|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines:  |
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
 |
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
|
|
|
DIOGEN pro kultura magazin vam predstavlja /
DIOGEN pro culture magazine presents to you
Makedonske refleksije
Prof. dr. Hristo Petreski
Skopje
Makedonija
| prof._dr._hristo_petreski_biografija.pdf |
2.1.2015.
НЕ СЕ ПЛАШИ ОД РАКАТА...
(книжевно-ликовен манифест)
|
| ||||
1.9.2014.
ЗАБЛУДА Е ДЕКА ВО ТВОРЕШТВОТО ИМА ЗАБЛУДИ
|
| ||||
13.6.2014.
|
| ||||
14.4.2014.
I BAJKE NISU ONO ŠTO SU NEKAD BILE
Verujte mi: bajka je strašna stvar. Ne zbog toga što najčešće u bajkama ima mnogo nasilja, krvi, straha, pa i oružja i što se deca plaše dok čitaju, ili zbog toga što roditelji moraju da zamenjuju reči ili tumače značenja i dejstva dok im čitaju ili prepričavaju bajke. Već, puno je strašnije: što se mnoge stvari iz bajki - zbilja dešavaju.
Možda su bajke proroštva, ili bolje rečeno - imaju proročku moć, kada se one u najvećem broju slučaja i ostvaruju. Mada izgleda jako idilično danas zamisliti Crvenkapicu kako ide sama kroz park ili šumu, novine su pune crnih hronika i vesti, gde su napadnute devojke ili nezaštićena deca. Ali, još strašnije je kada se neko prepozna u Alibabi sa četrdeset razbojnika. Bez aluzija, ali i bez iluzija molim!
A, ako se neko prepozna: zna se - cenzura, mada je verbalni delikti kobajagi odavno ukinut. Ne mora da se održi plenum CK-a, ili zatvorena sednica nekog komiteta na kojoj ćete vi kao bajkopisac biti na tapetu, već sledećeg dana, sata ili minuta nakon sudbonosne odluke o “subverzivnom i ideološki nepodobnom sadržaju“ vaše opasne bajke - vi ćete biti ne samo nepoželjni i žigosani, već i proglašeni opasnim i stranim, pa mada se branili i sa slobode, kada vam je pasoš oduzet, a prijatelji kada vas vide okreću glavu ili prelaze na drugu strane ulice.
Možete smisliti, pa čak i napisati bajku i o tome, ali ko će vam je objaviti? Čuvajte je u vašoj zaostavštini, svakoga dana ljubomorno je sami sebi čitajte od jutra do mraka, naslađujte se bez prestanka, pa je onda sakrijte između stranica neke debele knjige, isto kao što ste najopasnije ideje i poruke sakrili između redova, i budite sasvim sigurni da će vas ona, ali i oni nadživeti!
Tako, sa pozicije kreatora (a mnogi bi rekli i: mistifikatora, uzurpatora i falsifikatora) bajke - vi direktno dobijate ili glavnu ili neku od sporednih uloga u novoj životnoj bajci.
Kao na filmu, tako i u bajci. Ko preživi - on će pričati i prepričavati priču. Onako kako je bilo, ili onako kako je trebalo biti. Neko će izdržati kao dosije u bunkeru, drugi neće sami preći most, a treći će ostati u mraku i hladu - čekajuٌći neki zalutali i topliji sunčev zrak da im ugreje smrznuta tela i premrzle kosti.
Ali, to ne znači da bakopisci ne treba da nastave da izmišljaju bajke (čitajte: da pišu i žive u bajkama), jer to bi značilo da na brdima ne treba da pada sneg - da bi se otkrio zečiji trag...
Realisti i sada kažu da ne veruju u mističnost bajke, isto kao što nisu verovali ni onda kada su na neki misteriozan način prelako i prebzro spajali jedan sa drugim krajem, ali nadrealisti se takođe ne žele predati ni danas, jer s pravom tvrde da fantastičnijih primera nikada nije ni bilo!
I tako, po navici, dok još uvek deci čitamo bajke, smatrajući da bar oni veruju u njih, pobuni se ponekad i dete u nama, ne želeći više da govori i sluša lažne reči, nezavisno dali se odnose na šumu ili prašumu, na vukove ili medvede, na ajkule ili školjke, na tvrdice ili lopove...
Zna se da bajke imaju dobre i loše junake, lepe ili ružne likove, isto kao što i ljudi imaju lepa imena u ličnim kartama a ružna u nadimcima, ili kao što neka jadna prljava čistačica ne ni sazna, a ne i da se prepozna kao referenticu za higijenu, tako i bajkopisci i teoretičari nastaviće da spore oko toga šta je čudno a šta čudesno...
I dok danas, u virtualnom vremenu, u digitalnoj eri, u pomešanoj sajber stvarnosti, sanjamo o Aladinovoj čarobnoj lambi, ili maštamo o još čarobnijoj fruli, bogove, kraljeve i princeze ne moramo ni da zamišljamo - jer ih svakoga dana sve više vidimo na ulici, ili na televiziji!
A televizija nije film, tamo protagonisti nisu obučeni u tuđe kostime, oni ne igraju druge već uglavnom prikazuju sebe, bez šminke koja se topi pred svetlima reflektora, pa kako onda da gledaoci ne veruju u ono što slušaju i gledaju, mada i bajke nisu ono što su nekad bile...
Verujte mi: bajka je strašna stvar. Ne zbog toga što najčešće u bajkama ima mnogo nasilja, krvi, straha, pa i oružja i što se deca plaše dok čitaju, ili zbog toga što roditelji moraju da zamenjuju reči ili tumače značenja i dejstva dok im čitaju ili prepričavaju bajke. Već, puno je strašnije: što se mnoge stvari iz bajki - zbilja dešavaju.
Možda su bajke proroštva, ili bolje rečeno - imaju proročku moć, kada se one u najvećem broju slučaja i ostvaruju. Mada izgleda jako idilično danas zamisliti Crvenkapicu kako ide sama kroz park ili šumu, novine su pune crnih hronika i vesti, gde su napadnute devojke ili nezaštićena deca. Ali, još strašnije je kada se neko prepozna u Alibabi sa četrdeset razbojnika. Bez aluzija, ali i bez iluzija molim!
A, ako se neko prepozna: zna se - cenzura, mada je verbalni delikti kobajagi odavno ukinut. Ne mora da se održi plenum CK-a, ili zatvorena sednica nekog komiteta na kojoj ćete vi kao bajkopisac biti na tapetu, već sledećeg dana, sata ili minuta nakon sudbonosne odluke o “subverzivnom i ideološki nepodobnom sadržaju“ vaše opasne bajke - vi ćete biti ne samo nepoželjni i žigosani, već i proglašeni opasnim i stranim, pa mada se branili i sa slobode, kada vam je pasoš oduzet, a prijatelji kada vas vide okreću glavu ili prelaze na drugu strane ulice.
Možete smisliti, pa čak i napisati bajku i o tome, ali ko će vam je objaviti? Čuvajte je u vašoj zaostavštini, svakoga dana ljubomorno je sami sebi čitajte od jutra do mraka, naslađujte se bez prestanka, pa je onda sakrijte između stranica neke debele knjige, isto kao što ste najopasnije ideje i poruke sakrili između redova, i budite sasvim sigurni da će vas ona, ali i oni nadživeti!
Tako, sa pozicije kreatora (a mnogi bi rekli i: mistifikatora, uzurpatora i falsifikatora) bajke - vi direktno dobijate ili glavnu ili neku od sporednih uloga u novoj životnoj bajci.
Kao na filmu, tako i u bajci. Ko preživi - on će pričati i prepričavati priču. Onako kako je bilo, ili onako kako je trebalo biti. Neko će izdržati kao dosije u bunkeru, drugi neće sami preći most, a treći će ostati u mraku i hladu - čekajuٌći neki zalutali i topliji sunčev zrak da im ugreje smrznuta tela i premrzle kosti.
Ali, to ne znači da bakopisci ne treba da nastave da izmišljaju bajke (čitajte: da pišu i žive u bajkama), jer to bi značilo da na brdima ne treba da pada sneg - da bi se otkrio zečiji trag...
Realisti i sada kažu da ne veruju u mističnost bajke, isto kao što nisu verovali ni onda kada su na neki misteriozan način prelako i prebzro spajali jedan sa drugim krajem, ali nadrealisti se takođe ne žele predati ni danas, jer s pravom tvrde da fantastičnijih primera nikada nije ni bilo!
I tako, po navici, dok još uvek deci čitamo bajke, smatrajući da bar oni veruju u njih, pobuni se ponekad i dete u nama, ne želeći više da govori i sluša lažne reči, nezavisno dali se odnose na šumu ili prašumu, na vukove ili medvede, na ajkule ili školjke, na tvrdice ili lopove...
Zna se da bajke imaju dobre i loše junake, lepe ili ružne likove, isto kao što i ljudi imaju lepa imena u ličnim kartama a ružna u nadimcima, ili kao što neka jadna prljava čistačica ne ni sazna, a ne i da se prepozna kao referenticu za higijenu, tako i bajkopisci i teoretičari nastaviće da spore oko toga šta je čudno a šta čudesno...
I dok danas, u virtualnom vremenu, u digitalnoj eri, u pomešanoj sajber stvarnosti, sanjamo o Aladinovoj čarobnoj lambi, ili maštamo o još čarobnijoj fruli, bogove, kraljeve i princeze ne moramo ni da zamišljamo - jer ih svakoga dana sve više vidimo na ulici, ili na televiziji!
A televizija nije film, tamo protagonisti nisu obučeni u tuđe kostime, oni ne igraju druge već uglavnom prikazuju sebe, bez šminke koja se topi pred svetlima reflektora, pa kako onda da gledaoci ne veruju u ono što slušaju i gledaju, mada i bajke nisu ono što su nekad bile...
| doc._dr._hristo_petreski__i_bajke_nisu_ono_to_su_nekad_bile.doc |
| doc._dr._hristo_petreski__i_bajke_nisu_ono_to_su_nekad_bile.pdf |
26.3.2014.
POETIKA SRPSKE I MAKEDONSKE AUTORSKE BAJKE
Temelji književne kulture učenika postavljeni su onda kada je on osposobljen da analizira tekst. To je veoma složeni nastavni rad, a kada je u pitanju lektira, onda se radi o najvišem dometu tog rada. Obrada sadržaja iz lektire je pouzdani pokazatelj koliko je učenik samostalno osposobljen da kritički pristupi obradi književnog dela, da ga doživi, da ga razume, da usvoji njegove etičke i estetske vrednosti.
O značenju lektirnih knjiga i ne treba posebno govoriti, jer se podrazumeva da je reč o vrhunskim dostignućima čovečanstva na planu umetnosti reči. Istorijski, bajka je imala presudan značaj u vaspitno-obrazovnom formiranju mlade ličnosti, jer ona kao žanr duboko prožima biće deteta i žarko probuđuje njegovu fantaziju. U sadašnjem trenutku, na početku 21-og stoleća, deca su sve više "zavisnici" od elektronskih medija, a nisu pripadnici Gutenbergove galaksije. Zato, škola mora da budno pristupa formiranju ličnosti, da neguje humane dimenzije a ne virtuelne vrednosti, i da učenika vrati civilizacijski proverenom mediju - knjizi.
Nastava obrade bajke je teoretski pokrivena i uvek ostavlja prostor za sve bolju i kreativnu interpretaciju, jer svaki tekst je unikatan. Tome pomažu i najnovije metode i tehnike za rad nad tekstom, kao i grafički organizatori. Svaki nastavnik permanentno treba da gradi sebe kao savremenog i kreativnog organizatora nastave.
Komparativni rad trebao bi da na najbolji način prikaže i naša nastojanja kao istraživača da i sa ovakvim radovima možemo poboljšati realnost time što bi neka svoja saznanja iz ovog rada ponudili široj javnosti. Nadamo se da će i škole pozitivno reagovati na istraživačka saznanja. Nadamo se takođe da će teorija i praksa i u Republici Srbiji i u Republici Makedoniji pokušati u budućnosti da se više međusobno prožimaju i unaprećuju.
Za bajku možemo reći da je usmena legendarna istorija sa elementima mita, verovanja, obreda i običaja davnih vremena, a fantastika umetnička imaginarna tvorevina pisca, koji instinktom i znanjem pokušava da prodre u najdublje slojeve svoje podsvesti. Pri tom, pisac stvara ono što bi moglo da bude, a ne ono što je bilo. Fantastično je ono neverovatno što se u bajci i fantastici događa prouzrokovano spoljnim faktorom.
Treba istaći da je umetnička bajka, odnosno bajkovita priča, potrebna deci koliko i odraslima, kao vid zadovoljenja bazičnih potreba koje je čovek od početka istorije unosio u genetski kod. Među mnogim pričama koje deca slušaju u detinjstvu, bajke zauzimaju posebno, počasno mesto.
Spoznavši značaj bajki za razvoj ličnosti deteta, Grozdana Olujiću ogledu Poetika bajke ukazuje da “bajka detetu nudi nadu da je jedan humaniji svet ipak moguć, ili bi bar morao biti. Mudrija i starija od svih književnih rodova, bajka to dobro zna, otvarajući prostore jednog drugačijeg, lepšeg sveta kakav je moguć, možda samo u snu, jer bajka jeste čovekov san o sreći, čistije i lepše lice stvarnosti. Od niti mašte, tkiva sna, gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan; zapravo, sazdan na samim istinama prvog reda. Jer, šta je ako ne istina prvog reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, sve nevolje, da njena snaga brda pomera?“.
Savremeni psiholozi, iz ugla svoje struke, preporučuju roditeljima da čitaju bajke čak i sasvim maloj deci. Oni zapažaju da su opisi ličnosti iz bajki dobra prilika da roditelji pitanjima podstiču dete da samostalno procenjuje ponašanje pozitivnih i negativnih junaka bajke. U periodu odrastanja za decu je veoma važno da nauče da razgraniče dobro od zla. Bajke su poetične, metaforične i podstiču imaginaciju dece, razvoj dečje psihe i njihovo odrastanje. Dakle, deca prilikom recepcije bajke žele da osete jake emocije, da dožive zanimljivu radnju, da reše problem koji ih muči i da osvoje zasluženu nagradu posle inicijacije sa svojim junakom ili junakinjom.
Postoji čak i enciklopedija dečjih strahova, pod nazivom “Azbuka hrabrosti“. Reč je o delu ruske autorke Natalije Čub, koja se pišući ovu knjigu rukovodila - bajkoterapijom. Ova interaktivna knjiga pomaže detetu da se oslobodi strahova - poput straha od mraka, lifta, pauka, doktora, automobila, vatre... Pored toga, kroz ovu neobičnu bajkoterapiju, deca će naučiti kako da savladaju tremu pred javne nastupe, kako da savladaju strah od samoće, kako da se ne boje strašnih snova...
U bajkama deca mogu da pronađu sadržaje koji ih uče prepoznavanju značajnih vrlina kao što su upornost, nada, odlučnost... Umetnost pripovedanja vekovima pleni pažnju ljudi svih uzrasta, jer im pomaže da o svojoj ličnosti i o svojim odnosima sa ljudima potpunije rasuđuju, da se u vrtlogu svakodnevnih briga, nespokoja i dilema sigurnije orijentišu ka prepoznavanju i nalaženju istine i neprolaznih duhovnih vrednosti... Posredstvom uzbudljivo opisanih događaja i primera junaka iz priča, romana ili bajki, deca spontano uče da je važno da se trude da steknu i sačuvaju vrline: samilost, požrtvovanje, nesebičnost, hrabrost... Takođe, vredna književna dela, a posebno ona koja su iskazana u formi bajke, opominju ih da je opasno i štetno poistovećivati se sa karakternim osobinama negativnih junaka, pošto oni, na kraju, nikada, uistinu, i nisu pobednici.
Dobra priča je umetnost dobrog, potpunog i iskrenog, životno nadahnutog pripovedanja, podstiče duhovni razvoj čoveka, a posebno dece. Ona ne samo da razvija sposobnost deteta da mašta o najrazličitijim ličnostima, događajima ili prostorima, već usredsređuje njegovu pažnju na osobine opisanih ličnosti i na značaj i uticaj ovih osobina na njihove međusobne odnose. Lepe priče poučavaju decu, tako što ih pripremaju da uoče, razlikuju i vrednuju svoja osećanja, misli i postupke kod sebe, ali takođe i da ih naslute i prepoznaju i kod ljudi iz svog okruženja.
Bajke imaju i pedagošku dimenziju koja je u funkciji ostvarivanja i otkrivanja životnog smisla rada, energije da se dođe do dubljih značenjskih slojeva bajke, da se dosegnu tajne sakrivenih svetova junaka. Svoje viđenje bajke pokušali su da definišu psiholozi i psihijatri, filozofi i lingvisti.
Umetničke bajke su kreacija i nadgradnja. njihova korist je nedvosmislena. I one, kao i narodne bajke, doprinose identifikaciji deteta sa pozitivnim junacima u uzrastu u kome se ljudi suočavaju i sagledavaju polarizovano - najčešće bipolarno: kao dobri ili loši. Bajka ostaje naša potreba i kasnije, kada s odrastanjem potpunije razumemo njena skrivena unutrašnja značenja. Lekovita u svim vremenima, ona može pomoći čoveku da odoli iskušenjima koja mu nameće svakodnevica i stoga ostaje jedan od najomiljenijih žanrova.
Akademik Vladeta Jerotić zapaža da se snažna potreba predškolske, ali i školske dece za pričama i bajkama može da upotrebi i kao efikasno terapeutsko sredstvo. Dok, razmišljajući o vaspitanju dece, indijski pesnik Tagora pronicljivo zapaža da je važno prepoznati i zadovoljiti potrebu ličnosti deteta za dobrim i mudro napisanim ili izgovorenim pričama.
Uvreženo je mišljenje da su samo narodna ostvarenja prave bajke, u čemu unekoliko ima i istine. Ipak, i najčuvenije bajke, kakve danas znamo, pretrpele su preradu od strane mnogih autora. I autorska bajka, međutim, može imati visoke domete. Od nje se očekuje umetnička vrednost, pri čemu su maštovitost i lepota naracije ono što ih izdvaja. Bajka je spoj poetskog, fantastičnog i konkretnog (egzaktnog). njena kompozicija je određena: glavni junak i narodne i autorske bajke mora preći određeni put i savladati prepreke koje su različite. Najvažnije je, međutim, da bajka za polaznu tačku ima veliku čežnju, želju ili htenje koji će dovesti do čudesne transformacije, te se stoga ovakva priča, ako i ima primese drugih žanrova, može prihvatiti kao bajka.
Autorska bajka je zastupljena i u našoj književnosti za decu, ali je raštrkana po časopisima i zbirkama priča, te nedovoljno uočljiva. Savremeni pisci traže nove teme i motive. Struktura naracije i način razmišljanja današnjih autora bliski su ostvarenjima Vajlda i Egziperija, a postoji i uticaj fantastike, naročito Tolkina i Pavića. Današnja bajka približava se i psihološkoj priči i takva ostvarenja mogu biti veoma privlačna. Bajke naših savremenih autora odmiču se od klasičnog obrasca, sve su zanimljivije i s punim pravom ih možemo nazivati umetničkim.
S obzirom na mnoga preplitanja i uticaje, srpska i makedonska bajka, kao i druge južnoslovenske bajke deo su ne samo evropske, veći svetske književnosti. Primajući određene uticaje i elemente, oni su uvek ostajali autonomni, izražavajući pri tom mentalitet podneblja kome pripadaju. Tako, autorska bajka neminovno nosi tragove verovanja, mitova, legendi naroda kome pripada. njihovim čitanjem i proučavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako srpska i makedonska bajka, kao i druge južnoslovenske bajke, primale bajkovite klice stvarajući bogate riznice narodne i autorske bajke, sopstvenu viziju sveta i čoveka u njemu, poeziju svoga jezika.
Nikada se savremena bajka u potpunosti nije mogla odvojiti od narodne. Nit koja povezuje praiskonsko i savremeno čvrsto stoji poput simboličnog mosta kako bi se doprlo do istinskog mišljenja čoveka, a međusobni uticaji doprineli su da bajka kao vrsta dobije nove sadržine i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha deteta.
Potpuno istovetni motivi sačinjavali su sadržaj bajki, nezavisno od bilo kakvog prenošenja, međusobnih uticaja, nastalih u različitim predelima, kod raznih naroda i u razna doba. Sličnost bajki u različitim podnebljima inspirisala je neke teoretičare, kao što je Erih From, da zastupaju ideju o univerzalnom jeziku simbola. From je pokušavao da razjasni funkcionisanje tog jezika u bajci, snu, mitu, ritualima i savremenim romanima. Taj univerzalni jezik simbola odraz je unutrašnjeg stanja i duhovnih iskustava njihovih autora i izvođača.
U manifestnoj fabuli bajke koja je ispričana ovim, danas malo podzaboravljenim, simboličkim jezikom, događaji se odvijaju u prostoru i vremenu, a zapravo ona prava, skrivena priča govori nam o unutrašnjem, psihološkom iskustvu, našim emocijama, željama, konfliktima i nadama. Put do samoostvarenja ili samoispunjenja je dug i neizvestan, za razliku od junaka bajke kome to redovno polazi za rukom.
Bajka je, u istinskom smislu reči, može se reći, strašna stvar. Ne zbog toga što najčešće u bajkama ima mnogo nasilja, krvi, straha, pa i oružja i što se deca plaše dok čitaju, ili zbog toga što roditelji moraju da zamenjuju reči, ili tumače značenja i dejstva dok im čitaju ili prepričavaju bajke. Već, puno je strašnije: što se mnoge stvari iz bajki - zbilja dešavaju.
Možda su bajke proroštva, ili bolje rečeno - imaju proročku moć, kada se one u najvećem broju slučaja i ostvaruju. Mada izgleda jako idilično danas zamisliti Crvenkapicu kako ide sama kroz park ili šumu, novine su pune crnih hronika i vesti, gde su napadnute devojke ili nezaštićena deca. Ali, još strašnije je kada se neko prepozna u Alibabi sa četrdeset razbojnika. Bez aluzija, ali i bez iluzija molim!
A, ako se neko prepozna: zna se - cenzura, mada je verbalni delikt kobajagi odavno ukinut. Ne mora da se održi plenum CK-a, ili zatvorena sednica nekog komiteta na kojoj ćete vi kao bajkopisac biti na tapetu, već sledećeg dana, sata ili minuta nakon sudbonosne odluke o “subverzivnom i ideološki nepodobnom sadržaju” vaše opasne bajke - vi ćete biti ne samo nepoželjni i žigosani, veći proglašeni opasnim i stranim, pa mada se branili i sa slobode, kada vam je pasoš oduzet, a prijatelji kada vas vide okreću glavu ili prelaze na drugu strane ulice.
Možete smisliti, pa čak i napisati bajku i o tome, ali ko će vam je objaviti? Čuvajte je u vašoj zaostavštini, svakoga dana ljubomorno je sami sebi čitajte od jutra do mraka, naslađujte se bez prestanka, pa je onda sakrijte između stranica neke debele knjige, isto kao što ste najopasnije ideje i poruke sakrili između redova, i budite sasvim sigurni da će vas ona, ali i oni nadživeti!
Tako, sa pozicije kreatora (a mnogi bi rekli i: mistifikatora, uzurpatora i falsifikatora) bajke - vi direktno dobijate glavnu, ili neku od sporednih uloga u novoj životnoj bajci.
Kao na filmu, tako i u bajci. Ko preživi - on će pričati i prepričavati priču. Onako kako je bilo, ili onako kako je trebalo biti. Neko će izdržati kao dosije u bunkeru, drugi neće sami preći most, a treći će ostati u mraku i hladu - čekajuٌći neki zalutali i topliji sunčev zrak da im ugreje smrznuta tela i premrzle kosti.
Ali, to ne znači da bajkopisci ne treba da nastave da izmišljaju bajke (čitajte: da pišu i žive u bajkama), jer to bi značilo da na brdima ne treba da pada sneg - da bi se otkrio zečiji trag...
Realisti i sada kažu da ne veruju u mističnost bajke, isto kao što nisu verovali ni onda kada su na neki misteriozan način prelako i prebzro spajali jedan sa drugim krajem, ali nadrealisti se takođe ne žele predati ni danas, jer s pravom tvrde da fantastičnijih primera nikada nije ni bilo!
I tako, po navici, dok još uvek deci čitamo bajke, smatrajući da bar oni veruju u njih, pobuni se ponekad i dete u nama, ne želeći više da govori i sluša lažne reči, nezavisno dali se odnose na šumu ili prašumu, na vukove ili medvede, na ajkule ili školjke, na tvrdice ili lopove...
Zna se da bajke imaju dobre i loše junake, lepe ili ružne likove, isto kao što i ljudi imaju lepa imena u ličnim kartama a ružna u nadimcima, ili kao što neka jadna prljava čistačica ne ni sazna, a ne i da se prepozna kao referenticu za higijenu, tako i bajkopisci i teoretičari nastaviće da spore oko toga šta je čudno a šta čudesno...
I dok danas, u virtualnom vremenu, u digitalnoj eri, u pomešanoj sajber stvarnosti, sanjamo o Aladinovoj čarobnoj lambi, ili maštamo o još čarobnijoj fruli; bogove, kraljeve i princeze ne moramo ni da zamišljamo - jer ih svakoga dana sve više vidimo na ulici, ili na televiziji!
A televizija nije film, tamo protagonisti nisu obučeni u tuđe kostime, oni ne igraju druge, većuglavnom prikazuju sebe, bez šminke koja se topi pred svetlima reflektora, pa kako onda da gledaoci ne veruju u ono što slušaju i gledaju, mada i bajke nisu ono što su nekad bile...
Danas, sa televiziskog ekrana (preko video igrica, animacija, mjuzikala) vraća nam se bajka u svom izmenjenom vidu, sa opasnom tendencijom da, usvajajući estetiku okrutnog i ružnog, preraste u antibajku ili horor - ne nudeći perspektivu srećnog kraja.
Desanka Maksimovićje gradila bajkovite zamkove "od samih istina", Branko ´opićje od autobiografskog materijala svog grmečkog detinjstva stvarao zamaštane priče ispod zmajevih krila. Igra zrnaca peska ili dah vetra, hod mrava ili jesenji let poslednjeg lista, sitni pokreti i zbivanja na margini našeg opažanja pokretali su stvaralačku imaginaciju Stevana Raičkovića. Branko V. Radičevićje u svojim bajkama rešavao krupne probleme čovekovog odupiranja otuđenju, Grozdana Olujić, poput Zlatoprste, veze svoj sjajni vez i priprema gozbu duha na zlatnim tanjirima svojih bajki, Tiodor Rosić prošlost kao s čarobnim štapom pretvara u budućnost, Marko Cepenkov preko jedne obične ptice (rode) definiše poreklo svoga naroda, Slavko Janevski zašećeruje sudbinu jednog deteta, Vidoe Podgorec pravi bajke o svemu čega se dotakne, Svetlana Hristova Jocić priziva carice, princeze i svoje nedosanjane snove...
To su majstorski satkane bajkovite priče, onih koji ne gledaju samo očima i ne vide samo ono što je vidljivo. Cilj literature je, kao i cilj života, da se uvek ide dalje. Da se nastavlja "odrastanje". Tendencija sveta iz bajkovitih priča je da je nemoguće, u stvari, moguće.
Veliki je značaj bajki za dečju psihu i to se može zaključiti njihovim dubinsko-psihološkim tumačenjem. Bajke su "delikatno štivo" (sadrže previše žestokih i surovih slika i scena, koji mogu da povrede nježnu dečju psihu), pa su s pravom ponekad zabrinuti i roditelji i nastavnici.
Bajke ne samo što razvijaju maštu, većnude i gotove modele za razrešavanje raznih problema sa kojima se suočava dete (na primer, prevazilaženje straha). Bajke su kao dečji snovi, pa sa inovativnim pristupom lektiri u osnovnoj školi oni će ih još više zavoleti. Preko bajke uvode se učenici u umetničku književnost, takođe i u samostalni rad na književnom delu, što je osnova za razvijanje zainteresovanosti za knjigu uopšte, kao i motivaciju za individualno literarno stvaralaštvo.
Pozicija učenika može i mora biti aktivna. Nastavnik prilikom svog posredovanja ne treba da ostvaruje dominaciju nad učenicima, jer će oni književno delo doživeti kao strano telo, to jest kao nešto što se treba naučiti, a da se pri tom ne mora i voleti.
Treba se čitati sa istraživanjem i doživljavanjem, da se pokrenu duboke emocije u dečjoj psihi i duši i da se konkretno delo i pisac zavole kao dve poželjne i trajne vrednosti. Nova dobra knjiga je izazov i znatiželja, pa se učenik ne sme pretvoriti u ravnodušnog i nemotivisanog čitaoca.
Bajka podstiče i konstituiše opštu kulturu ličnosti učenika sa širim i dubljim utemeljenim tragovima. Školska lektira kao predmetno područje u okviru nastave maternjeg jezika doprinosi za sticanje saznanja o specifičnostima književnog dela, ali i za verifikaciju kvaliteta aktivnosti koje učenici izvršavaju kući i u školi. Učenici samostalno i zajedno sa nastavnikom vrše sadržinsku, idejno-tematsku, jezičko-stilsku i psihološku analizu prilikom interpretacije književnog dela.
Jako su bitni aktivnosti nastavnika sa učenicima, oblik, metod i kvalitet njihove uzajamne komunikacije, jer svaki književni žanr je specifičan, pa ne postoje šabloni i unificiranja, a rezultati zavise od ličnih mogućnosti nastavnika, ali i ličnih sposobnosti učenika, koje se moraju saobražavati i nadopunjavati u nastavnoj praksi.
U vezi sa čitanjem lektire, danas se najčešće postavljaju sledeća pitanja: da li učenici čitaju, koliko čitaju, šta čitaju i kako čitaju, ali ista ova pitanja mogla bi se postaviti i za njihove nastavnike. Promenjeni životni uslovi, izmenjena duhovna slika današnje civilizacije, nužno nameće pitanje koliko bajka danas može da bude učenicima zanimljiva.
Inače, prilikom obrade lektire koriste se različiti oblici rada: frontalni, grupni, tandemski i individualni. Akcenat se obično stavlja na sadržaj dela, glavne likove, piščevog stila, stilskih figura (personifikacije, hiperbole i ostalih). Najčešće upotrebljavani epiteti su: čudesno, neobično, fantastično, čarobno, kao i ukazivanja da se govori o dobrom i zlu, lepom i ružnom, naivnosti i snalažljivosti, oštroumnosti i gluposti, milosti i grubosti, istini i laži, poštenju i podlosti, kao i o mnogim drugim kontrastima, suprostavljenim osobinama i antagonizmima. Bajke uče i podučavaju, ili bolje rečeno vaspitavaju o pravdoljubivosti, poštovanju, druželjubivosti, solidarnosti, vernosti... Pri tom, ponavljaju se i utvrđuju univerzalne poruke, iskustva i značenja: istina uvek pobeđuje, poštenje se isplati, zlo se kažnjava i slično.
Preko čitanja knjiga otkrivaju se mnoge istine, a i čitanje se usavršava samim čitanjem. Lektire podstiču i održavaju proces pravilnog, logičkog i estetskog čitanja. Učenici u mlađim razredima uče, pre svega, kako da savladaju tehniku čitanja.
Književno stvaralaštvo većine naroda bi bilo mnogo siromašnije da u njima značajno mesto nije zauzela bajka. Kao jedna od najranijih pripovedačkih formi, ona je svojom jednostavnom kompozicijom i izrazom, obogatila detinjstva dece širom sveta...
--------------------
KORIŠTENA LITERATURA
1. Adamčeska, Snežana (1994): Metodski priračnik za učeničkata lektira (I-IV oddelenie), Legis, Skopje.
2. Andersenove bajke (1991): Prosveta, Beograd.
3. Antologija Žar ptica, bajke narode sveta (2008): izabrao i uredio Dragan Lakićević, Srpska književna zadruga - Partenon, Beograd.
4. Vukolić, Nikola (2000): Bajke - metaforičko ogledalo svijeta, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
5. Grupa autora (2010): Savremena književnost za decu u nauci i nastavi (posebna izdanja), Naučni skupovi, knj.10, Univerzitet u Kragujevcu / Pedagoški fakultet u Jagodini.
6. Wilde, Oscar (1986): Slavuj i ruža i druge pripovijesti, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb.
7. Joksimović, Biljana (2010): Recepcija lektire u osnovnoj školi, Učiteljski fakultet, Vranje.
8. Kajoa, Rože (1971): Od bajke do Science Fiction, Književna kritika br.5-6, Beograd.
9. Marie-Louise von Franz (2007): Interpretacija bajki; Biblioteka Anima, Zagreb.
10. Lukić, Dragan (1960): Bajka u životu deteta, Rad, Beograd.ljuštanović, Jovan (2007): 'Male bajke' Stevana Raičkovića u kontekstu srpske recepcije Hansa Kristijana Andersena, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik br.1, Novi Sad.
11. Maksimović, Desanka (1985): Ako je verovati mojoj baki (priče i bajke), priredio Slobodan Rakitić, BIGZ, Beograd.
12. Maksimović, Desanka (1989): Bajka o Kratkovečnoj, Zmajeve dečje igre, Novi Sad.
13. Nikolić, Milija (2006): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
14. Olujić, Grozdana (2010): San i bajka su lepše lice stvarnosti, intervju, časopis Žena, Beograd.
15. Petkovska, Blagica (2008): Metodika na kreativnata nastava po predmetot makedonski jazik vo nižite oddelenija vo osnovnoto učilište, Magor, Skopje.
16. Petkovska, Blagica (2008): Nastava književnosti i suvremene metode i tehnike čitanja i pisanja u nižim razredima osnovne škole, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
17. Petreski, Hristo; Arsovska, Tamara; Prokopiev, Aleksandar; Tocinovski, Vasil; [eleva, Elizabeta (2001): Nova lektira za osnovnite učilišta, Feniks, Skopje.
18 Petrović, Tihomir (2007): Istorija srpske književnosti za decu, Novi Sad.
19. Пијановић 2005: Петар Пијановић, Petar (2005): Наивна прича. Српска ауторска проза за мале људе и велику децу. Жанрови и модели, Srpska književna zadruga, Beograd.
20. Prop, Vladimir Jakovljevič (1990): Historijski korijeni bajke, Svjetlost, Sarajevo.
21. Prop, Vladimir Jakovljevič (1982): Morfologija bajke, Prosveta, Beograd.
22. Radović, Dušan (2004): Izbor iz poezije i proze za decu, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo.
24. Smiljković, Stana (2006): Autorska bajka, Učiteljski fakultet, Vranje, 2006.
25. Smiljković, Stana, Milinković, Miomir (2010): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Učiteljski fakultet, Užice, Učiteljski fakultet, Vranje.
26. Smiljković, Stana (2009): Knjiga za decu - otvoreni sistem znakova i značenja, časopis Detinjstvo br.3, Novi Sad.
27. Smiljković, Stana (2008): Žanrovi u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
28. Smiljković, Stana (2008): Čudesno, fantastično i realno u bajkama (po Cvetanu Todorovu, Karlu Gustavu Jungu, Vladimiru Propu i Brunu Betelhajmu), časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
29. Smiljković, Stana (2001): Impulsi evropske autorske bajke i njihovo kreativno korišćenje u bajkama jugoslovenskih i srpskih pisaca, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
30. Smiljković, Stana (1999): Bajka Desanke Maksimović- velika pozornica života, časopis Detinjstvo br.1, Novi Sad.
31. Smiljković, Stana (2007): Fantastično-čudesne predstave događaja i likova u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
32. Spasevski, Mito (2007): Literatura za deca, Autoprint, Skopje.
33. Spasevski, Mito (2007): Analitički studii i opservacii za literaturata za deca, Studentski zbor, Skopje.
34. Spasevski, Mito (2009): Utjecaj medija, dječjih časopisa i drugih subjekata na razvoj govora i jezika, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
35. Stojanović, Buba (2009): Savremeni pristup narodnoj književnosti u mlađim razredima osnovne škole, Učiteljski fakultet, Vranje.
36. Stručna rasprava (2008), Makedonskiot jazik vo praktikata, Filološki fakultet - Skopje, Dom na prosvetni rabotnici na Makedonija - Skopje, OU Blaže Koneski - Prilep, Prilep.
37. Todorov, Nada (2006): Bajka u nastavi srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, časopis Norma br.1, Sombor.
38. Todorov, Cvetan (1987): Uvod u fantastičnu književnost, Rad, Beograd.
39. Tolkin, Džon Ronald Rejel (1990): Gospodar prstenova, Stilos, Beograd.
40. Tolkin, Džon Ronald Rejel (1984): Kovač iz Velikog Vutona, Dečje novine, Gornji Milanovac.
41. Tolkin, Džon Ronald Rejel (1986): Hobit, Nolit, Beograd.
42. Trebješanin, Žarko (1987): Litijevo istraživanje stila bajki, Književna reč, Beograd.
43. Ćopić, Branko (1959): Mačak Toša i druge bajke, Mlado pokoljenje, Beograd.
44. Ćopić, Branko (2005): U carstvu leptirova i medvjeda, Zadužbina Petar Kočić- Banja Luka i Bosanska riječ - Tuzla.
45. Harry Potter and Me (2001): BBC Christmas Special, British version, BBC, 28 December.
46. Cepenkov, Marko (2011): Siljan Štrkot, Feniks, Skopje.
47. Cvetković, Nikola (2006): Vidovi poetike bajke - Ivo Andrić i Isidora Sekulić, časopis Norma br.2-3, Sombor.
48. Crnković, M. (1984): Dečja književnost, Zagreb.
Temelji književne kulture učenika postavljeni su onda kada je on osposobljen da analizira tekst. To je veoma složeni nastavni rad, a kada je u pitanju lektira, onda se radi o najvišem dometu tog rada. Obrada sadržaja iz lektire je pouzdani pokazatelj koliko je učenik samostalno osposobljen da kritički pristupi obradi književnog dela, da ga doživi, da ga razume, da usvoji njegove etičke i estetske vrednosti.
O značenju lektirnih knjiga i ne treba posebno govoriti, jer se podrazumeva da je reč o vrhunskim dostignućima čovečanstva na planu umetnosti reči. Istorijski, bajka je imala presudan značaj u vaspitno-obrazovnom formiranju mlade ličnosti, jer ona kao žanr duboko prožima biće deteta i žarko probuđuje njegovu fantaziju. U sadašnjem trenutku, na početku 21-og stoleća, deca su sve više "zavisnici" od elektronskih medija, a nisu pripadnici Gutenbergove galaksije. Zato, škola mora da budno pristupa formiranju ličnosti, da neguje humane dimenzije a ne virtuelne vrednosti, i da učenika vrati civilizacijski proverenom mediju - knjizi.
Nastava obrade bajke je teoretski pokrivena i uvek ostavlja prostor za sve bolju i kreativnu interpretaciju, jer svaki tekst je unikatan. Tome pomažu i najnovije metode i tehnike za rad nad tekstom, kao i grafički organizatori. Svaki nastavnik permanentno treba da gradi sebe kao savremenog i kreativnog organizatora nastave.
Komparativni rad trebao bi da na najbolji način prikaže i naša nastojanja kao istraživača da i sa ovakvim radovima možemo poboljšati realnost time što bi neka svoja saznanja iz ovog rada ponudili široj javnosti. Nadamo se da će i škole pozitivno reagovati na istraživačka saznanja. Nadamo se takođe da će teorija i praksa i u Republici Srbiji i u Republici Makedoniji pokušati u budućnosti da se više međusobno prožimaju i unaprećuju.
Za bajku možemo reći da je usmena legendarna istorija sa elementima mita, verovanja, obreda i običaja davnih vremena, a fantastika umetnička imaginarna tvorevina pisca, koji instinktom i znanjem pokušava da prodre u najdublje slojeve svoje podsvesti. Pri tom, pisac stvara ono što bi moglo da bude, a ne ono što je bilo. Fantastično je ono neverovatno što se u bajci i fantastici događa prouzrokovano spoljnim faktorom.
Treba istaći da je umetnička bajka, odnosno bajkovita priča, potrebna deci koliko i odraslima, kao vid zadovoljenja bazičnih potreba koje je čovek od početka istorije unosio u genetski kod. Među mnogim pričama koje deca slušaju u detinjstvu, bajke zauzimaju posebno, počasno mesto.
Spoznavši značaj bajki za razvoj ličnosti deteta, Grozdana Olujiću ogledu Poetika bajke ukazuje da “bajka detetu nudi nadu da je jedan humaniji svet ipak moguć, ili bi bar morao biti. Mudrija i starija od svih književnih rodova, bajka to dobro zna, otvarajući prostore jednog drugačijeg, lepšeg sveta kakav je moguć, možda samo u snu, jer bajka jeste čovekov san o sreći, čistije i lepše lice stvarnosti. Od niti mašte, tkiva sna, gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan; zapravo, sazdan na samim istinama prvog reda. Jer, šta je ako ne istina prvog reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, sve nevolje, da njena snaga brda pomera?“.
Savremeni psiholozi, iz ugla svoje struke, preporučuju roditeljima da čitaju bajke čak i sasvim maloj deci. Oni zapažaju da su opisi ličnosti iz bajki dobra prilika da roditelji pitanjima podstiču dete da samostalno procenjuje ponašanje pozitivnih i negativnih junaka bajke. U periodu odrastanja za decu je veoma važno da nauče da razgraniče dobro od zla. Bajke su poetične, metaforične i podstiču imaginaciju dece, razvoj dečje psihe i njihovo odrastanje. Dakle, deca prilikom recepcije bajke žele da osete jake emocije, da dožive zanimljivu radnju, da reše problem koji ih muči i da osvoje zasluženu nagradu posle inicijacije sa svojim junakom ili junakinjom.
Postoji čak i enciklopedija dečjih strahova, pod nazivom “Azbuka hrabrosti“. Reč je o delu ruske autorke Natalije Čub, koja se pišući ovu knjigu rukovodila - bajkoterapijom. Ova interaktivna knjiga pomaže detetu da se oslobodi strahova - poput straha od mraka, lifta, pauka, doktora, automobila, vatre... Pored toga, kroz ovu neobičnu bajkoterapiju, deca će naučiti kako da savladaju tremu pred javne nastupe, kako da savladaju strah od samoće, kako da se ne boje strašnih snova...
U bajkama deca mogu da pronađu sadržaje koji ih uče prepoznavanju značajnih vrlina kao što su upornost, nada, odlučnost... Umetnost pripovedanja vekovima pleni pažnju ljudi svih uzrasta, jer im pomaže da o svojoj ličnosti i o svojim odnosima sa ljudima potpunije rasuđuju, da se u vrtlogu svakodnevnih briga, nespokoja i dilema sigurnije orijentišu ka prepoznavanju i nalaženju istine i neprolaznih duhovnih vrednosti... Posredstvom uzbudljivo opisanih događaja i primera junaka iz priča, romana ili bajki, deca spontano uče da je važno da se trude da steknu i sačuvaju vrline: samilost, požrtvovanje, nesebičnost, hrabrost... Takođe, vredna književna dela, a posebno ona koja su iskazana u formi bajke, opominju ih da je opasno i štetno poistovećivati se sa karakternim osobinama negativnih junaka, pošto oni, na kraju, nikada, uistinu, i nisu pobednici.
Dobra priča je umetnost dobrog, potpunog i iskrenog, životno nadahnutog pripovedanja, podstiče duhovni razvoj čoveka, a posebno dece. Ona ne samo da razvija sposobnost deteta da mašta o najrazličitijim ličnostima, događajima ili prostorima, već usredsređuje njegovu pažnju na osobine opisanih ličnosti i na značaj i uticaj ovih osobina na njihove međusobne odnose. Lepe priče poučavaju decu, tako što ih pripremaju da uoče, razlikuju i vrednuju svoja osećanja, misli i postupke kod sebe, ali takođe i da ih naslute i prepoznaju i kod ljudi iz svog okruženja.
Bajke imaju i pedagošku dimenziju koja je u funkciji ostvarivanja i otkrivanja životnog smisla rada, energije da se dođe do dubljih značenjskih slojeva bajke, da se dosegnu tajne sakrivenih svetova junaka. Svoje viđenje bajke pokušali su da definišu psiholozi i psihijatri, filozofi i lingvisti.
Umetničke bajke su kreacija i nadgradnja. njihova korist je nedvosmislena. I one, kao i narodne bajke, doprinose identifikaciji deteta sa pozitivnim junacima u uzrastu u kome se ljudi suočavaju i sagledavaju polarizovano - najčešće bipolarno: kao dobri ili loši. Bajka ostaje naša potreba i kasnije, kada s odrastanjem potpunije razumemo njena skrivena unutrašnja značenja. Lekovita u svim vremenima, ona može pomoći čoveku da odoli iskušenjima koja mu nameće svakodnevica i stoga ostaje jedan od najomiljenijih žanrova.
Akademik Vladeta Jerotić zapaža da se snažna potreba predškolske, ali i školske dece za pričama i bajkama može da upotrebi i kao efikasno terapeutsko sredstvo. Dok, razmišljajući o vaspitanju dece, indijski pesnik Tagora pronicljivo zapaža da je važno prepoznati i zadovoljiti potrebu ličnosti deteta za dobrim i mudro napisanim ili izgovorenim pričama.
Uvreženo je mišljenje da su samo narodna ostvarenja prave bajke, u čemu unekoliko ima i istine. Ipak, i najčuvenije bajke, kakve danas znamo, pretrpele su preradu od strane mnogih autora. I autorska bajka, međutim, može imati visoke domete. Od nje se očekuje umetnička vrednost, pri čemu su maštovitost i lepota naracije ono što ih izdvaja. Bajka je spoj poetskog, fantastičnog i konkretnog (egzaktnog). njena kompozicija je određena: glavni junak i narodne i autorske bajke mora preći određeni put i savladati prepreke koje su različite. Najvažnije je, međutim, da bajka za polaznu tačku ima veliku čežnju, želju ili htenje koji će dovesti do čudesne transformacije, te se stoga ovakva priča, ako i ima primese drugih žanrova, može prihvatiti kao bajka.
Autorska bajka je zastupljena i u našoj književnosti za decu, ali je raštrkana po časopisima i zbirkama priča, te nedovoljno uočljiva. Savremeni pisci traže nove teme i motive. Struktura naracije i način razmišljanja današnjih autora bliski su ostvarenjima Vajlda i Egziperija, a postoji i uticaj fantastike, naročito Tolkina i Pavića. Današnja bajka približava se i psihološkoj priči i takva ostvarenja mogu biti veoma privlačna. Bajke naših savremenih autora odmiču se od klasičnog obrasca, sve su zanimljivije i s punim pravom ih možemo nazivati umetničkim.
S obzirom na mnoga preplitanja i uticaje, srpska i makedonska bajka, kao i druge južnoslovenske bajke deo su ne samo evropske, veći svetske književnosti. Primajući određene uticaje i elemente, oni su uvek ostajali autonomni, izražavajući pri tom mentalitet podneblja kome pripadaju. Tako, autorska bajka neminovno nosi tragove verovanja, mitova, legendi naroda kome pripada. njihovim čitanjem i proučavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako srpska i makedonska bajka, kao i druge južnoslovenske bajke, primale bajkovite klice stvarajući bogate riznice narodne i autorske bajke, sopstvenu viziju sveta i čoveka u njemu, poeziju svoga jezika.
Nikada se savremena bajka u potpunosti nije mogla odvojiti od narodne. Nit koja povezuje praiskonsko i savremeno čvrsto stoji poput simboličnog mosta kako bi se doprlo do istinskog mišljenja čoveka, a međusobni uticaji doprineli su da bajka kao vrsta dobije nove sadržine i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha deteta.
Potpuno istovetni motivi sačinjavali su sadržaj bajki, nezavisno od bilo kakvog prenošenja, međusobnih uticaja, nastalih u različitim predelima, kod raznih naroda i u razna doba. Sličnost bajki u različitim podnebljima inspirisala je neke teoretičare, kao što je Erih From, da zastupaju ideju o univerzalnom jeziku simbola. From je pokušavao da razjasni funkcionisanje tog jezika u bajci, snu, mitu, ritualima i savremenim romanima. Taj univerzalni jezik simbola odraz je unutrašnjeg stanja i duhovnih iskustava njihovih autora i izvođača.
U manifestnoj fabuli bajke koja je ispričana ovim, danas malo podzaboravljenim, simboličkim jezikom, događaji se odvijaju u prostoru i vremenu, a zapravo ona prava, skrivena priča govori nam o unutrašnjem, psihološkom iskustvu, našim emocijama, željama, konfliktima i nadama. Put do samoostvarenja ili samoispunjenja je dug i neizvestan, za razliku od junaka bajke kome to redovno polazi za rukom.
Bajka je, u istinskom smislu reči, može se reći, strašna stvar. Ne zbog toga što najčešće u bajkama ima mnogo nasilja, krvi, straha, pa i oružja i što se deca plaše dok čitaju, ili zbog toga što roditelji moraju da zamenjuju reči, ili tumače značenja i dejstva dok im čitaju ili prepričavaju bajke. Već, puno je strašnije: što se mnoge stvari iz bajki - zbilja dešavaju.
Možda su bajke proroštva, ili bolje rečeno - imaju proročku moć, kada se one u najvećem broju slučaja i ostvaruju. Mada izgleda jako idilično danas zamisliti Crvenkapicu kako ide sama kroz park ili šumu, novine su pune crnih hronika i vesti, gde su napadnute devojke ili nezaštićena deca. Ali, još strašnije je kada se neko prepozna u Alibabi sa četrdeset razbojnika. Bez aluzija, ali i bez iluzija molim!
A, ako se neko prepozna: zna se - cenzura, mada je verbalni delikt kobajagi odavno ukinut. Ne mora da se održi plenum CK-a, ili zatvorena sednica nekog komiteta na kojoj ćete vi kao bajkopisac biti na tapetu, već sledećeg dana, sata ili minuta nakon sudbonosne odluke o “subverzivnom i ideološki nepodobnom sadržaju” vaše opasne bajke - vi ćete biti ne samo nepoželjni i žigosani, veći proglašeni opasnim i stranim, pa mada se branili i sa slobode, kada vam je pasoš oduzet, a prijatelji kada vas vide okreću glavu ili prelaze na drugu strane ulice.
Možete smisliti, pa čak i napisati bajku i o tome, ali ko će vam je objaviti? Čuvajte je u vašoj zaostavštini, svakoga dana ljubomorno je sami sebi čitajte od jutra do mraka, naslađujte se bez prestanka, pa je onda sakrijte između stranica neke debele knjige, isto kao što ste najopasnije ideje i poruke sakrili između redova, i budite sasvim sigurni da će vas ona, ali i oni nadživeti!
Tako, sa pozicije kreatora (a mnogi bi rekli i: mistifikatora, uzurpatora i falsifikatora) bajke - vi direktno dobijate glavnu, ili neku od sporednih uloga u novoj životnoj bajci.
Kao na filmu, tako i u bajci. Ko preživi - on će pričati i prepričavati priču. Onako kako je bilo, ili onako kako je trebalo biti. Neko će izdržati kao dosije u bunkeru, drugi neće sami preći most, a treći će ostati u mraku i hladu - čekajuٌći neki zalutali i topliji sunčev zrak da im ugreje smrznuta tela i premrzle kosti.
Ali, to ne znači da bajkopisci ne treba da nastave da izmišljaju bajke (čitajte: da pišu i žive u bajkama), jer to bi značilo da na brdima ne treba da pada sneg - da bi se otkrio zečiji trag...
Realisti i sada kažu da ne veruju u mističnost bajke, isto kao što nisu verovali ni onda kada su na neki misteriozan način prelako i prebzro spajali jedan sa drugim krajem, ali nadrealisti se takođe ne žele predati ni danas, jer s pravom tvrde da fantastičnijih primera nikada nije ni bilo!
I tako, po navici, dok još uvek deci čitamo bajke, smatrajući da bar oni veruju u njih, pobuni se ponekad i dete u nama, ne želeći više da govori i sluša lažne reči, nezavisno dali se odnose na šumu ili prašumu, na vukove ili medvede, na ajkule ili školjke, na tvrdice ili lopove...
Zna se da bajke imaju dobre i loše junake, lepe ili ružne likove, isto kao što i ljudi imaju lepa imena u ličnim kartama a ružna u nadimcima, ili kao što neka jadna prljava čistačica ne ni sazna, a ne i da se prepozna kao referenticu za higijenu, tako i bajkopisci i teoretičari nastaviće da spore oko toga šta je čudno a šta čudesno...
I dok danas, u virtualnom vremenu, u digitalnoj eri, u pomešanoj sajber stvarnosti, sanjamo o Aladinovoj čarobnoj lambi, ili maštamo o još čarobnijoj fruli; bogove, kraljeve i princeze ne moramo ni da zamišljamo - jer ih svakoga dana sve više vidimo na ulici, ili na televiziji!
A televizija nije film, tamo protagonisti nisu obučeni u tuđe kostime, oni ne igraju druge, većuglavnom prikazuju sebe, bez šminke koja se topi pred svetlima reflektora, pa kako onda da gledaoci ne veruju u ono što slušaju i gledaju, mada i bajke nisu ono što su nekad bile...
Danas, sa televiziskog ekrana (preko video igrica, animacija, mjuzikala) vraća nam se bajka u svom izmenjenom vidu, sa opasnom tendencijom da, usvajajući estetiku okrutnog i ružnog, preraste u antibajku ili horor - ne nudeći perspektivu srećnog kraja.
Desanka Maksimovićje gradila bajkovite zamkove "od samih istina", Branko ´opićje od autobiografskog materijala svog grmečkog detinjstva stvarao zamaštane priče ispod zmajevih krila. Igra zrnaca peska ili dah vetra, hod mrava ili jesenji let poslednjeg lista, sitni pokreti i zbivanja na margini našeg opažanja pokretali su stvaralačku imaginaciju Stevana Raičkovića. Branko V. Radičevićje u svojim bajkama rešavao krupne probleme čovekovog odupiranja otuđenju, Grozdana Olujić, poput Zlatoprste, veze svoj sjajni vez i priprema gozbu duha na zlatnim tanjirima svojih bajki, Tiodor Rosić prošlost kao s čarobnim štapom pretvara u budućnost, Marko Cepenkov preko jedne obične ptice (rode) definiše poreklo svoga naroda, Slavko Janevski zašećeruje sudbinu jednog deteta, Vidoe Podgorec pravi bajke o svemu čega se dotakne, Svetlana Hristova Jocić priziva carice, princeze i svoje nedosanjane snove...
To su majstorski satkane bajkovite priče, onih koji ne gledaju samo očima i ne vide samo ono što je vidljivo. Cilj literature je, kao i cilj života, da se uvek ide dalje. Da se nastavlja "odrastanje". Tendencija sveta iz bajkovitih priča je da je nemoguće, u stvari, moguće.
Veliki je značaj bajki za dečju psihu i to se može zaključiti njihovim dubinsko-psihološkim tumačenjem. Bajke su "delikatno štivo" (sadrže previše žestokih i surovih slika i scena, koji mogu da povrede nježnu dečju psihu), pa su s pravom ponekad zabrinuti i roditelji i nastavnici.
Bajke ne samo što razvijaju maštu, većnude i gotove modele za razrešavanje raznih problema sa kojima se suočava dete (na primer, prevazilaženje straha). Bajke su kao dečji snovi, pa sa inovativnim pristupom lektiri u osnovnoj školi oni će ih još više zavoleti. Preko bajke uvode se učenici u umetničku književnost, takođe i u samostalni rad na književnom delu, što je osnova za razvijanje zainteresovanosti za knjigu uopšte, kao i motivaciju za individualno literarno stvaralaštvo.
Pozicija učenika može i mora biti aktivna. Nastavnik prilikom svog posredovanja ne treba da ostvaruje dominaciju nad učenicima, jer će oni književno delo doživeti kao strano telo, to jest kao nešto što se treba naučiti, a da se pri tom ne mora i voleti.
Treba se čitati sa istraživanjem i doživljavanjem, da se pokrenu duboke emocije u dečjoj psihi i duši i da se konkretno delo i pisac zavole kao dve poželjne i trajne vrednosti. Nova dobra knjiga je izazov i znatiželja, pa se učenik ne sme pretvoriti u ravnodušnog i nemotivisanog čitaoca.
Bajka podstiče i konstituiše opštu kulturu ličnosti učenika sa širim i dubljim utemeljenim tragovima. Školska lektira kao predmetno područje u okviru nastave maternjeg jezika doprinosi za sticanje saznanja o specifičnostima književnog dela, ali i za verifikaciju kvaliteta aktivnosti koje učenici izvršavaju kući i u školi. Učenici samostalno i zajedno sa nastavnikom vrše sadržinsku, idejno-tematsku, jezičko-stilsku i psihološku analizu prilikom interpretacije književnog dela.
Jako su bitni aktivnosti nastavnika sa učenicima, oblik, metod i kvalitet njihove uzajamne komunikacije, jer svaki književni žanr je specifičan, pa ne postoje šabloni i unificiranja, a rezultati zavise od ličnih mogućnosti nastavnika, ali i ličnih sposobnosti učenika, koje se moraju saobražavati i nadopunjavati u nastavnoj praksi.
U vezi sa čitanjem lektire, danas se najčešće postavljaju sledeća pitanja: da li učenici čitaju, koliko čitaju, šta čitaju i kako čitaju, ali ista ova pitanja mogla bi se postaviti i za njihove nastavnike. Promenjeni životni uslovi, izmenjena duhovna slika današnje civilizacije, nužno nameće pitanje koliko bajka danas može da bude učenicima zanimljiva.
Inače, prilikom obrade lektire koriste se različiti oblici rada: frontalni, grupni, tandemski i individualni. Akcenat se obično stavlja na sadržaj dela, glavne likove, piščevog stila, stilskih figura (personifikacije, hiperbole i ostalih). Najčešće upotrebljavani epiteti su: čudesno, neobično, fantastično, čarobno, kao i ukazivanja da se govori o dobrom i zlu, lepom i ružnom, naivnosti i snalažljivosti, oštroumnosti i gluposti, milosti i grubosti, istini i laži, poštenju i podlosti, kao i o mnogim drugim kontrastima, suprostavljenim osobinama i antagonizmima. Bajke uče i podučavaju, ili bolje rečeno vaspitavaju o pravdoljubivosti, poštovanju, druželjubivosti, solidarnosti, vernosti... Pri tom, ponavljaju se i utvrđuju univerzalne poruke, iskustva i značenja: istina uvek pobeđuje, poštenje se isplati, zlo se kažnjava i slično.
Preko čitanja knjiga otkrivaju se mnoge istine, a i čitanje se usavršava samim čitanjem. Lektire podstiču i održavaju proces pravilnog, logičkog i estetskog čitanja. Učenici u mlađim razredima uče, pre svega, kako da savladaju tehniku čitanja.
Književno stvaralaštvo većine naroda bi bilo mnogo siromašnije da u njima značajno mesto nije zauzela bajka. Kao jedna od najranijih pripovedačkih formi, ona je svojom jednostavnom kompozicijom i izrazom, obogatila detinjstva dece širom sveta...
--------------------
KORIŠTENA LITERATURA
1. Adamčeska, Snežana (1994): Metodski priračnik za učeničkata lektira (I-IV oddelenie), Legis, Skopje.
2. Andersenove bajke (1991): Prosveta, Beograd.
3. Antologija Žar ptica, bajke narode sveta (2008): izabrao i uredio Dragan Lakićević, Srpska književna zadruga - Partenon, Beograd.
4. Vukolić, Nikola (2000): Bajke - metaforičko ogledalo svijeta, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
5. Grupa autora (2010): Savremena književnost za decu u nauci i nastavi (posebna izdanja), Naučni skupovi, knj.10, Univerzitet u Kragujevcu / Pedagoški fakultet u Jagodini.
6. Wilde, Oscar (1986): Slavuj i ruža i druge pripovijesti, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb.
7. Joksimović, Biljana (2010): Recepcija lektire u osnovnoj školi, Učiteljski fakultet, Vranje.
8. Kajoa, Rože (1971): Od bajke do Science Fiction, Književna kritika br.5-6, Beograd.
9. Marie-Louise von Franz (2007): Interpretacija bajki; Biblioteka Anima, Zagreb.
10. Lukić, Dragan (1960): Bajka u životu deteta, Rad, Beograd.ljuštanović, Jovan (2007): 'Male bajke' Stevana Raičkovića u kontekstu srpske recepcije Hansa Kristijana Andersena, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik br.1, Novi Sad.
11. Maksimović, Desanka (1985): Ako je verovati mojoj baki (priče i bajke), priredio Slobodan Rakitić, BIGZ, Beograd.
12. Maksimović, Desanka (1989): Bajka o Kratkovečnoj, Zmajeve dečje igre, Novi Sad.
13. Nikolić, Milija (2006): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
14. Olujić, Grozdana (2010): San i bajka su lepše lice stvarnosti, intervju, časopis Žena, Beograd.
15. Petkovska, Blagica (2008): Metodika na kreativnata nastava po predmetot makedonski jazik vo nižite oddelenija vo osnovnoto učilište, Magor, Skopje.
16. Petkovska, Blagica (2008): Nastava književnosti i suvremene metode i tehnike čitanja i pisanja u nižim razredima osnovne škole, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
17. Petreski, Hristo; Arsovska, Tamara; Prokopiev, Aleksandar; Tocinovski, Vasil; [eleva, Elizabeta (2001): Nova lektira za osnovnite učilišta, Feniks, Skopje.
18 Petrović, Tihomir (2007): Istorija srpske književnosti za decu, Novi Sad.
19. Пијановић 2005: Петар Пијановић, Petar (2005): Наивна прича. Српска ауторска проза за мале људе и велику децу. Жанрови и модели, Srpska književna zadruga, Beograd.
20. Prop, Vladimir Jakovljevič (1990): Historijski korijeni bajke, Svjetlost, Sarajevo.
21. Prop, Vladimir Jakovljevič (1982): Morfologija bajke, Prosveta, Beograd.
22. Radović, Dušan (2004): Izbor iz poezije i proze za decu, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo.
24. Smiljković, Stana (2006): Autorska bajka, Učiteljski fakultet, Vranje, 2006.
25. Smiljković, Stana, Milinković, Miomir (2010): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Učiteljski fakultet, Užice, Učiteljski fakultet, Vranje.
26. Smiljković, Stana (2009): Knjiga za decu - otvoreni sistem znakova i značenja, časopis Detinjstvo br.3, Novi Sad.
27. Smiljković, Stana (2008): Žanrovi u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
28. Smiljković, Stana (2008): Čudesno, fantastično i realno u bajkama (po Cvetanu Todorovu, Karlu Gustavu Jungu, Vladimiru Propu i Brunu Betelhajmu), časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
29. Smiljković, Stana (2001): Impulsi evropske autorske bajke i njihovo kreativno korišćenje u bajkama jugoslovenskih i srpskih pisaca, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
30. Smiljković, Stana (1999): Bajka Desanke Maksimović- velika pozornica života, časopis Detinjstvo br.1, Novi Sad.
31. Smiljković, Stana (2007): Fantastično-čudesne predstave događaja i likova u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
32. Spasevski, Mito (2007): Literatura za deca, Autoprint, Skopje.
33. Spasevski, Mito (2007): Analitički studii i opservacii za literaturata za deca, Studentski zbor, Skopje.
34. Spasevski, Mito (2009): Utjecaj medija, dječjih časopisa i drugih subjekata na razvoj govora i jezika, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
35. Stojanović, Buba (2009): Savremeni pristup narodnoj književnosti u mlađim razredima osnovne škole, Učiteljski fakultet, Vranje.
36. Stručna rasprava (2008), Makedonskiot jazik vo praktikata, Filološki fakultet - Skopje, Dom na prosvetni rabotnici na Makedonija - Skopje, OU Blaže Koneski - Prilep, Prilep.
37. Todorov, Nada (2006): Bajka u nastavi srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, časopis Norma br.1, Sombor.
38. Todorov, Cvetan (1987): Uvod u fantastičnu književnost, Rad, Beograd.
39. Tolkin, Džon Ronald Rejel (1990): Gospodar prstenova, Stilos, Beograd.
40. Tolkin, Džon Ronald Rejel (1984): Kovač iz Velikog Vutona, Dečje novine, Gornji Milanovac.
41. Tolkin, Džon Ronald Rejel (1986): Hobit, Nolit, Beograd.
42. Trebješanin, Žarko (1987): Litijevo istraživanje stila bajki, Književna reč, Beograd.
43. Ćopić, Branko (1959): Mačak Toša i druge bajke, Mlado pokoljenje, Beograd.
44. Ćopić, Branko (2005): U carstvu leptirova i medvjeda, Zadužbina Petar Kočić- Banja Luka i Bosanska riječ - Tuzla.
45. Harry Potter and Me (2001): BBC Christmas Special, British version, BBC, 28 December.
46. Cepenkov, Marko (2011): Siljan Štrkot, Feniks, Skopje.
47. Cvetković, Nikola (2006): Vidovi poetike bajke - Ivo Andrić i Isidora Sekulić, časopis Norma br.2-3, Sombor.
48. Crnković, M. (1984): Dečja književnost, Zagreb.
| doc._dr._hristo_petreski_poetika_srpske_i_makedonske_autorske_bajke.pdf |
| doc._dr._hristo_petreski_poetika_srpske_i_makedonske_autorske_bajke.doc |
22.2.2014.
MAKEDONSKA AUTORSKA BAJKA
Makedonska autorska bajka, pojavila se i razvijala u dosluhu sa autorskom bajkom najpre u okruženju, a onda i pod uticajem svetske, evropske i balkanske autorske bajke. njeni glavni predstavnici su: Marko Cepenkov, Slavko Janevski, Vidoe Podgorec, Svetlana Hristova - Jocić, Gligor Popovski, Slavka Maneva, Duško Nanevski, Liljana Beleva, Velko Nedelkovski, Aleksandar Prokopiev, Duško Kralevski i drugi.
Ono što je posebno karakteristično za makedonsku autorsku bajku, to je njen veoma širok dijapazon tema i motiva, sadržaji obogaćeni folklornim elementima i bogat i sočan arhaični jezik.
Na stilskom i izraznom planu, makedonska autorska bajka se mnogo ne razlikuje od narodne bajke, pa se čak može reći da je ona samo osavremenjen njen oblik, gde dolazi do izraz invencija i specifični način pripovedanja samog autora.
Autorska bajka u Makedoniji javlja se povremeno i sporadično (u određenim cikličnim, generacijskim periodima), pa se ne može reći da je omasovljena i dovoljno zastupljena i u uxbenicima i lektiri.
Ipak, u makedonskoj pripovedačkoj tradiciji, autorska bajka zauzima posebno mesto ne sa svojim kvantitativnim, većsa kvalitativnim osobinama. Tako, ona je lako čitljiva i prihvatljiva, sa neobičnim fantastičnim i inspirativnim ishodištima, velikim i teško predvidljivim preokretima, što govori o sveukupnom pozitivnom iskustvu i jako povoljnom utisku.
Neke od makedonskih autorskih bajki sigurno bi zauzeli visoko vrednosno mesto kada bi se prevele i bile poznate širem auditorijumu, a tu pre svega mislimo na neverovatnu bajku “Siljan Roda“ autora Marka Cepenkova.
Ipak, smatramo da je makedonskoj autorskoj bajci neophodno ne samo prevođenje i priopštavanje izvan svojih lokalnih granica, već i stvaralačka, kreativna, pa i generacijska obnova, jer u sadašnjoj status quo situaciji koja vlada na planu autorske bajke u Republici Makedoniji - kao da se ništa se značajnije ne dešava u toj sferi, vlada zatišje (valjda pred novim i značajnijim promenama), letargija i , rekli bi, bekstvo od fantastike, nadrealnosti i istoricizma, pa se književni točak više kreće kroz realistična, savremena i već utabana polja.
Samo se ponekad (incidentno) pojavi neka nova autorska bajka, jer se očigledno zaboravlja da je i sadašljost preobražena prošlost i da nema budućnosti bez tradicije, bez dubljeg i temeljitijeg zagledavanja i sagledavanja pređenog puta. A, samo pisci koji prakticiraju autorsku bajku, sa sigurnošću znaju koliko je ona podatljiva za pisanje, jer omogućava i širinu u zahvatu i slobodu u postupku. njena sveobuhvatnost, neiscrpljenost, privlačnost, čitljivost, pa i provokativnost i aktuelnost - sve su to odlične predispozicije i mogućnosti koje stoje pred budućim stvaraocima, istraživačima, pa i novim čitaocima...
Nakon isticanja osobenosti stvaranja bajke kao deo lektire kod evropskih, srpskih i makedonskih autora može se načiniti kraća kopmarativna analiza koja će sadržati sličnosti, razlike, razvojne procese, prožimanja, podudarnosti i slično.
Fakt je da je veliki udeo narodne bajke pretrpela autorska bajka, kao i da srpska, makedonska i ostale južnoslovenske bajke nisu bile imune na međunarodna preplitanja i uticaje, jer su deo ne samo evropske, već i svetske književnosti. Na sreću, oni su uvek ostajali autonomni, izražavajući pritom mentalitet i specifične karakteristike podneblja kome pripadaju.
Bajka je imala svoje preobražaje, uspone i padove, ali pošto duhovnih granica nema, srpska i makedonska autorska bajka uvek su bile u tesnoj uzajamnoj povezanosti i vezi, sa veoma sličnim poetičkim načelima, glavnom problematikom, temama i motivima, stilskim i izražajnim elementima...
Slobodno se može reći da je njihov put bio skoro identičan, mada se srpska bajka brže i sveobuhvatnije razvijala i iznedrila je veći broj autora, koji su svojim stvaralaštvom prevazišle državne granice i ovenčali se internacionalnom slavom.
U ranijem periodu uglavnom oslonac je bio folklor, mitovi i legende, a kasnije i aktuelne i savremene teme. Autori bajki bavili su se prošlošću, ali i najsavremenijim tokovima življenja, obrazovanja i vaspitanja. njihove bajke su originalne, opisuju svoje junake i autentične čudesne predele, pa slobodno možemo reći da savremena bajka ni u jednom trenutku i u potpunosti se nije mogla odvojiti od narodne, veći dalje povezuje praiskonsko i savremeno.
Naše bajke nisu bukvalno trpele uticaje, te su kreativne sposobnosti većine pisaca došle do velikog izražaja. Pritom, uočavaju se slični ili isti motivi, funkcije junaka, kompozicija opisa ili struktura bajke, ali svaki autor u zavisnosti od svojih sposobnosi i vremena u kome živi, gradi svetove čudesnosti i stvara simbolični jezik bajke.
Mladi čitalac može da prepozna likove i događaje, slične postupke junaka, opise dramatičnih scena i putovanja kao i simbolične, figurativne i metaforične poruke darovitih bajkopisaca.
Lepota naših bajki je večita i neprolazna. Veliki je i nezamenjiv folklorni materijal, a neiscrpna je mašta i bogatstvo motiva u bajkama. Veliki broj naših bajki danas je dostupan deci i detinjstvu i na drugim kontinentima. Kreacija duha i stvaralačke veze produbljuju se i na evropskom i svetskom planu. Međusobni uticaji doprinose da bajka dobije nove sadržaje i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha i znatiželje deteta. Ipak, i pored dosta sličnih verovanja i religije svojstvene slovenskoj mitologiji, naše bajke čuvaju svoju originalnost, jezik, izvornost, mentalitet, iskustvo, životnu mudrost, stečenu mišlju i radu.
Put razvoja bajke je dugačak, pa i pored globalnih uticaja, naše bajke obiluju posebnim principima i zakonima; autori svedoče o autonomnosti svog stvaralačkog postupka, sa dosad neotkrivenim i nepoznatim vrednostima, modelima i tehnikama pisanja; sa neobičnim vizijama i autentičnim projekcijama budućnosti. Bajke su riznice uma i najbolje pokazuju koliko im ta višeslojnost značenja pomaže u razotkrivanju životnih zagonetki.
U okviru "regionalne komparativistike", najbolje se mogu uočiti analogije i veze, srodnosti i uticaji. Srpska i makedonska autorska bajka vremenski i prostorno su jako bliske. njihove se tradicije dopiru, pa čak možemo reći i podudaraju. Posmatrajući ih zajedno u jednu jedinu sintagmu, oni svoja različita iskustva harmonično usaglašavaju u značenju sa jednim dubljim smislom, koji ima svoju praktičnu referencijalnost, povezanu sa svetom u kojem živimo.
Regionalizam donosi ograničenost, nesvojstvenu komparativizmu, ali u praksi postoji centrifugalna usmerenost subjekata prema određenim regionalnim središtima, koji svoj izražaj i spokoj uvek nalaze u objedinjujućem jedinstvu globalne, a ne samo lokalne celine.
Književnost pretstavlja svetski razvojni proces međusobnih delovanja i uticaja, s nužnim poštovanjem prema različitostima koji se tretiraju kroz jedan progresivan dijalog. Naše tadašnje eks-jugoslovenske republike, a današnje posebne zemlje, izučavale su i pratile druge takozvane nematične literature, pa su se sasvim prirodno i spontano ukrštavale kulture, izjednačavale vrednosti svog i drugog, recepcije i literarne komunikacije, nezavisno od pripadnosti, jezičkog pisma ili uticaja između posebnih autora. Postojala je hmoologija između literature i društvene realnosti, kontakti, interakcija i međusobni uticaji u kulturi, forme koegzistencije, uzajamnosti i korelacije susednih književnosti.
Na balkanskim prostorima postoji multikulturalnost i interkulturalnost, kao aktivni suživot između različitih kultura. To znači da postoji međusobna povezanost i kauzalnost i u književnom pojavljivanju i delovanju. Najnovije tendencije govore o interdisciplinarnosti i otvorenosti prema kulturološkom pristupu i tumačenju. U južnoslovenskim okvirima preko različitih kulturnih aktivnosti, projekata, časopisa, monografija i različitih institucija nastavlja se proces razumevanja i prihvatanja razlika, otvorenosti i komunikativnosti literature, mnoštva nacionalnih i regionalnih oznaka, isprepletenih i združenih u niz kulturoloških doprinosa. Regionalne osobenosti i njihovi kulturološki identiteti su izvor bogatstva i potpore različitostima u kontinuitetu sveukupnosti. Književnost se kreće od nacionalnog ka globalnom, koje u sebe inkorporira regionalne karakteristike.
Književnost za decu na Balkanu dugo je krčila put do postizanja prave autentičnosti. Evidentan i nesalomljiv je bio primat književnosti za odrasle u čijem okviru se razvijala i književnost za decu, ali u vrlo skromnim razmerama. U Srbiji se je prevodio veći broj stranih dela, za razliku od Makedonije, gde su autori bili vezani za određeni geografski prostor, za konkretnu nacionalnu kulturu, za prošlost naroda, jednom rečju - za tradiciju. Književna dela uglavnom su bila dostupna samo čitaocima u svojim zemljama; autori su pisali knjige za decu uglavnom poučnog karaktera, te se za takvu literaturu može reći da je prikladna. Književnost za decu znatno je zaostajala u umetničkom smislu u odnosu na književnost za odrasle. Zbog istorijskih uslova na Zapadnom Balkanu, gde su narodi dugo bili pod vlašću različitih porobljivača, oni nisu mogli da se razvijaju slobodno u pogledu kulture. Tek na početku 19. veka doći će do buđenja nacionalne svesti i ostvarivanja nacionalnog identiteta i integriteta.
I književnost za decu kao i književnost za odrasle ima zajedničku matricu, a ta matrica je narodna književnost. Narodna lirska, a posebno epska pesma, kao i svi drugi vidovi usmenog stvaralaštva: uspavanka, bajka, legenda itd. - uticali su na razvoj svesti kako odraslih, tako i mladih. Vekovima su odrasli i mladi živeli s najrazličitijim oblicima narodnog stvaralaštva. Kod njih su oblici narodnog stvaralaštva (u tom okviru i bajka) kod mladih budili i poticali herojski duh, odvažnost, hrabrost, ljudsko dostojanstvo, buntovnost, istrajnost i humanost. Narodna književnost je bila prvi bukvar čovečnosti koji je mlade uvodio u život.
Kao što su se narodna i autorska književnost dodirivale i dopunjavale, tako i srpske i makedonske bajke, mada su se stvarale nezavisno i paralelno, uvek su bili u dosluhu, interakciji i korelaciji. Pošto je podneblje i jedne i druge sredine veoma blisko i slično - i teme i motivi su skoro istovetni. Svakako, ima velikih sličnosti, ali i razlika; podudarnosti, ali i specifičnosti, što govori da ni jedna nacionalna književnost nije identična sa drugom.
I u srpskoj i u makedonskoj bajci teme i elementi bajke su slični: pustolovine glavnih likova, avanturizam, maštovitost i slikovitost u opisima predela, fantastika, dinamika i dramatika radnje i sl. Sa puno moralisanja i didaktiziranja one karakteristike koje su zajedničke književnosti za decu i mlade u svim zemljama Zapadnog Balkana - to su obeležja ove književnosti i u Evropi. Ali, evropski uticaji uvek su bili izraženiji i prisutniji od naših - lokalnih i regionalnih, koji su se teško probijali i išli u obrnutom smeru.
Novo i modernije poimanje deteta i sveta detinjstva - to je bila osnova da književnost za decu i mlade preraste i bude umetnost. I pored svih identičnosti, postoje razlike u pristupu određenim temama, kao posledica specifičnih društvenih, političkih i kulturnih prilika u kojima su živeli i razvijali se narodi na prostoru Zapadnog Balkana.
Svaka nacionalna književnost, a u tim okvirima i književnost za decu i omladinu, (iz)borila se je za autonomnost, što je značilo svoje posebno mesto i značenje, pre svega u sopstvenoj sredini i regionalnom okruženju. Književnost namenjena najmlađoj i mladoj generaciji bila je isključivo vaspitno i obrazovno osmišljena, šta govori o njenom neizostavnom pedagoškom karakteru. Pritom, poezija ima primat u odnosu na ostale književne žanrove, a teme i motivi autora su: dete, detinjstvo, majka, porodica, priroda, životinje, biljke, rodoljublje, socijalni motivi, igra, škola itd.
U kasnijem periodu bilo je i romana sa elementima bajke, a i u bajci bilo je dubljih zalaženja u psihu deteta - izborom tema koje su aktuelne. Koristeći postavke, saznanja i iskustva pedagogije i psihologije, bajka je ostajala lepršava, duhovita, vedra i nagonila je mladog čitaoca da mašta.
U dvadesetom veku, srpska i makedonska bajka doživele su renesansu. nju su pisali i pesnici i pripovedači. Slično je bilo i u svetu, gde su je stvarali pisci (Sandberg, Singer, Kalvino, Turnije), ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski) i drugi.
Regionalni kontekst u sagledavanju književnih vrednosti ukazuje da svaka od balkanskih književnosti pojedinačno plaća danak globalnoj književnoj produkciji, pa je često na udaru marketinških egzibicija i pomodnosti, sa jedne strane, i neadekvatnog tretmana i omalovažavanja domaće knjige, sa druge strane. Po pravilu, strane knjige često su precenjene, a domaće, skoro uvek, potcenjene.
Današnja čitalačka publika, koja s pravom traži novo i nepoznato, i pored interneta i elektronskih medija, još uvek nema stalnu, tačnu i proverenu informaciju o aktuelnim knjigama, savremenim autorima i značajnim zbivanjima. U kontekstu proučavanja nacionalnih balkanskih književnosti i kultura, kao i u kontekstu komparativnih istraživanja književnosti balkanskih regiona, nisu naglašeni i nepremostivi problemi razumevanja, već poteškoće u redovnoj i uzajamnoj komunikaciji. Balkanski narodi, kao da žive i rade jedni pored drugih, a ne jedni sa drugim, pa su problemi i propuštene mogućnosti zbog toga više od evidentne.
Na planu stvaranja slike o Drugom u balkanskim književnostima, značajno je prisustvo i velika uloga narodne i autorske bajke. Makedonska literatura za decu i mlade trudi se da u korak prati savremena kretanja u književnosti. Ona osluškuje puls savremenosti boreći se za svoje mesto u savremenom dinamičnom življenju. Prateći strujanja u književnosti ona je pod pozitivnim uticajem razvijenije srpske književnosti za decu i omladinu, kao svog starijeg brata, pri čemu se ostvaruje i saradnja makedonskih i srpskih autora, izdavača i istraživača.
Zadnjih godina, na makedonskom jeziku su objavljene nove knjige istaknutih srpskih autora za decu i mlade: Grozdane Olujić, Tiodora Rosića, ljubivoja Ršumovića, Radomira Andrića i drugih, dok se u kontinuitetu preobjavljuju lektirne knjige "Deca" - Ive Andrića i "Magareće godine" - Branka Ćopića.
--------------------------------
KORIŠTENA LITERATURA
1. Adamčeska, Snežana (1994): Metodski priračnik za učeničkata lektira (I-IV odelenie), Legis, Skopje.
2. Antologija Žar ptica, bajke narode sveta (2008): izabrao i uredio Dragan Lakićević, Srpska književna zadruga - Partenon, Beograd.
3. Bačanov, Petar i Bačanova, Cveta (2000): Nastavata po makedonski jazik od I-IV oddelenie (priračnik za nastavnicite), Feniks, Skopje.
4. Betelhajm, Bruno (1979): Značenje bajki, Jugoslavija, Beograd.
5. Bjelica, Isidora (2010): Bajke za decu XXI veka, Stilos, Novi Sad.
6. Vukolić, Nikola (2000): Bajke - metaforičko ogledalo svijeta, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
7. Denić, Sunčica (2010): Demistifikacija sveta u književnosti za decu, časopis Norma br.1, Sombor.
8. Denić, Sunčica (2005): Opšte i lično (ogledi o književnosti), Filip Višnjić, Beograd
9. Denkova, Jovanka (2009): Savremena makedonska književnost za mlade - slika o jednom burnom mladalačkom postojanju, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
10. Janevski, Slavko (1963): Šećerna priča, Mlado pokoljenje, Beograd.
11. Kajoa, Rože (1971): Od bajke do Science Fiction, Književna kritika
br.5-6, Beograd.
12. Marinković, Simeon (1995): Metodika kreativne nastave srpskog jezika i književnosti, Kreativni centar, Beograd.
13. Marković, Slobodan @. (1970): O kritici književnosti za decu, Tribina Zmajevih dečjih igara, Novi Sad.
14. Marković, Slobodan Ž. (1987): Bajke braće Grim i narodne pripovetke Vuka Karadžića (odnos prema izvornom materijalu), Treći program, Beograd.
15. Marković, Slobodan Ž. (2003): Zapisi o književnosti za decu, Beogradska knjiga, Beograd.
16. Marjanović, V. (1971): Ogledi iz savremene književnosti za decu, Beograd.
17. Madžunkov, Mitko (2009): Roda jedinac i njegovo jato, Sarajevske sveske br. 23/24, preveo sa makedonskog: Nenad Vujadinović
18. Olujić, Grozdana (2010): San i bajka su lepše lice stvarnosti, intervju, časopis Žena, Beograd.
19. Petkovska, Blagica (2008): Metodika na kreativnata nastava po predmetot makedonski jazik vo nižite oddelenija vo osnovnoto učilište, Magor, Skopje.
20. Petkovska, Blagica (2008): Nastava književnosti i suvremene metode i tehnike čitanja i pisanja u nižim razredima osnovne škole, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
21. Petreski, Hristo; Arsovska, Tamara; Prokopiev, Aleksandar; Tocinovski, Vasil; [eleva, Elizabeta (2001): Nova lektira za osnovnite učilišta, Feniks, Skopje.
22. Petrović, Tihomir (2007): Istorija srpske književnosti za decu, Novi Sad.
23. Prop, Vladimir Jakovljevič (1990): Historijski korijeni bajke, Svjetlost, Sarajevo.
24. Prop, Vladimir Jakovljevič (1982): Morfologija bajke, Prosveta, Beograd.
25. Radović, Dušan (2006): Dete i knjiga, u: Baš svašta. Sabrani spisi, priredio Miroslav Maksimović, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd.
26. Ristić, Branko S. (2006): Recepcija književnosti za decu, Kraljevo.
27. Самарџија, Snežana (1997): Поетика усмених прозних облика, Народна књига, Beograd.
28. Smiljković, Stana (2006): Autorska bajka, Učiteljski fakultet, Vranje, 2006.
29. Smiljković, Stana, Milinković, Miomir (2010): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Učiteljski fakultet, Užice, Učiteljski fakultet, Vranje.
30. Smiljković, Stana (2002): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 1, Učiteljski fakultet, Vranje.
31. Smiljković, Stana (2005): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 2, Učiteljski fakultet, Vranje.
32. Smiljković, Stana (2009): Knjiga za decu - otvoreni sistem znakova i značenja, časopis Detinjstvo br.3, Novi Sad.
33. Smiljković, Stana (2008): Žanrovi u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
34. Smiljković, Stana; Janjić, Marina (2008): Novo čitanje pesama za decu Grigora Prličeva, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
35. Smiljković, Stana (2008): Čudesno, fantastično i realno u bajkama (po Cvetanu Todorovu, Karlu Gustavu Jungu, Vladimiru Propu i Brunu Betelhajmu), časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
36. Smiljković, Stana (2001): Impulsi evropske autorske bajke i njihovo kreativno korišćenje u bajkama jugoslovenskih i srpskih pisaca, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
37. Smiljković, Stana (1999): Bajka Desanke Maksimović- velika pozornica života, časopis Detinjstvo br.1, Novi Sad.
38. Smiljković, Stana (2011): Vaspitač i učitelj kao inovatori u prepoznavanju i razvijanju kreativnih osobina dece, Međunarodni naučni skup Daroviti u procesu globalizacije, zbornik 16, Vršac.
39. Smiljković, Stana (2007): Kreativnost učitelja i učenika u tumačenju školske lektire, časopis Norma br.2-3, Sombor.
40. Smiljković, Stana (2006): Inovacijski elementi u Andersenovoj bajci, časopis Norma br.2-3, Sombor.
41. Smiljković, Stana (2007): Fantastično-čudesne predstave događaja i likova u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
42. Spasevski, Mito (2007): Literatura za deca, Autoprint, Skopje.
43. Spasevski, Mito (2008): Vospitno-obrazovni (i metodski) aspekti na kulturata na govorot, Autoprint, Skopje.
44. Spasevski, Mito (2008): Sovremena makedonska poezija za deca, Mikena, Bitola.
45. Spasevski, Mito (2007): Analitički studii i opservacii za literaturata za deca, Studentski zbor, Skopje.
46. Spasevski, Mito (2009): Pozitivnoto profiliranje na detskata ličnost niz obrazecot na literaturnite dela, Me|unaroden naučen sobir, Učiteljski fakultet - Vranje.
47. Spasevski, Mito (2009): Utjecaj medija, dječjih časopisa i drugih subjekata na razvoj govora i jezika, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
48. Stojanović, Buba (2009): Savremeni pristup narodnoj književnosti u mlađim razredima osnovne škole, Učiteljski fakultet, Vranje.
49. Stručna rasprava (2008), Makedonskiot jazik vo praktikata, Filološki fakultet - Skopje, Dom na prosvetni rabotnici na Makedonija - Skopje, OU Blaže Koneski - Prilep, Prilep.
50. Cepenkov, Marko (2011): Siljan Štrkot, Feniks, Skopje.
Makedonska autorska bajka, pojavila se i razvijala u dosluhu sa autorskom bajkom najpre u okruženju, a onda i pod uticajem svetske, evropske i balkanske autorske bajke. njeni glavni predstavnici su: Marko Cepenkov, Slavko Janevski, Vidoe Podgorec, Svetlana Hristova - Jocić, Gligor Popovski, Slavka Maneva, Duško Nanevski, Liljana Beleva, Velko Nedelkovski, Aleksandar Prokopiev, Duško Kralevski i drugi.
Ono što je posebno karakteristično za makedonsku autorsku bajku, to je njen veoma širok dijapazon tema i motiva, sadržaji obogaćeni folklornim elementima i bogat i sočan arhaični jezik.
Na stilskom i izraznom planu, makedonska autorska bajka se mnogo ne razlikuje od narodne bajke, pa se čak može reći da je ona samo osavremenjen njen oblik, gde dolazi do izraz invencija i specifični način pripovedanja samog autora.
Autorska bajka u Makedoniji javlja se povremeno i sporadično (u određenim cikličnim, generacijskim periodima), pa se ne može reći da je omasovljena i dovoljno zastupljena i u uxbenicima i lektiri.
Ipak, u makedonskoj pripovedačkoj tradiciji, autorska bajka zauzima posebno mesto ne sa svojim kvantitativnim, većsa kvalitativnim osobinama. Tako, ona je lako čitljiva i prihvatljiva, sa neobičnim fantastičnim i inspirativnim ishodištima, velikim i teško predvidljivim preokretima, što govori o sveukupnom pozitivnom iskustvu i jako povoljnom utisku.
Neke od makedonskih autorskih bajki sigurno bi zauzeli visoko vrednosno mesto kada bi se prevele i bile poznate širem auditorijumu, a tu pre svega mislimo na neverovatnu bajku “Siljan Roda“ autora Marka Cepenkova.
Ipak, smatramo da je makedonskoj autorskoj bajci neophodno ne samo prevođenje i priopštavanje izvan svojih lokalnih granica, već i stvaralačka, kreativna, pa i generacijska obnova, jer u sadašnjoj status quo situaciji koja vlada na planu autorske bajke u Republici Makedoniji - kao da se ništa se značajnije ne dešava u toj sferi, vlada zatišje (valjda pred novim i značajnijim promenama), letargija i , rekli bi, bekstvo od fantastike, nadrealnosti i istoricizma, pa se književni točak više kreće kroz realistična, savremena i već utabana polja.
Samo se ponekad (incidentno) pojavi neka nova autorska bajka, jer se očigledno zaboravlja da je i sadašljost preobražena prošlost i da nema budućnosti bez tradicije, bez dubljeg i temeljitijeg zagledavanja i sagledavanja pređenog puta. A, samo pisci koji prakticiraju autorsku bajku, sa sigurnošću znaju koliko je ona podatljiva za pisanje, jer omogućava i širinu u zahvatu i slobodu u postupku. njena sveobuhvatnost, neiscrpljenost, privlačnost, čitljivost, pa i provokativnost i aktuelnost - sve su to odlične predispozicije i mogućnosti koje stoje pred budućim stvaraocima, istraživačima, pa i novim čitaocima...
Nakon isticanja osobenosti stvaranja bajke kao deo lektire kod evropskih, srpskih i makedonskih autora može se načiniti kraća kopmarativna analiza koja će sadržati sličnosti, razlike, razvojne procese, prožimanja, podudarnosti i slično.
Fakt je da je veliki udeo narodne bajke pretrpela autorska bajka, kao i da srpska, makedonska i ostale južnoslovenske bajke nisu bile imune na međunarodna preplitanja i uticaje, jer su deo ne samo evropske, već i svetske književnosti. Na sreću, oni su uvek ostajali autonomni, izražavajući pritom mentalitet i specifične karakteristike podneblja kome pripadaju.
Bajka je imala svoje preobražaje, uspone i padove, ali pošto duhovnih granica nema, srpska i makedonska autorska bajka uvek su bile u tesnoj uzajamnoj povezanosti i vezi, sa veoma sličnim poetičkim načelima, glavnom problematikom, temama i motivima, stilskim i izražajnim elementima...
Slobodno se može reći da je njihov put bio skoro identičan, mada se srpska bajka brže i sveobuhvatnije razvijala i iznedrila je veći broj autora, koji su svojim stvaralaštvom prevazišle državne granice i ovenčali se internacionalnom slavom.
U ranijem periodu uglavnom oslonac je bio folklor, mitovi i legende, a kasnije i aktuelne i savremene teme. Autori bajki bavili su se prošlošću, ali i najsavremenijim tokovima življenja, obrazovanja i vaspitanja. njihove bajke su originalne, opisuju svoje junake i autentične čudesne predele, pa slobodno možemo reći da savremena bajka ni u jednom trenutku i u potpunosti se nije mogla odvojiti od narodne, veći dalje povezuje praiskonsko i savremeno.
Naše bajke nisu bukvalno trpele uticaje, te su kreativne sposobnosti većine pisaca došle do velikog izražaja. Pritom, uočavaju se slični ili isti motivi, funkcije junaka, kompozicija opisa ili struktura bajke, ali svaki autor u zavisnosti od svojih sposobnosi i vremena u kome živi, gradi svetove čudesnosti i stvara simbolični jezik bajke.
Mladi čitalac može da prepozna likove i događaje, slične postupke junaka, opise dramatičnih scena i putovanja kao i simbolične, figurativne i metaforične poruke darovitih bajkopisaca.
Lepota naših bajki je večita i neprolazna. Veliki je i nezamenjiv folklorni materijal, a neiscrpna je mašta i bogatstvo motiva u bajkama. Veliki broj naših bajki danas je dostupan deci i detinjstvu i na drugim kontinentima. Kreacija duha i stvaralačke veze produbljuju se i na evropskom i svetskom planu. Međusobni uticaji doprinose da bajka dobije nove sadržaje i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha i znatiželje deteta. Ipak, i pored dosta sličnih verovanja i religije svojstvene slovenskoj mitologiji, naše bajke čuvaju svoju originalnost, jezik, izvornost, mentalitet, iskustvo, životnu mudrost, stečenu mišlju i radu.
Put razvoja bajke je dugačak, pa i pored globalnih uticaja, naše bajke obiluju posebnim principima i zakonima; autori svedoče o autonomnosti svog stvaralačkog postupka, sa dosad neotkrivenim i nepoznatim vrednostima, modelima i tehnikama pisanja; sa neobičnim vizijama i autentičnim projekcijama budućnosti. Bajke su riznice uma i najbolje pokazuju koliko im ta višeslojnost značenja pomaže u razotkrivanju životnih zagonetki.
U okviru "regionalne komparativistike", najbolje se mogu uočiti analogije i veze, srodnosti i uticaji. Srpska i makedonska autorska bajka vremenski i prostorno su jako bliske. njihove se tradicije dopiru, pa čak možemo reći i podudaraju. Posmatrajući ih zajedno u jednu jedinu sintagmu, oni svoja različita iskustva harmonično usaglašavaju u značenju sa jednim dubljim smislom, koji ima svoju praktičnu referencijalnost, povezanu sa svetom u kojem živimo.
Regionalizam donosi ograničenost, nesvojstvenu komparativizmu, ali u praksi postoji centrifugalna usmerenost subjekata prema određenim regionalnim središtima, koji svoj izražaj i spokoj uvek nalaze u objedinjujućem jedinstvu globalne, a ne samo lokalne celine.
Književnost pretstavlja svetski razvojni proces međusobnih delovanja i uticaja, s nužnim poštovanjem prema različitostima koji se tretiraju kroz jedan progresivan dijalog. Naše tadašnje eks-jugoslovenske republike, a današnje posebne zemlje, izučavale su i pratile druge takozvane nematične literature, pa su se sasvim prirodno i spontano ukrštavale kulture, izjednačavale vrednosti svog i drugog, recepcije i literarne komunikacije, nezavisno od pripadnosti, jezičkog pisma ili uticaja između posebnih autora. Postojala je hmoologija između literature i društvene realnosti, kontakti, interakcija i međusobni uticaji u kulturi, forme koegzistencije, uzajamnosti i korelacije susednih književnosti.
Na balkanskim prostorima postoji multikulturalnost i interkulturalnost, kao aktivni suživot između različitih kultura. To znači da postoji međusobna povezanost i kauzalnost i u književnom pojavljivanju i delovanju. Najnovije tendencije govore o interdisciplinarnosti i otvorenosti prema kulturološkom pristupu i tumačenju. U južnoslovenskim okvirima preko različitih kulturnih aktivnosti, projekata, časopisa, monografija i različitih institucija nastavlja se proces razumevanja i prihvatanja razlika, otvorenosti i komunikativnosti literature, mnoštva nacionalnih i regionalnih oznaka, isprepletenih i združenih u niz kulturoloških doprinosa. Regionalne osobenosti i njihovi kulturološki identiteti su izvor bogatstva i potpore različitostima u kontinuitetu sveukupnosti. Književnost se kreće od nacionalnog ka globalnom, koje u sebe inkorporira regionalne karakteristike.
Književnost za decu na Balkanu dugo je krčila put do postizanja prave autentičnosti. Evidentan i nesalomljiv je bio primat književnosti za odrasle u čijem okviru se razvijala i književnost za decu, ali u vrlo skromnim razmerama. U Srbiji se je prevodio veći broj stranih dela, za razliku od Makedonije, gde su autori bili vezani za određeni geografski prostor, za konkretnu nacionalnu kulturu, za prošlost naroda, jednom rečju - za tradiciju. Književna dela uglavnom su bila dostupna samo čitaocima u svojim zemljama; autori su pisali knjige za decu uglavnom poučnog karaktera, te se za takvu literaturu može reći da je prikladna. Književnost za decu znatno je zaostajala u umetničkom smislu u odnosu na književnost za odrasle. Zbog istorijskih uslova na Zapadnom Balkanu, gde su narodi dugo bili pod vlašću različitih porobljivača, oni nisu mogli da se razvijaju slobodno u pogledu kulture. Tek na početku 19. veka doći će do buđenja nacionalne svesti i ostvarivanja nacionalnog identiteta i integriteta.
I književnost za decu kao i književnost za odrasle ima zajedničku matricu, a ta matrica je narodna književnost. Narodna lirska, a posebno epska pesma, kao i svi drugi vidovi usmenog stvaralaštva: uspavanka, bajka, legenda itd. - uticali su na razvoj svesti kako odraslih, tako i mladih. Vekovima su odrasli i mladi živeli s najrazličitijim oblicima narodnog stvaralaštva. Kod njih su oblici narodnog stvaralaštva (u tom okviru i bajka) kod mladih budili i poticali herojski duh, odvažnost, hrabrost, ljudsko dostojanstvo, buntovnost, istrajnost i humanost. Narodna književnost je bila prvi bukvar čovečnosti koji je mlade uvodio u život.
Kao što su se narodna i autorska književnost dodirivale i dopunjavale, tako i srpske i makedonske bajke, mada su se stvarale nezavisno i paralelno, uvek su bili u dosluhu, interakciji i korelaciji. Pošto je podneblje i jedne i druge sredine veoma blisko i slično - i teme i motivi su skoro istovetni. Svakako, ima velikih sličnosti, ali i razlika; podudarnosti, ali i specifičnosti, što govori da ni jedna nacionalna književnost nije identična sa drugom.
I u srpskoj i u makedonskoj bajci teme i elementi bajke su slični: pustolovine glavnih likova, avanturizam, maštovitost i slikovitost u opisima predela, fantastika, dinamika i dramatika radnje i sl. Sa puno moralisanja i didaktiziranja one karakteristike koje su zajedničke književnosti za decu i mlade u svim zemljama Zapadnog Balkana - to su obeležja ove književnosti i u Evropi. Ali, evropski uticaji uvek su bili izraženiji i prisutniji od naših - lokalnih i regionalnih, koji su se teško probijali i išli u obrnutom smeru.
Novo i modernije poimanje deteta i sveta detinjstva - to je bila osnova da književnost za decu i mlade preraste i bude umetnost. I pored svih identičnosti, postoje razlike u pristupu određenim temama, kao posledica specifičnih društvenih, političkih i kulturnih prilika u kojima su živeli i razvijali se narodi na prostoru Zapadnog Balkana.
Svaka nacionalna književnost, a u tim okvirima i književnost za decu i omladinu, (iz)borila se je za autonomnost, što je značilo svoje posebno mesto i značenje, pre svega u sopstvenoj sredini i regionalnom okruženju. Književnost namenjena najmlađoj i mladoj generaciji bila je isključivo vaspitno i obrazovno osmišljena, šta govori o njenom neizostavnom pedagoškom karakteru. Pritom, poezija ima primat u odnosu na ostale književne žanrove, a teme i motivi autora su: dete, detinjstvo, majka, porodica, priroda, životinje, biljke, rodoljublje, socijalni motivi, igra, škola itd.
U kasnijem periodu bilo je i romana sa elementima bajke, a i u bajci bilo je dubljih zalaženja u psihu deteta - izborom tema koje su aktuelne. Koristeći postavke, saznanja i iskustva pedagogije i psihologije, bajka je ostajala lepršava, duhovita, vedra i nagonila je mladog čitaoca da mašta.
U dvadesetom veku, srpska i makedonska bajka doživele su renesansu. nju su pisali i pesnici i pripovedači. Slično je bilo i u svetu, gde su je stvarali pisci (Sandberg, Singer, Kalvino, Turnije), ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski) i drugi.
Regionalni kontekst u sagledavanju književnih vrednosti ukazuje da svaka od balkanskih književnosti pojedinačno plaća danak globalnoj književnoj produkciji, pa je često na udaru marketinških egzibicija i pomodnosti, sa jedne strane, i neadekvatnog tretmana i omalovažavanja domaće knjige, sa druge strane. Po pravilu, strane knjige često su precenjene, a domaće, skoro uvek, potcenjene.
Današnja čitalačka publika, koja s pravom traži novo i nepoznato, i pored interneta i elektronskih medija, još uvek nema stalnu, tačnu i proverenu informaciju o aktuelnim knjigama, savremenim autorima i značajnim zbivanjima. U kontekstu proučavanja nacionalnih balkanskih književnosti i kultura, kao i u kontekstu komparativnih istraživanja književnosti balkanskih regiona, nisu naglašeni i nepremostivi problemi razumevanja, već poteškoće u redovnoj i uzajamnoj komunikaciji. Balkanski narodi, kao da žive i rade jedni pored drugih, a ne jedni sa drugim, pa su problemi i propuštene mogućnosti zbog toga više od evidentne.
Na planu stvaranja slike o Drugom u balkanskim književnostima, značajno je prisustvo i velika uloga narodne i autorske bajke. Makedonska literatura za decu i mlade trudi se da u korak prati savremena kretanja u književnosti. Ona osluškuje puls savremenosti boreći se za svoje mesto u savremenom dinamičnom življenju. Prateći strujanja u književnosti ona je pod pozitivnim uticajem razvijenije srpske književnosti za decu i omladinu, kao svog starijeg brata, pri čemu se ostvaruje i saradnja makedonskih i srpskih autora, izdavača i istraživača.
Zadnjih godina, na makedonskom jeziku su objavljene nove knjige istaknutih srpskih autora za decu i mlade: Grozdane Olujić, Tiodora Rosića, ljubivoja Ršumovića, Radomira Andrića i drugih, dok se u kontinuitetu preobjavljuju lektirne knjige "Deca" - Ive Andrića i "Magareće godine" - Branka Ćopića.
--------------------------------
KORIŠTENA LITERATURA
1. Adamčeska, Snežana (1994): Metodski priračnik za učeničkata lektira (I-IV odelenie), Legis, Skopje.
2. Antologija Žar ptica, bajke narode sveta (2008): izabrao i uredio Dragan Lakićević, Srpska književna zadruga - Partenon, Beograd.
3. Bačanov, Petar i Bačanova, Cveta (2000): Nastavata po makedonski jazik od I-IV oddelenie (priračnik za nastavnicite), Feniks, Skopje.
4. Betelhajm, Bruno (1979): Značenje bajki, Jugoslavija, Beograd.
5. Bjelica, Isidora (2010): Bajke za decu XXI veka, Stilos, Novi Sad.
6. Vukolić, Nikola (2000): Bajke - metaforičko ogledalo svijeta, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
7. Denić, Sunčica (2010): Demistifikacija sveta u književnosti za decu, časopis Norma br.1, Sombor.
8. Denić, Sunčica (2005): Opšte i lično (ogledi o književnosti), Filip Višnjić, Beograd
9. Denkova, Jovanka (2009): Savremena makedonska književnost za mlade - slika o jednom burnom mladalačkom postojanju, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
10. Janevski, Slavko (1963): Šećerna priča, Mlado pokoljenje, Beograd.
11. Kajoa, Rože (1971): Od bajke do Science Fiction, Književna kritika
br.5-6, Beograd.
12. Marinković, Simeon (1995): Metodika kreativne nastave srpskog jezika i književnosti, Kreativni centar, Beograd.
13. Marković, Slobodan @. (1970): O kritici književnosti za decu, Tribina Zmajevih dečjih igara, Novi Sad.
14. Marković, Slobodan Ž. (1987): Bajke braće Grim i narodne pripovetke Vuka Karadžića (odnos prema izvornom materijalu), Treći program, Beograd.
15. Marković, Slobodan Ž. (2003): Zapisi o književnosti za decu, Beogradska knjiga, Beograd.
16. Marjanović, V. (1971): Ogledi iz savremene književnosti za decu, Beograd.
17. Madžunkov, Mitko (2009): Roda jedinac i njegovo jato, Sarajevske sveske br. 23/24, preveo sa makedonskog: Nenad Vujadinović
18. Olujić, Grozdana (2010): San i bajka su lepše lice stvarnosti, intervju, časopis Žena, Beograd.
19. Petkovska, Blagica (2008): Metodika na kreativnata nastava po predmetot makedonski jazik vo nižite oddelenija vo osnovnoto učilište, Magor, Skopje.
20. Petkovska, Blagica (2008): Nastava književnosti i suvremene metode i tehnike čitanja i pisanja u nižim razredima osnovne škole, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
21. Petreski, Hristo; Arsovska, Tamara; Prokopiev, Aleksandar; Tocinovski, Vasil; [eleva, Elizabeta (2001): Nova lektira za osnovnite učilišta, Feniks, Skopje.
22. Petrović, Tihomir (2007): Istorija srpske književnosti za decu, Novi Sad.
23. Prop, Vladimir Jakovljevič (1990): Historijski korijeni bajke, Svjetlost, Sarajevo.
24. Prop, Vladimir Jakovljevič (1982): Morfologija bajke, Prosveta, Beograd.
25. Radović, Dušan (2006): Dete i knjiga, u: Baš svašta. Sabrani spisi, priredio Miroslav Maksimović, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd.
26. Ristić, Branko S. (2006): Recepcija književnosti za decu, Kraljevo.
27. Самарџија, Snežana (1997): Поетика усмених прозних облика, Народна књига, Beograd.
28. Smiljković, Stana (2006): Autorska bajka, Učiteljski fakultet, Vranje, 2006.
29. Smiljković, Stana, Milinković, Miomir (2010): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Učiteljski fakultet, Užice, Učiteljski fakultet, Vranje.
30. Smiljković, Stana (2002): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 1, Učiteljski fakultet, Vranje.
31. Smiljković, Stana (2005): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 2, Učiteljski fakultet, Vranje.
32. Smiljković, Stana (2009): Knjiga za decu - otvoreni sistem znakova i značenja, časopis Detinjstvo br.3, Novi Sad.
33. Smiljković, Stana (2008): Žanrovi u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
34. Smiljković, Stana; Janjić, Marina (2008): Novo čitanje pesama za decu Grigora Prličeva, časopis Detinjstvo br.4, Novi Sad.
35. Smiljković, Stana (2008): Čudesno, fantastično i realno u bajkama (po Cvetanu Todorovu, Karlu Gustavu Jungu, Vladimiru Propu i Brunu Betelhajmu), časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
36. Smiljković, Stana (2001): Impulsi evropske autorske bajke i njihovo kreativno korišćenje u bajkama jugoslovenskih i srpskih pisaca, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
37. Smiljković, Stana (1999): Bajka Desanke Maksimović- velika pozornica života, časopis Detinjstvo br.1, Novi Sad.
38. Smiljković, Stana (2011): Vaspitač i učitelj kao inovatori u prepoznavanju i razvijanju kreativnih osobina dece, Međunarodni naučni skup Daroviti u procesu globalizacije, zbornik 16, Vršac.
39. Smiljković, Stana (2007): Kreativnost učitelja i učenika u tumačenju školske lektire, časopis Norma br.2-3, Sombor.
40. Smiljković, Stana (2006): Inovacijski elementi u Andersenovoj bajci, časopis Norma br.2-3, Sombor.
41. Smiljković, Stana (2007): Fantastično-čudesne predstave događaja i likova u bajkama Grozdane Olujić, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
42. Spasevski, Mito (2007): Literatura za deca, Autoprint, Skopje.
43. Spasevski, Mito (2008): Vospitno-obrazovni (i metodski) aspekti na kulturata na govorot, Autoprint, Skopje.
44. Spasevski, Mito (2008): Sovremena makedonska poezija za deca, Mikena, Bitola.
45. Spasevski, Mito (2007): Analitički studii i opservacii za literaturata za deca, Studentski zbor, Skopje.
46. Spasevski, Mito (2009): Pozitivnoto profiliranje na detskata ličnost niz obrazecot na literaturnite dela, Me|unaroden naučen sobir, Učiteljski fakultet - Vranje.
47. Spasevski, Mito (2009): Utjecaj medija, dječjih časopisa i drugih subjekata na razvoj govora i jezika, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
48. Stojanović, Buba (2009): Savremeni pristup narodnoj književnosti u mlađim razredima osnovne škole, Učiteljski fakultet, Vranje.
49. Stručna rasprava (2008), Makedonskiot jazik vo praktikata, Filološki fakultet - Skopje, Dom na prosvetni rabotnici na Makedonija - Skopje, OU Blaže Koneski - Prilep, Prilep.
50. Cepenkov, Marko (2011): Siljan Štrkot, Feniks, Skopje.
|
| ||||
AUTORSKE BAJKE TIODORA ROSIĆA
U zbirci bajki Dolina jorgovana, autor Tiodor Rosić, spajajući bajku, legendu i istoriju, uspeo je da u svetlosnu mrežu reči uhvati ne samo veličinu prošlosti svog staroraškog zavičaja, veći da svoje čitaoce odvede u začarane svetove lepote i viteštva.
Tiodor Rosić, poznati pisac bajki i priča iz srpske starine, knjigom Priče starog čarobnjaka poseže za još dubljom nacionalnom prošlošću. On u toj knjizi govori o starim srpskim bogovima i boginjama...
Rosić pripada krugu stvaralaca koji su poznate događaje i ličnosti iz srpske istorije premakli u sferu fantastike, saobražavajući ih afinitetu i interesovanju malih čitalaca.
Tiodor Rosić, poznati pisac bajki i priča iz srpske starine, knjigom Priče starog čarobnjaka poseže za još dubljom nacionalnom prošlošću. On u toj knjizi govori o starim srpskim bogovima i boginjama, o božanstvima ljubavi, o duhovima biljaka i životinja, o godini i dvanaest meseci, gde svaki mesec predstavlja božanstvo. njegovi junaci vole i mrze, dobri su i zli; ponašaju se kao ljudi, umeju da vole i mrze; ljudima pomažu i odmažu.
To je jedan čaroban svet, sa prelepim ljubavnim pričama u bajkama koje slave život i godišnji prirodni ciklus. Poseban kvalitet ove knjige predstavlja lepota kazivanja, bogat jezik i brižljivo nijansirani likovi. Uzbudljive priče u ovoj knjizi čitaju se s lakoćom. Poučne su i mogu ih sa zadovoljstvom čitati i deca i odrasli.
Tiodor Rosić pripada krugu stvaralaca koji su poznate događaje i ličnosti iz srpske istorije premakli u sferu fantastike, saobražavajući ih afinitetu i interesovanju malih čitalaca. Zbirkom .pripovedaka Dolina jorgovana (1992), sa podnaslovom: Bajke iz srpske starine, on je uspostavio istorijsku bajku kao nov model u evoluciji ovog literarnog žanra. Iako su junaci ovih bajki mahom poznate istorijske ličnosti, Rosićih je, stavljanjem u kontekst vremena o kome govori ili u odgovarajuću sferu čudesnog i nadnaravnog. Rosić najčešće ostaje u sferi mašte, legendi, mita i predanja, dajući novu formu već davno poznatom, na način koji je ne samo dostupan, već i veoma privlačan malom recipijentu. U središtu njegovih bajki nalaze se događaji i pojave iz staroraškog kraja, čiji su glavni akteri iz rodoslovne loze Nemanjića (Milinković, Miomir: 2010).
Suštinu ovih priča, u pogovoru knjige, najbolje je objasnio sam pisac: "Priču sam uvio u legendu, dao joj zavičajni miris, oživeo staru srpsku gospoštinu, prizvao u pomoć srpske kraljeve i vladare, plemiće i narod - mnogo štošta legendama dodao, izmislio u nj ima, prilagodio ih bajci. Tu su i junaci poput Relje Krilatice, prinčevi i princeze, a potom zmajevi, veštice, vile, đavoli i druga nestvarna bića, čiji je svet prepoznatljiv i jasno omeđen, jer je naslikan kao antipod stvarnom i ovozemaljskom. Realni događaji, prevedeni u prostore čudesnog, predstavljajući u tematskom i metodološkom pogledu malu renesansu jednog arhaičnog i prevaziđenog načina umetničke interpretacije.
Rosićeve bajke iz Doline jorgovana pokazuju da metamorfoza folklornih modela još uvek traje i dešava se u okviru jednog fleksibilnog žanrovskog sistema koji se neprestano razvija, a da nikada ne gubi jasne oznake individualnog mentaliteta i kolektivne svesti naroda u različitim fazama njegove istorije.
“Stilsko-jezičke karakteristike bajki Dolina jorgovana Tiodora Rosića“ primenom lingvostilističke metode provodi stilsko-jezičku analizu zbirke autorskih bajki i konstatuje da se u analizi izdvajaju karakteristične jezičke i stilske osobine koje pokazuju da je i autorska Rosićeva bajka - bajka, ali da ona na jezičkom planu ima niz karakteristika nesvojstvenih narodnim bajkama, a svojstvenih jeziku moderne prozne književnosti, kao npr. česta upotreba različitih kondenzatora rečeničnog značenja, upotreba postupka parcelacije rečenice, pa čak i slobodnog neupravnog govora (Kovačević, Miloš M.: 2010).
Rosićeve bajke iz Doline jorgovana ne samo da preko slobodnog neupravnog govora uspostavljaju vezu sa jezikom moderne romaneskne proze, nego provedenom diferencijacijom sintaksičkih formi tog tipa govora upućuju i na njihove komunikativno-stilistički uslovljene puteve razvoja i razloge različite distribucije. Rosić je, dakle, i formama slobodnog neupravnog govora hteo i uspeo pokazati kako jezik autorskih bajki mora biti specifičan ne samo u odnosu na jezik narodnih bajki, nego i u odnosu na jezik moderne proze.
Izražen jednom rečenicom, najbitniji zaključak provedene analize jezika autorskih bajki Tiodora Rosića glasio bi: jezičko-stilske osobine najbitniji su kriterijum kojim se autorska bajka i približava i odvaja ne samo od narodne bajke, nego i od drugih tipova umetničke proze.
Ljubav je neizbežni i neizostavni, konstitutivni deo u stvaralaštvu za decu i mlade Tiodora Rosića: U svetu Rosićevih bajki ljudi tek oboženi ljubavlju, dobijaju status književnih junaka. Bajke predstavljaju alegorijske priče o ljubavi u svim njenim manifestacijama. Junaci - sada vladari, vitezovi, heroji, obični ljudi, bogovi - proživljavaju ljubav kao snagu, čežnju, žrtvu, iskušenje, prevaru i iskupljenje, ljubav kao iluziju, zabludu. ljubav sestrinsku, mladićku, bračnu, ostvarenu, uskraćenu, tragičnu, srećnu (Jovanović, Violeta: 2010).
Osnaživši sebe u vrlini, junaci bajki Tiodora Rosića na kraju svog dugog puta kroz vreme i prostor, a ponajviše kroz iskustvo koje ih privodi znanju i mudrosti, oslobađaju sebe osećaja apsolutne uslovljenosti prirodom i straha od sveta izvan sebe, osvestivši da su njihovi lični izbori njihovi, u suštini, lični putevi ka dobru ili zlu, životu ili propasti.
Bajke Tiodora Rosića, mogu se posmatrati i preko metoda scenske komunikacije, na primeru književnog dela (bajkovite priče iz srpske starine) Ženidba Relje Krilatice. Pri tom, posebnu pažnju treba posvetiti na recepciju njegovog književno-umetničkog stvaralaštva, o kojemu je, s pravom izrečeno pregršt najpozitivnijih kvalifikativa: mitopoetska imaginacija, pripovedanje o iskonskom srpskom zapisu, replika sa istorijom, poetika folklorne tradicije, raspredanje svetlosne mreže reči, poetizacija istorije i kosmičkog sveta srpskog Olimpa (Janjić, Marina: 2010).
S obzirom na bogatstvo semantičkih slojeva kojima se odlikuju njegove bajke, vešto preplitanje mitskog, bajkovitog i epskog pod rukom srpske tradicije, te karakterističnog jezičko-stilskog izraza, ove bajke su zahvalne za obradu i na osnovnoškolskom i na srednjoškolskom nivou nastave književnosti. njihova vrednost, dakle, jeste u sposobnosti da zadovolji estetske kriterijume recipijenata bez obzira na godine starosti, osim što je zrelost i obrazovanje preduslov za njihovo dubinsko tumačenje.
Kratke narativne forme koje čine zbirku Gospodar sedam bregova su sažete, rečite i mudre. Pisane su stilski savršeno uobličenim jezikom, po čvrstim, njegoševski narodnim obrascima. One nose u sebi dovoljno dramskih naboja, neočekivanosti, zapleta i preokreta da budu zanimljivo štivo mladim čitaocima. Ovo je knjiga iz koje se učimo valjanom stilu, neiskvarenom jeziku, britkom umu, suptilnoj duhovitosti i plemenitom osećanju. No, posebna vrednost je u tome što ova knjiga upućuje mladog čitaoca u svet srpske tradicije, verovanja, predanja i mitologije, u svet koji je nov, neistražen, nepoznat. Ovom knjigom je Tiodor Rosić učinio isto što i Ivana Brlić-Mažuranić davne 1916. svojim Pričama iz davnine koje su deci otvorile put u svet slovenske mitologije i hrvatskog folklora. Tiodor Rosić ovom knjigom otvara vrata u svet srpskog folklora, mitologije i paganske religije, svet koji je za mlade čitaoce sasvim nov, neistražen. A deca vole pustolovine ([arančić, Snežana: 2000)
Kratke narativne forme u Rosićevoj knjizi Gospodar sedam bregova imaju dublji semantički smisao brojnim mitološkim naslojavanjima. Mitološke i folklorne komponente u Rosićevim pričama čine da srpska tradicija i stara paganska religija i dalje žive i u književnosti namenjene deci.
Podnaslov Rosićeve zbirke, “priče iz srpske starine”, u potpunosti je prikladan. Njegove priče štite od zaborava pradavno mitsko iskustvo i shvatanje srpskog naroda. Simbolički jezik predanja i verovanja očuvao je građu iz najranijih vremena svedočeći o nekadašnjoj razvijenoj mitologiji koju danas naslućujemo i rekonstruišemo uz pomoć folkloristike. Kolektivno pamćenje generacija sačuvano u usmenoj tradiciji ponavlja veliku istinu i uverenje mitskog čoveka da je svako pamćenje ravno životu, a svaki zaborav isto što i smrt.
Poseban kvalitet ovoj zbirci daje piščev odnos prema staroj srpskoj religiji, verovanjima i kultovima. Oni su prisutni u neizmenjenom obliku, onakvi kakvi su zaista bili. U domenu mitologije ne postoje izmene i proizvoljnosti. Mitski svet paganskih Srba dat je u svom izvornom obliku.
Tiodor Rosićje dobitnik mnogih nagrada i priznanja, a povodom najnovije, međunarodne nagrade Ana Frank, koja se dodeljuje u Skoplju za izuzetan i kreativan književni opus za decu i mlade, objavljen je izbor najlepših njegovih bajki pod naslovom Plavi cvet. U tom izboru mesto su našle sledeće njegove univerzalne bajke: Lončarev sin, Vražja gljiva, Trgovac žabljih usta, Gusle, Plavi cvet, Dan i noć, i Sedam vlašića.
Na divan način tkaju se i prožimaju realno i fantastično, pri čemu Rosićstvara neverovatne likove i događaje, koji plene svojom iskrenošću, neposrednošću i originalnošću.
-------------------------------
KORIŠTENA LITERATURA
1. Adamčeska, Snežana (1994): Metodski priračnik za učeničkata lektira (I-IV oddelenie), Legis, Skopje.
2. Petkovska, Blagica (2008): Metodika na kreativnata nastava po predmetot makedonski jazik vo nižite oddelenija vo osnovnoto učilište, Magor, Skopje.
3. Petkovska, Blagica (2008): Nastava književnosti i suvremene metode i tehnike čitanja i pisanja u nižim razredima osnovne škole, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
4. Petreski, Hristo; Arsovska, Tamara; Prokopiev, Aleksandar; Tocinovski, Vasil; Šeleva, Elizabeta (2001): Nova lektira za osnovnite učilišta, Feniks, Skopje.
5. Росић, Тиодор (1993): Господар седам брегова, Сrpska književna zadruga, Beograd.
6. Rosić, Tiodor (2008): Ka poetičkim dominantama u nastavi savremene srpske poezije za decu" / u: Književnost za decu u nauci i nastavi; zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 21-22. decembra 2007. godine na Pedagoškom fakultetu u Jagodini / Univerzitet u Kragujevcu, Posebna izdanja - Naučni skupovi, knj. 3, Jagodina.
7. Rosić, Tiodor (2009): Metod naporednog tekstualnog predstavljanja, Pedagoški fakultet u Jagodini.
8. Rosić, Tiodor (2011): Sin cvet, Feniks, Skopje.
9. Rosić, Tiodor (2008): "Teorijsko-metodički aspekti dramskog govora u mlađim razredima" / Univerzitet u Novom Sadu, Pedagoški fakultet u Somboru; Međunarodni naučni skup Dramska književnost za decu; Sombor, 8. decembar 2007. godine - Zbornik radova; Pedagoški fakultet u u Somboru, Centar za izdavačku delatnost, Sombor.
10. Самарџија, Snežana (1997): Поетика усмених прозних облика, Народна књига, Beograd.
11. Smiljković, Stana (2006): Autorska bajka, Učiteljski fakultet, Vranje, 2006.
12. Smiljković, Stana, Milinković, Miomir (2010): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Učiteljski fakultet, Užice, Učiteljski fakultet, Vranje.
13. Smiljković, Stana (2002): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 1, Učiteljski fakultet, Vranje.
14. Smiljković, Stana (2005): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 2, Učiteljski fakultet, Vranje.
15. Smiljković, Stana (2009): Knjiga za decu - otvoreni sistem znakova i značenja, časopis Detinjstvo br.3, Novi Sad.
16. Smiljković, Stana (2008): Čudesno, fantastično i realno u bajkama (po Cvetanu Todorovu, Karlu Gustavu Jungu, Vladimiru Propu i Brunu Betelhajmu), časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
17. Smiljković, Stana (2001): Impulsi evropske autorske bajke i njihovo kreativno korišćenje u bajkama jugoslovenskih i srpskih pisaca, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
18. Smiljković, Stana (2011): Vaspitač i učitelj kao inovatori u prepoznavanju i razvijanju kreativnih osobina dece, Međunarodni naučni skup Daroviti u procesu globalizacije, zbornik 16, Vršac.
19. Smiljković, Stana (2007): Kreativnost učitelja i učenika u tumačenju školske lektire, časopis Norma br.2-3, Sombor.
20. Todorov, Nada (2006): Bajka u nastavi srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, časopis Norma br.1, Sombor.
21. Šarančić, Snežana (2000): Мitološka naslojavanja u knjizi Tiodora Rosića “Gospodar sedam bregova“, časopis “Norma“ br.1-2, Sombor.
U zbirci bajki Dolina jorgovana, autor Tiodor Rosić, spajajući bajku, legendu i istoriju, uspeo je da u svetlosnu mrežu reči uhvati ne samo veličinu prošlosti svog staroraškog zavičaja, veći da svoje čitaoce odvede u začarane svetove lepote i viteštva.
Tiodor Rosić, poznati pisac bajki i priča iz srpske starine, knjigom Priče starog čarobnjaka poseže za još dubljom nacionalnom prošlošću. On u toj knjizi govori o starim srpskim bogovima i boginjama...
Rosić pripada krugu stvaralaca koji su poznate događaje i ličnosti iz srpske istorije premakli u sferu fantastike, saobražavajući ih afinitetu i interesovanju malih čitalaca.
Tiodor Rosić, poznati pisac bajki i priča iz srpske starine, knjigom Priče starog čarobnjaka poseže za još dubljom nacionalnom prošlošću. On u toj knjizi govori o starim srpskim bogovima i boginjama, o božanstvima ljubavi, o duhovima biljaka i životinja, o godini i dvanaest meseci, gde svaki mesec predstavlja božanstvo. njegovi junaci vole i mrze, dobri su i zli; ponašaju se kao ljudi, umeju da vole i mrze; ljudima pomažu i odmažu.
To je jedan čaroban svet, sa prelepim ljubavnim pričama u bajkama koje slave život i godišnji prirodni ciklus. Poseban kvalitet ove knjige predstavlja lepota kazivanja, bogat jezik i brižljivo nijansirani likovi. Uzbudljive priče u ovoj knjizi čitaju se s lakoćom. Poučne su i mogu ih sa zadovoljstvom čitati i deca i odrasli.
Tiodor Rosić pripada krugu stvaralaca koji su poznate događaje i ličnosti iz srpske istorije premakli u sferu fantastike, saobražavajući ih afinitetu i interesovanju malih čitalaca. Zbirkom .pripovedaka Dolina jorgovana (1992), sa podnaslovom: Bajke iz srpske starine, on je uspostavio istorijsku bajku kao nov model u evoluciji ovog literarnog žanra. Iako su junaci ovih bajki mahom poznate istorijske ličnosti, Rosićih je, stavljanjem u kontekst vremena o kome govori ili u odgovarajuću sferu čudesnog i nadnaravnog. Rosić najčešće ostaje u sferi mašte, legendi, mita i predanja, dajući novu formu već davno poznatom, na način koji je ne samo dostupan, već i veoma privlačan malom recipijentu. U središtu njegovih bajki nalaze se događaji i pojave iz staroraškog kraja, čiji su glavni akteri iz rodoslovne loze Nemanjića (Milinković, Miomir: 2010).
Suštinu ovih priča, u pogovoru knjige, najbolje je objasnio sam pisac: "Priču sam uvio u legendu, dao joj zavičajni miris, oživeo staru srpsku gospoštinu, prizvao u pomoć srpske kraljeve i vladare, plemiće i narod - mnogo štošta legendama dodao, izmislio u nj ima, prilagodio ih bajci. Tu su i junaci poput Relje Krilatice, prinčevi i princeze, a potom zmajevi, veštice, vile, đavoli i druga nestvarna bića, čiji je svet prepoznatljiv i jasno omeđen, jer je naslikan kao antipod stvarnom i ovozemaljskom. Realni događaji, prevedeni u prostore čudesnog, predstavljajući u tematskom i metodološkom pogledu malu renesansu jednog arhaičnog i prevaziđenog načina umetničke interpretacije.
Rosićeve bajke iz Doline jorgovana pokazuju da metamorfoza folklornih modela još uvek traje i dešava se u okviru jednog fleksibilnog žanrovskog sistema koji se neprestano razvija, a da nikada ne gubi jasne oznake individualnog mentaliteta i kolektivne svesti naroda u različitim fazama njegove istorije.
“Stilsko-jezičke karakteristike bajki Dolina jorgovana Tiodora Rosića“ primenom lingvostilističke metode provodi stilsko-jezičku analizu zbirke autorskih bajki i konstatuje da se u analizi izdvajaju karakteristične jezičke i stilske osobine koje pokazuju da je i autorska Rosićeva bajka - bajka, ali da ona na jezičkom planu ima niz karakteristika nesvojstvenih narodnim bajkama, a svojstvenih jeziku moderne prozne književnosti, kao npr. česta upotreba različitih kondenzatora rečeničnog značenja, upotreba postupka parcelacije rečenice, pa čak i slobodnog neupravnog govora (Kovačević, Miloš M.: 2010).
Rosićeve bajke iz Doline jorgovana ne samo da preko slobodnog neupravnog govora uspostavljaju vezu sa jezikom moderne romaneskne proze, nego provedenom diferencijacijom sintaksičkih formi tog tipa govora upućuju i na njihove komunikativno-stilistički uslovljene puteve razvoja i razloge različite distribucije. Rosić je, dakle, i formama slobodnog neupravnog govora hteo i uspeo pokazati kako jezik autorskih bajki mora biti specifičan ne samo u odnosu na jezik narodnih bajki, nego i u odnosu na jezik moderne proze.
Izražen jednom rečenicom, najbitniji zaključak provedene analize jezika autorskih bajki Tiodora Rosića glasio bi: jezičko-stilske osobine najbitniji su kriterijum kojim se autorska bajka i približava i odvaja ne samo od narodne bajke, nego i od drugih tipova umetničke proze.
Ljubav je neizbežni i neizostavni, konstitutivni deo u stvaralaštvu za decu i mlade Tiodora Rosića: U svetu Rosićevih bajki ljudi tek oboženi ljubavlju, dobijaju status književnih junaka. Bajke predstavljaju alegorijske priče o ljubavi u svim njenim manifestacijama. Junaci - sada vladari, vitezovi, heroji, obični ljudi, bogovi - proživljavaju ljubav kao snagu, čežnju, žrtvu, iskušenje, prevaru i iskupljenje, ljubav kao iluziju, zabludu. ljubav sestrinsku, mladićku, bračnu, ostvarenu, uskraćenu, tragičnu, srećnu (Jovanović, Violeta: 2010).
Osnaživši sebe u vrlini, junaci bajki Tiodora Rosića na kraju svog dugog puta kroz vreme i prostor, a ponajviše kroz iskustvo koje ih privodi znanju i mudrosti, oslobađaju sebe osećaja apsolutne uslovljenosti prirodom i straha od sveta izvan sebe, osvestivši da su njihovi lični izbori njihovi, u suštini, lični putevi ka dobru ili zlu, životu ili propasti.
Bajke Tiodora Rosića, mogu se posmatrati i preko metoda scenske komunikacije, na primeru književnog dela (bajkovite priče iz srpske starine) Ženidba Relje Krilatice. Pri tom, posebnu pažnju treba posvetiti na recepciju njegovog književno-umetničkog stvaralaštva, o kojemu je, s pravom izrečeno pregršt najpozitivnijih kvalifikativa: mitopoetska imaginacija, pripovedanje o iskonskom srpskom zapisu, replika sa istorijom, poetika folklorne tradicije, raspredanje svetlosne mreže reči, poetizacija istorije i kosmičkog sveta srpskog Olimpa (Janjić, Marina: 2010).
S obzirom na bogatstvo semantičkih slojeva kojima se odlikuju njegove bajke, vešto preplitanje mitskog, bajkovitog i epskog pod rukom srpske tradicije, te karakterističnog jezičko-stilskog izraza, ove bajke su zahvalne za obradu i na osnovnoškolskom i na srednjoškolskom nivou nastave književnosti. njihova vrednost, dakle, jeste u sposobnosti da zadovolji estetske kriterijume recipijenata bez obzira na godine starosti, osim što je zrelost i obrazovanje preduslov za njihovo dubinsko tumačenje.
Kratke narativne forme koje čine zbirku Gospodar sedam bregova su sažete, rečite i mudre. Pisane su stilski savršeno uobličenim jezikom, po čvrstim, njegoševski narodnim obrascima. One nose u sebi dovoljno dramskih naboja, neočekivanosti, zapleta i preokreta da budu zanimljivo štivo mladim čitaocima. Ovo je knjiga iz koje se učimo valjanom stilu, neiskvarenom jeziku, britkom umu, suptilnoj duhovitosti i plemenitom osećanju. No, posebna vrednost je u tome što ova knjiga upućuje mladog čitaoca u svet srpske tradicije, verovanja, predanja i mitologije, u svet koji je nov, neistražen, nepoznat. Ovom knjigom je Tiodor Rosić učinio isto što i Ivana Brlić-Mažuranić davne 1916. svojim Pričama iz davnine koje su deci otvorile put u svet slovenske mitologije i hrvatskog folklora. Tiodor Rosić ovom knjigom otvara vrata u svet srpskog folklora, mitologije i paganske religije, svet koji je za mlade čitaoce sasvim nov, neistražen. A deca vole pustolovine ([arančić, Snežana: 2000)
Kratke narativne forme u Rosićevoj knjizi Gospodar sedam bregova imaju dublji semantički smisao brojnim mitološkim naslojavanjima. Mitološke i folklorne komponente u Rosićevim pričama čine da srpska tradicija i stara paganska religija i dalje žive i u književnosti namenjene deci.
Podnaslov Rosićeve zbirke, “priče iz srpske starine”, u potpunosti je prikladan. Njegove priče štite od zaborava pradavno mitsko iskustvo i shvatanje srpskog naroda. Simbolički jezik predanja i verovanja očuvao je građu iz najranijih vremena svedočeći o nekadašnjoj razvijenoj mitologiji koju danas naslućujemo i rekonstruišemo uz pomoć folkloristike. Kolektivno pamćenje generacija sačuvano u usmenoj tradiciji ponavlja veliku istinu i uverenje mitskog čoveka da je svako pamćenje ravno životu, a svaki zaborav isto što i smrt.
Poseban kvalitet ovoj zbirci daje piščev odnos prema staroj srpskoj religiji, verovanjima i kultovima. Oni su prisutni u neizmenjenom obliku, onakvi kakvi su zaista bili. U domenu mitologije ne postoje izmene i proizvoljnosti. Mitski svet paganskih Srba dat je u svom izvornom obliku.
Tiodor Rosićje dobitnik mnogih nagrada i priznanja, a povodom najnovije, međunarodne nagrade Ana Frank, koja se dodeljuje u Skoplju za izuzetan i kreativan književni opus za decu i mlade, objavljen je izbor najlepših njegovih bajki pod naslovom Plavi cvet. U tom izboru mesto su našle sledeće njegove univerzalne bajke: Lončarev sin, Vražja gljiva, Trgovac žabljih usta, Gusle, Plavi cvet, Dan i noć, i Sedam vlašića.
Na divan način tkaju se i prožimaju realno i fantastično, pri čemu Rosićstvara neverovatne likove i događaje, koji plene svojom iskrenošću, neposrednošću i originalnošću.
-------------------------------
KORIŠTENA LITERATURA
1. Adamčeska, Snežana (1994): Metodski priračnik za učeničkata lektira (I-IV oddelenie), Legis, Skopje.
2. Petkovska, Blagica (2008): Metodika na kreativnata nastava po predmetot makedonski jazik vo nižite oddelenija vo osnovnoto učilište, Magor, Skopje.
3. Petkovska, Blagica (2008): Nastava književnosti i suvremene metode i tehnike čitanja i pisanja u nižim razredima osnovne škole, Međunarodni naučni skup - Zagreb.
4. Petreski, Hristo; Arsovska, Tamara; Prokopiev, Aleksandar; Tocinovski, Vasil; Šeleva, Elizabeta (2001): Nova lektira za osnovnite učilišta, Feniks, Skopje.
5. Росић, Тиодор (1993): Господар седам брегова, Сrpska književna zadruga, Beograd.
6. Rosić, Tiodor (2008): Ka poetičkim dominantama u nastavi savremene srpske poezije za decu" / u: Književnost za decu u nauci i nastavi; zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 21-22. decembra 2007. godine na Pedagoškom fakultetu u Jagodini / Univerzitet u Kragujevcu, Posebna izdanja - Naučni skupovi, knj. 3, Jagodina.
7. Rosić, Tiodor (2009): Metod naporednog tekstualnog predstavljanja, Pedagoški fakultet u Jagodini.
8. Rosić, Tiodor (2011): Sin cvet, Feniks, Skopje.
9. Rosić, Tiodor (2008): "Teorijsko-metodički aspekti dramskog govora u mlađim razredima" / Univerzitet u Novom Sadu, Pedagoški fakultet u Somboru; Međunarodni naučni skup Dramska književnost za decu; Sombor, 8. decembar 2007. godine - Zbornik radova; Pedagoški fakultet u u Somboru, Centar za izdavačku delatnost, Sombor.
10. Самарџија, Snežana (1997): Поетика усмених прозних облика, Народна књига, Beograd.
11. Smiljković, Stana (2006): Autorska bajka, Učiteljski fakultet, Vranje, 2006.
12. Smiljković, Stana, Milinković, Miomir (2010): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Učiteljski fakultet, Užice, Učiteljski fakultet, Vranje.
13. Smiljković, Stana (2002): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 1, Učiteljski fakultet, Vranje.
14. Smiljković, Stana (2005): Nastava srpskog jezika i književnosti, knjiga 2, Učiteljski fakultet, Vranje.
15. Smiljković, Stana (2009): Knjiga za decu - otvoreni sistem znakova i značenja, časopis Detinjstvo br.3, Novi Sad.
16. Smiljković, Stana (2008): Čudesno, fantastično i realno u bajkama (po Cvetanu Todorovu, Karlu Gustavu Jungu, Vladimiru Propu i Brunu Betelhajmu), časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
17. Smiljković, Stana (2001): Impulsi evropske autorske bajke i njihovo kreativno korišćenje u bajkama jugoslovenskih i srpskih pisaca, časopis Detinjstvo br.1-2, Novi Sad.
18. Smiljković, Stana (2011): Vaspitač i učitelj kao inovatori u prepoznavanju i razvijanju kreativnih osobina dece, Međunarodni naučni skup Daroviti u procesu globalizacije, zbornik 16, Vršac.
19. Smiljković, Stana (2007): Kreativnost učitelja i učenika u tumačenju školske lektire, časopis Norma br.2-3, Sombor.
20. Todorov, Nada (2006): Bajka u nastavi srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, časopis Norma br.1, Sombor.
21. Šarančić, Snežana (2000): Мitološka naslojavanja u knjizi Tiodora Rosića “Gospodar sedam bregova“, časopis “Norma“ br.1-2, Sombor.
|
| ||||
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from Bosnia and Herzegovinahttp://lpvinyl.weebly.com/
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina