašne priče Kazivane za razbibrigu, U dugim zimskim noćima, Ili obznanjene u prašnjavom redu biblioteka, Postale su jedino iskustvo Našeg života. Mi smo ono Što se nije dogodilo drugima. Talas Stojimo na talasu Koji se sklapa. Već se sklopio. I to nije užas. Samo saznanje Da smo na tom talasu Stajali i ranije, Misleći o sigurnosti, Pre nego što se Drugačije rasporedila voda. Trenutak Možda je trenutak da se spuste zastave I da uzbuđeni ratnici očiste mačeve Pre nego što ih napokon smire u koricama, Kao što su nekada u civilnim danima U zagrljaju smirivali plač voljene žene, A da budući putnici osmotre mape plovidbe Koja je okončana i one što ih još čeka. Plovidbe su kao godišnja doba. Zima u pećini, među zverima i svinjama, Proleće s leporekim nimfama, Leto na debelom moru, Jesen u obijanju po rasutim ostrvima. Žrtve će biti podnete, videćemo koje. Možda je trenutak da se Na savetu čuju svi glasovi, da Progovore i oni koji nikada nisu govorili, Da zaćuti oružje koje nikada nije ćutalo. A žrtve će se brojati do sledećih ratova. I raonici će mešati trpku zemlju S ponekom zaturenom kosti. Žene se spremaju da napuste istoriju, A savršena opravdanja napuštaju velike bitke. Muževi nisu kod prenaseljenih kuća, A deca tragaju za razlozima koji će ih Pretvoriti u očeve porodica. 
|
Hronika
Sve što je kazano Biće kazano opet. Ponavljaće se gnev, I zveckaće oružje. Gradovi će trpeti opsade I padati pod njima, Bez glasa i bez glasnika. I lutaće junaci posle ratova Tražeći svoju kuću, Da bi u njoj našli Ženu, možda vernu, Prosce, svakako raspojasane, Zaboravljene ukućane, Među njima i sina Odraslog bez upornosti očevog pogleda. A očevi će postati deca Nedostojnih sinova I ožiljci će se gledati U sjaju velike pečurke, U mraku ugaslih zvezda. U paprati će ostati gradovi Obeleženi carskim pečatima. A car će, kao i svaki Porodični čovek, Biti umoren od nestrpljivih napasnika Zajedno sa celom porodicom. I neko će, opet, izreći uzvik Nad zalivom, U jutru bez talasa, Mada hronike ne znaju Njegovo ime i još nisu Videle njegov lik. Ni boginja, ni nimfa, ni kupačica I kažeš da se smanjio svet. I da govore oni koji su se Posvađali s rečima. I da je sada sve što nikad nije bilo. I da su se nedostojni ljudi Umešali u dostojne namere, Dovoljne da se s njima provedu Dani i godine. I da se sunce hladi, a zemlja greje. I opstanak je postao obećanje U koje veruju slabi duhovi. Voda je proključala i krenula Da se presipa preko utvrđenih obala, A iz njenih talasa nije izronila Ni boginja, ni nimfa, ni kupačica. I kažeš da se podiže zvuk, Činilo se jedva čujan, Danas već tutanj kakav se nije čuo Otkako je predahnula Velika seoba. Opsednuti grad Vergilije, IV bukolika „I biće nanovo poslat pod Troju veliki Ahil“, I biće nanovo pronađena Troja Na svakom mestu na kome se Veliki Ahil pretvarao U dete svoga gneva, U roditelja svoje mahnitosti. I biće ponovo skovano oružje, Blesnuće svet na jutru štita, Nemo gvožđe progovoriće na trgovima, I biće nanovo gradovi utvrđeni opsadom, U opsednutim gradovima menjaće se Dan za noć, i dani za godine, Kraljevstva za pokornost, I biće ponovo srušeni bedemi, Da bismo se, najzad, vratili kući, Među nepoznate ukućane, Da bi se opet podigao opsednuti grad. Obližnja božanstva Obližnja božanstva više ne znaju priče Uz koje su se mogli obaviti Dnevni i godišnji poslovi, Zajedno s letinom, Sakupiti preostale vidljive senke, Pronaći izvor sve hladnije vode, Zamesiti hleb i na hleb, Rumen od uzbuđenja, Staviti so iskušana između prstiju, U šumi otkriti gnezdo, U reci pastrmku, S mesecom povezati plima, Sa stopalom oseka, A onda i žlezde s drugim žlezdama. Obližnja božanstva više ne znaju priče. Tragovi Kada bih živeo na Istoku, Među vetrovima i odrešitim ljudima, Tamo gde povelje još nisu zapečaćene, A predasi su kratki, Nepoznat i bez nepoznatih, Putnik bez odmorišta, Gost koji još nije stigao, U gradovima osnovanim kada i strane sveta, Među trgovcima koji proriču, Među prorocima koji ćute, Odvojeni od hramova, U podnožjima gde pulsira zemlja Kao znak da se tu, jednom, spojio svet, Kada bih živeo na Istoku, Zagledao bih se u zvezde, Na bregu na kome nema vatri. Samo tragova izgubljenih glasnika. Paprat O vremenima kada je poezija Bila slavna kazivali su Još samo dokoni pesnici Na odmorištu između dva putovanja. Ili u prisenku velikih svetlosti, Dok jenjava gozba Za čiju su ugodnost razmenjivali Stihove o bogovima i herojima, O prestupima i slavnim Na oba sveta. Ali inače o tome se ćutalo. Kao što se ćuti i danas. Osim kada kap kiše Pronađe suvu usnu, Negde u paprati. Svedočanstvo Jedan pouzdan svedok, Tadeuš Ruževič, U starosti u kojoj se Pamti samo ono najvrednije, Piše o mračnom očajanju u koje je potonuo Kada mu je majka jednom, Samo jednom, Njemu, petogodišnjem istraživaču sveta, Rekla da će otići I da se nikada neće vratiti. Ne znam da li se više Može verovati svedočenjima. Uzmimo moj slučaj. Moja majka nijednom, Niti samo jednom, Nije rekla da će otići I da se nikada neće vratiti. Ali je otišla. I nikada se više nije vratila. O tome ne svedočim ja. Njen odlazeći pogled je svedočanstvo. Poslednja fotografija sa ocem Nisam sačuvao Poslednju fotografiju sa ocem. Sedeli smo u očevom automobilu, I ja sam ćutao, On je govorio teško dišući, U borbi za vazduh. Od fotografije je ostala Samo traka svetla, Iako mi je ona važnija Od sačuvanih fotografija. Ali se sećam Da sam gledao pravo napred, Širom otvorenih očiju, Kao da sam video Ono što dolazi. Ono što je već došlo I smestilo se između nas, U svetložutom očevom automobilu. |
Gojko Božović (Pljevlja, 1972), pesnik, književni kritičar, esejista, izdavač.
Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006) i Obližnja božanstva (2012).
Knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000) i Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji (2009).
Antologije: Antologija novije srpske poezije (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006) i Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci (2009).
Nagrade za poeziju: „Matićev šal“, „Brana Cvetković“, „Ðura Jakšić“, „Branko Ćopić“ i „Europa Giovani International Poetry Prize“.
Nagrada za esejistiku: „Borislav Pekić“.
Poezija i eseji Gojka Božovića prevođeni su na engleski, francuski, nemački, italijanski, ruski, španski, holandski, danski, portugalski, češki, mađarski, slovački, poljski, rumunski, bugarski, slovenački i makedonski jezik.
Bavi se priređivačkim i uredničkim radom. Uređivao je listove „Književna reč“ i „Književni magazin“, časopise „Trg“, „Književna kritika“, „Reč“, „Književnost“ i „Anali Borislava Pekića“, kao i Međunarodni književni festival „Trg pjesnika“ u Budvi (1992-2002).
Pokrenuo je Beogradski festival evropske književnosti (2012).
Član je Upravnog odbora Srpskog PEN centra.
Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“.
Živi u Beogradu.
Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006) i Obližnja božanstva (2012).
Knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000) i Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji (2009).
Antologije: Antologija novije srpske poezije (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006) i Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci (2009).
Nagrade za poeziju: „Matićev šal“, „Brana Cvetković“, „Ðura Jakšić“, „Branko Ćopić“ i „Europa Giovani International Poetry Prize“.
Nagrada za esejistiku: „Borislav Pekić“.
Poezija i eseji Gojka Božovića prevođeni su na engleski, francuski, nemački, italijanski, ruski, španski, holandski, danski, portugalski, češki, mađarski, slovački, poljski, rumunski, bugarski, slovenački i makedonski jezik.
Bavi se priređivačkim i uredničkim radom. Uređivao je listove „Književna reč“ i „Književni magazin“, časopise „Trg“, „Književna kritika“, „Reč“, „Književnost“ i „Anali Borislava Pekića“, kao i Međunarodni književni festival „Trg pjesnika“ u Budvi (1992-2002).
Pokrenuo je Beogradski festival evropske književnosti (2012).
Član je Upravnog odbora Srpskog PEN centra.
Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“.
Živi u Beogradu.
|
| ||||
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from Bosnia and Herzegovinahttp://lpvinyl.weebly.com/
|
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina