|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines:  |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
Intervju-Tatjana Debeljački vs Duško Domanović,
Novi Sad, Srbija...1.4.2012.
PREPOZNATLJIVA VREDNOST
Duško Domanović - Rođen u Kraljevu 1979, završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005).
Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, Povelja, Avangrad, Koraci, na portalima Književnost.org, Prozaonline, Diogen pro kultura, Nova poetika, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...).
U pripremi zbirka kratkih priča Puna linija,, te prozno-minijaturne igre Jedan čovek i druge priče, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču, nagrade za najbolje pesme na sajtu Nova poetika 2011. godine i Godišnje nagrade Kluba književnika Kraljevo (2012) za rukopis kratkih priča Puna linija.. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine. Trenutno živi u Novom Sadu, radi kao slobodan novinar.
Uopšteno govoreći, ono što savet bi nam Vi dali za iskušenje pisaca? Molimo navedite jedan primer ’’šta ne treba raditi’’ ?
Ono što se u mom iskustvu pokazalo kao najfatalnija greška koju može da napravi onaj koji pokušava da piše jeste pisati po svaku cenu. Kad god sam terao sebe da pišem, dobijao sam nešto što ni u kom slučaju na mene ne liči, a ono što na mene ne liči jednostavno ne zaslužuje da bude moje, prisvajati ga kao takvo bilo bi s moje strane licemerno. Ideja mora da sazri, nošena životom, a ne nekakvom zanatskom upornošću pisca, da pokulja iz stomaka, da grebe i grize, da bude maltene do kraja uobličena, a onda, na neki način, tek “prepisana” iz onog što je samog sebe već rodilo, ispričalo, napisalo. Kad uspem sebe da kažem ne razmišljajući o formi, o jeziku, o rečenici, kad dopustim onom najiskrenijem sebi da u moje ime nesputano govori, kad ne mogu da pohvatam razloge po glavi ni prste po tastaturi, onda jednostavno znam da to što stvorim mogu bez naknadnog iščitavanja i šminkanja jednom zauvek kao svoje potpisati. Elem, pisanje, bar za mene, nije samo kad sedneš za računar, ili dohvatiš papir i olovku. Pisanje je kad voziš bicikl, gledaš u vodu, svađaš se za šankom, vrištiš u zatvorenoj sobi, blejiš u nebo, razgovaraš sa psima lutalicama, čitaš knjigu, tražiš posao, kad ti neko bez koga ne umeš da dišeš ni da hodaš kaže da je vreme da dalje nastaviš sam… Samo stavljanje svega toga na papir je tek poslednje uobličenje onoga što je samo sebe već rodilo.
Kao što ste razvili Vaše pisanje, proces, da li ste više potpomognuti od strane vaše formalne obuke ili jednostavno doživljavanje života ?
Moja jedina “formalna obuka” za pisanje jeste čitanje, iako sam svestan toga da je ono što sam pročitao nevidljivo spram svega što je čitanja vredno i što pročitati želim. U krajnjoj liniji, i sam “doživljaj života” je, fakat, daleko siromašniji, ukoliko ne dozvolimo sebi da učimo od onih koji su ga “doživljavali” pre nas.
Da li osećate da se Vaš proces pisanja neprestano razvija, ili ste pronašli način da vaša memorija uvek spremno radi za Vas ?
Ponekad mi se desi da u dva dana napišem dve pesme ili dve priče koje su po senzibilitetu, stilu, jeziku potpuno različite jedna od druge, toliko različite da ni ja sam ne uspem da im pronađem neki zajednički imenitelj. To me ni najmanje ne brine. Ne patim od toga da budem “prepoznatljiv” po tome što sam uvek isti. Dozvoljavam sebi od sebe da se razlikujem. To je valjda ona unutrašnja čovekova mnogostrukost. A sasvim sigurno je da nas i vreme menja. Ako uporno ostajemo ono što smo bili, u strogo-formalnom smislu, nećemo dugo čekati da-ne-budemo-uopšte. Pod tim, naravno, ne mislim da je poželjno svakodnevno menjati stavove i ideologije, iako ni takvo menjanje ne mora uvek da bude odraz nekakvog kameleonstva, već jednostavno sazrevanja.
Da li se mladi pesnici sa pravom žale da ih niko ne čita? Zar ne mislite da je izbor poezije kao sredstvo za prenošenje misli, ne uključuje gubitak mase uticaja na primaoca ?
Pesnike generalno sve manje čitaju, a oni sami sve više bivaju zatvoreni u uske krugove ljudi sličnog senzibiliteta, ili, neretko, sličnih interesa, u onom najprizemnijem značenju pojma interes. I to je negde i razumljivo, pogotovo danas. Pesma zahteva da joj se ceo daš dok je čitaš, čitanje pesme je ništa manje stvaralačko od njenog pisanja, a ovo vreme, fakat, za to nema vremena. Inače, ne mislim da je pisanje poezije, istinske poezije, izbor. Tamo gde je poezija izbor - prestaje da bude poezija. Nije Gete izabrao da bude pesnik, pesnik je izabrao da bude Gete.
U vezi sa ovom “poslednjom iskrenošću”, koju sebi u zadatak stavlja onaj ko pisati mora, nemoguće je ne prozreti one kojima je pisanje puko oruđe za nasilnu, izveštačenu afirmaciju svojih neostvarenosti, a koji znaju da je tu afirmaciju nemoguće iz samog sebe izgurati ukoliko nemate šta da ponudite. Tu na scenu stupaju bratimljenja i sestrimljenja sa raznim sektama, esnafima i inim KUD-ovima. Rezultati tog nedostatka zdravog gađenja prema sopstvenoj ljigavosti vidljivi su u gomili nedozrelih političkih pamfleta, feminističkih manifesta, kvaziavangardnih onanisanja i sličnih “šokantnih” literarnih ekskurzija koje za sebe prisvajaju laskavo ime književnosti, kupujući svojom podmuklom sirotinjom sebi mesto po institucijama, antologijama i jednokratnim “istorijama”. No, to je već pitanje stomaka i gadljivosti, i tiče se pre medicine no književnosti.
Da li poezija ima šansi da postane deo kulture ?
Ako se ikad desi da masovna kultura postane poezija, onda će i poezija postati masovna kultura. Zamislimo jednu tako osvešćenu, raspevanu, rasplakanu, očovečenu civilizaciju. To bi bila jedna verovatno savršena civilizacija, ali koja u korenu iz sebe isključuje i samu pomisao na poeziju, na celokupnu umetnost, na sve uistinu ljudsko, to jest sve ono što na neki način predstavlja upravo potragu za onim savršenim. Ako u takvu potragu krenemo “masovno”, nećemo biti ništa drugačiji od onih svinja koje po dijamantima brljaju. Poeziji nije mesto na vašaru, iako bi, priznajem, bilo lepo kada bi bar malo češće promolila glavu iz podruma u kom obitava, te pokupila pokoje razumevajuće tapšanje po ramenu.
Da li ste ikada u iskušenju da se vratite i promenite potencijal ?
Ne umem da popravljam ništa čime nakon prvog pokušaja nisam u potpunosti zadovoljan. Ni pesmu, ni priču, ni paprikaš. Baciti, pa iznova.
Najkorisnija kritika koje ste primili?
Koliko god nadobudno moglo ovo zvučati, ali jedina kritika koju prihvatam je pohvala. Verujem da sam dovoljno strog u onom što od sebe zahtevam. Ono u čemu taj zahtev prema sebi ne uspem da ispunim jednostavno u startu ubijem, uništim, izbrišem, kako god, pre no ga među ljude pustim.
Šta vaš je inspirisalo da započnete i šta utiče na Vaš stil pisanja?
Kao i sve drugo što čovek u životu radi, tako je, verujem, i pisanje samo želja da se sa svetom komunicira, da skočiš u taj njegov bezdani bunar, da mu daš ono što imaš, kako bi se kroz to davanje jednom možda i sam pronašao. Neki iz tog bunara uspeju da odjeknu, neki se, pak, u njemu zauvek udave. No, i udaviti se je daleko herojskije i iskrenije no sebe sebično za sebe čuvati i podmuklo proglasiti budalama one koji su spremni da propadnu na svoje dno, kako bi se do svog neba vinuli.
Ima li istine u pričama i Vas u njima ?
I ovo može izgledati otrcano, ali ja sam zaista u svemu što napišem, drugačije ne umem. Možda nisam dovoljno maštovit da bih van sebe izmišljao svetove i živote, šta god. Ovaj moj svet je jedini u kom kako-tako umem da živim, jedini iz kog umem da govorim. Kad je on siromašan i prazan, jednostavno ni mene nema. Nisam toliko vešt zanatlija, da bih svoju prazninu umeo rečima okititi i njom se razmetati.
Duško Domanović - Rođen u Kraljevu 1979, završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005).
Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, Povelja, Avangrad, Koraci, na portalima Književnost.org, Prozaonline, Diogen pro kultura, Nova poetika, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...).
U pripremi zbirka kratkih priča Puna linija,, te prozno-minijaturne igre Jedan čovek i druge priče, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču, nagrade za najbolje pesme na sajtu Nova poetika 2011. godine i Godišnje nagrade Kluba književnika Kraljevo (2012) za rukopis kratkih priča Puna linija.. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine. Trenutno živi u Novom Sadu, radi kao slobodan novinar.
Uopšteno govoreći, ono što savet bi nam Vi dali za iskušenje pisaca? Molimo navedite jedan primer ’’šta ne treba raditi’’ ?
Ono što se u mom iskustvu pokazalo kao najfatalnija greška koju može da napravi onaj koji pokušava da piše jeste pisati po svaku cenu. Kad god sam terao sebe da pišem, dobijao sam nešto što ni u kom slučaju na mene ne liči, a ono što na mene ne liči jednostavno ne zaslužuje da bude moje, prisvajati ga kao takvo bilo bi s moje strane licemerno. Ideja mora da sazri, nošena životom, a ne nekakvom zanatskom upornošću pisca, da pokulja iz stomaka, da grebe i grize, da bude maltene do kraja uobličena, a onda, na neki način, tek “prepisana” iz onog što je samog sebe već rodilo, ispričalo, napisalo. Kad uspem sebe da kažem ne razmišljajući o formi, o jeziku, o rečenici, kad dopustim onom najiskrenijem sebi da u moje ime nesputano govori, kad ne mogu da pohvatam razloge po glavi ni prste po tastaturi, onda jednostavno znam da to što stvorim mogu bez naknadnog iščitavanja i šminkanja jednom zauvek kao svoje potpisati. Elem, pisanje, bar za mene, nije samo kad sedneš za računar, ili dohvatiš papir i olovku. Pisanje je kad voziš bicikl, gledaš u vodu, svađaš se za šankom, vrištiš u zatvorenoj sobi, blejiš u nebo, razgovaraš sa psima lutalicama, čitaš knjigu, tražiš posao, kad ti neko bez koga ne umeš da dišeš ni da hodaš kaže da je vreme da dalje nastaviš sam… Samo stavljanje svega toga na papir je tek poslednje uobličenje onoga što je samo sebe već rodilo.
Kao što ste razvili Vaše pisanje, proces, da li ste više potpomognuti od strane vaše formalne obuke ili jednostavno doživljavanje života ?
Moja jedina “formalna obuka” za pisanje jeste čitanje, iako sam svestan toga da je ono što sam pročitao nevidljivo spram svega što je čitanja vredno i što pročitati želim. U krajnjoj liniji, i sam “doživljaj života” je, fakat, daleko siromašniji, ukoliko ne dozvolimo sebi da učimo od onih koji su ga “doživljavali” pre nas.
Da li osećate da se Vaš proces pisanja neprestano razvija, ili ste pronašli način da vaša memorija uvek spremno radi za Vas ?
Ponekad mi se desi da u dva dana napišem dve pesme ili dve priče koje su po senzibilitetu, stilu, jeziku potpuno različite jedna od druge, toliko različite da ni ja sam ne uspem da im pronađem neki zajednički imenitelj. To me ni najmanje ne brine. Ne patim od toga da budem “prepoznatljiv” po tome što sam uvek isti. Dozvoljavam sebi od sebe da se razlikujem. To je valjda ona unutrašnja čovekova mnogostrukost. A sasvim sigurno je da nas i vreme menja. Ako uporno ostajemo ono što smo bili, u strogo-formalnom smislu, nećemo dugo čekati da-ne-budemo-uopšte. Pod tim, naravno, ne mislim da je poželjno svakodnevno menjati stavove i ideologije, iako ni takvo menjanje ne mora uvek da bude odraz nekakvog kameleonstva, već jednostavno sazrevanja.
Da li se mladi pesnici sa pravom žale da ih niko ne čita? Zar ne mislite da je izbor poezije kao sredstvo za prenošenje misli, ne uključuje gubitak mase uticaja na primaoca ?
Pesnike generalno sve manje čitaju, a oni sami sve više bivaju zatvoreni u uske krugove ljudi sličnog senzibiliteta, ili, neretko, sličnih interesa, u onom najprizemnijem značenju pojma interes. I to je negde i razumljivo, pogotovo danas. Pesma zahteva da joj se ceo daš dok je čitaš, čitanje pesme je ništa manje stvaralačko od njenog pisanja, a ovo vreme, fakat, za to nema vremena. Inače, ne mislim da je pisanje poezije, istinske poezije, izbor. Tamo gde je poezija izbor - prestaje da bude poezija. Nije Gete izabrao da bude pesnik, pesnik je izabrao da bude Gete.
U vezi sa ovom “poslednjom iskrenošću”, koju sebi u zadatak stavlja onaj ko pisati mora, nemoguće je ne prozreti one kojima je pisanje puko oruđe za nasilnu, izveštačenu afirmaciju svojih neostvarenosti, a koji znaju da je tu afirmaciju nemoguće iz samog sebe izgurati ukoliko nemate šta da ponudite. Tu na scenu stupaju bratimljenja i sestrimljenja sa raznim sektama, esnafima i inim KUD-ovima. Rezultati tog nedostatka zdravog gađenja prema sopstvenoj ljigavosti vidljivi su u gomili nedozrelih političkih pamfleta, feminističkih manifesta, kvaziavangardnih onanisanja i sličnih “šokantnih” literarnih ekskurzija koje za sebe prisvajaju laskavo ime književnosti, kupujući svojom podmuklom sirotinjom sebi mesto po institucijama, antologijama i jednokratnim “istorijama”. No, to je već pitanje stomaka i gadljivosti, i tiče se pre medicine no književnosti.
Da li poezija ima šansi da postane deo kulture ?
Ako se ikad desi da masovna kultura postane poezija, onda će i poezija postati masovna kultura. Zamislimo jednu tako osvešćenu, raspevanu, rasplakanu, očovečenu civilizaciju. To bi bila jedna verovatno savršena civilizacija, ali koja u korenu iz sebe isključuje i samu pomisao na poeziju, na celokupnu umetnost, na sve uistinu ljudsko, to jest sve ono što na neki način predstavlja upravo potragu za onim savršenim. Ako u takvu potragu krenemo “masovno”, nećemo biti ništa drugačiji od onih svinja koje po dijamantima brljaju. Poeziji nije mesto na vašaru, iako bi, priznajem, bilo lepo kada bi bar malo češće promolila glavu iz podruma u kom obitava, te pokupila pokoje razumevajuće tapšanje po ramenu.
Da li ste ikada u iskušenju da se vratite i promenite potencijal ?
Ne umem da popravljam ništa čime nakon prvog pokušaja nisam u potpunosti zadovoljan. Ni pesmu, ni priču, ni paprikaš. Baciti, pa iznova.
Najkorisnija kritika koje ste primili?
Koliko god nadobudno moglo ovo zvučati, ali jedina kritika koju prihvatam je pohvala. Verujem da sam dovoljno strog u onom što od sebe zahtevam. Ono u čemu taj zahtev prema sebi ne uspem da ispunim jednostavno u startu ubijem, uništim, izbrišem, kako god, pre no ga među ljude pustim.
Šta vaš je inspirisalo da započnete i šta utiče na Vaš stil pisanja?
Kao i sve drugo što čovek u životu radi, tako je, verujem, i pisanje samo želja da se sa svetom komunicira, da skočiš u taj njegov bezdani bunar, da mu daš ono što imaš, kako bi se kroz to davanje jednom možda i sam pronašao. Neki iz tog bunara uspeju da odjeknu, neki se, pak, u njemu zauvek udave. No, i udaviti se je daleko herojskije i iskrenije no sebe sebično za sebe čuvati i podmuklo proglasiti budalama one koji su spremni da propadnu na svoje dno, kako bi se do svog neba vinuli.
Ima li istine u pričama i Vas u njima ?
I ovo može izgledati otrcano, ali ja sam zaista u svemu što napišem, drugačije ne umem. Možda nisam dovoljno maštovit da bih van sebe izmišljao svetove i živote, šta god. Ovaj moj svet je jedini u kom kako-tako umem da živim, jedini iz kog umem da govorim. Kad je on siromašan i prazan, jednostavno ni mene nema. Nisam toliko vešt zanatlija, da bih svoju prazninu umeo rečima okititi i njom se razmetati.
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina